KOСОВО И МЕТОХИЈА

КОСОВО
Почеци хришћанске историје овог подручја могу се пратити још од апостолских времена када су Св. Апостоли Андреј и Павле посетили ове просторе и донели светлост Еванђеља. Подручје данашњег Косова и Метохије је познато по многим хришћанским мученицима који су страдали исповедајући веру пред паганским римским властима. Међу њима посебно су значајни свети Флор и Лавр који су мученички пострадали у Улпијани, недалеко до данашње Приштине у другом веку. Након Миланског Едикта 313. године ово подручје је дошло под јурисдикцију Солунског Викаријата што се јасно види из писма римског папе Инокентија I солунском викару Руфу 412. године по коме викаријату припада подручје Дарданије (данашњег Косова и Метохије). Године 535. основана је нова Архиепископија Јустинијана Прима и подручје данашње рашкопризренске епархије потпало је под њену јуриздикцију.

Mеђутим, Јустинијана Прима није имала дугу историју. Разрушили су је Словени и Авари приликом свог освајања Балкана у 7. веку. Епархије ове бивше митрополије поново су враћене у окриље Солунског Викаријата и остале су у његовом саставу до 732. године када је византијски цар Лав III читаво подручје Балкана одузео од Римске столице (тада православне) и пренео их под јуриздикцију Цариградске Патријаршије. У периоду између 927-971 подручје Косова и Метохије припало је Бугарској Патријаршији која је основана у време владавине бугарског цара Симеона (893-927). Освајањем Бугарске, византијски цар Василије II укинуо је Бугарску Патријаршију и формирао нову аутокефалну Охридску Архиепископију којој је припало и подручје данашње рашкопризренске епархије (976-1018). Нова Архиепископија је била под директном контролом цара који је именовао кандидате за Охридски трон док је Цариградски Патријарх вршио хиротонију Охридског Архиепископа. Први писани документ који спомиње Епархију призренску јесте хрисовуља цара Василија II у којој је забележено да је ова епархија била под јуриздикцијом Охридске Архиепископије.

Ова епархија, која је обухватала веће подручје данашњег Косова и Метохије, постала је саставни део српске државе 1189. године када је велики жупан Стефан Немања (1168-1196) освојио Призрен и значајно увећао тадашњу младу српску државу. Почетком тринаестог века Бугари су опет заузели ово подручје да би ускоро власт преузели Византијци. Коначно 1214., у време владавине српског краља Стефана Првовенчаног (1196-1227), брата Св. Саве - првог српског Архиепископа, призренска епархија коначно је прикључена самосталној Српској Цркви и територијално је остала у склопу Српске државе све до доласка Турака 1455. године.

У периоду владавине српске династије Немањића, епархија призренска постла је једна од најнапреднијих црквених јединица Српске Цркве. На њеном подручју су саграђене бројне цркве, маснастири и испоснице. Стотине образованих монаха живело је у њеним манастирима који су развили опсежне духовне и интелектуалне активности - преписивање и превођење књига. Црква је отворила бројне школе, болнице и сиротишта. У овом периоду су настала и бројна вредна уметничка дела српске православне уметности, иконографије и фреско-сликарства, а развијани су и посебни занати као што су златарство, уметнички дуборез и др. Владари и племство су издашно помагали живот Цркве која је уживала све привилегије као званична државна верска установа. Године 1346, када је Српска Архиепископија подигнута на ниво Патријаршије, призренски епископ је добио звање митрополита.

Турци су коначно освојили Косово и Метохију 1455. године и ови простори ће остати под отоманском владавином све до Балканских ратова (1912-1913). Након пада Српске Деспотовине 1459 и смрти Патријарха Арсенија II, Српска Црква је потпала под јуриздикцију Цариградске Патријаршије и призренска митрополија нашла се у оквиру Охридске Архиепископије. Године 1528 српски митрополит Нифон започео је борбу за осамостаљење Српске Цркве од Охридске Архиепископије. Као резултат тих настојања уз значајну помоћ јаничара Мехмеда Паше Соколовића, брата тадашњег патријарха Макарија Соколовића, обновљена је Српска Патријаршија и велики део грчког клира у јужним деловима Србије заменили су домаћи људи.

Због отворене подршке коју је Црква пружала устаницима против турске власти у 18. веку, Турци су 11. септембраа 1776. године донели декрет о забрани рада Пећке Патријаршије и Српска Православна Црква је поново враћена у окриље Цариградске Патријаршије. Наступио је период тзв. фанариота, грчких владика који су имали веома мало разумевања за потребе српске пастве. Црквене службе су често биле на грчком језику, а одсуство пастирског рада на српском језику у великој мери је улакшао прелазак већег броја Срба, посебно у јужним крајевима, на ислам под јаким притиском турских власти и тешких намета и зулума. Године 1807, за време рашког митрополита Јоаникија дошло је до уједињења рашке и призренске митрополије. Тек 1891. године Срби су у овим подручијима добили слободу од Цариграда да сами бирају своје сународнике за епископе.

