Српски владари

Српски владари
Кнежевина Србија (Паганска Србија, VII век-836)

Први Владари и Кнезови Срба и Србије (Седми век-836)
Кнез Срба (Довео Србе на Балкан у време владавине Византинског Цара Хераклија (610-641), VII век-660; не зна се његово име, умро је 680)
Свевлад (660-679, Кнез Србије)
Селимир (679-680, Кнез Србије)
Владин (680-700, Кнез Србије)
Ратимир (700-730, Кнез Србије)

Вишеслав (730-780, Кнез Србије)

Радослав (780-822, Кнез Србије)
Просигој (822-836, Кнез Србије)

Кнежевина Србија (Крштена Србија, 836-1035)

Властимировићи (836-960)

Властимир (836-863, Кнез Србије; син Кнеза Просигоја)

Мутимир (863-891, Кнез Србије)

Прибислав Мутимировић (891-892, Кнез Србије)

Петар Гојниковић (892-917, Кнез Србије)

Павле Брановић (917-920, Кнез Србије)

Захарије Прибисављевић (920-924, Кнез Србије)

Часлав Клонимировић (927-960, Кнез Србије)

Тихомировићи (960-1035)
Тихомир (960-980, Кнез Србије)
Љутомир (980-1003, Кнез Србије)
Љутомиров Син (1003-1030, Кнез Србије; не зна се његово име)
Љутовит (1030-1035, Кнез Србије)

Војислављевићи (1035-1118 )
Стефан Војислав (1035-1050, Кнез Дукље, Рашке, Захумља, Травуније и Неретљаније)
Михаило I (1050-1077, Кнез и Краљ Дукље, Рашке, Босне, Захумља, Травуније и Неретљаније, 1077-1081; први Српски Краљ)
Константин Бодин (1081-1101, Краљ Дукље, Рашке, Босне, Захумља, Травуније и Неретљаније)
Михаило II, Бодинов син
Доброслав, Бодинов полубрат
Кочопар (1101-1102, Краљ Дукље, Рашке, Захумља, Травуније и Неретљаније)
Владимир (1102 – 1114, Краљ Дукље, Рашке, Захумља, Травуније и Неретљаније)
Ђорђе (1114 – 1118, Краљ Дукље, Рашке, Захумља, Травуније и Неретљаније)

Велика Жупа Рашка (1118-1166)

Вукан (око 1090-1116), велики жупан

Урошевићи (1166-1165)
Урош I (1118-1140, Велики Жупан Рашке, Дукље, Захумља, Травуније и Неретљаније)

Урош II (1140-1161, Велики Жупан Рашке, Дукље, Захумља, Травуније и Неретљаније)

Деса (1161-1165, Велики Жупан Рашке, Дукље, Захумља, Травуније и Неретљаније)

Тихомир (1165-1165, Велики Жупан Рашке, Дукље, Захумља, Травуније и Неретљаније; брат Стефана Немање)

Немањићи (1196-1371)
Стефан Немања (1166-1196, Велики Жупан Србије)

Стефан Првовенчани (1196-1217 и Краљ Србије 1217-1228; први Краљ Србије)

Стефан Радослав (1128-1233, Краљ Србије)

Стефан Владислав (1233-1243, Краљ Србије)

Стефан Урош I (1243-1276, Краљ Србије)

Стефан Драгутин (1276-1282, Краљ Србије)

Стефан Урош II Милутин (1282-1321, Краљ Србије)

Стефан Урош III Дечански (1321-1331, Краљ Србије)

Стефан Урош IV Душан (1331- 1326, Краљ Србије и Цар Србије 1346-1355)

Стефан Урош V, Урош (1355-1371 Цар Србије)

Лазаревићи (1371-1427)
Лазар I Хребљановић (1371-1389, Кнез Србије)

Стефан III Лазаревић (1389-1402, Кнез Србије и Деспот Србије 1402-1427)

Бранковићи (1427-1456)
Ђурађ I Бранковић (1427-1456, Деспот Србије)

Лазар II Бранковић (1456-1458, Деспот Србије)

Стефан Бранковић (1458-1459, Деспот Србије)

Котроманићи (1459)
Стефан IV Томашевић (1459, Деспот Србије)

Србија под Османском окупацијом (1459-1804)

Владари обновљене Србије

Карађорђе Петровић (1804-1813, Вожд првог Српског устанка)

Обреновићи (1815-1842)
Милош Обреновић I (21 Новембар 1815-13 Јун 1839, Кнез Србије)

Милан Обреновић II (13 Јун 1839-9 Јули 1839, Кнез Србије)

Михаило Обреновић III (17 Март 1840-14 Септембар 1842, Кнез Србије)

Карађорђевићи 1842-1858
Александар Карађорђевић (14 Септембар 1842-23 Децембар 1858, Кнез Србије)

Обреновићи (1858-1882)
Милош Обреновић I (24 Децембар 1858-26 Септембар 1860, Кнез Србије)

Михаило Обреновић III (26 Септембар 1860-10 Јун 1868, Кнез Србије)

Милан Обреновић IV (2 Јули 1868-6 Март 1882, Кнез Србије)

Краљевина Србија (1882-1918 )

Обреновићи (1882-1903)
Милан I (6 Март 1882-6 Март 1889, Краљ Србије)

Александар I (6 Март 1889-11 Јун 1903, Краљ Србије)

Карађорђевићи, 1903-1918
Петар I Карађорђевић (15 Јун 1903-1 Децембар 1918, Краљ Србије и Краљ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1 Децембар 1918-16 Август 1921)

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (1918-1921)
Краљевина Југославија (1921-1945)

Карађорђевићи, 1918-1945
Александар I (1 Децембар 1918-6 Јанувар 1929, Краљ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљ Југославије, 6 Јанувар 1929-9 Оцтобар, 1934)

Петар II (9 Оцтобар 1934-29 Новембар1945, Краљ Југославије и Краљ Југославије у егзилу, 29 Новембар1945-3 Новембар 1970)

KRALJ DUSAN
[You must be registered and logged in to see this image.]

Kralj
Dušan, neobično razvijen, glavom veći od svih savremenika, "kralj među
svima ljudima svog vremena u svetu najviši", kako priča savremeni Filip
Mezier, već proslavljen u borbama zbog svoga junaštva, izazivao je
divljenje već samom svojom pojavom. Njegove krupne oči, onako izrazite
u slavnoj fresci Lesnovskog Manastira, kao da su prodirale u dušu.
Duguljasto lice, uokvireno malom proredom bradom, više tamne nego plave
nemanjićske puti, ima ozbiljnost i daleko uprt pogled, kakav, inače, na
freskama sretamo obično samo kod Hrista Vsedržitelja. U celoj pojavi
oseća se moćni samodržac, svestan snage koju predstavlja. Kao svi bolji
Nemanjići on je odličan vojnik; uz Nemanju svakako lično najhrabriji. U
diplomatskoj veštini beše možda nešto manje okretan od Stevana
Prvovenčanog, verovatno s toga što mu je u onolikoj snazi, manje nego
onom, trebalo diplomatskog dovijanja. Od Milutina je nasledio državu ne
samo davno i sigurno stabilizovanu, nego i podignutu do glavne sile na
Balkanskom Poluostrvu, ali je sreća što od svog deda nije nasledio i
njegove moralne osobine. U svom odnosu s ljudima Dušan je bio znatno
drukčiji od Milutina, isto kao i u porodičnom životu. U Dušanu se
javlja i jedna crta nemanjićskog nasleđa u pogledu ženskog uticaja. Taj
silni car, koji je gospodario na Balkanu, bio je neobično popustljiv
prema svojoj ženi Jeleni, koja je, više nego ijedna druga vladarka pre
nje, uticala na državne poslove i na cara lično i o kojoj tradicija u
dubrovačkom gradu nije bila nimalo laskava.Za Dušanova vremena Srbija
dostiže vrhunac svoje moći. Bugarska zavisi od njegove milosti;
Vizantija vapi za njegovu pomoć; Mleci traže njegovo prijateljstvo.
Period Dušanove vladavine to je uopšte, kao nekim čudnim sticajem
prilika, period velikih vladalačkih ličnosti. U Mađarskoj je njegov
savremenik Lajoš Veliki (342.-1382.), u Češkoj Jovan Luksemburški
(1319-1335.) i slavni Karlo IV (1346-1378.), kod Turaka silni Orkan
(1326-1358.).
Kao nekada bugarski car Simon, tako je i Dušan svoju
prvu mladost proveo u Carigradu, sa ocem u progonstvu, i tu je dobio
prve i najsnažnije utiske. Jedući izgnanički hleb u jednoj sredini gde
je bio zatočen, on, prirodno, nije mogao da tu sredinu posmatra bez
izvesne primese ogorčenja, koje će se docnije pretvoriti ako ne u
mržnju, a ono ipak u izvesno zlopamćenje. On je, iako još vrlo mlad –
rođen je negde oko 1308. god., u Carigradu je živeo od 1314-1320., –
imao ipak mogućnosti da u prestonici izbliže pozna tamošnju publiku,
punu strasti i niskih instikata a sa puno prohteva i ambicija. Nema
sumnje, da je na mladu dušu ostavljao naročit utisak sav blesak bogatog
carskog grada i torženstvenost njegova dvorskog ceremonijala, na koje
se u punom tradicija Carigradu mnogo pazilo.

