Spasenje Božije-Oswald J. Smith

[You must be registered and logged in to see this image.]
Spasenje Božije je verovatno jedna od najpoznatijih knjiga Osvalda Smita, koja već godinama pruža jasan odgovor o tome kako Bog spasava grešnike. Želja Osvalda Smita je bila da oni koji žele da budu spaseni mogu da se pouzdaju u Isusa Hrista, i samo u Njega za svoje spasenje, jer je i sam Smit mnogo propatio u velikom strahu od večne propasti, zato što nije imao sigurnost spasenja, i pored toga što je više od svega želeo da zna da lije spasen.

Sam priča: "Sećam se vremena kada nisam znao da li sam spasen ili izgubljen... Postavljao sam sebi samo jedno pitanje: Da li sam spasen ili izgubljen? Gospode, ako sam izgubljen, molim Te pokaži mi da bih mogao da se spasem, a ako sam spasen, daj mi sigurnost da bih se radovao u Tvome spasenju." Dalje kaže: "Došao sam u kontakt sa grupom ljudi koji su učili da se spasenje zasniva na osećanju i iskustvu, umesto po veri. Svake večeri sam izlazio napred i klečao na slami, a oni bi se okupili oko mene i svi skupa usrdno molili Boga da me spase. Bio sam toliko uznemiren da sam se bojao da kod kuće legnem u krevet, da se ne bih probudio u paklu. Danju i noću moje jedino pitanje i vapaj bili su: Da li sam na putu za nebo, ili sam na putu za pakao? Tada mije bilo samo šesnaest godina."

Osvaldu Smitu je konačno došla u ruke knjižica "Sigurnost, uverenje i radost," koju je napisao Džordž Kating, te je shvatio da je Isus Hristos jedini Spasitelj i da spasenje ne zavisi od nečega što bi čovek mogao da učini, nego samo od pouzdanja u Onoga koji je već sve učinio - Isusa Hrista. On dalje priča: "Bio sam uveren u svoje spasenje, i od toga dana sve do danas nikada više nisam u to sumnjao."

I ja sam se nalazio u sličnoj situaciji. Znao sam da sam pali grešnik kome treba spasenje i da se nalazim na putu za pakao. U to niko nije morao da me uverava. Pa i pored toga što sam odlučio da primim Isusa Hrista za svog ličnog Spasitelja, ipak nisam bio siguran da li ću na kraju otići u nebo ili u pakao. To mi je zadavalo mnogo strepnje i jada sve dok nisam pročitao knjigu od Osvalda Smita "Spasenje Božije". Tada sam se sasvim pouzdao u Isusa Hrista, jer sam shvatio da moje spasenje u potpunosti zavisi od Gospoda Isusa koji je sam "Spasenje Božije". "Nema spasenja ni u jednom drugom, niti ima drugog imena pod nebom (osim imena Isusa Hrista), danog ljudima, u kom treba da nađemo spasenje" (Dela 4:12). Zato sada od srca mogu da preporučim ovu knjigu svima onima koji žele da znaju kako mogu da budu spaseni i kako da nađu odmor svojim dušama.

Osvald Smit piše veoma pristupačnim stilom koristeći mnoge ilustracije iz svakodnevnog života. Čitaocu će biti teško da spusti knjigu sve do poslednje stranice, jer će se kroz ovo štivo upoznati sa vaskrslim i živim Gospodom Isusom koji donosi "mir Božiji, koji prevazilazi svaki um".

"Hvala Bogu za njegov neiskazani dar" (2. Kor. 9:15).

-- Dragan Milenković

1. Zemlja koja se zove nebo
Oswald J. Smith
Poslednjih godina moga života, bio sam u mnogim zemljama - tačnije u sedamdeset zemalja. U nekima od njih bio sam više puta, u drugima samo jedanput. Samo u nekima sam se osećao kao kod kuće. Ali uvek sam čeznuo da se vratim u Kanadu, moju domovinu.

Malo je zemalja sa različitim podnebljima i prirodom kakva bi se samo mogla poželeti, u kojima ima svega u izobilju. Hiljade ljudi želi da ode u takve zemlje. Oni duboko čeznu za slobodom od siromaštva i totalitarnih režima.

Ali nema nijedne zemlje na svetu u kojoj bismo želeli da zauvek živimo. Čak i u našoj zemlji ima toliko greha, zločina i bezakonja, toliko pijanstva, pokvarenosti i razvrata da čeznemo za boljom životnom sredinom. Rat, krvoproliće, siromaštvo, bolest i smrt su doneli toliku tugu i bol srca da se osećamo kao stranci i tuđinci u svetu koji nije naš dom.

Dozvoli mi da ti kažem nešto o Zemlji u kojoj nema suza i patnje srca, o Zemlji gde nema bolesti, bola i smrti. To je Zemlja koja je slobodna od rata i krvoprolića i gde niko nije siromašan. Ljudi koji žive u toj Zemlji nikada se ne zamaraju; ne nose nikakav teret i nikada ne stare. Tamo niko ne kaže doviđenja, jer se tamo za rastanke ne zna.

U Zemlji o kojoj govorim nema greha, zato što tamo niko ne greši. Tamo nema nikakve nesreće. Možeš putovati hiljadama kilometara i nećeš nigde videti groblje ili sahranu. Tamo nema ni pogrebnih zavoda, ni mrtvačnica. Nikada nećeš videti crne trake na vratima, jer tamo niko ne umire. Grobari su nepotrebni, za mrtvačke sanduke se ne zna i niko se ne odeva u crninu.

To je Zemlja gde ništa ne truli; cveće nikada ne gubi svoj miris, a lišće je uvek zeleno. Tamo nema grmljavine, nema vulkanskih erupcija i zemljotresa. Na te divne obale uragani i veliki talasi nikad ne udaraju. Tamo nema virusa i groznica, niti bilo kakve epidemije. Sunce nikad ne sija, no ipak je uvek svetlo, jer tamo noći nema. Nikada nije ni suviše toplo ni suviše hladno. Temperatura je upravo onakva kakva bi trebalo da bude. Oblaci nikada ne prekrivaju nebo, i jaki vetrovi nikada ne duvaju.