Подручје Косова и Метохије коначно је ослобођено од Турака у време Балканских ратова када су турски поседи у Европи сведени на уско подручје источне Тракије. Године 1912. рашкопризренска епархија је постала саставни део аутокефалне Српске Архиепископије (која је обновљена 1879) године. У току Првог светског рата подручје рашкопризренске епархије било је под бугарском окупацијом. Међу бројним Србима који су били хапшени и прогањани били су такође и свештеници Српске Цркве. Након рата, 1918. године, ово подручје ушло је у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Две године касније, 1920. Српска Црква је коначно поново добила статус Патријаршије. У току Другог светског рата многи православни Срби су били брутално убијени и прогнани од стране албанских фашиста који су подручје Косова и Метохије припојили квислиншкој Великој Албанији. У то време много православне цркве и гробља су оскрнављена и уништена. Епископ Серафим је био ухапшен и мученички је страдао у Албанији.

Мраморни стуб Деспота Стефана
Деспот Стефан Лазаревић

ОВЕ РЕЧИ БЕХУ НАПИСАНЕ НА МРАМОРНОМ СТУБУ НА КОСОВУ

Човече који српском земљом ступаш
било да си дошљак или овдашњи
ма ко да си и ма шта да си
кдада дођеш на поље ово,
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих
те са нјима и камену природу
мене крстозначног као стег,
видећеш како посред поља усправно стојим.
Да не проминеш и да не превидиш
као нешто залудно и ништавно,
но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими,
и размотри речи које ти преносим,
и из тога ћеш разумети због ког узрока
и како и зашто ја стојим овде,
јер истину ти говорим,
ништа мање од живота,
да ћу вам изнети у суштини све што се збило.
Овде негда бејаше велики самодржац,
чудо земаљско и рига српски,
звани Лазар, кнез велики,
побожности непоколебими стуб,
доброразумља пучина и мудрости дубина,
огњени ум и заштитник странаца,
хранитељ гладних и миловање ништих,
скрбних миловање и утешитељ,
који воли све што хоће Христос,
коме иде сам по својој вољи
и са свима својим безгројним мноштвом
колико је под руком његовом.
Мужеви добри, мужеви храбри,
мужеви, ваистину, у речи и у делу
који се блистају као звезде светле,
као земља цветовима шареним,
одевени златом и камењем драгим украшени,
многи коњи изабрани и златноседлани,
сведивни и красни коњаници њихови.
Свеплеменитих и славних
као какав добри пастир и заштитник,
мудро приводи духовне јагањце
да у Христу добро скончају
и приме мучења венац
и вишње славе учесници буду.
И тако сложно велико безбројно мноштво
скупа с добрим и великим господином,
добром душом и вером најтврђом,
као на красну дворану и многомирисну храну
на наперијатеља се устремише
и праву змију згазише
и умртвише дивљу звер и великог противника
и неситог ада свејадца
велим Амурата и сина његова,
аспидин и гујин пород,
штене лавово и Василисково,
па са њима и не мало других.
O cudesa Bozijih sudbina,
uhvacen bi hrabri stradalac
bezakonim agarenskim rukama
i kraj stradanju dobro sam prima
i mucenik Hristov postaje
veliki knez Lazar.
Ne posece ga niko drugi, o ljubimi,
do sama ruka toga ubice, sina Amuratova,
I sve ovo receno svrsi se
leta 6897, indikta 12, meseca 15, u dan utorak,
a cas je bio sesti ili sedmi,
ne znam, Bog zna.
О чудеса Божијих судбина,
ухваћен би храбри страдалац
безаконим агаренским рукама
и крај страдању добро сам прима
и мученик Христов постаје
велики кнез Лазар.
Не посече га нико други, о љубими,
до сама рука тога убице, сина Амуратова,
И све ово речено сврши се
лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак
а час је био шести или седми,
не знам, Бог зна.

ДОСЕЉАВАЊЕ СРБА НА БАЛКАН
Долазак Словена на Балканско полуострво и њихово насељавање на широком простору од Јадрана до Црног мора и од Егејског мора до Дунава, збивање је далеко боље познато од праисторије Албанаца. О томе се сачувало сразмерно доста историјских сведочанстава, па се захваљујући томе досељавање Словена може посматрати и као њихов улазак у историју. Сваки јужнословенски народ, стога, јавља це још од времена свог доласка на Балкан као историјски народ у пуном смислу речи: у додиру са старом и развијеном цивилизацијом, ступајући у активне односе са Византијом и католичким Римом, главним факторима европске историје ранога средњег века, у брзом прелазу ка раним, ембрионалним државним организацијама, Јужни Словени већ у раздобљу од VI до IX века постају и сами историјски субјекат.