Kad se vratio u Srbiju
Dušan je već bio razvijen dečak, koji je sa razumevanjem pratio podvige
svoga oca da dobije presto. God. 1322. on postaje "mladi kralj". Njegov
prvi vojnički pohod, u kom je pokazao ličnu vrednost, to je bio njegov
sukob sa bosanskim banom Stepanom, 1329. god. Studenički iguman Nikola
zabeležio je, kako je Stevan Dečanski poslao Dušana "na bezbožne i
pogane babune", i kako je mladi kralj odneo pobedu nad njima i dobio
"besmisleni plen". Dušanovo lično učešće u velbuškoj bitci beć smo
istakli. Nije, onda, čudo, što je mladi kralj zadobio simpatije vojske
i većeg dela vlastele, koja je u njegovoj borbi s ocem prešla na
njegovu stranu.Jedan opis Srbije, s početka Dušanove vladavine, pisan
1332. god., a posvećen francuskom kralju Filipu VI, pisan, istina,
tendenciozno, "antišizmatički", daje ipak dosta građe za izvesnu sliku
o stanju u njoj. "Ova kraljevina ili i nema nikakvih tvrdih mesta ni
gradova, ili ih ima veoma malo; kraljevina je to jadna i žalosna,
gradovi su u njoj bez jaraka i bez zidova. Zgrade i dvorovi, kako
kraljevski tako i ostalih plemića, sagrađeni su od brvana i od drveta;
niti ja tamo gde videh dvora ili kuće od kamena ili od zemlje, manj u
latinskim gradovima po primorju. A kraljevina je ta mnogo bogata žitom,
vinom, uljem i mesom; prijatno je ispresecana tekućim vodama, izvorima
i rekama, okićena šumama, planinama, dolinama i ravnicama, i puna
svakovrsne divljači: u kratko rekavši, dobro je i odabrano sve što u
njoj radi, naročito u krajevima primorskim. U Srbiji ima sada pet
rudnika zlata, i toliko isto rudnika srebra, gde rudari neprestano
rade. I osim toga ima ruda srebra, pomešanoga sa zlatom, koji su zaista
tu skoro nađeni na mnogim drugim i različitim mestima i povrh svega ima
doista prekrasnu i milu dragocenost, koja će imati skupu cenu u svemu
ovom veku." Isti taj izveštaj kazuje, kako su Latini i Arbanasi
nezadovoljni srpskim režimom; "i oni svi, i svaki pojedinci, kao da bi
se posvetili, kad bi mogli ruke umočiti u krv pomenutih Slovena."
Da
je ovo kazivanje bilo osnovano na neposrednom saznanju kazuju jasno
opasne pobune te iste 1332. god. Promena na prestolu u Srbiji kao da
beše ohrabrila izvesne neredima sklone ili Srbima neprijateljske
elemente. Arbanas Dimitrije Suma i zetski vojvoda Blagoje digoše
ustanak u Primorju s proleća 1322. god., pomagani od izvesnih velikaša
u Zeti. Misli se, da je ustanak izbio s toga, što se ti ljudi nisu
smatrali "dovoljno nagrađeni za usluge u borbi protiv Uroša III." Drugi
razlog može biti i onaj česti i dosta obični, da se posle jedne pobune
javljaju brzo i druge s ljudima koji samo u takvim promenama mogu da
izbiju na površinu ili da zadovolje svoje prohteve. Ovaj ustanak smiren
je vrlo brzo, i to, kako se čini, mirnim sredstvima, ponajviše
posredovanjem Dubrovčana, čiji su trgovci imali dosta veza i uticaja u
tom kraju.

Za ovo posredovanje Dubrovčani su bili brzo nagrađeni.
Još od sukoba sa Branivojevićima, od 1326. god., i od srpskog
potiskivanja iz Huma, posle međusobica iza Milutinove smrti, Dubrovačka
Republika nosila se mišlju da "za povećanje i dobro države, te da bi je
mogli sigurnije imati i držati", kako su to sami obrazlagali, stupi u
pregovore sa srpskim dvorom, da zakupi Ston. Te godine su pregovori
doista i počeli, ali se nije moglo doći do sporazuma. Radeći na tom
dalje, Dubrovčani su sve više pokazivali težnju da Ston ne samo zakupe,
nego da ga potpuno kupe, da bi ga mogli "obzidati i utvrđivati po
svojoj volji". Ta želja javljala se kod njih sve više, otkad im je
postalo jasno, da će radi Huma između Bosne i Srbije doći do sukoba, u
kojima bi oni mogli imati teških neprilika, ako se Ston pretvori u
ratno poprište. Nadiranje bana Stepana II prema morskoj obali uzimalo
je sve šire razmere. Ono ga je, u leto 1331. god., dovelo čak do sukoba
sa Mletačkom Republikom, koja je energično htela da zaštiti svoje otoke
Korčulu i Brač, na kojima je razapeo svoje niti aktivni bosanski ban.
Mletačka Republika spremala je čak i jednu ekspediciju protiv bana. Kad
je Dubrovnik bio pozvat da opremi jednu lađu, izvinjavala se mala
republika u Mlecima da im je veoma nezgodno istaći se protiv bana, koji
bi im mogao biti opasan i napraviti velike štete (24. avgusta 1331.). U
stvari, ban je bio gotov na to i bez tog akta neprijateljstva i smatrao
je za potrebno da šalje u Dubrovnik preteća pisma, da bi ih samo
napravio što bezopasnijim. Dubrovčani su izbegavali sve sukobe, koji im
ne mogu doneti ništa drugo sem štete, i iskreno su se trudili da na obe
strane stvore raspoloženje za mir. Oni su gledali da nekako izmire bana
i sa kraljem Dušanom. Bosanski ban bio je stvaran gospodar Huma, ali je
Ston, sa svojim poluostrvom, priznavao vrhovnu vlast srpskog kralja i
bio njegov. Da bi došli do Stona, a neizazvali bilo jednog bilo drugog
gospodara na neprijateljstva, oni su, gotovo u isto vreme, pregovarali
sa obadvojicom. Dušana su privoleli da im ga proda posle prijateljskog
posredovanja u Zeti 1332. god. U Malom Veću Republike rešeno je 7.
januara 1333. god., da se za Ston plati 8.000 perpera od jednom i da se
kao stalan godišnji dohodak plaća kralju 500 perpera. Za podmićivanje
kraljevih velikaša odobrena je suma do 1.000 dukata, a glavnom
povereniku kraljevom Kotoraninu Nikoli Bući obećano je jedno zemljište
u samom Dubrovniku i nešto u Stonu. Bosanski ban imao je dobiti samo
prve godine 600 perpera, a inače samo po 500, bez druge kakve sume,
koja bi se isplaćivala odjednom. Kralj Dušan nije imao mnogo razloga da
odbije ponudu za jednu oblast, koja je gotovo van njegova domašaja i
čija bi ga odbrana stala nesumnjivo više nego što ona vredi i nego što
znači za njegovu moć. On im je s toga 22. januara 1333. konačno prodao
Ston. Dao im je uza nj i jedan deo primorja do dubrovačke međe i
Posrednicu "kako optječe Neretva do mora". Ban je izdao svoju povelju
15. marta iste godine. Ali u toj povelji nema pomena o Posrednici, koju
je Dušan, istina, dao Republici, ali koju su u stvari držali Bosanci.
Uzalud je Dubrovnik pokušavao da dobije i to mesto. Samu Posrednicu
nisu dobili uopšte nikad, a primorje oko Slanog pripalo im je tek pred
kraj XIV veka. Kad je Dušan čuo za ovu Stepanovu povelju rasrdio se na
Dubrovčane i htede da pokvari celu pogodbu. Uplašeni Dubrovčani
požuriše se sa poslanstvom da mu objasne stvar i da ga ublaže. Novom
poveljom od 19. maja 1334. tražio je kralj i Dubrovčani su se
obavezali, da u taj kraj ne primaju druge ljude iz njegova kraljevstva
sem onih, koji su se tamo već zatekli, i da dozvole kraljeve pretrage u
tom pravcu. Osim toga, dubrovačka se vlastela zaklela, da u Stonu i
Ratu ostane "pop srpski i da poje u crkvama". U slučaju da dođe do rata
između kralja i Republike Stonjani su morali biti izuzeti i nisu smeli
biti upotrebljeni kao borci na dubrovačkoj strani. Zanimljivo je, da je
posle prodaje Stona jedan deo ugledne humske vlastele prešao od bana
kralju. Tako je, na primer, postupio župan Milten Draživojević, nemirni
sused Dubrovnika, koji je sa svojim ljudima krstario od Neretve do
Onogošta.