U toj Zemlji nema pijanica, jer tamo niko ne pije. Niko nije nemoralan, ljudi i žene su čisti. Tamo nema vanbračne dece. Zatvori, tamnice i popravni domovi nikada ne kvare vidike te lepe Zemlje. Vrata se otvaraju bez ključeva i prozori su bez rešetaka, jer tamo nikada ne dolaze ni lopovi ni razbojnici. Požudne knjige se ne čitaju i nečiste slike se nikada ne mogu videti. Za poreze i stanarine se ne zna.

Da, dozvoli mi da ti još nešto kažem. Tamo se nikada ne može naći neko ko je paralizovan. Niko nije deformisan ili hrom. Niko nije slep, gluv ili nem. Zbog toga se domovi za neizlečive bolesti nikada ne grade, jer su svi zdravi; svi su dobro i svi su jaki. Tamo nema prosjaka po ulicama, jer niko nije bez osnovnih sredstava za život, svi imaju dovoljno. Sida, rak, paraliza i tuberkuloza su reči za koje se nikada nije čulo u toj Zemlji. Tamo nema bolnica za umobolne, jer niko nije umobolan. Lekari nisu potrebni i za bolnice se ne zna.

Pitaš me kako znam? Da li sam bio tamo? Ne, još nisam imao preimućstvo da posetim Zemlju o kojoj govorim, ali neki jesu. Jedan, koji je tamo živeo dugo vremena došao je i mnogo mi ispričao o njoj. On kaže da se ta Zemlja zove Nebo i evo šta On kaže o onima koji tamo žive: "I sam Bog biće s njima, pa će otrti svaku suzu s njihovih očiju, i neće više biti smrti, ni žalosti, ni vike, ni bola" (Otkrivenje 21:3-4). On se vratio tamo, zato što je bio vrlo usamljen i često je čeznuo za svojim domom dok je bio ovde.

Ali uskoro, On će se vratiti. U međuvremenu mije obećao put u svoju domovinu. Otkako mi je rekao o tome stalno čeznem da idem tamo. I po onome što On kaže, siguran sam da nikada neću poželeti da se vratim. Odlučio sam da Njegova Zemlja postane i moja. U stvari, već sam izvadio papire svoga državljanstva.

Ne razumem zašto svi ne žele da pođu tamo. Ipak, eto - ne žele. Nalazim da mnogi više vole svoju zemlju i više vole da se prepuštaju gresima na koje su navikli, i pored toga što to znači bol u srcu, muku, tugu, razočaranje i smrt. Ja to ne razumem, ali je ipak istina. Govorim im o toj Zemlji, a oni se samo smeju. Ne veruju mi. A ako mi i veruju, ne mare. Ne mogu da ih ubedim da pođu sa mnom. Jednoga dana broj će biti popunjen i tada će biti isuviše kasno. Kako su samo bezumni!

To je, dakle, Zemlja o kojoj sam hteo da ti kažem. Zar ne želiš i ti da pođeš? Da li znaš za neku drugu zemlju kao što je ova? Zašto već ne počneš da se pripremaš za put? Nije teško! Jednostavno otvori srce Isusu Hristu, Gospodaru te Zemlje, i zamoli Ga da uđe i da te spase. Tada ćeš jednoga dana, kada se tvoj životni put završi, i ti moći da odeš u tu divnu Zemlju i u njoj zauvek živiš.

2. Samo jedan put
Oswald J. Smith
Bankar i biznismen su sedeli zajedno u direktorovoj kancelariji. Biznismen se nagnuo napred i govorio s velikim žarom, kada ga je iznenada onaj drugi prekinuo rečima:

- Smešno! Apsurdno! Glupost! - I ponosni bankar je napravio podsmešljiv izraz lica.

- Ali zašto? - pitao je onaj drugi.

- Zašto? Zar Vi, razuman čovek, pitate zašto? To je besmisleno! - Nasmejao se grohotom.

- Da, gospodine, - odgovorio je drugi - pitam vas zašto?

Bankarevo lice se namrgodilo, i u njegovom glasu se mogao osetiti gnev dok je odgovarao.

- Zašto? Zar biste hteli da mi kažete da će smrt Isusa Hrista umesto mene na krstu zadovoljiti Boga? Manite se takvih priča! Ako ću se spasti, ja to moram da postignem sopstvenim zaslugama. - Pri tom je besno lupio nogom.

- A, vidim, - odgovorio je sagovornik. - Sada mi je jasno u čemu je nevolja. Vi mislite da imate pravo da stvorite svoj lični put, i zato odbijate i prezirete Božiji plan.

- Šta želite time da kažete? - pitao je bankar sa zbunjenim izrazom na licu.

- Slušajte! Pretpostavimo da Vam dođe čovek i kaže:

"Gospodine, u velikoj sam nevolji i hteo bih da mi pozajmite novac." Recite mi, ko bi imao pravo da postavlja uslove i termine na osnovu kojih će se novac pozajmiti: Vi kao bankar i vlasnik, ili čovek kome je potreban novac?

- Pa naravno - ja. On bi morao da odgovori na moje uslove pre nego što mu pozajmim novac, - odgovorio je bankar.

- Tačno! Gospodine, pa i Vi se nalazite baš u takvom položaju. Vi ste jadni, bespomoćni grešnik, izgubljen i propao, a Bog je veliki Bankar. Vi dolazite Njemu za milost i oproštenje. Recite mi ko ima pravo da postavlja termine i uslove na osnovu kojih Vi možete da primite Njegovo spasenje. Ne zaboravite sada da ste Vi čovek u potrebi, a Bog veliki Bankar?

- A! Pa ja to nikada ranije nisam tako video, - odgovorio je bankar dok mu se u glasu osećalo iznenađenje. - Naravno da ja nisam u položaju da postavljam uslove. Samo Bog ima to pravo i niko više.

- Pa ipak, Vi ste stvarali svoj lični plan pri čemu ste zaboravili na to da prosjaci ne postavljaju uslove; oni samo primaju. Sve vreme Vam Bog, taj veliki Bankar, nudi spasenje po Njegovoj zamisli. Hoćete li se ostaviti svoga plana i prihvatiti Njegov? Da li ste spremni da se sretnete sa Bogom na osnovu Njegovih zahteva?

- Neka mi Bog pomogne, hoću, - odgovorio je skrušeno bankar pošto mu je u trenutku sve postalo jasno.

