Vasko Popa

Vasko Popa
1922.-1991.


Vasko Popa,pjesnik srpske moderne književnosti,roden je 29. juna 1922. godine u Grebencu kraj Vršca. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu.Nakon završene gimnazije,upisuje se na Filozofski fakultet u Beogradu.Studije nastavlja u Bukureštu i Beču.Za vrijeme II svjetskog rata,zatvoren je u njemačkom koncentracionom logoru u Bečkereku.Nakon završetka rata diplomira na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu.Prve pjesme objavljuje u listovima “Književne novine” i “Borba”. Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit. Slaganjem usmenog nasljeđa,igara i zagonetki,Popa je stvorio poseban pjesnički jezik moderne srpske poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (Beograd, 1958.), u kom je u novom svjetlu prikazan poetski svijet narodnih umotvorina,kao i Urnebesnik(Beograd,1960.) i Ponoćno sunce (Beograd, 1962.). U pjesničkom zborniku "Od zlata jabuka" (1958.). Vasko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pjesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika.
U Vršcu, 29. maja 1972. god. osniva Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokreće neobičnu biblioteku na dopisnicama,nazvanu "Slobodno lišće". Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14.12.1979.) u Novom Sadu.Vasko Popa je prvi dobitnik "Brankove nagrade" za poeziju, ustanovljene u Sremskim Karlovcima u spomen na Branka Radičevića. Godine 1957. dobija Zmajevu nagradu, 1968. Austrijsku državnu nagradu za evropsku literaturu, 1976. nagradu za poeziju "Branko Miljković", 1978. dodeljuje mu se nagrada AVNOJ-a, a 1983. književna nagrada "Skender Kulenović". Godine 1995., u Vršcu,ustanovljena je nagrada "Vasko Popa" za najbolju knjigu pjesama na srpskom jeziku i dodjeljuje se svake godine na dan pjesnikovog rođenja, 29. juna.Umro je 5.januara 1991.godine u Beogradu.
Za života je objavio osam knjiga poezije :
Kora ,Nepočin polje,Sporedno nebo,Uspravna zemlja", Vučja so, Kuća nasred druma,
Živo meso i Rez.

Daj da ti priđem

Daj da ti priđem
Hromi vuče

Daj da ti iščupam
Tri čudotvorne dlake
Iz trouglaste glave

Daj da ti štapom dodirnem
Zvezdu na čelu i kamen na srcu
I levo i desno uvo

I daj da ti poljubim
Ranjenu božansku šapu
Naslonjenu na oblak

Daj da ti priđem
I ne plaši me svetim zevanjem
Hromi vuče

Ljubav na prvi pogled

Ti si moj početak
Koji me pokrenuo

Sveo sam se
Na tvoju osovinu

Savsam se usijao
Od tvog prvog obrtaja

Lepo ću se putem polomiti
I sjediniti se zauvek s tobom
U kršu i lomu

Nisam lud
Da baš sada zastanem
Da se ohladim
I ružno poplavim

Mala kutija

Mala kutija raste dalje
I sad je u njoj orman
U kome je ona bila
I raste dalje i dalje i dalje
I sad je u njoj soba
I kuća i grad i zemlja
I svet u kome je ona bila
Mala kutija seća se svog detinjstva
I od prevelike čežnje
Postaje opet mala kutija
Sada je u maloj kutiji
Ceo svet mali malecan
Lako ga možete u džep staviti
Lako ukrasti lako izgubiti
Čuvajte malu kutiju

Odjekivanje

Prazna soba stane da reži
Uvučem se u svoju kožu

Tavanica stane da skiči
Hitnem joj jednu kost
Uglovi stanu da kevću
I njima hitnem po jednu kost
Pod stane da zavija
hitnem i njemu jednu kost

Jedan zid stane da laje
I njemu hitnem jednu kost
I drugi i treći i četvrti zid
Stane da laje
Hitnem svakom po jednu kost

Prazna soba stane da urla
I sam prazan
Bez ijedne kosti
U stostruki se odjek
Urlika pretvaram

I odjekujem odjekujem
Odjekujem

Čas iz pesništva

Sedimo na beloj klupi
Ispod Lenauovog poprsja
Ljubimo se
I onako uzgred govorimo
O stihovima
Govorimo o stihovima
I onako se uzgred ljubimo
Pesnik gleda nekud kroz nas
Kroz belu klupu
Kroz šljunak na stazi
I tako lepo ćuti
Lepim bakarnim usnama
U Gradskoj bašti u Vršcu
Ja polako učim
Šta je u pesmi glavna stvar.

Daleko u nama

Ovo su ti usne
Koje vracam
Tvome vratu

Ovo mi je mesecina
Koju skidam
Sa ramena tvojih

Izgubili smo se
U nepreglednim šumama
Našega sastanka

U dlanovima mojim
Zalaze i sviću
Jabučice tvoje

U grlu tvome
Pale se i gase
Zvezde moje plahe

Pronašli smo se
Na zlatnoj visoravni
Daleko u nama.


Vasko Popa

Patka

Gega se prašinom
U kojoj se ne smeju ribe
U bokovima svojim nosi
Nemir voda

Nespretno
Gega se polako
Trska koja misli
Ionako će je stići

Nikada,
Nikada neće umeti
Da hoda
Kao što je umela
Ogledala da ore.

[You must be registered and logged in to see this image.]

VASKO POPA


...Vasko Popa je predstavnik posleratne avangarde u srpskoj knjizevnosti. Zajedno sa Miodragom Pavlovicem, pocetkom pedesetih godina, preokrenuo je smer srpskog pesnistva. Zahvaljujuci njima, srpska poezija je dobila na ozbiljnosti i naglasenoj modernosti u jeziku, tematici, u odnosu prema svetu i shvatanju pesnistva ali, to je nailazilo na nerazumevanje, otpor i ostru kritiku. To je poezija koja ustaje protiv "kubikaske poezije" (poezije koja je stvarana na gradilistima i slavila poduhvate). Ona ne zeli nista da idealizuje, da slavi i pretvara u pevanje "meke i nezne atmosfere" kako bi sve bilo po meri citalaca i politike. Bas zbog toga sto je Popina poezija bila bunt i svojevrsni prevrat u srpskom pesnistvu, ona je i bila negirana. Tako kriticar Milan Bogdanovic, koji ugadja ideologiji toga doba, pise da je to vracanje na "poruseni i u korov zarasli" futurizam i nadrealizam, odvajanje poezije i od coveka i od zivota, "prkosenje besmislom" i coveku i zivotu. Zbog toga je i Popin distih: "Konj / Obicno osam nogu ima..." oznacio kao apsurdnu sliku i najveci pesnicki besmisao jer se nije ni culo ni videlo da konj ima osam nogu. U tome nije prepoznat utisak koji konj ostavlja u trku na coveka posmatraca, odnosno "stvaralacka imaginacija koja vrsi montazu vidjenog i od toga pravi moderno pesnicko izricanje istine".