Dubrovačka Republika, čisto i strogo katolička, nije
rado trpela pravoslavno sveštenstvo i pravoslavnu veru u Stonu, u kojoj
je još Sv. Sava bio osnovao episkopiju sa važnom misijom u tom kraju,
na granici pravoslavnog područja. Za episkopsku crkvu odredila je
Republika već 22. avgusta 1335. god. katoličkog sveštenika, a 1349.
dovela je franjevce u to mesto. Da ne bi izazvala Dušana dubrovačka je
vlada s početka imala izvesnih obzira, ali je posle i toga nestalo. Kao
sredstvo za potiskivanje pravoslavnih upotrebljena je, pored verske
propagande, i agrarna reforma, koja je na stonsko zemljište dovodila
dubrovačke plemiće i kao njihove radnike katoličke seljake.
Zahvaljujući tim merama Republika je postigla, da već krajem XIV veka
na Stonu nije bilo pravoslavnih. Jedan izveštaj iz 1394. god. kaže:
"Fratri, božijom pomoću, onaj narod preobratiše i pokrstiše i sve dosad
preobraćaju one što svaki dan dolaze u taj kraj iz zemalja šizmatika".
Stonski dohodak od 500 perpera godišnje primao je s početka srpski
dvor, a od 1350. god. ustupio ga je Dušan srpskom manastiru Sv.
Arhangela u Jerusalimu.
Vizantiski car Andronik III pokazivao je
mnogo energije, da obnovi posrnuli ugled Vizantije. Ali, iako je imao
uspeha prema protivnicima manjeg značaja, kao što behu Đenovljani, on
ipak nije mogao da postigne ono što je želeo. Vizantija njegova vremena
nalazila se između dva protivnika, nabujala i neodoljiva, koji su
premašili njenu snagu. Na jednoj strani, u Aziji, behu Turci, čija je
snaga rasla svaki dan; na drugoj, u Evropi, Srbi, čiji su prohtevi
rasli sa svakim novim dobitkom. Sem toga, u Vizantiji samoj, kao
posledice građanskog rata behu ostali mnogi nepodmireni računi i lične
osvete, koji su morali dovoditi do sukoba i raznovrsnih pakosti. Jedna
od takvih pakosti dovela je 1334. god. do srpskog posredovanja.
Vizantiski namesnik na Zapadu, Sirgijan, koji je bio zapovednik i na
srpskoj granici, bi u Carigradu osumnjičen radi veleizdaje. Ogorčen na
dvorske došaptače, a i u opasnosti od kazne ili progona, on dobeže
Dušanu i ponudi mu svoje usluge. Tako sad doista postade izdajnik svoje
otadžbine, ako to u vreme prve optužbe još nije bio. Dušan primi
njegovu ponudu i odmah pređe u napadaj protiv Grka. Jedan deo srpske
vojske vodio je sam Sirgijan. Vest o tom napadaju uplaši sve Grke,
kojima je bila dobro poznata lična vrednost njihova odmetnika. Srbi,
bez velike borbe, osvojiše na jednoj strani Ohrid, a na drugoj Stumicu.
Sirgijan zauze Kostur i druga neka mesta na albanskoj granici.
Pobedonosna srpska vojska stiže pod sam Solun, u kom je već bilo
izvesne sklonosti za predaju. Na vest o toj opasnosti krenu sam car
Andronik, da spase svoj najvažniji grad posle prestonice. U isto vreme
pleli su Grci sve mreže, da uhvate ili upropaste Sirgijana. Lerinski
zapovednik Sfrances, pretvarajući se kao da je i on odmetnik, dođe
Sirgijanu da tobože zajednički rade, pa posle dosta muke uspe da ga
teško rani u jednoj zasedi. Sirgijana, već u samrtnom ropcu, doneše
pred Dušana, koji ga je oplakao i sahranio kao najrođenijeg.
Sirgijanovi ljudi, obezglavljeni, a mamljeni od Grka i preklinjani da
ne budu izdajnici, počeše prelaziti Androniku i tako u dva-tri maha
dovedoše svoje srpske saveznike u težak položaj. To je bio jedan od
razloga koji je delovao na Dušana da primi Andronikove ponude i sklopi
s njim mir, pa čak i savez, 26. avgusta 1334. god. Savez, kao čvršća
garancija mira, bio je u taj mah potreban za obe strane. Grcima je
trebao da bi dobili slobodne ruke na drugoj strani, a Srbima s toga,
što se na njih spremao mađarski napadaj sa severa. Po ugovoru Grci su
dobro prošli, jer im je Dušan vratio dobar deo osvojenog zemljišta, a
zadržao je samo pogranične gradove s užim oblastima: Ohrid, Prilep, u
kom sazida svoj dvor, Kostur, Strumicu, Lerin, Sidirokastron (srpski
Železnac), Voden i Čerman. "Ovo sve uze za tri godine svog kraljevstva"
piše s ponosom kraljev biograf u Danilovu Zborniku. Car Andronik, za
svaki slučaj, podiže za odbranu Soluna novi grad, takozvani
Ginekokastron, koji tako utvrdi, da bi ga čak i žene mogle braniti;
otud mu je ostalo i ime "ženski grad" ili "žensko", očuvano sve do
Svetskog Rata sa dosta slovenskog stanovništva.

Mađarski kralj Karlo
Robert, koji se od ranije spremao protiv Srba, naišao je, za vreme tih
Dušanovih operacija na jugu, da je za nj najpogodniji momenat, da
vaspostavi mađarsku vlast u severnim oblastima Srbije. S toga je s
velikom vojskom krenuo preko Dunava. Na glas o tom pošao je Dušan
protiv njega sa svojim Srbima i jednim delom grčkih četa, koje mu je
dao car Andronik kao saveznik. Iz Žiče, gde se obavestio o mađarskom
kretanju, pošao je Dušan na neprijatelja, koji je na glas o dolasku
njegove snažne vojske počeo naglo uzmicati i gušajući se bežati preko
Save, sa grdnim gubicima. Čitava ova borba vodila se od proleća do leta
1335. god. i završila se potiskivanjem Mađara sa područja Srbije. U
njihovim rukama ostali su samo neki tvrdi gradovi kao Beograd, Golubac
i mačvanski grad.U ovo vreme pada i jedna zanimljiva i vrlo važna
epizoda iz porodičnog života Dušanova. Njegov brak s kraljicom Jelenom
nije imao dece; oko 1336. god. radilo se na tom da se on rastavi.
Između Dušana i austrijskog vojvode Otona vođeni su 1336. god.
pregovori, da se Otonova sinovica Jelisaveta, kći nemačkog kralja
Fridriha Lepog, uda za Dušana. Austriski poslanici došli su bili tog
proleća u Srbiju, putujući morem od Istre do Kotora. Izgleda da je kao
posrednik u toj stvari služio vitez Palman, zapovednik nemačkih
najamnika u Srbiji. Mlada Jelisaveta, koja nije bila pitana za
pristanak, zgrozila se od pomisli da biva gurnuta negde u nepoznat
svet, u jednu varvarsku zemlju na istoku, za jednog kralja tuđe vere i
već ženjena, i sva usplahirena ona se teško razbolela i umrla još te
jeseni. S njom je sahranjena jedna intimna sentimentalna tragedija,
vezana za jednu našu historisku ličnost, neobična i po postanku i po
vezama i po svojim upola mističkim posledicama. Kad je kraljica Jelena
bila obaveštena o tim planovima Dušanovim, ona se požurila da rodi, i
to baš sina, i da tako umiri Dušana. I doista, u zimu 1336. ili
početkom 1337. god. Jelena je, na sumnjiv način, dobila svog jedinog
sina Uroša i tako učvrstila svoj položaj na dvoru.
Grci su 1336.
god. proširili svoje posede na zapadu, zauzevši Tesaliju, u kojoj beše
umro poslednji grčki dinasta Stevan Gavrilopul. Dušan se za to vreme
nalazio na jugu svoje države i u Radovištu se sastao s grčkim carem kad
se taj vraćao iz Tesalije.

Dušan je tražio vraćanje Huma, a ban Stepan nije hteo ni da čuje o
tome. Caru je bilo, vele docnije vesti, pala na um i ova kombinacija:
da njegov sin Uroš uzme banovu kćer Jelisavetu i da s njom dobije Hum
kao miraz, da tako poštedi banovu osetljivost. Kad ban nije pristao ni
na to, rat je postao neizbežan.

Sam car Dušan, praćen caricom i
mladim kraljem Urošem, krenuo je protiv bana, oktobra 1350. god., sa
jakom vojskom i sa četiri lađe. Možda mu je došlo nešto pomoćnih četa i
od njegove sestre, udovice Mladena Šubića. Dušanova vojska osvoji čitav
kraj na ušću Neretve i pođe prema Cetini. Trogir i Šibenik pozdraviše
cara i odlikovaše ga svojim poklonima. Upada u oči, da Dušan osvajanje
Huma nije preduzeo iz Trebinjske oblasti, i da napad na Bosnu nije
izvršio neposredno iz Raške, nego tim zaobilaznim putem. Nameće se s
toga misao, da je taj Dušanov pohod imao i nekih drugih ciljeva. Možda
je car hteo da davno izgubljene zapadne delove Huma svojim prisustvom
opomene na staru pripadnost; ili je možda hteo da preduzme štogod i u
korist oblasti Šubića i svoje sestre, što nam izgleda manje verovatno;
ili je akcijom na toj strani hteo da življe zainteresuje Mlečiće za
savez s njim. Dubrovački pisci kazuju, da se ban Stepan povukao u
planine, a Dušan da je "ognjem i mačem" prodro do Bobovca. Srpski
letopisi imaju o tom pogrešnu hronologiju, a beleže da je car "svu
(Bosnu) povinuo poda se". Uz cara je, u ovoj borbi, pristao i izvestan
broj bosanske vlastele, nesumnjivo pravoslavne i bogumilske, koja je
bila protivnik verske politike banove. Usred opsade tvrdog bosanskog
grada stigoše Dušanu nepovoljni glasovi iz Maćedonije i on, s toga,
prekide dalje bavljenje u Bosni, svrati u Dubrovnik (oko 13. novembra)
i odatle požuri da čas pre stigne na južno bojište.
Kad je car
napustio Bosnu, vratiše se banovi ljudi opet u svoje stare oblasti. 20.
avgusta 1351. naredila je Mletačka Republika Šibeničanima, da vrate
banu roblje, a ovaj njima da naknadi štete, da bi unapred mogli živeti
u ljubavi; a 22. novembra pročitana je u dubrovačkom Velikom Veću
banova poruka, da mogu njihovi trgovci dolaziti u njegove zemlje bez
ikakva straha i tu trgovati kao u samom Dubrovniku.Položaj na jugu
Maćedonije beše se doista za Srbe naglo pogoršao. Vizantinci su
iskoristili carevo otsutstvo i ovaj rat u Bosni da što brže poprave
stanje u Solunu i oko njega. U tom gradu, izloženom čestim srpskim
napadima, opasanom Srbima sa svih kopnenih strana, i otsečenom od
ostale grčke države, beše se stvorila jedna dosta jaka stranka pod
vođstvom Andrije Paleologa, koja je radila za Srbe. Hoteći da napravi
što jači utisak u ugroženoj oblasti, oba grčka cara dođoše u Solun.
Andrija Paleolog, bojeći se progona i kazne, prebeže Srbima. Kao
pomoćnici grčke vojske, koju je dobio Matija Kantakuzen, stigoše iz
Male Azije nova turska odelenja. Ali Turci, željni pljačke, priđoše u
nevelikom broju Matijinoj vojsci, dok se većina razišla na druge strane
– jedan deo ode čak u južnu Bugarsku – da hara i pleni. Grci su, ipak,
prešli u napadaj, nemajući protiv sebe veće srpske vojske. Lako su
osvojili grad Ber, iskoristivši skele postavljene za opravku gradskih
zidina. Gradska posada srpska bi razoružana, pa puštena, a nemački
najamnici mogoše izići slobodno sa svom opremom. Srbi su mnogo polagali
na posed starog važnog Bera, slavna kroz čitav Srednji Vek radi svog
strateškog položaja i množine crkava. Odmah, čim su dobili taj grad,
Srbi su u nj doveli dosta veliku posadu i pregli su odmah sa ogromnim
brojem radnika (govorilo se o 10.000) da obnove njegove bedeme, i to u
velikom obimu, kako bi se u grad mogao skloniti ne samo što veći broj
ljudi, nego i stoke, i to sa mestom za pašu. Njegov gubitak izazvao je
s toga vrlo mučan utisak, tim više što je pri tom bilo i izdaje. Posle
Bera padoše Voden, Ostrovo, Notija. Napadaj na grad Srbiju hrabro je
odbio vojvoda Preljub, iako se grčko stanovništvo odmah sporazumelo sa
napadačima. Za vreme ovog ratovanja upadalo je, uopšte, u oči, da je
grčko stanovništvo – što se, u ostalom, moglo i očekivati – bilo brzo
spremno i voljno, da se pridruži svojim saplemenicima protiv novih
srpskih gospodara. Od otvorenog ustanka zadržavao ih je dugo strah od
jake ličnosti Dušanove i, jedno vreme, saznanje, da je Vizantija suviše
slaba da ih podrži. Kad im se sad učinilo, da su se prilike u
Konstantinovoj carevini sredile, oni su se lako odlučivali da priđu
svojima, i čak su ih, prema Kantakuzenovu pričanju, i sami pozivali. U
tom je pravcu vršena i živa agitacija s grčke službene strane. Sam
Kantakuzen je iskorišćavao sem toga i svoja ranija poznanstva i veze s
pojedinim srpskim zapovednicima i mamio ih je raznim obećanjima. Bilo
je u tom pogledu i izvesnog uspeha; primeri ćesara Hrelje i vojvode
Momčila kazuju dovoljno jasno, da su kod pojedinih velikaša lična
korist i samovolja bili jači od osećanja dužnosti i odanosti svojoj
državi i svom vladaru. Tako su i sada davali izvesna obaveštenja
Kantakuzenu ili ulazili u pregovore s njim hrisopoljski zapovednik
Brajan, zapovednik Ginekokastra Vuk, pa čak i ugledni Hlapen, koji će
posle postati tast Kraljevića Marka. Jedan deo ovih ljudi, uplašen
ofanzivom Kantakuzenovom i otsutstvom Dušanovim, pregovarao je s Grcima
ponekad i s toga, da bi obezbedili svoje posede i položaje.