"Склавини" се са једном другом етничком групом, Антима, јављају на северним границама Византије у доба царева Јустина И [518-527] и Јустинијана [527-565]. Нагомилани на левој обали Дунава, упуштају се у далеке и брзе пљачкашке походе по балканским областима Византијског царства, заправо по целом Илирику, Тракији и Хелади, допирући до Јадранског мора, на једној страни, и до самог Цариграда, на другој. Средином VI века, у походу 550. године, испољиле су се и прве тежње ка задржавању и насељавању: тада су Склавини веома дуго пљачкали по Далмацији.

По сведочанству византијског историчара Прокопија, то се њихово пљачкање у Илирику разликовало од претходних похода по томе што су се Склавини "задржали у том пљачкању веома дуго" и што су "у пуној слободи вршили походе по ромејском царству", и то не "путем препада него презимљујући, као у сопственој земљи". Инвазија Балкана настављена је са још већом жестином под вођством Авара, који су Словенима наметнули своју власт у току седме и осме деценије VI века. У великом аварско-словенском походу 588. године долази до прве веће, озбиљније колонизације Склавина далеко на југу Хеладе, на Пелопонезу. Но главни су правци ових продора на територију Византије били још увек оне комуникације којима су повезани градови источно или јужно од линије Морава-Вардар, док су западна, у ужем смислу илирска и јадранска подручја била за то време више поштеђена. Тек од првих година VII века настаје крупан преокрет и у правцима ових похода и у њиховом карактеру: седми век је, у ствари, век словенске колонизације Балканског полуострва. Напуштањем одбрамбеног система подунавског лимеса почев од 602. године, отварају це путеви словенској колонизацији у већим, масовнијим таласима, који све чешће запљускују зидине Солуна, тако да је у време опсада тога града [614-616, око 618. и 626] читава Македонија у широј области Солуна била већ настањена словенским племенима: Драгувитима источно од Солуна и у Родопима, Сагудатима западно од Солуна и на Халкидици, Велегезитима у Волоском заливу, Вајунитима око Јањине и Верзитима, вероватно северно од Солуна. У исто време избијају Словени и на јадранску обалу: око 614. године пада Салона, центар провинције Далмације.

О Србима су прва историјска предања забележена у делу византијског цара Константина Порфирогенита О народима [913-959]. Њихово досељавање на Балкан представљено је као епизода једнога каснијег колонизацијског таласа. Пореклом са далеког севера, где "Бели Срби" ни у првој половини X века још нису крштени, група припадника српског народа креће у Византију и моли цара Ираклија за дозволу да це насели на територији царства. Било им је допуштено да це населе у солунској области, али они после краћег времена, у намери да це врате у "Белу Србију", прелазе Дунав. Предомишљају се и поново траже земљу за насељавање, па им тада опет Ираклије дозвољава да населе опустеле области између Саве и динарских планина, где су живели у Порфирогенитово време. То би значило да це насељавање Срба на простору динарског Илирика догодило за владе цара Ираклија [610-641]. Данас историјска наука, међутим, не схвата дословно ово казивање извора и не сматра да су це сви Срби [као и Хрвати] доселили на Балкан тек за владе цара Ираклија. Српска племена кретала су це заједно с другим словенским групама, у таласима и на махове, још од VI века. Археолошки и нарочито лингвистички подаци не говоре у прилог тезе о познијем "уметању" Срба између других Словена, раније већ насељених на Балкану, јер у језику Срба, као и Хрвата, нема севернословенских особина којима би це они издвајали међу својим јужнословенским суседима.Највише што це може допустити то је да су извесне условно "најмлађе" групе, можда на вишем ступњу организације, ратничке покретљивости, али и спремности за трајно поседање и економско искоришћавање територија, послужиле као "кристализациона језгра око којих су це образовале веће скупине Хрвата и Срба", те да се овај процес кристализације одиграо коначно у првој половини VII века.
Преузето из књиге о Косову Димитрија Богдановића

Словени и Албанци на Косову
Словени који су настанили јужну и средњу Албанију [басене Војуше, Девола, Семени, горње Шкумбе и области око Црног Дрима] чинили су исту језичку и етничку групу са Словенима који су се налазили у поречју јужне Бистрице, у Македонији, Тракији и Мизији - дакле источнојужнословенску групу, којој данас припадају бугарски и македонски језик; поједине групе ових Словена су се у раном раздобљу колонизације [VII-VIII век], или нешто касније, населиле и северно од Шкумбе у поречју Арзена, Ишми и доњег Мата према Скадру. Међутим, око Скадра и Дрима доминирало је становништво западнојужнословенске гране, српско становништво.