Nakon prve pesnicke knjige Kora (1953), Popa je objavio sledece zbirke pesama: Nepocin-polje (1956), Sporedno nebo (1968), Uspravna zemlja (1972), Kuca nasred druma (1975), Zivo meso (1975), Vucja so (1975) i Rez (1981). Priredio je i antologije: Od zlata jabuka (1958), Urnebesnik (1960; narodni humor) i Ponocno sunce (1962; narodna snovidjenja).

Za Popinu poeziju karakteristicno je da pesnik polazi od nekih nadrealistickih slika, ali stvara i svoj osobeni stil, nov, do tada nepoznat nasoj poeziji. Uveo je stih koji je eliptican (sazet), tako da se vidi da je on pesnik koji tezi sabijanju smisla i osecanja, pesnik koji u pesmi pravi sintezu izrecenog. Njegov jezik se sastoji od elemenata savremenog govora, pun je prozaizama i neocekivanih obrta. U Popinom jeziku prisutno je i ono sto je folklorno, drevno (uticaj Momcila Nastasijevica), ali i ono sto je urbano, savremeno. Veza Vaska Pope sa tradicijom posebno se primecuje u zbirci "Uspravna zemlja". On koristi simbole koji na najbolji nacin obelezavaju njegovu vezanost sa onim sto je nacionalno, istorijsko i mitsko, majstorski uspostavljajuci vezu izmedju proslog i sadasnjeg, drevnog i modernog. Popa u svojoj poeziji slika stanja i zbivanja u svetu i medjuljudskim odnosima. Iza njegovih pesnickih slika krije se vecna drama u svetu koja je u isto vreme i drama svakog bica. Kora je prva knjiga koja je pokazala svu pesnicku modernost u jeziku, slikama, motivima i melodiji stiha. Po mnogim savremenim kriticarima ona je svojom pojavom obelezila prelomni trenutak i obavezala citaoca da na nov nacin razmislja o poeziji. Knjiga se sastoji se iz cetiri ciklusa: Opsednuta vedrina, Predeli, Spisak, Daleko u nama.

U prvom ciklusu, Opsednuta vedrina, osnovna tema je ugrozenost coveka i zivotni prostor koji nije ni malo prijatan, vec je nastanjen situacijama koje prete i ugrozavaju bice. Lirski subjekat zivot dozivljava kao uokvirenost i opsednutost nekim ili necim pred cim nestaju mir i spokojstvo. U pesmi "Gvozdena jabuka" to je cudo od stabla i ploda koje pogadja i teme, i utrobu, i mozak. Ovde je jabuka proizvod vremena ("gvozdena"), neprirodna, destruktivna; ona je pesnicki izraz za onespokojavajuce, pa zato i nostalgicno trazenje mira: "Gde mi je mir / Neprobojni mir... Nesalomljivi mir... Gde mi je gde mi je mir". Ovaj ciklus pokazuje da ugrozenost bica dolazi na samo od coveka, vec i od kosmosa, kosmickog prostranstva koje nas, svojom velicinom, poseduje i guta. U pesmi "Poznanstvo" kosmos je kao "razjaplje na celjust nevidljive zveri koja guta i melje u svojoj utrobi vecnog mraka". Ovde je, prvenstveno, rec o strahu od smrti, od konacnog nestanka u vremenu i prostoru, o suocenju sa najvecom istinom koja ponistava bica. Avetinjsku stranu sveta pesnik je dao u pesmi "Odjekivanje", u kojoj se vidi strah od ljudske samoce i praznine. I ta praznina je kao "zver koja rezi i urla, laje i zavija, jer i soba je kosmicki prostor u malom".

Ciklus Predeli ima devet pesama. Teme tih pesama su predmeti kojima je odredjena nasa svakodnevica, naizgled banalni i nepoeticni predmeti: pepeljara, pikavac, sto, civiluk, zid, dlan (pesme: "U pepeljari", "Na stolu", "Na civiluku", "Na zidu", "Na dlanu"), a tu su i predeli vizije: uzdah, jauk, zaborav, osmeh. Vasko Popa je od obicnih stvari nacinio pesnicki kosmos u malom, neiscrpan u asocijacijama i mogucnostima iscitavanja. U pesmi "U pepeljari" peva se o "majusnom suncu sa zutom kosom od duvana". Ono se polako gasi, a za njim pristize drugo; "obezglavljena drvca ceznu" a "zelenci od pepela njiste". U pepeljari je opusak koji se gasi, sibica koja iscezava, pepeo koji se gomila, i jos jedna cigareta, vec upaljena, u "ogromnoj ruci" coveka, slicna "zarkom oku nasred dlana". Svet malih detalja je personifikovan: drvca ceznu, pepeo njisti, "ruz doji / Mrtve trupce cikova". Pepeljara tako podseca na bojiste.Ciklus Spisak ima petnaest pesama slicnih po tematici: "Patka", "Konj", "Magarac", "Svinja", "Kokoska", "Stolica", "Kaktus", "Krompir", "Belutak"... Tema ciklusa su domace zivotinje, biljke i predmeti koje je covek oblikovao svojom rukom. Sve ove pesme, isticu tragiku, nesporazum i vecni antagonizam u ovom svetu, u kome uvek postoji neko ko je u grozen. U pesmi "Patka" javljaju se izmenjeni i nametnuti uslovi zivota. Patka je izdvojena od prirodnog okruzenja: voda glatka kao ogledalo zamenjena je prasinom. Ona je stvorena da pliva, "ogledala da ore", a ne da se tromo i nevesto vuce po prasini. U svom geganju ona je i smesna i tragicna u isto vreme. Nema niceg sto bi moglo da joj nadoknadi odsustvo vode u kojoj se "ribe smeju". I dok ona ide po prasini, za njom ide "trska koja misli", covek koji ce je stici. Blizina coveka nagovestava njen kraj, a hodanje po prasini njen hod po mukama, hodanje prema neizbeznoj smrti. Izlaza nema, patka kao da to shvata ("ionako ce je stici") i kao da se miri sa cinjenicom da je bekstvo iz te opasnosti nemoguce. Pesma "Konj" svedoci koliko je vedrina zivota ugrozena i opsednutost njome prisutna. Gonjen bicem, agresijom coveka, konj juri putem ("osam nogu ima") i vuce teret ("Izmedju vilica / Covek mu se nastanio"). Time je narusena sloboda konja i njegova sreca. Pokusaj pobune protiv ljudske prisile doziveo je kao grubo iskustvo ("Tada je gubicu raskrvavio / Hteo je / Da pregrize tu stabljiku kukuruza"). Zbog onoga sto ga je zadesilo, ostala je samo "tuga u ocima lepim". Poslednji stihovi upucuju na bezizlaz i Sizifovu istrajnost ("Jer drum kraja nema / A celu zemlju treba / Za sobom vuci "). O prisili i opsednutosti vedrinom govori i pesma "Kesten". Kesten, zarobljen betonom i asfaltom, masta o sumi, jer je u gradu u potpuno neprirodnoj okolini, u vestacki napravljenim drvoredima, otrgnut od prirode. Njegovo lisce su "zelene novcanice" koje ulica ispija (liseno je sokova, natopljeno smogom). Umesto pravih gnezda, u krosnji nosi gnezda od pistaljki i sirena. Jedino mu koren, koji nije ugrozen jer je ispod zemlje, omogucava da sanja o bekstvu iz te ruzne svakodnevice. I kesten je personifikovan, ponasa se kao ljudsko bice: ima prste, zivi od pustolovina, ima divne uspomene, iskrada se iz grada (zivi neki nocni zivot) i ponovo se vraca "u drvored na svoje mesto", u stanje koje mu je covek namenio.