Prijatelju moj, kako je sa tobom? Da li si i ti stvarao sopstveni put? Mnogo je onih koji jesu.
RELIGIJA

Mnogi ljudi misle da ih njihova religija spasava.

- Gospođo, kako je sa vašom dušom? - pitao je britanski plemić rusku groficu Čerkof.

- Gospodine, - odgovorila je ljutito grofica, - to se tiče moga ispovednika i Boga.

Zar ona nije bila član pravoslavne crkve? Zar nije davala velike sume novca radi njenog održavanja? Zar nije verovala i sprovodila sva njena učenja? Zar nije verno prisustvovala bogosluženjima koje je crkva održavala? Zašto onda da se brine? To nije bila njena briga; to je odgovornost crkve da je nekako provuče.

Da, prijatelju moj, i ti bi mogao da se uzdaš u članstvo svoje crkve. Ali kažem ti da religija ne spasava. Nijedna religija ne može da te spase; ni protestantska, ni adventistička, ni rimokatolička, ni jevrejska, ni pravoslavna, ni islamska, ni budistička, ni mormonska, ni masonska, ni jehovistička niti bilo koja druga ne može da spase tvoju dušu. To može da učini samo Isus Hristos.

Mogao bi da postaneš član svih crkava na svetu pa ipak da budeš izgubljen. Crkva ne može da spase. Mogao bi da budeš metodista, baptista, pentekostalac, luteran, adventista, pravoslavac ili bilo šta drugo, pa ipak da budeš izgubljen. Spasenje nije u crkvi. Spasenje je u Hristu.

Religija ne može da ti da život; da bi bio spasen ti moraš da primiš novi život.

Nikodim je bio religiozan, ali nije bio spasen. Zato mu je Isus rekao: "Ako se ko nanovo ne rodi, ne može vidjeti carstva Božijega" (Jovan 3:3). Onaj farisej je bio religiozan, ali nije bio spasen (Luka 7:36-50). Kornelije je bio veoma religiozan. Bojao se Boga, davao milostinju, molio se, postio, ljudi su imali lepo mišljenje o njemu, pa ipak, i on je bio izgubljen i zato je morao da bude spasen (Dela 10:22).

Pavle je verovatno bio jedan od najreligioznijih ljudi svoga vremena. Bio je religiozan još od samog detinjstva. Govorio je za sebe daje bio revnostan za Boga. Bio je obrezan i držao je zakon bez premca. Pa ipak, u Božijim očima je bio grešnik. Bio je izgubljen, a da to nije ni znao. I on je morao da bude spasen jer nije posedovao Božiju pravednost. Da, bio je religiozan; bio je religiozni grešnik. On je sebe nazivao prvim grešnikom (1. Timoteju 1:15).

Dakle, prijatelju moj, ako religija nije mogla da spase Pavla i Kornelija, Nikodima i fariseje, kako će onda spasti tebe?

Da li si ikada čuo za nekoga ko je bio toliko religiozan kao Džon Vesli (John Wesley), osnivač metodizma? On je bio propovednik u Anglikanskoj crkvi, a ipak sam kaže da nije bio obraćen.

Sebe je smatrao hrišćaninom zato što je bio religiozan, zato što je čitao Bibliju, odlazio u crkvu i što se molio. On kaže da je svakodnevno odvajao jedan ili dva sata radi praktikovanja svoje religije. Odlazio je na pričest i molio se za unutarnju svetost. Sredom i petkom je postio. Bio je misionar među Indijancima i propovedao im evanđelje.

No Vesli nije bio spasen. "Ko će me obratiti? vapio je. O, kakve li zbrke! Glavna pobuda zašto je postao misionar bila je, da ga citiramo: "Nada da ću spasti svoju dušu." Kakve li tragedije! Anglikanski sveštenik, predano religiozan, a ipak nespasen.

Da li se i ti oslanjaš na svoj religiozni život za spasenje? Onda imaš lažnu nadu. Još uvek ne poznaješ Hrista.

Ako religija može da spase, Golgota je nepotrebna.

Ako religija može da spase, zašto je onda Hristos umro? Golgota je bila nepotrebna. Ne, prijatelju moj, postoji samo jedan Spasitelj, ne religija, nego Hristos.
Ne beše to crkva što me spase,
Nit' moj život bez greha bi;
To Isus Hristos,
Božje Jagnje, Uze me i izbavi.
MORALNOST

Veoma mnogo ljudi misli da su spaseni zato što žive dobrim životom. Oni se oslanjaju na svoju moralnost da ih spase.

Prijatelju moj, očekivanje da te tvoja moralnost spase je isto što i pokušaj da se podigneš potežući pertle svojih cipela.

Ako bi moralan, ispravan život mogao da spase, zašto je onda Hristos umro? Od kakve je vrednosti Njegova smrt? Ako možeš da spaseš samoga sebe, onda ti On ne treba.

Kad bi mogao da dospeš u nebo svojim trudom, povikao bi: "Pogledajte me; došao sam ovamo zato što sam živeo divnim životom. Bio sam toliko dobar, moralan i ispravan da me je Bog pustio. Spasitelj mi nije bio potreban. Nisam se obazirao na Hrista; spasao sam samoga sebe." Ali ne, prijatelju moj, hiljadu puta ne! Niko nikada neće tako govoriti, jer niko ne može da živi životom koji je dovoljno dobar da bi zadovoljio Boga.

"Sva naša pravda (je) kao nečista haljina," (Isaija 64:6) kaže Bog. "Nema pravednoga - baš ni jednoga." (Rimljanima 3:10) "Svi su zgrešili," (Rimljanima 3:21) dakle svima je potreban Spasitelj.

U svakom slučaju, ako si pravedan - samopravedan, onda Hristos nikada nije došao za tebe. On je rekao: "Nisam došao da pozovem pravednike nego grešnike na pokajanje" (Luka 5:32). Da li si pravedan? Onda, prijatelju moj, tebi Hristos ne treba.

"Nisam razbojnik, nisam nepravedan, nisam preljubnik," rekao je farisej. "Nisam kao ovaj carinik. Pravedan sam." A carinik je oborio oči, udarajući se u prsa govoreći:

"Bože, budi milostiv meni grešnome". Isus je opravdao carinika, a osudio fariseja (Luka 18:9-14).