Nenadna
pojava cara Dušana pred Solunom, usred zime, pomrsila je planove
Vizantije. Grci odmah ponudiše pregovore. Pred samim kapijama grada,
praćeni od svojih vojvoda i garde, sastali su se sva tri cara, oba
grčka i srpski, da potraže sporazum. Gnevan, Dušan je obasuo
Kantakuzena prekorima radi nezahvalnosti, radi izvršenog napadaja, radi
saveza sa Turcima, naglašavajući uzgred da je Kantakuzen, koji smatra
Srbe i Dušana kao otimače grčkog područja, u stvari glavni otimač, koji
je prisvajao ono što po zakonu pripada drugom, t. j. mladom Paleologu.
Kantakuzen je bio blaži i gledao je da "izdiplomatiše" Dušana; njegova
beseda, koju je sam pisao i konstruisao u starosti, možda nije tačna u
celini, ali daje svu argumentaciju koju je on mogao navesti u svoju
korist. Kantakuzen je priznavao Dušanovu velikodušnost prema sebi
lično, ali je, naravno, branio grčko pravo na njihove oblasti, koje su
Srbi nepravedno pritisli. Nije on nikad mislio, da za svoj spas žrtvuje
najkrupnije interese svoje otadžbine. U ostalom, Dušan nije mislio
iskreno, iskorišćavao je njegovu nevolju, i najzad je prekinuo savez s
njim i počeo čak i da ga goni. Ovaj početi rat nije upravljen protiv
srpskih zemalja, nego ima da povrati nesumnjivo grčko područje, koje je
Dušan osvojio u jednoj krizi Carstva. Da ne bi svu ovu, naročito za
Kantakuzena nezgodnu, argumentaciju vodili javno, pred celom pratnjom,
njih su dva pregovarala jedno vreme i nasamo. Kantakuzenu se činilo, da
je njegovo razlaganje imalo utiska, iako je on od Dušana tražio, da se
povuče na stare granice i vaspostavi prvašnje stanje, ustupajući mu
definitivno od novih tekovina, kao krajnji stupak, samo gradove i
liniju Zihna, Ser, Melnik, Strumica i Kostur. Dušan je s početka tražio
da mu se vrati sve što je bilo uzeto pre ove poslednje ofanzive, pa je
tokom razgovora pokazivao izvesnu sklonost za popuštanje. Tačno je, da
je drugi dan raspoloženje na obe strane bilo vedrije i da je došlo čak
i do zajedničke časti. Kantakuzen tvrdi, da je Dušanovu popustljivost
pokolebalo držanje njegovih protivnika. Po tobož već postignutom
sporazumu, došle su Dušanu pristalice Paleologa, sa predlogom da se ne
miri s Kantakuzenom, nego da pomaže mladog cara, koji još uvek, sa
svojim pristalicama, nerado gleda tutorstvo i ličnu suprematiju svoga
tasta. Dušan je, pri takvom stanju stvari, ako je čak i tačno da je
bilo došlo do sporazuma na ovoj osnovi, koju je kao krajnju liniju
grčkog popuštanja bio predložio Kantakuzen, lako promenio svoju odluku.
Što da popušta i ustupa, kad je stanje u Vizantiji još uvek mutno i bez
opasnosti da se može zlo okrenuti protiv njega? Sjutri dan, njegovi
vesnici objavili su Kantakuzenu prekid pregovora i objavu rata. Do nove
borbe između Kantakuzena i Dušana pod samim Solunom nije došlo, nego se
Dušan uputio da povraća otete gradove. Brzo bi osvojen Voden, a za njim
i važni Ber, koji je uzeo vojvoda Hlapen.

Prilikom zauzeća Vodena
Dušan je vrlo oštro postupio prema Grcima, koji su ga izneverili.
Gonjenom u borbi načelniku grada Lisaku bi iščupana brada, pa je,
zlostavljan i inače u okovima poslat na suđenje u Skoplje, ali je na
putu umro. Sam grad je za kaznu opljačkan, a neverni stanovnici
raseljeni. Obavešten o nepouzdanom držanju grčkog stanovništva i po
drugim mestima, car je naredio najstrože istrage i kazne. Koliko je
poslednja agitacija, s verom u uspeh Kantakuzenove ofanzive, bila uzela
maha, vidi se najbolje po tom, što su čak neki grčki građani Skoplja, u
nadi da bi Grci mogli dopreti čak i do tog grada, ušli u pregovore s
Kantakuzenom, nudeći mu za taj slučaj svoju saradnju. Skopske Grke
spasao je tamošnji mitropolit, kome je bilo povereno suđenje,
pravdajući ih da su pregovarali od straha, a ne iz zle namere. Dušan
se, posle ovih događaja, mogao jasno uveriti, da je njegov jedini
oslonac u srpskom i slovenskom elementu Maćedonije, a da je sve drugo
nestalno i čak neprijateljski raspoloženo. Revizija dotadašnje politike
svela se, u glavnom, na lične promene i kazne; dok su, u stvari,
trebale biti izvršene mnogo korenitije izmene. Srpska snaga, ta koja je
bila pravi stub Carevine, nije mogla doticati da očuva sve te daleke
tekovine. Je li mudro cepati tu snagu i slabiti je garnizonskom službom
u mestima i sredinama, gde njeno prisustvo, u času ozbiljne opasnosti,
ipak neće moći da izmeni sudbinu? Je li mudro da Preljub srpskim
grudima brani granice Tesalije, kad nisu potpuno sigurni ni Strumica ni
Voden? Ekspanzija srpske snage bila je očevidno na štetu njene
solidnosti; pre nego se ratovalo zbog Tesalije ili Trakije ili Epira
trebalo je obezbediti i priljubiti bliža područja, s Maćedonijom na
čelu.
Od ovog vremena Dušan svoju energiju zbira, da izvrši još
jedan obračun s Vizantijom, možda konačan. Da to što sigurnije
postigne, on namerava da ukloni s Balkana opasne grčke saveznike,
Turke, koji su u poslednjim borbama imali znatna udela. Postoji jedno
shvatanje u nauci (N. Jorge, pisca jedne velike Historije Osmanskog
Carstva), koja Turke ovoga vremena prikazuje kao ljude, koji su imali
malu važnost, koji su bili poslušno oruđe u rukama njihovih pozivača
("kad ih pozvaše, oni dođoše; kad ih otpustiše, oni odoše") i koji su
"primorani" da pređu u Evropu i osnuju svoju državu. Shvatanje je to
površno i vrlo uprošćeno. U stvari, Turci su predstavljali već tada
snagu, koja nije slutila na dobro. U Maloj Aziji njihovo sistematsko
prodiranje lišilo je Grke njihovih glavnih gradova i bogatih oblasti i
sateralo ih do same obale. Ne nude se njima uzalud carske kćeri, vojni
savezi i bogati pokloni. Kad su prvi veći odredi Orkanovi stigli u
Carigrad, svet ih je tamo dočekao s radosnim klicanjem, ne samo s toga
što su Grci bili radosni radi dolaska novih pomoćnika, nego i što su ti
pomoćnici predstavljali stvarnu snagu. Da su ti pomoćnici bili ponekad
daleko od toga da služe kao prosto oruđe Grcima videlo se već dosad u
više prilika. Turci su, nema sumnje, pokazali pravi interes za Evropu
tek od onda, otkad su tamo bili pozvati; njihovi prvi odredi nisu bili
ništa drugo nego obične pomoćne čete, koje slušaju naredbe svojih
gospodara; ali vrlo brzo te pomoćne čete postaju neka vrsta izvidnica.
Čim su Turci videli, kako stoje stvari u Evropi, kakva je snaga
njihovih grčkih poslodavaca i kako je bogat plen kome se s one strane
Dardanela mogu nadati, oni su se lako rešili da iskoriste to stanje i
to novo područje. Tim pre, što je Vizantija, iscrpena drugim krizama,
bila stalno u novčanim neprilikama, ne mogući da isplaćuje uredno
najamničke nagrade i tako donekle i sama upućivala gramžljivi tuđi
elemenat da se naplaćuje sam. Osmanlije nisu, kao ni drugi pljačkaši,
pazili mnogo na to, da li će oštetiti svoje najmodavce, a naročito
onda, kad ti najmodavci ne vrše prema njima primljene obaveze.
Računajući s tim, Dušan namisli da turske čete ili premami na svoju
stranu ili da ih odvrati od pomaganja Vizantije. S toga šalje jedno
svoje poslanstvo u Brusu i, po Kantakuzenovu primeru, nudi sultanu
ništa manje nego svoju kćer za ženu. Bar tako priča Nićifor Gregora.
Sultan je srpsko poslanstvo primio s čašću i otpratio ga s darovima,
ali ono nije dospelo da se zdravo i čitavo vrati u Srbiju. Jedna grčka
četa, koju je vodio namesnik Halkidike, predusrela je kod Rodosta
srpsko poslanstvo i njihovu tursku pratnju, pa ih delom pobi, a delom
zarobi. Taj postupak veoma je ogorčio Turke i samo veliko uniženje
Kantakuzenovo moglo je da smiri Orkana. Velika je šteta što o tom
poslanstvu nema nikakvih bližih podataka. Dušan je svakako išao za tim,
da Vizantiju sasvim osami i da je onda, slabu i rastrovanu, savlada bez
težih napora. Njegove planove nije bilo teško prozreti. Vidimo, da su
im Grci uhvatili niti i da su se požurili da sve osujete. Oni su dobro
osećali, da im je turska pomoć, iako pod skupu cenu, tada bila glavno
sredstvo da koliko-toliko zaustave srpski nalet.