Cetvrti ciklus Daleko u nama je ciklus uzasa rata ("krici udaraju u plavet", "kuce se kriju", "sake se hvataju za nejake oblake"). Na dramu upucuju i reci: testere, celicne grane, razularene kasike, nakostresene makaze. Sve su to elementi demonskog cemu se, u drugom delu ciklusa, suprotstavlja ljubav. Pesnik o ljubavi peva s divljenjem. Po njemu ona je cudesna i svemocna. Zahvaljujuci njoj, prostori vedrine u drugom delu ovog ciklusa dobijaju sve vece mesto sto je posebno doslo do izrazaja u pesmi "Ociju tvojih da nije". Pesma se sastoji iz cetiri tercine. U prvoj strofi uvodni motiv su oci, za koje se vezuju: vedrina, cistota, polet, beskraj. Njihova boja ista je kao boja neba, njegova dubina, pa stan vise nije zatvoreni geometrijski oblik koji plasi svojom prazninom. U drugoj strofi oci zamenjuje smeh voljenog bica, a njegovi atributi su: razdraganost, radost zivljenja koja zanemaruje i ponistava zatvorenost ("Smeha tvoga da nema / Zidovi nikad ne bi / Iz ociju nestajali"). U trecoj strofi govor voljenog bica zamenjen je metaforom "slavuji", sto asocira na pesmu, na zanos i neznost, na "unutrasnji preobrazaj bica". Sreca brise razliku izmedju unutrasnjeg i spoljasnjeg, pa se svet dozivljava kao jedinstven. U poslednjoj strofi ruke su dominantan motiv. Ono sto oci, smeh i govor nisu mogli da izraze, mogu ruke dodirom, toplinom. Sa njima se sklapa slika o uzajamnoj sreci: san zaljubljenih nastanilo je sunce, bozanska svetlost. Ljubav je u ovoj pesmi osnovno osecanje bica, vrhunski smisao zivota, jer se u ljubavi povezuje ono sto je najlepse i najcistije, a to su: vedrina, lepota, svetlost, sirina i beskraj, toplina i prostranstvo srece koje postaje nemerljivo.

Na jezickom planu, Vasko Popa koristi metaforu (zrela praznina-vazduh, privezan camac-srce, crveni talasi-krv, trska koja misli-covek, orati ogledala-plivati, snezne grane-ruke, gladna jezera-oci, zuto oko samoce-maslacak, zelena novcanica-list, iznenadna svitanja-klice...), personifikaciju (prazna soba stane da rezi, besni noz, stvari nam siva ledja okrecu, krovovi u zemlju silaze, dimnjaci slobodno hodaju, zapomaganje algi, poljubac sunca, vazduh ujeda, plavooke daljine...) i simbole (kaktus-ljudski odnos prema svetu: ispunjenost nepoverenjem i spremnost da se brani; konj-znak za patnju i sizifovsko u ovom svetu koje obelezava uokvirenost, nametnuti rezim vladanja; sunce-kosmicka i preobrazavajuca moc topline, neznost, ljubav; kora-simbolika za strukturu koja se sklapa i u sebe zatvara odredjeni svet; ona kao da ga krije i cuva od povreda i unistenja; "zaviriti ispod kore" znaci doci do prave sustine, do onoga sto cini skriveni smisao predmeta, a to znaci dotaci i odgonetnuti primarnu prirodu predmeta koja se uzima za polaziste pevanja (Sarl Bodler: Teorija univerzalnih analogija). Ova poetska sredstva omogucila su Vasku Popi da u svojoj poeziji iskaze bogatstvo asocijacija i skrivenih znacenja, stalno nas iznenadjujuci novim resenjima u obelezavanju zivotnih situacija ili stanja. Niko nije bio takav majstor za neobicnost stvari i za "igranje" s nasim ocekivanjima kao Popa. Kod njega stvari, biljke i zivotinje dobijaju dusu, ozivljavaju, stupaju u medjusobne odnose i postaju analogni coveku.

izvor:riznicasrpska

[You must be registered and logged in to see this image.]


METAFIZIČAR MALE KUTIJE: VASKO POPA


Možda će se ispostaviti da najzanimljivija književnost prošlog veka ne dolazi iz različitih pokreta pod sveobuhvatnim nazivom modernizam niti iz velikih književnih centara, već je delo autsajdera i otpadnika, počev od Kafke, koji je stvorio nešto zaista bez presedana, mešajući svoju rođenu tradiciju sa stranim. Poezija Vaska Pope, koji je umro 1991, pripada tom ekscentričnom društvu. Bio je najprevođeniji i najpoznatiji jugoslovenski pesnik u dvadesetom veku. Još 1969, Pengvin je prvi objavio njegove Odabrane pesme, sa uvodom Teda Hjuza, u seriji posvećenoj modernim evropskim pesnicima. Popa je potom obično svrstavan u istu grupu sa Zbignjevom Herbertom i Miroslavom Holubom, dvojicom drugih zadivljujuće originalnih istočnoevropskih pesnika. Njihov rad bio je sasvim drugačiji od svega što se u to vreme pisalo u Engleskoj i Sjedinjenim Državama. Kod Pope, čitalac se susreće sa egzotičnom mešavinom avangardne poezije i narodnog folklora, pomišljajući da su pesnici iz ovog dela sveta upravo takvi. Međutim, nijedan srpski pesnik ne zvuči kao Popa. On je bio kako proizvod svog vremena i mesta, tako i pronalazač svog sopstvenog. To je, kako ćemo videti, jedan od mnogih paradoksa o njemu.