Могу се, дакле, свести нека битна а поуздана сазнања о првом додиру између српског и албанског народа. Заједно с другим Јужним Словенима западне гране, Срби долазе на Балкан током VI и VII века, и ширећи се по њему ка Јадранском мору настањују области некадашњег Илирика. Етничка карта Балкана је тада већ битно измењена: не само опсежна романизација староседелаца од периферије ка унутрашњости, дуж комуникација, каструма и градова, него и крупна измештања и померања старобалканских народа и етничких група у резултату једнога дугог историјског збивања, које траје од старомакедонских и римских освајања па се наставља кроз најезде варварских народа, довели су до тога да су многе старе етничке групе нестале, друге се више нису налазиле на своме првобитном станишту, а треће су се тек формирале као плод нових сусрета и симбиоза.

Није јасно да ли Срби долазе у додир са Албанцима или са етничким прецима Албанаца, али је јасно нешто друго: тај додир није имао карактер сукоба. Срби нису од Албанаца отели земљу, још мање државу, јер је сигурно да у време досељавања Срба на Балкан, и дуго после тога, нема никакве државне творевине албанског народа, нити це нека иоле значајна етничка скупина Албанаса или албанских предака јавља у том раздобљу као историјски чинилац. Чак и када би се прихватило мишљење да су Албанци непосредни и "чисти" потомци Илира [а Илири су без обзира на ступањ свога друштвеног и политичког развоја били и те како важан историјски фактор на Балканском полуострву], то се не тиче насељавања Словена, а посебно Срба: Срби као колонизатори Балкана нису у сукобу са историјским Илирима, који су већ давно пре тога поражени и елиминисани, тако да у сеоби народа и не учествују; Срби се сударају са Византијом као државом, а то значи са Грцима и њиховим савезницима или најамницима, и најзад са романским становништвом градова који су се нашли на путу словенске етничке лавине.

Са становницима планина, а то значи управо са сточарским албанско-влашким етничким групама, српска се племена нису сукобљавала и нису им преотела ништа. Природа и карактер ратарске производње у Јужних Словена упућивали су досељенике на извесну поделу рада, па и друштвено-економску симбиозу са овим етничким групама. Према томе, подела рада међу њима води их ка друштвеној интеграцији у новим, етнички мешовитим феудалним творевинама, а не у национални сукоб. Српско и албанско друштво у раном средњем веку нису међу собом конкурентни, и њихов однос није конфликтне природе. Албанци су затечени у планинама, из којих се, бар у прво време, уопште на потискују. Тек касније, са увећавањем популације и једног и другог народа, али првенствено са дубљим променама у феудалној структури друштва, долази до двосмерног тока: аграрно становништво равнице шири це у планинску зону, освајајући и сточарску привреду; и обрнуто, сточарско становништво планина спушта се у равницу, показујући тенденцију задржавања и сталног настањивања, уз обавезну промену начина производње. Тек тада овај однос открива свој конфликтни потенцијал - али је то углавном збивање које избија на површину тек у XI веку, а узима маха још касније, у битно промењеним историјским околностима.

Косово и Метохија и друге области на источној и јужној граници Србије према византијској Македонији улазе у састав немањићке српске државе, као земље у етничком погледу српске. Оне су зато не само одмах и у пуној мери интегрисане политички, економски и културно него су чак одмах по припајању постале средишње области свеколиког српског духовног и уопште националног живота, сигурна основица за даље обједињавање и заокруживање српске националне територије. За разлику од тога, северна Албаније је, према запажању многих историчара, простор веома особене етничке симбиозе Срба и Албанаца, са измешаним становништвом, уз знатно присуство романског елемента, са етничким групама сточара које су трајно обележене извесним ступњем изолације и самоуправности. Отуда је интегрисање северне Албаније [у скадарској области, у сливу Дрима и Фани] спроведено под сасвим специфичним условима. Оно, пре свега, није праћено србизацијом албанског становништва. За све време немањићке Србије северна Албанија није испољила никакве тежње ка издвајању и самосталности. Ове тенденције виделе су це, напротив, у другим албанским областима, јужно од реке Мати. Чак и када није реч о неким државотворним покретима којима би се хтела образовати независна Албанија попут Србије, Бугарске или Босне, албански феудалци ових области не прихватају потпуни суверенитет српске, ни било које друге државе: они улазе у извесне тешње или лабавије односе, прихватају позиције у феудалној структури државе, али са одрешеним рукама.

Основ тих разлика између Косова, на једној, и албанских земаља, на другој страни, лежи, дакле, у етничкој подлози, у специфичним етничким приликама ових територија. На Косову и у Метохији становништво је већ у моменту првих дејстава српске државе према тој области у X, потом у XI, и, најзад, у XII веку било компактно српско. Има много разлога да се неке тезе албанске историографије, како српска колонизација Косова и Метохије почиње тек са ширењем немањићке државе у XIII и XIV веку, одбаце као произвољне. Никаквог основа нема за тврђење о постојању албанског "седелачког" становништва на Косову до тога времена: напротив миграција Срба, започета још у току сеобе народа, завршила се трајним насељавањем српског народа на Косову већ пре краја IX века. Поврх свега тога, земља коју су Срби тада посели није ни узета од Албанаца, него од византијских и романских власника или њиховога зависног или каквога другог, слободног ратарског становништва. Оно што се зна о социјалном статусу и распореду албанских сточара у средњовековној Србији потврђује наше претпоставке о тим процесима у раздобљу од VII до IX века.