U tom tako teškom
položaju Vizantiji nimalo nije trebao rat sa Đenovom, u koji se uplela
poglavito zbog đenovaških trgovačkih kolonija u Galati. Taj rat imao je
i za Dušana izvesnih nezgoda. On je, pre svega, opredelio Mlečane,
suparnike Đenove, da uzmu stranu Vizantije. Dalje je, mletačkim
posredovanjem, došlo do izvesnih pregovora između Bugarske i Vizantije,
vođenih s početka radi napasti od turskih pljačkaša. Dušan je upotrebio
sav svoj uticaj da te veze, koje su mogle ići i dalje, liši krupnijeg
političkog značaja; ali je, za svaki slučaj, ugovorio s Dubrovčanima da
ne izvoze i ne prodaju oružje u Bugarsku. Izgleda, da je uvek aktivna
Dušanova žena, carica Jelena, dala misao, da se njena mlađa sestra
Teodora uda za grčkog cara, pošto se taj rastavi s Kantakuzenovom
kćeri. Tako bi sva tri carska dvora došla u tesnu porodičnu vezu, a
Dušan bi u tom porodičnom savezu imao glavnu reč.

U velikoj
pomorskoj bitci pred Carigradom, 13. februara 1352., Mlečani sa svojim
grčkim prijateljima ne mogoše savladati đenovsku flotu. Uplašen tim
neuspehom, Kantakuzen se poče truditi, da se izmiri s Đenovom i
njihovim turskim saveznicima. Učinio je to nesumnjivo s toga, što mu je
bilo jasno, da je nemogućno voditi borbu na toliko frontova i održati
se protiv svih napasti. Sukob s carem Jovanom beše ponovo na pomolu.
Već u leto 1352. vodio je mladi car borbe s Kantakuzenovim sinom
Matijom, samo uskoro požuri otac u pomoć. Da se osigura za nove sukobe
i da ne bi gubio vremena u prevozu četa, Kantakuzen ponudi Turcima grad
Čimpu na Galipolju. Ovi su primili ponudu i 1352. god. prešli su u
Evropu, na određeno mesto, ako i ne s namerom da tu osnivaju novu
državu, a ono svakako u želji, da u Evropi dobiju jako uporište za
svoje akcije. Njihov prelazak u Evropu, prema tome, ako i nije bio
zavojevački, s većim planom, nije ipak bio ni onako slučajan kako se
ponekad htelo da prikaže. Stojan Novaković tačno je rekao jednom
prilikom: "Sve grčke stranke iz opaloga Istočnog Rimskog Carstva
služile su se Turcima neprestano i u svima prilikama kako protiv
unutrašnjih tako i protiv spoljnih neprijatelja. Nemoć i strano slepilo
političkoga suparništva vodili su Turcima ruku i pokazivali im šta
treba da rade".
Car Jovan, videći pripreme Kantakuzenove i bojeći se
da sam primi borbu protiv njega i njegovih opasnih saveznika, obrati se
za pomoć srpskom i bugarskom caru. Da pokaže svoje iskrene namere on
posla Dušanu kao taoca svog brata Mihaila. Taj akt najbolje pokazuje
značaj Dušanove ličnosti i saradnje i odnos vizantiskog cara prema
njemu. Dušan se odazvao tom pozivu, koji je bio pripravljen čitavim
njegovim političkim radnjom poslednjeg vremena. Odazvali su se i
Bugari. Srpsku konjicu vodio je kaznac Gradislav (?) Borilović. Blizu
gradića Empitija dođe do borbe s Turcima. Bolja i okretnija turska
konjica savlada Srbe, umorne s daleka puta, dok Bugari pobegoše, a Grci
padoše u plen. Ta bitka rešila je borbu. Kao pobednik Kantakuzen
proglasi svog zeta lišenim prestola, a za savladara podiže sina Matiju
(1353. god.) Car Jovan se povuče u Solun.
Pritisak Turaka osećao se
sve više. Njihove konjičke čete, surove i grabljive, nisu vodile mnogo
računa o stanovništvu područja kroz koja su prolazile i od njih je
naskoro procvileo i saveznik i dušmanin. Neprijatelji Kantakuzenovi
bacali su krivicu za tu napast na njega i imali su u tom pravcu dosta
uspeha kod sveta koji je stradao i bio kivan i ogorčen. Kantakuzen je i
sam uviđao, da mu novi saveznici počinju postajati opasan teret. On s
toga kuša da ih se oslobodi. Ali sva njegova nastojanja, pa čak i
bogate novčane ponude, da se Turci vrate u Aziju ostaju bez uspeha.
Druga beda, koja je zadesila južnu Trakiju, a koju Turci odmah
iskoristiše, beše strahoviti zemljotres od 2. marta 1354. Od njega
naročito nastrada Galipolje. Turci, u velikom broju, iz Čimpe i
naročito iz Azije, nagrnuše u opusteli grad i kraj i posedoše ga.
Zemlja bi odmah podeljena u spahiluke i uvedene turske vlasti. Uzimanje
zemlje i poseda izvršeno je nasilno, bez mnogo obzira prema
starodalnicima. Tako se Turci ugnezdiše na Balkanskom Poluostrvu.

Dolazak
Turaka u Evropu doneo je opasan elemenat za njenu bezbednost. Silni
Orkan, sa svojom organizatorskom sposobnošću i jakom rukom, beše
stvorio od njih odličnu vojničku snagu i domalo političkog činioca
prvorazrednog značaja. "Sa starinskim veštinama pustinjskog razbojnika
spajaju ovi novi maloaziski Turci finese njihovih grčkih suseda". Nagli
razvoj ranije zapuštene Bruse, njihove prestonice od 1326. god., davao
je dovoljno dokaza čak o konstruktivnoj vrednosti njenih gospodara.
Smatrati Turke ovog vremena kao proste pljačkaške horde, koje je samo
puk slučaj doveo u povoljnu situaciju, sasvim je pogrešno i
nehistoriski. Kod njih je, u ovo vreme, vladala jedna volja, koja je
dobro znala šta hoće i imala širi interes. Pored Orkana, koji je glavnu
pažnju obraćao vojsci, delovao je i njegov brat Alaedin kao veliki
vezir. Taj čovek bio se u mladosti povukao od sveta, ali se posle kao
naš Sv. Sava, vratio na bratov dvor i tu živo radio na organizovanju
nove države. Naročitu je pažnju posvetio finansijama, kao glavnom
izvoru državne snage, počinjući od 1328. god. kovati Orkanov novac.
Samo državno uređenje u mladoj turskoj državi bilo je u osnovi
demokratsko: svaki čovek od vrednosti mogao je slobodno napred.
Vrednost se ljudi cenila ponajviše po vojničkim vrlinama. Jer sve što
je postigao, Orkan je, u stvari, postigao pomoću ratničke vrednosti
Turaka, koji su svima tradicijama bili vezani za tu vrstu rada.
Opasnost
od Turaka opazili su dosta rano svi susedi. Gomile begunaca sa
Galipolja dospeše do samog Carigrada, gde su sa užasom pričale o
turskoj najezdi. Na Kantakuzena diže se opšta povika i gnev. On postade
jedna od najnepopularnijih ličnosti, javno okrivljavan zbog dovođenja
Turaka u Evropu. I on sam uviđao je svoju pogrešku, ali kasno. Zauzevši
Galipolje, Turci su na njegove proteste s ironijom odgovarali, da oni
nisu prekršili ugovora, niti se ogrešili o saveznike; oni su samo
poseli mesta potpuno napuštena. Uzbuđena masa u prestonici,
nezadovoljna Kantakuzenom, poče prilaziti u redove stranke mladog cara
Jovana. Još ove iste godine, 22. novembra 1354., uspeše njegove
pristalice da Jovana dovedu u Carigrad i sruše Kantakuzena. Osećajući
se kriv i odgovoran, Kantakuzen izgubi staro prisustvo duha i ne pokuša
nov vojnički otpor, nego se pomiri sa svojim novim monaškim činom, koji
je značio odricanje od svake svetske sujete. Kao monah Joasaf (od 10.
decembra 1354.), predavši se bogoslovskim studijama i pisanju historije
svoga vremena, Kantakuzen je umro u dubokoj starosti 1383. god.
Ugnezdivši
se na Galipolju Turci brzo počeše da šire svoja osvajanja. Još 1354.
god. uzeli su Kipselu, na donjem toku Marice, i Malgrad, pa produžiše
pljačke i pohode duž čitave obale Mramornog Mora sve do Carigrada. Od
ranije naučeni na plen na bugarskom području oni 1354/5. god. počeše
provaljivati i preko bugarske granice. Jedna bugarska hronika kaže, da
su doprli čak do Sofije. U sukobima s turskim odredima izgubio je car
Jovan Aleksandar dva svoja sina, od kojih mu Mihajlo beše naslednik i
savladar.