Popa se rodio 1922. u Banatu, oblasti severno od Beograda, čije je stanovništvo bilo mešavina Srba, Nemaca, Slovaka, Mađara i Rumuna. Otac mu je bio zapisničar u selu, i potom bankarski činovnik, a majka domaćica. Pohađao je osnovnu školu i gimnaziju u gradiću Vršcu, gde je maturirao 1940. i gde je kao tinejdžer počeo da piše. U poslednjem razredu školovanja otkrio je marksizam i od tada do kraja života sebe je smatrao marksistom. Rat u Jugoslaviji počeo je 6. aprila 1941, kada su zemlju istovremeno napale nemačka, italijanska, bugarska i mađarska vojska i brzo je okupirale. Pa ipak, u jesen te godine, Popa, uslišivši želju roditelja, odlazi u Bukurešt da studira medicinu. Napustio je studije posle godinu dana, otišao u Beč i bavio se filozofijom. Prilikom posete kući, 1943, uhapšen je i interniran u koncentracioni logor blizu Zrenjanina, gde je ostao sve do septembra. Nemam pojma kako je uspeo da se odatle izvuče, ali se ipak vratio u Beč, gde je sada počeo da studira francusku i nemačku književnost na univerzitetu, a takođe radio kao kondukter u tramvaju. Vratio se u Vršac tek posle oslobođenja. Tamo se brzo priključio komunističkoj partiji i odmah zatim preselio u Beograd da bi studirao francuski jezik i književnost. Za ratne godine to je bio najneobičniji putnički itinerer, kako je na to sumnjičavo ukazivao i njegov partijski dosije iz tog perioda. U Beogradu, Popa je započeo književnu karijeru pišući u nedeljnim književnim novinama i uređujući ih i najzad postao urednik ugledne izdavačke kuće gde će ostati gotovo do kraja života.

Pojava njegove prve zbirke pesama, Kora, 1953, izazvala je buku i pre nego što je objavljena. Kritičari i pesnici preovlađujućih socrealističkih ubeđenja, koji su već videli te pesme po književnim časopisima, napali su Popu. Jedan je postavio tipično pitanje: "Kako je moguće da te tekstove napiše mladi pesnik, a objavi ih poznati književni magazin?" - nagoveštavajući, naravno, da u tim pesmama nema ničeg komunističkog. To doba zahtevalo je peane u čast borbe radničke klase, a umesto toga dobilo je avangardnu poeziju. Drugi su kukali zbog Popinog hermetizma. Na primer, čak je i naslov knjige dvosmilen. Kora na srpskom znači i koru drveta i koricu hleba. Ipak, nekoliko kritičara i pisaca podržalo je Popu, pišući polemičke tekstove koji objašnjavaju tu poeziju, potkopavajući tokom tog procesa estetske principe svojih oponenata. Popa je imao najviše sreće od svih mladih pesnika: od dana kada je počeo da objavljuje, niko nije bio ravnodušan prema njegovoj poeziji.

Pesme u Kori napisane su između 1943. i 1953, i neprestano su revidirane, sve do ponovljenog izdanja 1969. Prvo izdanje sadržalo je i jedan broj pesama u prozi, koje su tokom vremena izbačene. Danas su od toga preostala četiri ciklusa pesama. Oni služe kao vrsta predgovora za glavninu Popinog opusa. U njima su već prisutne mnoge osobenosti njegove poezije. Pesme su kratke, ali složene u sekvencama, dajući pojedinačnim ciklusima kvazinarativni kvalitet. S jedne strane, kako su to i njegovi rani kritičari primetili, te pesme poseduju svest i formalnu strogost koji su gotovo klasični, a s druge strane, u njima se otkriva neobuzdanost metafora ravna svemu o čemu su ikada sanjali romantičari i nadrealisti. Izuzev te prve knjige i poslednje, Popa je obično odsutan iz svojih pesama. Ovde su, međutim, iznete unutrašnje muke zaljubljenog mladića. Jedan od tih ciklusa, "Daleko u nama", predstavlja niz erotskih pesama u tradiciji Bretona i Elijara.

Predmet ciklusa "Opsednuta vedrina" je egzistencijalna drama suočavanja pojedinca sa apsurdom. Kamijev Sizif, sa svojim "univerzumom koji je odsad bez gospodara", pljunuta je slika junaka ovih pesama. Njegova tema je jaz između svog "ja" i sveta. "... Kako živeti nerastrgnut između ta dva beskraja?..."1 piše Popa u jednoj od nekoliko kratkih beležaka o svojoj poeziji koju je ostavio. Njega zanima dostojanstvo i junačko trpljenje svakog sizifovskog pojedinca koji gura svoj kamen, ili — kako to Sol Štajnberg mudro predstavlja u jednoj svojoj staroj karikaturi - dok gura uzbrdo ogroman, veliki znak pitanja što liči na kamen. Pesme koje su izazvale najveću kontroverzu kada je knjiga izašla nalaze se u ciklusima "Predeli" i "Spisak". Evo jedne od njih:

Na stolu
Stolnjak se širi
u nedogled
Sablasna
Senka čačkalice sledi
Krvave tragove čaša
Sunce oblači koske
U novo zlatno meso
Pegava
Sitost vere se
Uz vratolomne mrve
Krunice dremeža
Belu su koru probile2

Nadrealistička glupost, rekli su kritičari. Tu su se našle pesme o tanjiru, stolici, krompiru, pepeljari, čiviluku i drugim tako nepoetičnim stvarima. Ti kritičari su bili u pravu kada su za to okrivili Francuze. Nadrealisti su otkrili neživi predmet, pun misterije, usred naše uobičajene stvarnosti. Ipak, tamo gde su Breton, Elijar i Pere težili da kod čitaoca stvore stanje uzvišenog lirizma bombardujući ga nepovezanim i čudnim slikama, Popa, uprkos svom uzletu fantazije, ostaje usredsređen na predmet. Zagonetalice u njegovom "Spisku" su u osnovi opisi. On je jedan od najintelektualnijih, najsamosvesnijih pesnika. Njega prvenstveno interesuje fenomenologija imaginacije, način na koji ona obuhvata svet.

Pretpostavljam da postoje tri tipa pesnika: oni koji pišu bez razmišljanja, oni koji misle dok pišu i oni koji su sve smislili pre nego što sednu da pišu. Prva grupa je najveća, a poslednja najmanja. Kao mlad pesnik, kada sam 1970. sreo Popu, poeziju sam još uvek shvatao kao prilično spontano davanje oduška nekom unutrašnjem nemiru. Poezija je vizionarska aktivnost, uveravali su me moji romantičarski i simbolistički majstori. U trenutku inspiracije, neko bi se nekako spotakao o neobične slike i metafore — i to je bilo to. Ove moje primedbe su koliko zabavljale Popu toliko mu i smetale. Nije verovao u slučaj. Poredio je pesnika sa rudarom, lovcem na bisere, čuvarem svetionika, ili nekim ko sklapa ručni sat. Za njega je pesma bila čin vrhunske kritičke inteligencije. Postoje stroga pravila o tome šta je dozvoljeno a šta ne. Pesnik radi unutar ograničenja duge tradicije poezije i unutar idiosinkrazija jezika u kome on ili ona piše. Pesnik je i sapet i slobodan. Dobru poeziju ne prave zaljubljeni tinejdžeri, već prevejani stari lisci. Sam Popa već je tada bio smislio sve što je nameravao da napiše do kraja života. Kasno jedne noći, posle dosta ispijenog vina, opisao mi je u opširnim detaljima svoje buduće pesme. Pretpostavio sam da to vino govori iz njega, ali nije bilo tako. U godinama koje su usledile, imao sam prilike da vidim njegove novoobjavljene pesme i sve su bile prilično nalik na one koje mi je opisao te noći.