Znaš da nisi pravedan. Zašto ne bi hteo da tvoji prijatelji znaju tvoje misli? Zar onda misliš da bi mogao da stojiš u prisustvu svetog Boga?

Kažeš mi da u ovoj sobi nema prašine. Dozvoli suncu da je obasja. Pogledaj sada taj zrak svetlosti. Nema prašine!? Svuda lebde milioni čestica.

Kažeš da si pravedan. Ali sačekaj trenutak. Dozvoli beloj svetlosti Božije svetosti da uđe u tvoje srce. Šta ćemo sada? Pokvarenost, zloba, nečistota. Jednom rečju, greh.

Petar je povikao: "Gospode, ja sam čovek grešan." Jov je uzviknuo: "Ja sam mali." Isaija je rekao: "Jaoh meni!" Ti ljudi su u svoje vreme bili najbolji, najmoralniji i najispravniji. Ali kada su videli Gospoda, videli su sebe onakve kakvi su stvarno bili.

Evo svedočanstva jednog dželata: "Uvek sam bio bogobojazan, religiozan čovek. Trudio sam se da vodim pošten, moralan život i u svom odnosu sa drugima, pokušao sam da sledim "zlatno pravilo". (Zlatno pravilo glasi" "Sve dakle što želite da vama čine ljudi, činite i vi tako njima" (Matej 7:12).) Veoma sam se zalagao da budem dobar muž i otac. Kad god mi se desilo da pogrešim, to nikada nije bilo zato što se nisam iskreno trudio da živim ispravnim životom."

Zvuči dobro, zar ne? Ali to, u stvari, ništa ne valja. Sve je samo "ja". On govori o svojoj iskrenosti i moralnosti, i o svome trudu da drži "zlatno pravilo". Ali, gde je Hristos? On se ne spominje. On tvrdi daje religiozan čovek, a ne čovek koji je spasen. Ne spominje novo rođenje, ni reči o tome da je primio Hrista. On hoće da bude svoj vlastiti spasitelj i svoju nadu zasniva na ličnoj moralnosti. Kakvog li lažnog temelja! Pa ipak, ima na milione onih koji su kao on.

Zar ćeš i ti da stojiš na svojoj pravednosti? Prijatelju moj, ti znaš da nisi pravedan. Ako se uporediš sa drugima, mogao bi i da se pokažeš u lepom svetlu; ali kada se uporediš sa Božijim merilima, nikako ih ne dostižeš! Bog zahteva savršenu pravednost i ima samo Jedan koji je poseduje. To je Isus Hristos. Ako si odeven u Njegovu pravednost, bićeš primljen; ako nisi, bićeš osuđen. Tvoja pravednost ne valja; nikada ne zadovoljava.

Mogao bi da činiš sve najbolje, ali tvoje najbolje nikada neće proći na Božijem ispitu. No, činiš li ti svoje najbolje? Da li si ikada dao sve od sebe? Znaš da nisi. Mnogo puta si mogao da učiniš malo bolje, i ako je tako, onda nisi učinio najbolje što si mogao. Niko i nije. Budi sada iskren i pogledaj činjenicama u lice. Ti i sam znaš da ne činiš najbolje što možeš.

Dakle, prijatelju moj, tebi treba Hristos. Samo će bela odeća njegove pravednosti da te izvede. Kao i izgubljeni sin, i ti moraš da odbaciš svoje prljave haljine, i dozvoliš

Njemu da te obuče u Njegovu potpuno čistu odeću. (Luka 15:11-32) Prihvata Njegove zasluge, a ne traži svoje.
DELA

Mnogi misle da su spaseni svojim dobrim delima. Praktikuju ispaštanje i samoodricanje. Daju milostinju i izgovaraju molitve. Posećuju bolesne i zatvorenike i preduzimaju mnoga duga hodočasnička putovanja ili hadžiluke i muče svoja tela. Tako se nadaju da će otići u nebo.

Oni rade "za" spasenje, a Bog im kaže da "grade" na svom spasenju. Prvo moraju da ga prisvoje; i tek tada da žive i rade tako da je očigledno da su već spaseni. Student prvo mora da se upiše, pa tek onda da studira na fakultetu. Prvo moraš da primiš Hrista i budeš spasen; moraš da primiš spasenje pre nego što u njemu počneš da živiš.

Šta je umirući razbojnik učinio da bi bio spasen? Ništa nije mogao da uradi, pošto su mu ruke bile prikovane za krst. Ništa nije učinio, a Isus gaje ipak spasao (Luka 23:39-43).

Čovekov plan spasenja podvlači reč "činiti". Bog govori o tome daje već "učinjeno". Čovek hoće nešto da radi - hoće nešto da plati. On želi da zasluži spasenje. Bog kaže da je već učinjeno. Nema više šta da se radi. Isus je već sve učinio.

Spasenje je, prijatelju moj, poklon. "Dar Božiji je - večni život" (Rimljanima 6:23). Šta možeš da učiniš da bi zaradio poklon? Ako platiš, onda više nije poklon. Ako radiš za njega, onda imaš pravo na njega, pa ni onda nije poklon. Poklon je besplatan, a i spasenje je besplatno.

Šta je izgubljeni sin (Luka 15:11-24) platio? Kad mi kažeš koliko je on platio, onda ću i ja tebi reći koliko ti moraš da platiš.

Ali ti znaš da on nije ništa platio, jer nije ništa ni imao. Bankrotirao je kao i ti. Spasenje je, prijatelju moj, bez novca i bez cene. Ne može da se kupi.

Kad sam bio u Indiji, video sam takozvane svete ljude koji su radili za svoje spasenje. "Zašto ležiš na krevetu od eksera?" mogao sam da ga pitam. "Da spasem svoju dušu," glasio bi njegov odgovor. Zašto oni treba da čine ono što je Hristos već učinio? Zar On nije trpeo, krvario i umro za njih? Zar On nije dao otkup za njihove grehe? Zar Bog nije zadovoljan žrtvom svoga Sina? Zašto bi se onda ti ili oni trudili da dodate nešto završenom Hristovom delu?

Čuj sada Reč Božiju! Kako je samo jasna! Kako je izričita! "Jer ste posredstvom vere blagodaću spaseni, i to nije od vas, - Božiji je dar; ne od dela, da se niko ne pohvali" (Efescima 2:8-9).