Caru Dušanu davali su svi ti događaji dovoljno povoda,
da se ozbiljno posveti turskom pitanju. Turci su svakim danom postajali
vidno jači i agresivniji. Onom ko je mislio da ide dalje prema Istoku i
Carigradu oni su predstavljali ako ne nesavladljivu, a ono svakako
opasnu prepreku. Smetali su čak i u posedu stečenog. Brzi, lako
pokretni, smeli, vešti ratnici oni su srpskoj vojsci zadali već dotad
dva-tri osetna udarca. Ako im se za vremena ne preseče dalje
ukorenjivanje u Trakiji, oni, sa svojim jakim rezervama u Maloj Aziji,
mogu dosta brzo postati ne samo vrlo nepogodan sused, nego možda i
takmac za pitanje vizantiskog nasleđa. S toga Dušan dolazi na misao, da
jednom većom akcijom učini kraj njihovom zadržavanju u Evropi. Ali, da
bi mogao prema njima razviti svoju punu snagu, trebalo je da dobije
slobodne ruke na drugim stranama, naročito na severu, gde su Mađari u
poslednje vreme, od 1353. god., počeli pokazivati svoje staro
neprijateljsko raspoloženje. Trebalo je i inače pomiriti zapadni svet,
posebno talijanske republike i francuski dvor, sa srpskom akcijom u
Trakiji, kojoj bi neposredni cilj bio odbijanje Turaka, a posredni,
gotovo sigurno, posed Carigrada. Možda je car želeo, da se u njegovoj
borbi s Turcima ne nađe na protivničkoj strani koja hrišćanska sila,
možda Đenova, stari prijatelj Turaka i Dušanu i Srbiji ne baš
prijateljska radi njihovih veza sa Mlecima. S toga svega, Dušan se
rešava da se obrati papi, da mu ponudi uniju svoje crkve s rimskom, a
da papa zato njega prizna i proglasi "kapetanom Hrišćanstva", borcem za
veru, i da ga tako zaštiti od neprijateljstva drugih hrišćanskih država.
Dušanova
verska politika do tog vremena nije bila mnogo prijateljska prema
katolicima. Pravoslavna jerarhija imala je moćan uticaj u Srbiji od
početka XIV veka i nije htela biti mnogo tolerantna. Posle srpskih
osvajanja na jugu taj se uticaj samo povećao; pravoslavlje je bila
jedina spona koja je vezala srpske osvajače s pobeđenim Grcima i koja
bi, možda, vremenom mogla učiniti, da se ta dva elementa više približe.
S toga je Dušan zadugo bio čist pravoslavac. U čl. 6. njegova Zakonika
katolička vera zvala se "jeres latinska". Tim članom car je naređivao,
da se vrate u pravoslavlje svi oni, koji su ranije prevereni. Ko to ne
učini biće kažnjen, isto kao što će biti kažnjen i katolički pop, koji
bi pravoslavnog preveo u svoju veru (čl.). U stare prave katolike tim
nije dirano, oni su mogli mirno ostati u svojoj veri, kao što su i
činili. Car je samo presekao svaku katoličku propagandu na štetu
pravoslavlja i dao je punu zaštitu veri, koju je sam ispovedao i koja
je bila državna.

S katoličke strane bilo je pokušaja da se car privuče zapadnoj crkvi.
Papa Kliment VI, verski vrlo aktivna a inače i politički moćna ličnost,
bio je nezadovoljan Dušanovom crkvenom politikom i tražio je od njega
početkom 1346. god. da prestane s progonjenjem katolika i da vrati
kotorskoj biskupiji neka oduzeta mesta. Postoji mišljenje, da je još
tada, dozvolivši izuzetno hrvatskim glagoljašima slovensku službu u
praškoj nadbiskupiji, papa nameravao, da pomoću češkog kralja Karla IV
i u Češkoj bolje obrazovanih slovenskih kaluđera "postigne željeno
jedinstvo vere". S toga da je Karlo IV podigo glagoljaški manastir
Emaus u Pragu (1347. god.). Početkom 1347. god. došla je u Rim od
skadarskog episkopa vest o Dušanovoj sklonosti za uniju, što je na
papinom dvoru izazvalo življu aktivnost, da se ta sklonost privede u
delo. Pisano je odmah nekoliko pisama važnijim katoličkim opštinama
Srbije, kakve behu Kotor, Bar i Skadar, i nekim uglednim licima, da
pokušaju delovati na cara. Naročito se mnogo polagalo na uticajnog
Kotoranina, Nikolu Buću, careva protovestijara i glavnog finansiskog
stručnjaka Srbije. Ali su te vesti, izgleda, bile nedovoljno proverene.
Kad papine prijateljske poruke i pozivi nisu pomagali prešlo se 1350.
god. na pretnje. Pozivani su mađarski kralj, Mleci i veliki majstor
jovanovskog reda da oni efikasnijim merama utiču na srpskog cara. Ali
sve to nije pomoglo; na ove poslednje pozive nije se niko ni odazvao,
zauzet drugim brigama. Dušan je bio protivnik katolika i njihove
propagande ponajviše zbog albanske politike napuljskog dvora, koji je
svoje glavno oruđe u borbi protiv njega nalazio u katoličkom elementu.
Kad
je kralj Lajoš zadovoljio svoje prohteve u Italiji i izmirio se s
napuljskim dvorom, počeo je, potstican od pape, veće pripreme za svoju
novu balkansku politiku. God. 1352. ušao je sa Đenovom u savez protiv
Mletaka, a u julu 1353. god. oženio se Jelisavetom, kćerju bosanskog
bana Stepana II, i vezao tako još tešnje Bosnu za svoju državu i
politiku. Domalo, njegovo neprijateljsko raspoloženje prema Srbima
postade javna stvar.
To držanje Lajoševo i opasnost od Turaka i
opredelili su Dušana, da 1354. god. lojalno potraži naslon na papsku
kuriju. U Avinjonu nije više bilo Klimenta VI, nego ga je nasledio
Inoćentije VI. Njemu je u leto te godine stiglo carevo poslanstvo, koje
je vodio raniji kotorski, a sad trogirski biskup Vartolomej, noseći
carevo pismeno obećanje da će prići zapadnoj crkvi i uslove pod kojima
bi on to bio voljan učiniti. Poslanstvo se čak zaklelo, da su Dušanove
namere iskrene i dobra volja van sumnje. Ali odgovor avinjonske kurije
nije bio onakav, kakvom se car nadao. Papa je, istina, ljubazno
odgovorio 29. avgusta, ali u tom odgovoru, iz obzira prema francuskom,
a još više prema mađarskom i napuljskom dvoru, on cara nije nazvao
carem, nego kraljem, što na Dušana očevidno nije moglo ostaviti dobar
utisak. Posle, papini legati otezali su veoma dugo svoj odlazak za
Srbiju; samo poslanstvo dobilo je propratno pismo tek na Badnji-dan
1354. Glavna ličnost papina poslanstva beše učeni Francuz, padski
biskup Petar Toma. Na putu za Srbiju biskup Petar se, po papinu nalogu,
sastao u Pizi s češkim kraljem Karlom, koji je išao u Rim da se kruniše
za nemačkog cara. Iz Pize uputio je Karlo 19. februara 1355., jedno
vrlo važno pismo caru Dušanu, "našem u Hristu najmilijem bratu". Kralj
se raduje carevoj želji da pristupi sjedinjenju crkava, koja će biti
olakšano tim, što će se u bogosluženju moći zadržati slovenski jezik.
Zajednički slovenski jezik, "plemeniti", kako se kaže u pismu, jeste
važna veza, koja spaja ova dva slovenska vladara, na koju Karlo, da bi
jače uticao na Dušana, posebno udara glasom. Ako Dušan ustraje na svom
početom putu, Karlo mu obećava svoje posredovanje kod mađarskog kralja
i pomoć pri daljem osvajanju u Grčkoj.