Njegova druga knjiga poezije, Nepočin-polje, koja je objavljena 1956, ponovo je imala četiri ciklusa pesama. Ovog puta, međutim, pesme su bile nepogrešivo originalne. Bilo je zabavno čitati ih, uprkos činjenici da nije uvek bilo lako isterati na videlo njihovo značenje. Zapažanje Volasa Stivensa da se često dugo divimo nečemu pre no što ga shvatimo odnosi se i na ovo. Ciklus pod imenom "Igre" najčuveniji je od njih. Neke od igara koje je Popa igrao su poznate, a neke su njegov vlastiti pronalazak, kao što su igre Klina, Zavodnika, Svadbe, Ružokradice, Semena, Trule kobile, Lovca, Pepela.

Pesma pod imenom "Žmure" glasi ovako:

Neko se sakrije od nekoga
Sakrije mu se pod jezik
Ovaj ga traži pod zemljom
Sakrije mu se na čelo
Ovaj ga traži na nebu
Sakrije mu se u zaborav
Ovaj ga traži u travi
Traži ga traži
Gde ga sve ne traži
I tražeći njega izgubi sebe3

Igru obično asociramo sa detinjstvom i nevinošću, ali ovde nije tako. Popini igrači su tipovi: njihove uloge su fiksirane. Igre koje igraju su snažne i sveprožimajuće, ali je njihov cilj da zamagle stvari. U tim sumornim dečjim pesmicama, bol i patnja su realni. Tvorac igara, onaj ko nas je prvi put naveo da ih igramo, odsutan je. To su kružne igre pakla koje se igraju sa polomljenim igračkama, kako to reče Ivan Lalić. One su očito simboličke za naše živote. Nastavljamo da ih igramo u nadi da imaju smisla, uprkos našim sumnjama da je sve oprečno. Za Popu, najveća šala je to što nema džokera u špilu.

izvor:riznicasrpska

nastavak

Ciklus "Vrati mi moje krpice" personifikuje tog nepoznatog šaljivdžiju i pokušaje da istera svoju moć. Nepoznati govornik u pesmi buni se i odbija da igra tu igru:

Koren ti i krv i krunu
i sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I žar okca na vrhovima prstiju
I svaku svoju stopu
U tri kotla namćor-vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu.4

Ovde prevod ne odražava verno duh originala, a i kako bi? Fraza "vrati mi moje krpice" dolazi iz igara siromašne dece i ima brojne konotacije. Devojčice se igraju ostacima starog štofa, trampeći ih i zamišljajući da je to odeća za njihove lutkice, dok se ne posvađaju i zatraže ih natrag. Čitav ciklus je ta vrsta igre pretvaranja, sazdan od idioma i prikrivenih i višestrukih značenja koja izviruju iz njih.

Svaki od Popinih ciklusa je samostalan univerzum u kome je kraj ujedno početak. Taj model je cikličan, sveti kalendar mita. Ideja je da se točak metafora i slika zavrti dok varnice asocijacija ne počnu da lete ka čitaocu. Poezija shvaćena na taj način je vrsta alhemije, jer joj je cilj da pretvori materiju u duh.

"Pisanje je prvenstveno iskustvo jezika", rekao je Robert Krili za sebe, a isto važi i za Popu. On seže unazad do folklorne tradicije zagonetki, čini, poslovica, dečjih pesmica i egzorcizma tajanstvenih šifara, poput one o tome kako se prave pesme. Ono za čim Popa traga jesu oči i uši anonimnog narodnog pesnika koji je mogao da čuje kako drveće raste, kako kokoška leže jaja, kako se umnožavaju zvezde, a sunce govori ljudskim glasom. Očev srp preko majčine crne kecelje, tako srpska zagonetka opisuje mlad mesec. Šta to juri, a ne hoda — jeste reka. Da nema vetra, pauci bi nebo premrežili — kaže druga izreka.

"Metafora je uspomena na Zlatno doba kada su svi bili sve", kaže Andrej Sinjavski negde u svojim dnevnicima. Popa je tragao za korenima mita u izvesnim kolokvijalnim obrtima fraza i potražio ih je u usmenoj književnosti. Pišući o pesniku s početka dvadesetog veka, Momčilu Nastasijeviću, koji je najviše uticao na njega i koji je imao slične ideje o korišćenju pripovedačke tradicije, on hvali te pesme govoreći da je svaka od njih verbalna ikona našeg bezgrešnog maternjeg jezika. Zadatak poezije je da pamti arhetipove, da ponovo otkriva simbole, da pronalazi zakone njihovog preobražaja, ne izučavanjem mitologije ili rečnika simbola, već slušajući, kao da je to prvi put, jezik koj dopire iz naših usta:

Govoriš zidu. Govoriš mraku, govoriš u mrak. Govoriš
vatruštini. Govoriš rugobama iz svojih ružnih snova.
Govoriš svojoj smrti. Govoriš Njenoj smrti, govoriš smrti.
Govoriš vodurini. Govoriš praznini, govoriš u prazno.

U ovoj kratkoj belešci o poeziji, Popa se pita šta je autentičan jezik. Tišti ga pitanje kojim rečima se danas može verovati. Koje reči su koristili naši preci? Postoje ključne reči, veruje on, reči koje otvaraju svetove, reči koje su već pesma. Kako pronaći te reči? Njegov odgovor je: "Polaziš im u susret i nosiš im svoje jedine darove koje imaš: bdenje i ćutanje." Ukoliko pesme ne bi izazvale baš takvo dejstvo, to bi onda bilo samo teško shvatljivo, pseudomistično brbljanje. "Platon je smestio čovekovu dušu u čovekovu glavu, Hrist ju je smestio u čovekovo srce", rekao je sveti Jeronim, a Popa ju je našao u samom jeziku kojim govorimo.

U skladu s tim, i ono što su njegovi prevodioci prisiljeni da čine na kraju postaje neka vrsta magijskog zahvata. Neko izvlači engleske idiome iz šešira, takoreći, i zadržava one koji nagoveštavaju bujnost originala. Pošto sam i ja Popin prevodilac, jemčim da je to vrlo varljiv poduhvat. En Penington mudro primećuje: "Engleski književni jezik je isuviše udaljen od naše folklorne tradicije da bi se srećno mešao s njom: književni srpsko-hrvatski je nastao tek početkom devetnaestog veka i čvrsto je utemeljen u usmenom govoru i narodnoj kulturi." Na nesreću, u slučaju ciklusa "Vrati mi moje krpice", ono što takođe nedostaje njenom prevodu jeste zadirkujući ton originala i akumulativno dejstvo tog glasa.

U Popinoj poeziji postoji još jedan važan sastojak, a to je humor. On u potpunosti dolazi do izražaja u njegovoj trećoj knjizi, Sporedno nebo (1968). Pišući o humoru u uvodu antologije srpskog pesničkog humora, koju je sam sastavio, on govori o tom humoru kao o nečemu krajnje grešnom, kao o nekakvom obešenjaku koji meša sveto i profano i čini da zemlja i nebo zamenjuju mesta. Takav humor dozvoljava nam da vidimo kako bi sve izgledalo kad bi bilo drugačije, dok nam u isto vreme ne dozvoljava da se tamo skrasimo. Drugim rečima, taj humor je nepokoran kao poezija i opasan kao istina.