"Spasao nas je ne na osnovu dela koja smo mi učinili" (Titu 3:5).

"Onome pak koji ne radi, a veruje u onoga koji opravdava bezbožnika, njegova vera se uračunava u pravednost, kao što i David naziva blaženim čoveka kome Bog uračunava pravednost bez dela" (Rimljanima 4:5-6).

"Ne radi" i "ne od dela". Kako je to definitivno! Ne tvoja dela, ne po zaslugama; ni najmanje ne pomaže ono što bi ti mogao da učiniš. Hristos, i samo Hristos spasava. O, kad bi samo došao Njemu, i kad bi se samo oslonio na Njegovo svršeno delo na Golgoti, pouzdao se u Njega i bio spasen!
Ne behu to dela moja što dušu moju spasiše,
Niti moj žar ni molitve, a ni suze,
No to Isus Hristos, Sin Božiji beše;
On ponese grehe moje - od straha me spase.
ZAPOVESTI

Neki ljudi misle da su spaseni zato što drže zapovesti.

No Isus je rekao: "Niko od vas ne izvršava zakon," aja ću radije verovati Njemu nego tebi. Nisi držao zapovesti, prijatelju moj, pa štaviše, to i sam znaš. Bar si nekada u svome životu prekršio jednu od Njegovih zapovesti. Bog kaže: "Jer ko sav zakon drži, a pogreši samo u jednom, kriv je za sve" (Jakovljeva 2:10). Jedna tačka, jedan greh, jedna prekršena zapovest i prekršio si zakon.

Dakle, osuđen si. Presuđeno ti je. Grešnik si. Prekršio si zapovest i kriv si. Šta ćeš učiniti u vezi sa tim? "O," ti kažeš, "okrenuću novi list i početi ispravno da živim. Nikada više neću prekršiti nijednu zapovest." Nećeš? Ne budi u to suviše siguran. Da budem iskren, ne bih se u tebe pouzdao. No i kad bi mogao od sada da ih držiš, šta ćemo sa prošlošću? Šta je sa zapovestima koje si već prekršio? Zar će ih Bog prevideti?

Svakako da neće. Moraš da daš odgovor za svaki svoj greh, ukoliko ne dozvoliš da Hristos odgovori za tebe. On nikada nije prekršio nijednu zapovest. Bio je bezgrešan. On je u potpunosti i savršeno održao zakon. Ali zato što ga ti nisi održao, trebalo je dati otkup i prineti žrtvu za tebe. On, Jagnje Božije, je moja žrtva. Zašto Mu ne bi dozvolio da bude i tvoja?

Čiste stranice su u redu, a čist život je idealan, ali ne zaboravi, još uvek moraš da uzmeš u obzir i stare stranice sa mrljama greha. Bog to neće prevideti. One moraju da se operu i sasvim očiste. Svaki dug mora biti namiren.

Pretpostavimo da si kupovao na veresiju, a zatim jednoga dana počneš da kupuješ za gotov novac. Da li će to ukloniti tvoj dug i poništiti pređašnji račun? Svakako da neće. Dug ostaje sve dok se ne plati. Okreni novi list ako želiš; počni da držiš zapovesti ako možeš, ali šta ćeš sa onima koje si već prekršio?

Pretpostavimo da dođe neko i plati tvoj dug, šta onda? Sada možeš da počneš ispočetka. Plaćaj od sada i sve će biti u redu. Prijatelju moj, Hristos je platio tvoj dug. On je dao otkup za svaku zapovest koju si prekršio i za svaki greh koji si bilo kada počinio. Veruj to, zahvali Mu i idi slobodan.

Držanje zakona da bi se spasli bilo bi isto kao kad bi se pacijentu u sanatorijumu ponudila knjiga zakona o zdravlju. On ima rak i potrebno mu je iscelenje. I ti si bolestan. Imaš rak greha. Potreban ti je neko ko može da ukloni tvoju bolest i ko može da ti da zdravlje, a ne knjigu zakona. Prijatelju, Hristos je to učinio. On je uzeo tvoj greh dok je bio razapet na krstu, poneo gaje na svom telu, i sada ti nudi svoj život - večni život.

Pavle je u svoje vreme zbog zakona vodio stalnu borbu sa Judejcima. On je to nazivao: "religijom Jevreja" od koje se obratio Hristu. Čuj ga šta kaže:

"Jer delima zakona niko se neće opravdati pred njim ... čovek (se) opravdava verom bez dela zakona" (Rimljanima 3:20 i Rimljanima 3:28). "Ako pravednost dolazi posredstvom zakona, onda je Hristos uzalud umro" (Galatima 2:21).

Ne beše to zakon što dušu moju spase,
Niti pak dela dobrotom mojom učinjena,
To Isus Hristos, dar Božiji beše,
Krvari i umre da duša moja bude zadobijena.
HRISTOS JE JEDINI SPASITELJ

Prijatelju moj, do sada sam govorio o čovečijim putevima spasenja - religijom, moralnošću, delima, zapovestima - i dokazao ti da su pogrešni. Sada ćemo pogledati Božiji put spasenja.

Ima samo jedan koji može da spase, i to je vaskrsli, živi Hristos.

"Ja sam put i istina i život; niko ne dolazi k Ocu - sem kroz mene" (Jovan 14:6).

Isus Hristos je taj "Ja". Drugoga nema. Ne religija, ne moralnost, niti dobra dela. Hristos, Sin Božiji, je jedan i jedini Spasitelj.

On je "Put". Ne putokaz. Niko ne može da dođe Ocu osim kroz Njega. Ne može ni preko Mojsija, ni preko Bude. Ni preko Muhameda ni preko Konfucija. Ni preko sveštenika, ni preko pastora, ni preko pape. Samo kroz Hrista. Da li ćeš Mu onda dozvoliti da te spase?

"Nema spasenja ni u jednom drugom, niti ima drugog imena pod nebom, danog ljudima, u kome treba da nađemo spasenje" (Dela 4:12).