Ali, uprav u vreme kad se
Dušan rešio na taj tako važni korak, mađarski kralj organizuje svoj
pohod na Srbiju i tako razbija bitnu pretpostavku cele ove Dušanove
kombinacije. Zašto da on izaziva potrese u zemlji, koji pored svega
njegova ličnog autoriteta, ipak ne bi mogli izostati, kad on od tog
svega dela nema nikakve praktične koristi? Ako papin ugled ne može da
zadrži kuriji tako odanog mađarskog kralja ni u času, kad se, radi
pridobijanja novog druga, obično svuda, u takvim prilikama pokazuje
najveća predusretljivost, – šta će mu onda sva ta unija? Dušan nju nije
trebao, što su ga mučili neki verski problemi, nego iz neposrednih
praktično-političkih razloga. Kad ti nisu ispunjeni, on sad ne samo što
je odbacio misao o sjedinjenju crkava, nego se čak ljuti na nju i možda
na sebe sama, što je primio.
Kralj Lajoš upao je u Srbiju u leto
1354. god. Da ga suzbije, Dušan je krenuo na sever i u avgustu već se
nalazio pod Rudnikom, u Brusnici. Po svoj prilici radi ovih verskih
pitanja, car je pozvao patrijarha Janićija u Žiču, da se s njim
posavetuje. Patrijarh se tu razboleo i na povratku u Peć umro je u
Polumiru na Ibru, 3. septembra. Posle Dušanova dolaska mađarska je
ofanziva zaustavljena. Lajoševa vojska stradala je, sem od Srba, još i
od neke zaraze, od koje je umro i sam kraljev brat,
hrvatsko-dalmatinski herceg Stevan. Posle njegove smrti mađarska vojska
povukla se iz Srbije bez ikakva uspeha. Dušan nije mogao da protiv nje
preduzima jače mere jedno s toga, što se žurio na jug, gde su se
događale stvari od presudnog značaja, i drugo, možda, s toga, što nije
hteo da jačim protivnapadom izaziva Mađare na osvetne borbe.
Ljut
radi ovog mađarskog napada, Dušan nije hteo da skriva svoje ogorčenje
pred papinim izaslanstvom, koje mu je stiglo negde u martu 1355. god.
Biograf biskupa Tome daje vrlo zanimljiv opis tog sastanka. Dušan je,
veli on, bio "telom veći od svih ljudi na svetu ovog vremena i strašan
u licu." Papine poslanike dočekao je oholo, opkoljen vlastelom i
vojskom, i dao im je odmah do znanja, da je od lanjske godine izmenio
svoje držanje. Biograf kazuje, da je zbog careve srdžbe sam biskup
Petar bio u opasnosti. Dušan je čak zabranio svojim katolicima u
vojsci, da nipošto ne smeju prisustvovati misama, koje je biskup
služio. Kad je, za inat, "želeći smrt da bi se umnožila katolička
vera", biskup jedno jutro odslužio misu, pozvavši na nju sve verne, i
kad je uprkos zabrane, na nju došli nemački najamnici, car se beše
razgnevio još više. Ali se umirio prividno dosta brzo, kad mu je vođa
najamnika, verovatno Palman, izjavio, da su oni spremni, za odbrani
vere ne pretrpeti kaznu nego ući i u borbu. Takvo držanje biskupovo, u
njegovoj zemlji, uticalo je na Dušana, da potpuno odustane od ranije
namere. Ozlojeđen zbog propale misije, biskup je iz Srbije, na povratku
kući, krenuo kralju Lajošu i tražio od njega da rat nastavi svom
žestinom.

Kralj Lajoš se, doista, počeo spremati na Srbe, ali ne
mogade tokom 1355. god. preći u napadaj. Možda nije imao ni prave volje
da primi borbu s Dušanom, čiju je snagu znao i video. Sem sa Srbijom on
je rđavo stajao i sa Mletačkom Republikom, nešto zbog mletačkih veza sa
Srbima, a mnogo više zbog njenog učvršćivanja u Dalmaciji. Zbog
izvesnih gradova u Dalmaciji, posebno zbog Klisa i Skradina, koji su
pripadali Šubićima, odnosno Dušanovoj sestri Jeleni, udovici Mladena
III, bilo je dosta pregonjenja i pregovaranja. Te gradove su hteli i
Mlečani i Mađari i Bosanci, dok je Dušan želeo da ih očuva sestri kao
svojoj saveznici, možda kao strateške tačke prema Bosni, sa njene
zapadne strane. Dušanova vojska ušla je 1355. god. u te gradove. Kako
car nije hteo nikakva sukoba s Mlečanima, on je, videći njihovu
nesavladivu želju da dobiju te gradove, pristao da njegova sestra
povede pregovore o prodaji. Videći neraspoloženje skradinskog
građanstva protiv svojih ljudi, a čuvši možda i za carevu smrt, njegov
vojvoda Đuraš Ilić predade taj grad Mlečanima 10. januara 1356. god.,
kako mu car beše ranije naredio. Grad Klis preoteli su Mađari.
Dušan
se nadao da će mu događaji u Vizantiji iz druge polovine 1354. god.
znatno pomoći da se približi svom davnom cilju. Borbe između starog
Kantakuzena i mladog cara ne behu završene padom prvoga. Očevu borbu
nastavili su Kantakuzenovi sinovi, iako su dobro osećali koliko im
uspehu smeta ogorčenje koje je zavladalo protiv njihova oca. U širokom
narodu, koji je najviše stradao, strah od Turaka pretvarao se ponegde u
paniku. Jedan mletački izveštaj iz Carigrada od 6. avgusta 1354.
govorio je, da bi tamošnji građani pristali i na tuđu vlast, čak i na
mletačku ili srpsku, samo ako bi ta mogla da ih zaštiti od azijatskog
saveznika. S toga, u času, kad su događaji u Vizantiji mogli dobiti
kakav nenadni, po Srbe povoljni, obrt, Dušanu je palo vrlo teško, što
je morao da se zapliće u nove sukobe s Mađarima. Tim treba objasniti
sem onog nepreduzimanja protivnapada na Mađare i ovu predusretljivost
prema Mlečićima u Dalmaciji. Njegova je glavna pažnja bila na jugu.
Odatle, u jednoj povelji od 5. decembra 1355., imamo i poslednji pomen
o njemu i njegovu radu. Dve nedelje docnije, 20. decembra, Silni Car
Dušan bio je već pokojnik. Umro je iznenada, ne zna se od čega, u
najboljoj muškoj snazi, i u vreme kad je srpskoj državi i hrišćanskom
Balkanu uopšte trebala jedna centralna volja najapsolutnijih kvaliteta.
Dušan je bio sahranjen u njegovoj zadužbini, u Arhanđelovu Manastiru
kod Prizrena. Pri iskopavanjima, koja su vršena u manastiru 1927. god.,
nađen je u jugozapadnom delu crkve jedan mramornim pločama obeleženi
grob, za koji se misli da je Carev. U grobu nije nađeno ništa sem nešto
ispreturanih kostiju, pošto je grobnica ranije pretresana i opljačkana.

S Dušanom je stara srpska država dostigla vrhunac svoje moći. Postala
je carevina, prva sila na jugoistoku Evrope, ne takmac nego gotovo
gospodar Istočnog Rimskog Carstva. Uz carstvo se digla i patrijaršija,
kao najveći stepen crkvene vlasti. Srpski zamah nije nikad bio veći, ni
napor plodniji. Bar ne na oči. Jer u stvari Dušanovo delo, mada veliko
i mada blistavo po carskom sjaju, i mada snažno po uloženoj energiji,
nije bilo trajnijih kvaliteta. Za teret jedne Imperije srpska snaga
tada još nije doticala; ona je mogla da delo sublizu izvede, ali ne i
da ga održi. Mlada srpska energija bila je napregnuta preko mere i s
toga je vrlo brzo morala nastupiti reakcija. Veličina postignutog,
čisto politički govoreno, bila je varka a ne stvarnost. Srpski elemenat
obuhvatio je više nego što je mogao da asimiluje, da priljubi i da
stvarno usvoji; on se trošio na dalekim područjima, koja su bila van
domašaja njegove kulture, njegove rase i čak njegovih političkih
interesa. Šta je značilo za srpsku politiku posed Tesalije ili južnog
Epira? Kakve je koristi mogla imati zemlja od toga? Štete je međutim,
bilo. Dok se naša snaga trošila tamo na jugu, srpski je elemenat
postupno potiskivan na zapadu, u Humu, i ugrožavan u Mačvi. Bosna je
otišla sasvim u mađarsku sferu. Gubila se linija Neretve, sa
najčistijim delom naše rase, a išlo se čak na obale Meste. I što je
najvažnije, s tim novim stanovništvom grčkih oblasti, srpska država
nije dobila priliv snaga za dalja dela, nego opasan teret, koji se u
svima sumnjivim situacijama, kao 1350. god., pokazivao kao naš
neprijatelj. To je stvoren, realan sud o Dušanovu delu, dat iz daljine,
posle čitava niza vekova, kad čovek ima pred sobom pregled svega što je
bilo i sasvim nov i drukčiji pogled na stvari.

Historijski,
Dušan je radio onako, kako je odgovaralo shvatanjima njegova vremena.
On je nastavio delo, koje je već bilo započeto, iako njegovi
prethodnici, možda, ne bi do kraja išli baš tim putem. Teško se bilo
oteti iskušenju, pa ne prihvatiti plen koji se gotovo sam nudio i na
koji su ga zvali sami oni, kojima je pripadao. Posle, onoga vremena,
uspeh se cenio po veličini osvojenog područja – od tih shvatanja nije
bio slobodan još ni XIX vek! – a ne po njegovu etničkom sastavu.
Osvajač je verovao u svoju moć pokoravanja pobeđenih i nije tražio
ništa drugo nego pokorne podanike. Ljudi su često verovali, da je
dovoljno dati samo gospodara ili upravnike svojih shvatanja i svoga
plemena, pa osigurati akciju smirivanja i lojalnog podaništva. Tako je
postupao i Dušan sa dovođenjem srpskih plemića i prvosveštenika na
upravna mesta u novim oblastima. On se trudio s pažnjom, da nove
krajeve približi srpskoj matici i ovu njima i da od njih stvori celinu.
On nije u historiji ni prvi ni poslednji koji je tako mislio i tako
radio. Dalje treba imati na umu, da je Dušan, sam jaka ličnost, verovao
da se delo koje on stvara može održati i da odgovara doista njegovoj
snazi i snazi države kojoj je on na čelu. Zar je on mogao pomisliti da
će s njim zajedno da se počne rušiti i njegovo delo? Zar je mogao
misliti, da od toliko ruka koje su s njim sarađivale neće biti nijedne
da dostojno prihvati krmu u ruke?