Политичка интеграција Албанаца у средњовековној српској држави извршена је у оквиру феудалног система без дискриминације према албанској властели. Са својим старим или новим звањима, стеченим или тек добијеним повластицама, са баштинама, пронијама и другим феудалним правима албански феудалци, у мери у којој су улазили у српску државу, били су активан чинилац те државе. У титулама српских краљева односно царева, као што смо видели, албански народ је дошао и до својеврсног државноправног легитимитета. Овај се легитимитет изражавао и у правима албанске властеле да учествује у раду највиших органа власти српске државе, српских сабора. Већ са ширењем граница српске државе преко грчких и албанских области, како је приметио Никола Радојчић, јавило се питање о учествовању Грка и Албанаца на српским саборима; грчки и албански архонти су и учествовали у раду сабора са свим правима српске властеле. То, пак, значи да су Албанци заједно са Грцима па и Бугарима учествовали у доношењу Законика цара Стефана Душана 1349. и 1354. године.

Позитивне правне одредбе о Арбанасима сточарима широм српске државе налазе се у низу специјалних прописа владарских повеља, да би их на ниво општег закона подигао Душанов Законик. У питању су различите ситуације додира, а то значи и могућног правног односа, односа са правним елементом, између албанских сточара и земљорадничког, стално настањеног становништва села. Две су ствари овде уочљиве: једно, равноправност пред законом свих категорија становништва, свих грађана, без обзира на народност, а друго, начело строгог социјално-економског разграничења појединих група становништва у феудалном смислу. Исто тако, важно је и то што се Арбанаси свагда посматрају као категорија упоредна са једном другом, са Власима, којих је, очигледно, више и већи је број правних прописа посвећен њима. Остатак романизованог старобалканског становништва, у средњем веку углавном посрбљеног, Власи централног балканског простора и планина у јадранском залеђу живе на исти начин, са истом организационом структуром као и Арбанаси. И једни и други су сточари покретних станишта, у сталном сезонском померању с планине у равницу и обрнуто, све до територијализације катуна у XV веку. Отуда и потреба да се тај динамички моменат њиховога живота регулише како не би долазило до судара са другим групама становништва. У Законику ове се одредбе односе на случајеве тзв. "потке", а то је штета коју једна друштвено-економска заједница [нпр. село] учини другој. Власи и Арбанаси, сточари, могли су такву колективну штету учинити једној аграрној заједници, селу, спуштањем својих стада на зимовишта без договора са сељанима или нарушавајући договор.

Преузето из књиге о Косову Димитрија Богдановића

Етничка ситуација Косова у XIII и XIV веку
Област Косова и Метохије насељена је Србима још од њиховог доласка у средњобалканско подручје током VII века. Према тој области су усмерене тежње првих српских држава, и Рашке и Дукље, да окупе и организују племена српског народа према њиховој стварној распрострањености. На том плану су јужнословенски устанци једанаестог века посебно карактеристични, јер захватају широку зону од Дунава до Македоније; Косово се ту јавља као нарочито активна област ослободилачке борбе и судара са византијском влашћу. Та област је управо у току тих акција први пут, за краће или дуже време, укључена у склоп српске државе. Померање границе на југ, за владе Стефана Немање и његових потомака, од последњих деценија XII века, према томе, не може се посматрати као насељавање Срба на Косову, већ као уједињење области које је већ давно пре тога настањивао српски народ. Само се тако и може објаснити развијање ове територије у средишњу област српске средњовековне културе и њено стабилно опстајање у улози политичког, стратегијског и духовног центра српског народа не само за време Немањића него и касније, у раздобљу обласних господара, па чак и у првим столећима турске окупације.