Kakve li rečenice! Nema jasnije izjave u Bibliji. Spasenje nije ni u jednom drugom. Nikakva crkva. Nijedna druga osoba. Hoćeš li da poveruješ u to? Nema drugog imena - rimokatolik, pravoslavac, protestant, luteran, baptista, pentekostalac, adventista, metodista, anglikanac, budista, muhamedanac, mormon, mason, Jehovin svedok. "... Ti ćeš mu dati ime Isus, jer će ON spasti narod svoj od greha njihovih" (Matej 1:21). Hoćeš li se, dakle, odvratiti od svih ostalih i pouzdati se u Njega, i samo u Njega? Samo On može da te spase.

Ali ti pitaš: "Hoće li me On spasti?" "Onoga koji dolazi k meni neću isterati napolje," (Jovan 6:37) Njegove su reči. On može da te odbaci, ili da te primi. On kaže da te neće izbaciti. Šta će onda učiniti? Uzeće te. Zahvali Bogu za takvog Spasitelja.
ŠTA TI MORAŠ DA UČINIŠ

Možda misliš da zbog toga što je Bog pribavio spasenje ti nemaš šta da učiniš.

Kakva greška! Zar ne vidiš da moraš da primiš ono što je Bog ponudio? Biblija kaže: "izaberi, uzmi, primi." Spasenje je pribavljeno, ali ti moraš da ga primiš. Ja mogu da ti ponudim čašu vode, ali ti moraš da je primiš. Jedna je stvar da ti lekar prepiše lek, ali šta će ti on koristiti ako ga ne uzmeš? Ako hoćeš da se spaseš, moraš da primiš Isusa Hrista.

O, prijatelju moj, primi Hrista. "A svima koji ga primiše, dade moć da postanu deca Božija" (Jovan 1:12). Samo oni koji Ga prime Njegovi su sinovi i kćeri. Niko nije postepeno prešao u spasenje. U stvari, činjenica je da ne možemo ništa da dobijemo ako ne odlučimo da prihvatimo. Isto tako ne možemo da dobijemo ni spasenje. Mi moramo da izaberemo. To je apsolutno neophodno. Dakle, primi Hrista i primi Ga upravo sada.

Zapamti da postoji razlika između verovanja razumom i primanja srcem. Veruješ da lift može da te poveze. Ali ti ne silaziš sve dok ne učiniš po svojoj veri i ne uđeš u lift. Veruješ da voz može negde da te odveze. Ali ti ne stižeš na svoje odredište sve dok ne učiniš po svojoj veri i ne popneš se u voz. Veruješ da Isus može da te spase. Ali nisi spasen sve dok ne učiniš po svojoj veri i pouzdaš se u Njega.

Jedan od novijih prevoda Biblije na engleski kaže: "Pouzdaj se u Gospoda Isusa, pa ćeš biti spasen" (Dela 16:31). To znači da moraš da izabereš Hrista, da Ga primiš, da se osloniš na Njega, da Mu predaš sebe, da se pouzdaš u Njega. To je vera koja spasava.
SADA JE PRAVO VREME

Možda znaš da moraš da budeš spasen, ali to odlažeš za kasnije.

Sa Bogom nema čekanja. "Evo sad je najpoželjnije vreme, evo sad je dan spasenja" (2. Korinćanima 6:2). Božije vreme je "sada". Prijatelju moj, kucnuo je čas, došlo je vreme. Sada je trenutak odluke. Sutra bi moglo da bude isuviše kasno. "Ne hvali se sjutrašnjim danom, jer ne znaš šta će dan donijeti" (Priče 27:1).

Ma šta činio nemoj da odugovlačiš. Primi Hrista, i primi Ga upravo sada. Mogao bi da dobiješ večni život baš ovoga trenutka. Ako te satana ubedi da ostaviš to za kasnije, mogao bi zauvek da budeš izgubljen. Dođi, primi Hrista sada. "Tražite Gospoda, dok se može naći; prizivajte ga, dokle je blizu" (Isaija 55:6). Ide vreme kada On više neće moći da se nađe; zato Ga primi upravo SADA.

3. Čovekova propast i Božije rešenje
Oswald J. Smith
Bila je noć! Još jedan dan je prošao i sve je bilo tiho. Ali šta to mari - u memljivoj tamnici gde je Varava

boravio uvek je bila noć i uvek je bilo hladno. Sunčeva svetlost je ipak s vremena na vreme uspevala da se probije kroz tamu koja je vladala ispod površine zemlje. No čak ni tada to nije moglo da se nazove svetlošću; bilo je samo malo manje tamno.

Pa ipak, bilo je drukčije, jer se te noći donosila presuda za ubicu koji je čekao izvršenje strašne kazne. To je za njega bila poslednja noć na zemlji, i on je to znao. Sa njegovom karijerom je završeno; on je počinio svoj poslednji zločin.

Šćućuren u najdubljem uglu tamnice, duboko je razmišljao. Još nekoliko časova i sve će biti svršeno. Da li će zaista biti tako? Ujutro će čuti korake stražara smrti dok se bude približavao hodnikom. Zatim će za trenutak zastati pred vratima tamnice. Veliki ključ će škljocnuti u bravi, reza će biti povučena i teška vrata će se polako otvoriti. Zatim će ga izvući napolje, odvesti na to sudbonosno mesto i prikovati na krst. I tamo će verovatno satima trpeti u najbolnijoj agoniji koju je rimska dovitljivost mogla da izmisli, izložen pogledima ravnodušnog prostog naroda, jer mora da plati kaznu za svoje prestupe.

Ujutro je čuo korake tamničara koji su se približavali hodnikom. Ključ je ušao u bravu. Reza je bila povučena, i sledećeg trenutka teška vrata su se otvorila. Varava je još uvek bio šćućuren u najtamnijem uglu kao i ranije. Dovde su se njegova razmišljanja od protekle noći obistinila.

- Varava, da li si čuo dobre vesti? - Bio je to stražarev jak i veseo glas.

- Kakve dobre vesti? - odazvao se osuđenik ogorčenim tonom. - Koliko znam, danas ću biti pogubljen, a ti si došao da me izvedeš da budem razapet za moje zločine. - Zatim se još više pribio uz hladni i vlažni zid.

- Da, ali ti još ne znaš, - odgovorio je stražar istim pobedonosnim tonom. - Slušaj Varava, neko je umro za tebe!

- Neko je umro za mene! Šta hoćeš da kažeš?

- Varava, hajde sa mnom i pokazaću ti.