Koliko se Dušan istinski
trudio da svoje državno delo sredi i stavi na solidne osnove svedoči
najbolje njegov Zakonik, jedan od najdragocenijih kulturnih spomenika
srednjevekovne Srbije. U uvodnoj reči Zakoniku on kaže, kako se rešio,
postavši car, da potraži "neke dobrodetelji i sveistine i pravoslavne
vere postavi zakone, kao što ih treba imati i čuvati po svetoj i svih
sabornoj i apostolskoj crkvi gospoda Boga i Spasa Isusa Hrista i po
zemljama i gradovima, da se ne umnoži u državi carstva našeg neka zloba
i zlo varalištvo i lukava nenavist, nego da poživimo u svakoj tišini i
ćutljivom žitiju i u životu pravoslavne vere sa svima ljudima carstva
našeg, malim i velikim." Stvaranje carstva nametalo je, prirodno, i
velike administrativne i zakonodavne dužnosti, da se velika tvorevina
organizuje i ujednači. "Velika osvajanja Dušanova", razlaže vrlo lepo
mladi ruski istoričar A. Solovjev, "izazvala su i potrebu velikog
zakonodavnog rada. Južne oblasti njegove nove carevine odavna su
navikle na pisano grčko pravo. Srpske sudije i episkopi po grčkim
gradovima morali su da se upoznaju sa tim pravom, da se njim i dalje
pravedno služe. I kao prvi korak javlja se (verovatno u zimi 1347-1348,
za vreme boravka Dušanova na Sv. Gori) srpski prevod najnovijeg i
najboljeg vizantijskog pravnog zbornika, t. zv. Sintagme jeromonaha
Matije Vlastara, napisane u Solunu god. 1335. Ovo je privatni zbornik
od velikog značaja, jer on obuhvata i čitavu crkveno-pravnu građu
Nomokanona, i vizantijsko svetovno pravo. Vlastareva Sintagma je,
možemo reći, jedna iscrpna enciklopedija čitavog vizantijskog crkvenog
i svetovnog prava. Njezin slovenski prevod Dušanova doba postao je brzo
popularan ne samo u srpskoj, nego i u bugarskoj i u rumunskoj i u
ruskoj crkvi. Ipak ovaj zbornik bio je suviše glomazan za svakodnevnu
upotrebu, sadržavao je suviše mnogo čisto crkvenih pravila. Stoga se
javlja na srpskom jeziku, verovatno iste godine 1348, jedno skraćenje
Vlastareve Sintagme "radi potreba carskog suda". U tom srpskom
skraćivanju ostala je samo jedna trećina Sintagme. Izbrisana je gotovo
cela kanonska, crkvena građa ali su ostali svi svetovni zakoni
vizantijskih careva… Skraćena Sintagma sačuvana je u mnogo rukopisnih
primeraka (ali samo u Srbiji, nepoznata je bila bugarskim, rumunskim
ili ruskim sudovima). Ovom skraćenom Sintagmom služile su se bez sumnje
Dušanove sudije po južnim, grčkim zemljama carevine. Osim toga, služili
su se za agrarna pitanja takozvanim "Zakonom Justinijana", kratkom
srpskom kompilacijom (?) iz starog vizantijskog Nomos Georgikos, koji
je odavno važio u grčkim zemljama. Ova dva srpsko-vizantijska zbornika
(skraćena Sintagma i Zakon Justinijanov) mogla su da se primenjuju i u
severnim, čisto srpskim krajevima Dušanove carevine, jer su mnoga
njihova načela (naročito bračnog i građanskog prava) odavna bila
poznata u Srbiji i primenjivana od episkopa po varošima, od igumana po
manastirskim metohijama pri suđenju i upravljanju. Kroz sto i pedeset
godina, koje su protekle od vremena Sv. Save, mogli su i Srbi u Raškoj
da naviknu na mnoge odredbe vizantijskog prava. Nemnogi sačuvani
spomenici srpskog privatnog prava pokazuju da se n. pr. ugovor o
kupovini i prodaji vršio za Dušanova doba potpuno po vizantijskim
pravilima u jednoj čisto srpskoj varoši kao što je bio Prizren. Doista,
srpska pravna i administrativna terminologija, još pre Dušanova
vremena, pokazuje dosta uticaja vizantiskog, kao na pr. u rečima i
pojmovima: parik, metoh, pronija, panađur, prikija, stas, perivol,
eksod, harisati, garepsati, nomik, kefalija, sevast, prahtor,
apoklisijer, kastrofilaks i sl., da crkveno, čisto grčko uređenje i
nazive, i ne podvlačimo naročito. Vizantisko pravo i ulazilo je u naše
zemlje najpre preko crkve i crkvenog zakonodavstva, koje je naročito
svojim tipicima i prevodom Nomokanona osveštao Sv. Sava.

Dušan
je svoj Zakonik proglasio 21. maja 1349. u Skoplju, na saboru pošto je
duže vremena bio proučavan i pripreman. Nova dopuna, dosta velika,
objavljena je pet godina docnije, 1354. Prvi, veći deo, sa 135 članova
prilično sistematski poređanih, sadrži pretežno odredbe državnog i
administrativnog prava, dok drugi deo nema doslednog sistema i nosi
karakter naknadnog dometanja, koje su izazvale neposredne potrebe.
Izvori zakonodavne radnje Dušanove još nisu proučeni sistematski i
iscrpno, te se ne može u svakom slučaju sa sigurnošću odvojiti šta je
recepcija vizantiskog i starog rimskog prava, šta ostatak našeg
običajnog prava, a šta eventualno pozajmica s koje druge strane.
Profesor F. Taranovski, poznati stručnjak za slovensko pravo, ukazuje u
Dušanovom Zakoniku na tragove "duboke i tako reći iskonske starine" (n.
pr. vraćanje konja i oružja caru posle smrti vlastelinove, što opominje
na odnose u starim vojničkim "družinama"; zadruga sa starim međusobnim
zajemčivanjem i dr.); dok je na drugoj strani N. Radojčić upozorio na
važne članove 171 i 172 Zakonika, kojima se zakon diže iznad carske
volje i priznaje mu se apsolutna važnost, našavši da su pozajmica iz
vizantiskih Vasilika[1]. U svakom slučaju Dušanov Zakonik predstavlja
značajan i iskren napor, da se celo državno uređenje stavi na pravnu
osnovu i da se kod svih podanika njegove države dobije uverenje o
zakonu kao ujednačavajućem činiocu u Carevini. Kod srpskog elementa,
gde je pravno osećanje čuvano gotovo samo po tradiciji, ovom
zakonodavnom radnjom razvijao se smisao za pravnu odgovornost i činjeni
su pokušaji, da se mesto starih običaja uvedu delimično novi, osveštani
u životu jedne Carevine dugim nizom vekova ili godina.
N. Radojčić
za tu pozajmicu nalazi i ovaj motiv: "Carevi Andronik Stariji i Mlađi
su se mnogo – bar s rečima – trudili da obnove snagu zakona i ugled
sudova u onom delu Vizantije, što im je bio zaostao. Njihovi pokušaji,
istina, izgledaju danas kao bezizgledna afektacija, ali su ih Grci,
srpski podanici, zbog iredentističkih političkih razloga bez sumnje
idealizirali, i car Dušan je morao i ovakve vizantinske korake
odbijati. Tako je srpska država, najviše zbog osvojenja civilizovanijih
vizantinskih oblasti, s razvijenijim zakonodavstvom, morala uneti u
svoj Zakonik članove 105, 171 i 172, do kojih bi inače, da se srpsko
srednjevekovno pravo normalno razvijalo, mnogo kasnije dospela".
Dušan
je grčko zakonodavstvo, i isto kao i grčku civilizaciju, smatrao
naprednijim od srpskoga i primao ga je ne samo za nove grčke, nego i za
stare srpske oblasti. Dopunom iz 1354. god., on sudsko uređenje grčkih
gradova proširuje na sve gradove njegove države, nalazeći da je
pravnički bolje. Ali tako nisu postupali zapadni plemići, koji su
gospodarili u grčkim oblastima. "U XIII i XIV veku francusko,
katalonsko i mletačko plemstvo u Atini i u Peloponezu, na Kandiji i na
Kipru donelo je sobom sistem personalnih zakona. Potpuna prava uživaju
samo "Franci" koji se upravljaju po svojim feudalnim zakonima. Grčko
pravo potisnuto je u pozadinu, Grci su smatrani za nižu, osvojenu rasu.
I samo pojedini Grci dobijaju velikom mukom privilegium francitatis,
povelju na povlašćena franačka prava i postaju onda punopravni
državljani. Toga nema u Dušanovoj državi; car gotovo i ne zna za
nacionalne i pokrajinske razlike, nego teži da stvori jedinstven pravni
sistem."
Srbija Dušanova vremena, po svom karakteru, bila je
staleška država. Plemstvo i sveštenstvo imali su povlašćen položaj; oni
su sačinjavali i sabor srpske zemlje. Ostalo stanovništvo, u koliko
nisu bili građani i zanatlije (posebno rudari) sa svojim naročito
utvrđenim pravom, behu prosti sebri. Sebri bi, prema tom, sačinjavali
naš treći stalež, kome su, istina, pripadali i građani, ali sa više
prava. Najveći deo sebara bio je seljak, slobodan (u ogromnoj meri) i
zakupnik "meroph". Oni su i jedni i drugi bili vezani za zemlju i
stajali u izvesnim obavezama prema vlasniku njihova sela ili zaseoka,
koji su obično bili: vladar ili članovi vladarskog doma, crkve i
manastiri i crkvene vlasti (dobra arhiepiskopije, episkopije i dr.), i
vlastela. Zbog vojne dužnosti, koju su morali vršiti kod svetovnih
gospodara, a od koje su često bili izuzeti ljudi na crkvenim imanjima,
seljaci su bežali na ova druga, sve dok to Zakonik nije zabranio, iz
lako razumljivih razloga. Čl. 139 meroph je imao pravo, u koliko se
prema njemu postupa protiv zakona, da se parniči, čak i sa samim carem,
i da mu niko ne sme za to učiniti kakva zla. Nesumnjivo je tačno, iako
to u Zakoniku nije nigde izrično navedeno, da su seljaci, u svom selu,
imali izvesnu samoupravu.
S Dušanovim Zakonikom Srbija je postala
pravna monarhija u punom smislu te reči; htelo se, da se pojam
samodršca ne poklapa s pojmom svojevoljca, kao što je to ranije, pored
svih ograničenja datih tradicijom, ličnom obavezom i priznanjem
izvesnih prava, ipak mogao biti slučaj. S jačanjem svog ugleda i carske
moći Dušan nije hteo da jača i vlast svoje volje ili svoje ćudi, nego
je, u naponu svojih uspeha, izašao sa svečanom objavom, koja je
proglasila zakonitost osnovom državnog poretka i njoj podvrgla sve
vlasti, sa carskom zajedno.