Стога су неприхватљива и сасвим произвољна тврђења неких албанских писаца да је "ширење средњовековне немањићке државе према југу проузроковало и етничка струјања на Космету, јер се са ширењем српске државе помера и њена етничка граница из Рашке према југу", па тако "досељавањем Срба у Косово-Метохијској области настаје веће шаренило у саставу становништва". Представа о етничкој карти Косова и Метохије у средњем веку ту је сасвим погрешна и нетачна, као што је у основи погрешно омеђивање српског етникума у раном средњем веку на територију Рашке државе, јер би то значило да све до последњих година XII века јужно од Раса, као ни источно од Ибра, нема српског народа; следствено томе, јужно од Раса била би земља "илирских потомака" - Албанаца, као што би онда и земља источно од Ибра била "бугарска земља". Присуство Срба и на једном и на другом простору, условљено "ширењем немањићке државе", не само што је представљено као сразмерно позно историјско збивање него и као оружана отимачина албанске и бугарске земље, као "експанзија" у туђе просторе. Штавише, ни етничка ситуација тако "освојеног" простора Косова и Метохије не приказује се веродостојно: истиче се њено тобожње "шаренило", јер се "током средњовековне владавине српске државе у овој области, поред Срба помињу Власи [један део поромањених Илира], затим Шиптари [потомци Илира], нарочито у Метохији и околини Призрена и Дреници". Разуме се, без навођења тачних, из историјских извора познатих података о стварним бројчаним односима становништва ове области у средњем веку, ствара се са јасним политичким циљем лажна представа о "равномерној" заступљености народа на тој територији, где су Срби тобож само дошљаци и уљези у компактној етничкој маси "староседелаца", Влаха и Албанаца - у оба случаја Илира као аутохтоног и вечног националног елемента на томе тлу. Позивањем на средњовековне српске повеље, при томе, без реконструкције укупне слике, са упрошћеним податком да су се ту и тамо заиста налазили "Арбанаси" и "Власи", ствара се и фикција историографског доказа ових произвољности. Крајност у том погледу представљају тврдње да су Словени "позни освајачи" косовске територије, те да су Срби овде утврђени "не пре краја XIII века"; да средњовековни документи наводно помињу "албанска села" на Косову, а истраживања свих каснијих турских катастара [дефтера] тобож доказују да је "становништво Косова у XIV и XV веку било у суштини још увек албанско и хришћанско", тако да се може говорити о "јединству косовског становништва" [значи, албанског становништва] и његовом диференцирању према Словенима!

Историјски извори, међутим, приказују етничку стварност косовске области у средњем веку сасвим друкчије. Пре свега, веома је значајно како сам Немања и његови синови и први биографи, Сава и Стефан, гледају на припојене територије, међу којима и на косовску област. У аренги Хиландарске повеље [1198] Немања вели да је "обновио своју дедовину и већма утврдио" да је "подигао пропалу своју дедовину и стекао", па наводи шта је то стекао "од морске земље", "од Арбанаса", "од грчке земље". Арбанаска земља је за њега само Пилот, док је косовска област овде представљена називом Лаб са Лапљанем и наведена у категорији "грчке земље". Исто то, са извесним варијантама, помиње Сава у Житију светог Симеона: Немања је "обновио очину дедовину и већма утврдио", и "подигао пропалу своју дедовину и стекао" поједине области "од поморске земље", "од Рабна" и од "грчке земље". Ту је од Арбанаса ["Рабна"] узео Пилот, али "Пилота оба" [Горњи и Доњи], док се као грчка земља наводи Патково, Хвосно цело и Подримље, Кострц, Дршковина, Ситница, Лаб, Липљан. На крају се напомиње да је све то Немања својом мудрошћу и трудом стекао, као "некада насиљем одузету његову дедовину и што му припада од српске земље". Према томе, косовско-метохијска област је у свести и сведочанству првих Немањића крајем XII века српска земља, која је то била и пре него што је отуђена насиљем, те је припајање и стицање ових крајева само обнова, реституција српске баштине.

Повеље српских владара заиста помињу Влахе и Арбанасе, али као изразито мањинске етничке и социјалне групе у области која је потпуно покривена српским насељима, чији се становници не наводе уопштено, већ са личним именом старешине, главе домаћинства. Ствар је у томе што се у овим средњовековним документима наводе села и домаћинства која се поклањају црквеном, манастирском властелинству као трајни феудални посед. То је својеврстан попис становништва, чија је претпоставка потпуна тачност, јер се њим конституишу сасвим одређена феудална права и обавезе, а свака друштвена група имала је строго утврђен статус. Као што смо видели, статус Влаха и Арбанаса био је свагда и посебно регулисан, јер су се по томе они и издвајали из основне масе становништва. Није, дакле, постојала заинтересованост састављача овог пописа у средњовековној даровници да мења и фалсификује етничку припадност зависног становништва. Ономастички материјал, сачуван на тај начин у повељама XIII и XIV века, пружа поуздан основ да се утврди српско, влашко или албанско порекло становништва. Важно је што се ономастичка анализа ових докумената у својим резултатима слаже са закључцима који се могу изводити према непосредној, изричној ознаци етничке припадности, па се по својим лингвистичким одликама српска имена заиста могу идентификовати у српским [ратарским] насељима, влашка у влашким и албанска у албанским [сточарским] насељима, катунима. Другим речима, категорија "Србаља" носи заиста српска, словенска имена, категорија "Влаха" влашко-романска, а "Арбанаса"- албанска имена. Одступања односно мешања су могућна, али су процентуално веома мала и као сваки изузетак потврђују правило. Било је породица у којима су неки чланови носили српска, а неки албанска имена, али нема никаквог основа да се ти изузетни случајеви уопштавају до тврдње да су заправо и сви "Србљи" са српским именима, у ствари, Албанци.