Kroz vrata, duž hodnika pored mnogobrojnih ćelija, izišli su na ulicu, a zatim izvan zidina Jerusalima. Tamničar se probijao napred, vodeći ošamućenog zatvorenika. Konačno su se zaustavili.

- Vidiš li onaj krst? - upitao je tamničar i položio ruku na Varavino rame pokazujući prstom u pravcu obližnjeg brda.

Osuđenik je pogledao, ali pošto su mu se oči odvikle od dnevne svetlosti, trebalo mu je nekoliko trenutaka da shvati scenu koja se nalazila pred njim. Konačno je video i progovorio:

- Da, vidim. Tamo su tri krsta, zar ne?

- Da li vidiš onaj u sredini?

- Vidim.

- Varava, taj krst u sredini je bio istesan za tebe, i trebalo je da ovoga jutra ti umreš na njemu.

Svetlost je polako prodirala u njegov zamračeni um.

- Pa, to znači da taj čovek visi na njemu za mene, umesto mene!

- Da, Varava, umesto tebe. Zar ti nisam rekao daje neko umro umesto tebe?

- Zar je to moguće! Umesto mene, umire za mene; uzeo je moje mesto! Pa da, taj krst je napravljen za mene, trebalo je da ja sada visim na njemu. Pa ipak, On umire umesto mene. On je uzeo moje mesto. Ne mogu to da razumem. Ne znam zašto je to učinio. Ali učinio je, i šta mogu drugo nego da verujem. On zaista i stvarno umire za mene.

- Da, Varava, za tebe.

A i za tebe prijatelju grešniče. Isus Hristos Sin Božiji je visio tamo onoga dana i za tebe kao i za Varavu. On je uzeo tvoje mesto, umro je umesto tebe, postao je tvoja zamena, poneo je tvoje grehe, dao je svoj život da bi ti, jadan, izgubljeni i osuđeni grešnik, mogao da živiš. Kakvog li rešenja za čovekovu propast!

Božija Reč sadrži četiri istine koje predstavljaju čovekovu propast i Božije rešenje. Sada bih hteo da razmotriš te istine.


1. Svi ljudi su izgubljeni i na putu u propast, zato što su u Božijim očima grešnici

Celo čovečanstvo srlja niz liticu ka propasti. Božija Reč kaže: "Svi mi kao ovce zađosmo, svaki (od) nas se okrenu svojim putem" (Isaija 53:6). Zbog toga što su ljudi izgubljeni, Isus Hristos je došao da ih spase. Biblija kaže: "Jer je Sin čovečiji došao da potraži i spase ono što je propalo" (Luka 19:10).

Ljudi su izgubljeni zbog toga što su zgrešili protiv Boga. Ja sam zgrešio, ti si zgrešio, celo čovečanstvo je zgrešilo. Nema nikoga ko je živeo bezgrešnim životom. Biblija kaže: "Svi su zgrešili i tako su lišeni slave Božije" (Rimljanima 3:23). "Nema pravednoga - baš ni jednoga" (Rimljanima 3:10). Odatle sledi da su u Božijim očima svi grešnici.

Ti nisi grešnik zato što grešiš; ti grešiš zato što si grešnik. Sama tvoja priroda je grešna. Rođen si u grehu i u bezakonju si začet. Jabukovo drvo nije jabukovo drvo zata što rađa jabuke; ono rađa jabuke zato što je jabukovo drvo. Ti grešiš zato što si već grešnik. Počeo si da zalaziš sa pravog puta čim si stupio u doba odgovornosti, i još uvek zalaziš.

Šta je propast grešnika? "Da se za dan pogibli ostavlja (bezakonik), kad se pusti gnjev" (Jov 21:30). "Rasrdio si se na narode i ubio bezbožnika, ime si im satro dovijeka, zasvagda" (Psalam 9:5). "Vratiće se u pakao bezbožnici, svi narodi koji zaboravljaju Boga" (Psalam 9:17). U Psalmu 37 čitamo sledeće izjave: "Jer će se istrijebiti koji čine zlo, ... a bezbožnici ginu, ... bezakonika će nestati."

U Malahiji 4:1 čitamo: "Jer, gle, ide dan, koji gori kao peć, i svi će ponositi i svi koji rade bezbožno biti strnjika, i upaliće ih dan koji ide, veli Gospod nad vojskama, i neće im ostaviti ni korena ni grane." Pavle kaže: "...koji će biti kažnjeni večnom propašću" (2. Solunjanima 1:9). Konačno u Otkrivenju 20:15 čitamo: "I ko god se ne nađe upisan u knjizi života, bi bačen u vatreno jezero."

Dakle nema nade za one koji su izvan Hrista. Bezbožnici će izginuti. Svi oni čija imena nisu zapisana u knjizi života biće izgubljeni" i to zauvek izgubljeni. Zgrešili su protiv Boga i sada su osuđeni.

Prijatelju moj, da li ćeš i ti biti tamo? Da li ćeš i ti biti ubrojan među bezbožnike? Onda za tebe nema nade. Izgubljen si i na putu si u propast. Ti možda to ne veruješ sada, ali kasnije ćeš to doživeti. Dakle, nemoj da se igraš. Propast ti je sigurna. Ako nastaviš tako, nema nade. Osuđen si za celu večnost. Upravo si sada izgubljena duša koja srlja u propast, jer si zgrešio protiv Svemogućeg Boga. Ognjeno jezero je tvoja sudbina, druga smrt je tvoje odredište. Bićeš otpremljen u pakao zajedno sa svim onim narodima koji zaboravljaju Boga.

Kažeš mi da nisi veliki grešnik. U čemu je razlika? Ako si zgrešio, zgrešio si. Nikakav greh ne može da uđe u nebo. Jedan jedini prekršaj će te sprečiti da uđeš. Činjenica je da nemaš izgovora. Prekršio si Božije zakone. Prekršio si Njegove zapovesti. Zgrešio si protiv sopstvene savesti. Znaš savršeno dobro da nisi sposoban da se sretneš sa svetim Bogom.

Ako još nisi primio Gospoda Isusa Hrista za svog ličnog Spasitelja, onda si počinio najveći greh koji čovek može da počini, jer si prezreo Božiju ljubav i milost; odbio si Njegovo oproštenje; oglušio si se o Njegovog Sina; okrenuo si leđa Isusu Hristu. Dakle, prijatelju moj, nemaš nade.