Evo, na primer, Popine komične verzije nastanka sveta iz ciklusa "Zev nad zevovima" u istom tomu:

Zaboravan broj

Bio jednom jedan broj
Čist i okrugao kao sunce
Ali sam mnogo sam
Počeo je da računa sa sobom
Delio se množio
Oduzimao se sabirao
I uvek ostajao sam
Prestao je da računa sa sobom
I zaključao se u svoju okruglu
I sunčanu čistotu
Napolju su ostali usijani
Tragovi njegovog računanja
Počeli su da se jure po mraku

Da se dele da se množe
Da se oduzimaju kad se sabiraju
Onako kako se to u mraku već radi
I nije bilo nikog da ga zamoli
Da tragove zaustavi
I da ih izbriše5

U drugoj pesmi istog ciklusa, "Ohola greška", on zamišlja stvaranje sveta kao slučajnost: kao malu, smešnu grešku koja je izmislila prostor i vreme, jer nije mogla da podnese da ostane sama sa sobom. Sporedno nebo je knjiga mnogih sličnih spekulacija. Te pesme se čitaju kao mitovi o stvaranju koji potiču od nekog izgubljenog plemena. Čitava knjiga satkana je od razigranih pretpostavki o različitim načinima na koje se kosmologije izmišljaju i odražavaju naše ljudske slabosti. Kako gore, tako dole, njihov je aksiom. Naša inteligencija i naša glupost uzajamno se uslovljavaju.

Sledeća dva njegova toma pesama vrlo su različito zamišljena. Pesme u Uspravnoj zemlji (1972) posvećene su posebnim događajima, istorijskim spomenicima i junacima i simbolima srpske tradicije. Ovde se nalaze ciklusi o svetom Savi, narodnom svecu-zaštitniku, i opisi hodočašća raznim manastirima: tu je i Kosovski boj, kao i Prvi ustanak protiv Turaka. Pošto je Popa verovao da je pesnička imaginacija veoma čvrsto utkana u jezik i msto odakle potiče, ovo nije bio neočekivan razvoj. Mogu ga optuživati da je bio kulturni nacionalista, ali ne i politički. Nema ničeg fanatičnog niti isključivog u njegovom pogledu na srpsku istoriju i kulturu.

Vučja so, objavljena 1975, sačinjena je od sedam ciklusa o hromom vuku, starom prehrišćanskom srpskom plemenskom bogu, čija uspomena nastavlja da živi u pričama, kultovima, legendama i ritualima. Ove pesme su omaž toj dvosmislenoj figuri dobra i zla, života i smrti, izumiranja i opstanka, tom predačkom duhu njegovog naroda. Ted Hjuz, u svom uvodu za Popine Sabrane pesme, poredi ih sa psalmima. To je tačno. Te pesme slave figuru hromog vuka, ali joj se i mole, ne bi li otkrile tajnu pretvaranja kamena u oblak, oblaka u jelena sa zlatnim rogovima, jelena u beli cvet bosiljka, i tako dalje, zauvek. Iznad svega, to su psalmi poetske metamorfoze.

Posle pojave ove knjie, neki su Vučju so pročitali kao nacionalističko delo. Popa je hvaljen u Srbiji, dok su mu drugde u Jugoslaviji zamerali. To je nepravda. Koliko znam, nijedan nacionalista u Srbiji nikada nije ni spomenuo te pesme. Popa je bio isuviše suptilan mislilac da bi se mogao optuživati za šovinizam. Poslednji put kad sam ga video, 1989. u Njujorku, bio je krajnje zabrinut šta će nacionalističko ludilo i oportunisti zakuvati. "Biće skoro krvoprolića", rekao mi je sa potpunim ubeđenjem. Mogao je jasno da vidi da je, zbog svog rumunskog prekla, već sumnjiv u očima superpatriota. To pokazuje kako su takvi ljudi zli i glupi. Nikad nijedan pesnik nije imao tako dubok i nadahnut pristup srpskoj tradiciji kao što ga je on imao.

Živo meso (1975) i Rez (1981), njegove dve poslednje objavljene zbirke pesama, mnogo su ličnije. Ponovo se vraća iskaz u prvom licu. To su autobiografske i prigodne pesme velike neposrednosti i šarma. Zvuče kao kratke anegdote magijskog realizma, nalik na ono što se može naći u Markesovom romanu Sto godina samoće:

Izgubljena crvena čizmica

Pramajka moja Sultana Urošević
U drvenom koritu plovila je nebom
I lovila kišonosne oblake
Pomoću vučje i drugih masti
Činila je još mnoga
Manja i veća čuda
Posle smrti
Nastavila je da se meša
U poslove živih
Iskopali je
Da je nauče redu
I bolje zakopaju
Ležala je rumenih obraza
U hrastovom sanduku
Samo je na jednoj nozi imala
Crvenu čizmicu
Sa svetlim tragovima blata
Onu drugu izgubljenu čizmicu
Tražiću do kraja života6

Kao prevodilac ove i mnogih drugih pesama u toj knjizi, prirodno je da sam uzdržan u pogledu izbora pojedinih reči i oduševljenja prema drugima. Popa uključuje mnogo šareniju dikciju nego što to Peningtonova nudi. Ona je daleko formalnija i jednoličnija od Pope, koji je sposoban da zaseni rečima, zbog čega ponekad zvuči kao Pol Maldun. Fransis Džons, koji je detaljno opisao i recenzirao Sabrane pesme, svestan je tog problema. On kaže: "Njegove reči i slike su višeslojne, kombinuju konkretne predstave sa idiomskim, poslovičnim i atavističkim značenjima, da bi oblikovale složene arhetipske znakove koji tumače više slojeva postojanja nego što je to opipljivo u ovom ili nekom drugom univerzuju." Popa, koji je poznavao Paula Celana i divio se njegovoj teškoj poeziji, često je i sam bio nadomak toga da bude nerazumljiv. Uprkos ovom mom cepidlačenju, to što su En Penington u svojim kasnijim prevodima i Fransis Džons postigli ovde istinski je poduhvat i zaslužuje našu zahvalnost.

Popa je umro ne završivši jedan od svojih dugoročnih projekata, knjigu koja je trebalo da nosi naziv Gvozdeni sad. Samo jedan ciklus, "Mala kutija", završen je i objavljen za njegovog života, dok su delovi četiri druga ciklusa i nekoliko samostalnih pesama uključeni u posthumni tom. Mehanizmi njegove magične kutije odgovaraju mehanizmima njegove imaginacije, majke svih mitologija. U Popinoj metafizici stvarnost nije izmišljena pomoću imaginacije, ali njena značenja jesu. Kad malo protresemo tu kutiju, iz nje počnu da iskaču religije i filozofi, sa svojim raznovrsnim bogovima i đavolima. Imaginacija je dvosmislen blagoslov. Istovremeno radi i za nas i protiv nas. Ne možemo se odupreti njenim iskušenjima, a ipak, njena aktivnost ima načina da potkopa sve što znamo. Nije li to ono čemu je poezija oduvek tajno stremila?