Да се таква конструкција објасни, измишљена је и теза о покрштавању, по којој српска православна црква, организована на Косову и Метохији од XIII века, тобоже даје предност словенским именима и тако спроводи насилну србизацију. Разуме се, конструкција почива на фантастичним и произвољним тврдњама. Нема никаквих сведочанстава о покрштавању латинског становништва. С друге стране, православна црква никада није давала предност словенским, што ће рећи - паганским именима, већ је, обрнуто, захтевала да се народна имена замењују црквеним, хришћанским именима библијског или грчко-византијског, па чак и латинско-хришћанског порекла.
Ако се сада вратимо историјским изворима, у овом случају средњовековним српским повељама, српски карактер косовске области за раздобље од последњих година XII до краја XIV века је неоспорно доказан и несумњив.

То су следеће повеље:

Хиландарска Стефана Немање из 1198, Жичка Стефана Првовенчаног око 1220, Светостефанска или Бањска повеља краља Милутина из 1313-1318, Грачаничка повеља краља Милутина из 1321-1322, Дечанска повеља краља Стефана Дечанског из 1330, Арханђелска краља Стефана Душана из 1348.

Ови споменици садрже веома богате, одређене и поуздане податке о старосрпским именима. Од посебног је значаја, како истиче Митар Пешикан, што се готово сви спискови личних имена у једном од ових споменика - Дечанској повељи [хрисовуљи] - могу поуздано убицирати, везати за одређени предео, а са мало изузетака и за одређено место. Поуздано се смештају и пописи из Арханђелске повеље, али је за најстарију од великих хрисовуља - Бањску повељу одређеност знатно мања. Подаци великих хрисовуља и других повеља, исто тако, омогућавају нам да можемо проучавати не само имена у појединим насеобинама него и у неким ширим зонама: у горњем Полимљу од Чакора до Комова и до Врмоше у Албанији, у Метохији између Дечана и Белог Дрима, у старом Алтину [слив реке Валбоне у североисточној Албанији], најзад - једна зона северно од Призрена и Суве Реке, предео око развођа Ситнице и Белог Дрима. Ограниченије спискове, који нам у проучавању имена могу послужити као узорци и ослонац за упоређивање, имамо и из других крајева: из Врања и околине, из косовске котлине јужно и западно од Приштине, из слива Клине [леве притоке Белог Дрима], из метохијског Подгора, из средњег Полимља [околина Бијелог Поља], са побрежја Скадарског језера на албанској страни, вероватно и из околине Жиче.

Хиландарска повеља из 1198. помиње села призренског краја, значи онога краја који Немања још није успео да дефинитивно припоји Србији, те их је "испросио у Цара" за посед [парике] Хиландару. То су села Непробишта, Момуша, Сламодрава, Ретивља, Трније, Ретивштица, Трновац, Хоча "и друга Хоча и трг тујђе, и два винограда тујђе насадих", а поред тога "улијанике" [пчелињаке с кошницама] у Трпезама, Дабшору, Голишеви и Парицима. Имена села су претежно српска, осим два вероватно влашка [Момуша, Дабшор] и једног грчког [Парици]. Ту је и помен она два влашка судства, тј. катуна, Радова и Ђурђева, са свега 170 Влаха, и са забраном да Власи прелазе "под велијега жупана", тј. са ове византијске територије и хиландарског поседа у Србију великог жупана Стефана. Повеља којом је образовано властелинство манастира Жиче у Хвосну [северна Метохија] нарочито је важна зато што је издата 1220, тако рећи одмах по припајању ове области држави Немањића, а сва су насеља што се у њој помињу по своме имену српска - Пећ, Црни Врх, Стлпези [Ступ], Требовитићи, Горажда Бац [Гораждевац], Накла Бац [Накло], Челпеки [Челопек], Лабљане итд. Сва су ова села постојала, очигледно, пре него што је формирано жичко властелинство и пре него што је област припојена српској држави. То значи да је овај крај, судећи по овом документу, био настањен Србима бар у XII веку, ако не и раније.

наставак
Поседи манастира светог Стефана у Бањској, према повељи из 1313-1318, налазили су се у разним крајевима српских земаља: Ибру, Расу, Ситници, Лабу, Хвосну, Плаву, Будимљи, Зети и на реци Сави - већина, дакле, у косовским пределима, укупно око 75 села и заселака, 9 катуна, са око 514 породица. И ту је етничка ситуација, у анализи ономастичких података, истоветна са оном коју показују остале повеље. Реч је о чисто српској земљи, са безначајним мањинама влашко-сточарског и можда албанског становништва.