Poslednja vest iz male kutije

Mala kutija u kojoj je ceo svet
Zaljubila se u sebe
I začela je u sebi
Još jednu malu kutiju
Mala kutija male kutije
Zaljubila se i ona u sebe
I začela je u sebi
Još jednu malu kutiju
I tako je to u beskraj išlo
Ceo svet iz male kutije
Trebalo i da bude
U poslednjoj kutiji male kutije
Ni jedna od malih kutija
U maloj kutiji zaljubljenoj u sebe
Nije poslednja
Nađite sada svet.7

Kada sam jednom pomenuo Popi da mi nijedno od njegovih gledišta ne smeta osim činjenice da je marksista, samo me je očajnički pogledao, kao da nema načina da ja to razumem - a ja ga nisam pritiskao. Ako je iko ikada uspeo da pomiri revolucionarna i religiozna iskušenja našeg doba, on to svakako jeste. Bio je takav pesnik kakav je bio zahvaljujući mnogim protivrečnostima u svom životu. Poezija sa svojim brojnim očaravajućim paradoksima bila mu je spas.

izvor:riznicasrpska

Stihovi Vasko Popa


OČIJU TVOJIH DA NIJE

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo


OTVORI SVU TIŠINU

Otvori drhtavu svetiljku
Dva oka uplašena ko laste
Da otkrivam glas — tu biljku
Što iz belog mesa raste

I treperi: začuđeno ko vlat
Kad vetrovi ga vraćaju i nose.
Otvori: približi suton kose
Da put otkrivam — taj vrat

Po kom ću da lutam s dva prsta.
Otvori belo jezero šake
Da ruke nisu mi dva krsta

Da oči nisu mi dve rake.
Otvori svu tišinu — nagni san
Da otkrivam tajnu noć i dan.

OČIJU TVOJIH DA NIJE


Ovo je jedna od najlepših pesama ciklusa Daleko u nama iz pesničke knjige Kora. Tema ljubavi, dominantna tema ovoga ciklusa-poeme, osnovna je tema ove pesme. Ona se otkriva već u prvom stihu (pesme ovoga ciklusa nisu naslovljene nego su označene brojevima — u tim slučajevima se prvi stih koristi kao naslov pesme) "Očiju tvojIh da nije" — peva se o očima njenim, koje imaju posebno značenje za lirskog subjekta jer na nešto ukazuje negacija "Da nije". Tema se dalje razvija novim motivima: OČI, SMEH, SLAVUJ, RUKE. Oni iniciraju uobličavanje poetskih slika koje će postupnim nizanjem dočarati snagu iskazane ljubavi. U pesmi se, dakle, javljaju dva subjekta: lireki subjekt i objekt ljubavi. Dok se objekt ljubavi predočava zamenicom TVOJ, lirski subjekt se iskazuje kroz prisvojnu zamenicu NAŠ ("našem stanu", "u snu našem").


STRUKTURA

Moderna pesma, posebno pesma Vaska Pope, ne robuje nikakvim pravilima ili shemama, jer je sa njima raščistila onog trenutka kada se oglasila — svojom pojavom označila je prekretnicu u lirskom pevanju. Zato u ovoj lirici retko da se može primetiti neka pravilnost, zakonomernost, u komponovanju pesme, u rasporedu poetskih slika, upotrebi jezika. Međutim, često sama tema i osećanja izražena u pesmi, prirodom svojom uslovljavaju uspostavljanje neke pravilnosti. Takva pravilnost nije toliko u spoljašnjoj formi koliko u unutrašnjoj organizaciji pesničkih motiva, upotrebi jezičkih sredstava, smenjivanju osećanja i raspoloženja, usklađenosti misli i osećanja, osećanja i leksike, osećanja i sintakse, osećanja i ritma. Bez ovog unutrašnje sklada i opšte harmonije sadržine, forme i umetničkih sredstava kojima su one ostvarene, nema poezije.

Tema ljubavi dvoje mladih razvijena je kroz četiri tercine: u svakoj od njih nalazi se po jedan motiv lepote objekta ljubavi, iz kojih proizilaze dopunski motivi kao plod postojanja/delovanja osnovnih motiva:

I OČI — NEBO
II OSMEH — ZIDOVI
III SLAVUJ — VRBE
IV RUKE — SUNCE

Iz relacija OSMEH — ZIDOVI i SLAVUJ — VRBE proističu zemaljski doživljaji; iz relacija OČI — NEBO i RUKE — SUNCE proističe kosmički doživljaj lepote i veličine ljubavi.

Svaka tercina je posebna poetska slika. Osobenost poetskih slika u ovoj pesmi je način njihovog oblikovanja. Iako u pesmi nema interpukcije, jasno se razaznaju sintaksičko-intonacione celine: svaka tercina = poetska slika = sintaksičko-intonaciona celina. Svaka poetska slika/sintaksička celina temelji se na dvostrukoj negaciji:

Slavuja tvojih DA NIJE
Vrbe NE BI NIKAD
Nežne preko praga prešle

Upravo navedenu konstrukciju imaju druga, treća i četvrta strofa; prva strofa se razlikuje po mestu negacije drugoga stiha — ona se nalazi na početku stiha a na kraju je NEBO dobivši ovde jači naglasak i intezitet antikadence.

Konstrukcija poetske slike na dvema negacija povlači intonacionu napregnutost (antikadencu) na kraju prvog i drugog stiha:

Ruku tvojih da nije antikadenca: povišena intonacija, očekivanje nastavka
Sunce ne bi nikad antikadenca: povišena intonacija, očekivanje nastavka
U snu našem prenoćilo kadenca: spuštanje intonacije, predah.

Ovakva sintaksičko-intonaciona struktura nema samo eufonijsko-ritmički kvalitet nego i značajnu ulogu u konstituisanju značenjskog sloja pesme.