Посебно место у низу српских златопечатних повеља-хрисовуља има Дечанска повеља из 1330. То је изузетно обиман докуменат, у последње време критички и фототипски издат и темељно проучен у историјском и ономастичком погледу. Дечанско властелинство је, уз хиландарско, највећи манастирски феудални посед средњовековне Србије. Оно захвата пространу територију између Комова на западу и развођа Белог Дрима и Ситнице на истоку, и између развођа Пећке и Дечанске Бистрице на северу и Дрима на југу, са појединим поседима и ван ове зоне. На тај начин дечанско властелинство је континуирано обухватало велики део Полимља, Метохије и предео Алтин на јужним падинама Проклетија, углавном у данашњој североисточној Албанији. Спискови домаћинстава у укупно 89 села, заселака и других насеобина овог властелинства представљају уједно најопсежнију ономастичку грађу српскога средњег века. Огромна већина имена и назива је без двоумљења српског порекла, тако да це читава територија дечанског властелинства у првој половини XIV века мора сматрати чисто српском етничком облашћу. Албански елеменат је овде у то време сасвим незнатна мањина. Сва села која су данас настањена Албанцима била су тада српска. Албанске су само три насеобине [од 89], и то два села у Алтину и Зети, и један катун, такође у Зети, тако да су од 2166 ратарских кућа и 266 "кућа" у катунима [тј. од укупно 2432 куће] само 44 албанске, дакле 1,80%.

Други извори из немањићког периода говоре и о албанским катунима источно од данашње државне границе [група катуна северно од Призрена у Арханђелској хрисовуљи], али нема сигурних лингвистичких доказа о присуству албанског етникума у пределима даље ка североистоку у немањићкој епоси. Напротив, поседи грачаничког властелинства, према повељи из 1321-1322, показују чисто српску етничку ситуацију овог подручја. Земљишни поседи грачаничког властелинства у пределу Косова налазили су це у непосредној околини манастира Грачанице, око реке Грачанке, између Приштине и варошице Јањева, затим у средњем сливу реке Ситнице, непосредно око Липљана, па у изворишту Ситнице око Баре Сазлије на Паун-пољу, у средњовековним жупама Морави - данашња околина Гњилана, и Тополници у сливу Криве Реке [околина Новог Брда] и у Пологу око Тетова ван територије Косова.

Неоспорна је историјска чињеница да се на широком подручју Косова и Метохије од раног средњег века до пропасти српске државе чува континуитет српског народа, те да су све земље северозападно, северно и североисточно од линије Скадарско језеро-Комови-Проклетије-Шара биле насељене хомогеним српским становништвом, с тим што су у планинским крајевима били мање или више бројни катуни влашке традиције на путу ка спонтаном посрбљавању; сразмерно мањи број катуна представљале су покретљиве скупине Албанаца сточара, који се нису подавали асимилацији.

Косово је својим средишњим положајем, са компактним српским становништвом и многим економским предностима, било она област у којој су средњовековни српски владари најрадије боравили. На самом рубу данашње покрајине, у Брњацима [горњи Ибар], имала је двор жена Уроша И, краљица Јелена Анжујска [умрла 1314. и поштована потом као света]. У изворишту Лаба налази це за краља Милутина [1282-1321] дворац Врхлаб: једна повеља Дубровнику писана је овде 1302. У Приштини, тада "неутврђеном селу", имали су двор, судећи по повељама, тројица српских владара: Милутин, Стефан Дечански и Душан, можда и Урош, а свакако и обласни господар Вук Бранковић у временима око косовске битке. Двор це налазио и у Новом Брду. Јужни крај Косова поља био је густо насељен дворовима: Пауни крај Урошевца, где је и српски архиепископ имао своје "станиште"; Сврчин, у истом крају; Неродимља [Породимља, Родимља, Родим], западно од Урошевца, у подножју Шаре [данас село Неродимља на самом развођу Ситнице и Лепенца]; град Петрч [сада Петрич]. У Призрену је био двор Рибник, у подножју Шаре.

Градови су це у косовској области развијали у вези са трговином, занатством и рударством. Најзначајније рударско место у Србији у средњем веку било је Ново Брдо, које це помиње 1326. поводом догађаја из 1282-1321. Био је средиште трговине у балканским земљама. Налази це у изворишту Криве Реке, леве притоке Јужне Мораве. Ту це добијало олово, а нарочито сребро помешано са златом, названо глама, гламско сребро. У току XIV века ковао це ту и новац. Организација рударства у Новом Брду била је саског порекла и карактера, о чему сведочи Рударски законик, што га је издао деспот Стефан Лазаревић 1412. Ново Брдо је имало значајну колонију "страних" трговаца, у ствари трговаца из приморја: Которана, Сплићана и Дубровчана. Највећи просперитет достигло је у првој половини XV века. Заштићено са два утврђена града, оно је дуго одолевало турским нападима [све до коначног пада 1455] и својим богатим дохотком олакшавало борбу српских деспота за опстанак државе.

Преузето из књиге о Косову Димитрија Богдановића