SADRŽINA I ZNAČENJE

Sadržina pesme razvija se iz motiva koji označavaju osobinu ili emotivni kvalitet voljene osobe. Oni su inicijalni motivi za razvijanje poetskih slika uvođenjem novih, dopunskih motiva koji obogaćuju predočenu fizičku ili emotivnu osobinu objekta ljubavi, ali istovremeno obrazuju značenjski sloj slike koju tvore:

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U slepom našem stanu

Ova slika situira socijalni prostor, ističe lepotu očiju i njihov značaj za oplemenjivanje socijalnog prostora. To je urbani prostor koji asocira teskobu, neprijatnost, usamljenost — otuđenje bića. Zanimljivo je kako samo jedna reč može da promeni smisao i značenje poetske slike. Prvobitno je uz imenicu STAN stajao epitet MALI. On ukazuje na bitnu osobinu stana, koja svakako utiče na osećanja i raspoloženja ljudskog bića koje u njemu stanuje: teskoba, nelagodnost, sputanost. Ali pridev MALI može da ima i pozitivan emotivni predznak: mali, intiman, drag. Pesnik je osetio dvojako emotivno značenje epiteta pa je nedoumicu i mogućnost dvosmernog značenja ne samo epiteta nego i cele slike otklonio zamenom prideva: umesto MALOM stavio je SLEPOM. To je suštinska promena koja još više naglašava teskobu, stešnjenost i nelagodnost koju oseća lirski subjekt. Epitet SLEPOM podstiče roj asocijacija: tesan, nizak. taman, bez prozora, sa malim prozorima, zabačen, nepristupačan, nigde ne gleda, vidik mu je zatvoren, itd. Njene OČI obasjavaju stan, čine ga prostranim i svetlim. U poetskom jeziku leksem OČI ima vrlo širok spektar asocijativnih veza i značenja: prostranstvo, dubina, obasjanost; pogled, istina, toplina; ljubav, vernost; dragocenost. Zato se ovaj motiv našao na prvom mestu kao najvredniji. Kao da se u njemu pojavilo NEBO — širina, beskraj, svetlost, plavetnilo. Lepota očiju, bogatstvo njihove svetlosti, "toplina pogleda koja zacljuskuje, metaforom NEBO dobila je hiperbolične razmere.

Druga lepota je smeh:

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali

SMEH je metafora za radost, toplinu, vedrinu; on ulepšava ružan i teskoban enterijer sobe; oči lirskog subjekta toliko su očarane lepotom smeha (osmeha) da više ne vide zidove teskobne sobe: njih kao da je potisnuo talas vedroga smeha, sa bića se skinuo teret teskobe. Smehse rasuo iz uzajamnog susreta, susret je odagnao usamljenost: samom u teskobnoj sobi, lirskom subjektu bi samo ostalo da gleda u zidove i još jače doživi osećanje usamljenosti.

Lirski subjekt metaforama govori o lepotama svoje drage:

Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle

SLAVUJ je mnogoznačna metafora: pesma, umilan glas, nežnost, radost, ljubav, mladost, plemenitost. U kontekstu ove poetske slike metafora "slavuj" odnosi se na devojačku pesmu i njen umilan glas koji očarava čak i vrbu da preko praga uđe u stan i pridruži im se. VRBA simbolizuje mladost, nevinost, nežnost.

Poslednja poetska slika dočarava lepotu i dragost njenih RUKU — one su metafora za zagrljaj. Postupno se od očiju, smeha i slavuja došlo do ruku (zagrljaja) kao završnice ljubavne priče i vrhunca nežnosti i topline. Snaga ljubavnog doživljaja, divljenja dragoj i njenoj lepoti, dobila je u ovoj slici, uvođenje motiva SUNCA, vasionske razmere. Metaforičko bogatstvo ovoga leksema (život, zdravlje, svetlost, toplina, dragost, vrednost) čini ovu poslednju sliku prebogatom — kao završna slika ona nosi i smisao cele pesme, njen misaoni ekstrakt — ljubav je snažna: ona poništava teskobu, leči usamljenost, snaži duh, ulepšava život. Bez ljubavi nema života, kao što ga nema bez sunca.

Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti IV

izvor:riznicasrpska

Stihovi Vasko Popa


VRATI MI MOJE KRPICE

Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju
pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo

1
Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od šarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem

2
Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo

3
Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću

4
Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje

5
Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra

6
Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I žar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja

7
Šta je s mojim krpicama
Nećeš da ih vratiš neceš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi dovek biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu

8
I ti hoceš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš

9
Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo

10
Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje
Plameni ti zalogaji a voštani zubi
Pa ti žvaći izelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze

11
Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Žderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš

12
Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnuću zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se

13
Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje


"Popa je nesporni klasik srpske moderne, prihvaćen kao nezaobilazan beočug u njenoj arhitekturi čije je delo jednako poštovano i priznato u svetu — ključni i nezaobilazni pesnik posleratnog srpskog modernizma.
Njegova poezija bila je doživljena kao prevrat, ali potom prihvaćena kao autentični doprinos srpskoj poeziji."

izvor:riznicasrpska

Stihovi Vasko Popa

[You must be registered and logged in to see this image.]

MALA KUTIJA

Maloj kutiji rastu prvi zubi
I raste joj mala dužina
mala širina mala praznina
I uopšte sve što ima

Mala kutjaraste dalje
I sad je u njoj orman
U kome je ona bila

I raste dalje i dalje i dalje
I sad je u njoj soba
I kuća i grad i zemlja
I svet u kome je ona bila

Mala kutija seća se svog detinjstva
I od prevelike čežnje
Postaje opet mala kutija

Sada je u maloj kutiji
Ceo svet moj maleni
Lako ga možete u džep staviti
Lako ukrasiti lako izgubiti

Čuvajte malu kutiju


BRANIM

Pogled bi mi
U prašini zakopali,
Ružu osmeha
Sa usana iščupali.

Čuvam prvo
Proleće u grudima,
Čuvam prvu
Suzu radosnicu.

Sa slobodom
Bi me razvenčali,
Dušu bi mi
Dušu preorali.

Branim
Ovo nebo u očima,
Branim
Ovo zemlje na dlanu

Mlade bi mi voćke
Radosti posekli,
Slavuje pesama
U drveni plug upregli.

Ne dam
Ovo sunce u očima,
Ne dam
Ovo hleba na dlanu.


NITI

Jednom nas tu, gde nas ima,
Neće biti.
Mi smo niti
Koje vežu nerođene sa mrtvima.

Nema kraja.
Prislonimo na zrak uva:
Kroz šupljine između nas vetar duva
Što vremena po dva spaja.

Leže ispod mračne sene
Mrtvi, a još nerođene
Sluti vazduh koji kraj nas zasvetluca.

Mi se kobno lelujamo
I slušamo vetar samo
I nit po nit kako puca...

KOSOVO POLJE

Polje kao svako
Dlan i po zelenila

Mlad mesec kosi
Pšenicu selicu
Dva ukrštena sunčeva zraka
Slažu je u krstine

Kos naglas čita
Tajna slova rasuta po polju

Božuri stasali do neba
Služe četiri crna vetra
Sjedinjenom krvlju bojovnika.

Polje kao nijedno
Nad njim nebo
Pod njim nebo.

izvor:riznicasrpska

Posle igre

Najzad se ruke uhvate za trbuh
Da trbuh od smijeha ne pukne
Kad tamo trbuha nema

Jedna se ruka jedva podigne
Da hladan znoj sa čela obriše
Ni čela nema

Druga se ruka maši za srce
Da srce iz grudi ne iskoči
Nema ni srca

Ruke obje padnu
Besposlene padnu u krilo
Ni krila nema

Na jedan dlan sad kiša pada
Iz drugog dlana trava raste
Šta da ti pričam