Izgubljen si i na putu si u propast, zato što si grešnik u Božijim očima.


2. Svi ljudi su osuđeni na propast, a posle smrti sledi sud od koga se ne može pobeći

Biblija kaže: "Smrt je, naime plata za greh" (Rimljanima 6:23). "Koja duša zgriješi ona će poginuti" (Jezekilj 18:4). Dakle, ishod greha je smrt. Smrt je kazna. Kad govorim o smrti, ja ne mislim na telesnu smrt, nego na smrt duše. Ja ne govorim o prvoj smrti, nego o drugoj smrti. Ako si, prijatelju moj, bio rođen jedanput, onda ćeš umreti dva puta. Samo oni koji su rođeni dvaput, umreće jedanput. Šta bi moglo da bude gore od večne smrti? Da li si spreman da se suočiš sa njom? Zar te nije strah u srcu? Zar te pri pomisli na to ne podilazi jeza? Zar ne bi pobegao od toga kad bi mogao? Razmisli o tome - smrt, tvoja večna propast.

Biblija kaže: "Ljudima (je) određeno da jednom umru, a zatim sud" (Jevrejima 9:27). Užasna stvar u vezi sa telesnom smrću je činjenica da posle nje dolazi sud, a od suda se ne može pobeći. Dolazi dan kada će svaki čovek koji se nalazi izvan Hrista morati da se sretne sa Bogom. Sud je sasvim siguran. Pre ili kasnije mora doći do suda, i to do suda gde je sam Isus Hristos Vrhovni Sudija. On nam je danas predstavljen kao Spasitelj, ali, ako ljudi neće da Ga prime kao Spasitelja, moraće da Ga sretnu kao Sudiju. Bog je predao sav sud svome Sinu (Jovan5:22 28). Isus, koji je i sam postao čovek, biće Sudija ljudima.

Dovoljno je strašno da čovek bude izveden na sud pred zemaljskog sudiju, ali kako će tek biti pred Sudijom celog čovečanstva i sa znanjem da će presuda koju će On izreći biti poslednja? Neće biti podnošenja žalbe višem sudu. Njegov sud je najviši. Štaviše, Njegov sud će biti apsolutno pravedan, zato što On poznaje ljudska srca. Biće potpuno nepristrasan. Pred Njim niko neće moći da sakrije bilo šta. On zna sve što smo učinili, sve što smo izgovorili, i sve što smo pomislili. On zna i naše najskrivenije pobude.

Svi oni koji ne poznaju Hrista biće pozvani na odgovornost pred Njega. "Strašno je pasti u ruke Boga živoga" (Jevrejima 10:31). Trebalo bi da zadrhtimo i od same pomisli na to. Naša srca bi zbog toga trebalo da budu ispunjena strahom i brigom. Razmisli o tome da sve tvoje misli budu prikazane, ne samo pred tvojim prijateljima, nego pred celim svemirom. Razmisli o tome da nećeš imati ni odgovora, ni izgovora. Da li si spreman da se suočiš sa tim? Da li ćeš se naći u Božijem prisustvu nespasen? Zar želiš da Ga imaš kao svoga Sudiju?


3. Niko ne može da bude spasen svojim pravednim delima, niti pak crkva može da ga oslobodi od njegove propasti

Dozvoli mi, prijatelju, da ti sasvim otvoreno kažem da ne možeš biti spasen svojim pravednim delima. Sećaš se da se Pavle odvratio od pouzdanja u svoje dobro življenje, pošto je shvatio da ono ne može da ga spase. On je rekao: "Jer ste posredstvom vere blagodaću spaseni, i to nije od vas, - Božiji je dar; ne od dela, da se niko ne pohvali" (Efescima 2:8-9).

Čuješ li to? "Ne od dela." "Ne na osnovu dela koja smo mi učinili" (Titu 3:5). Ne što mi činimo, nego što je Bog učinio. Dela nikada ne mogu da spasu. Kad bi mogla, imao bi pravo da se hvališ. No Bog mora da primi svu slavu. "Spasenje je od Gospoda." Ti ne možeš ništa da učiniš da bi samoga sebe spasao. Kad bi to bilo moguće, onda bi se isto tako mogao podići od zemlje potežući pertle svojih cipela. Čovek nikada ne može da bude svoj spasitelj.

Živi najpravednijim mogućim životom, učini koliko god možeš dobrih dela, drži se zlatnog pravila, ako hoćeš, drži deset Božijih zapovesti do u najmanje detalje, učini sve što najbolje možeš - i opet ti ništa neće pomoći. Život se ne dobija dobrim delima. Nikakva zaslužna dela, nikakva hodočašća ili hadžiluci, nikakve molitve, nikakva milosrdna dela, nikakve slave i obredi - ništa što ti možeš da učiniš ne može ni najmanje da ti pomogne. Spasenje ne možeš da kupiš. Spasenje ne možeš da zaradiš. Za spasenje ne možeš da radiš. Spasenje ne možeš da postigneš. Tvoja dela nikada ne mogu da te spasu.

Čak ni crkva ne može da te oslobodi od tvoje propasti. Nijedna crkva nikada to nije mogla, niti će ikada moći. Religija ne može da te spase. Svejedno da li je to rimokatolička, protestantska, islamska, budistička, šintoistička, konfucionistička, hinduistička ili bilo koja druga - nema religije koja može da spase. Nema crkve koja može da spase. Što se tiče spasenja, nema nikakvog značaja kojoj crkvi pripadaš, jer te tvoja crkva ne može spasti.

Mogao bi da budeš Jevrejin, ali judaizam te ne može spasti. Mogao bi da budeš rimokatolik, ali rimokatolicizam te ne može spasti. Mogao bi da budeš protestant, ali protestantizam te ne može spasti. Mogao bi da budeš pravoslavac, ali pravoslavlje te ne može spasti. Nema religije koja bi mogla. Čovek se ne spasava putem religije, kao što se ne spasava ni svojim pravednim delima. Pavle je bio religiozan čovek, ali nije bio spasen svojim religioznim životom. Nikodim je možda bio jedan od najreligioznijih Jevreja svoga vremena, ali ga judaizam ipak nije spasao. Kornelije je držao zakon bez premca, ali ga zakon nije mogao spasti.

Prijatelju moj, ti boluješ od raka koji se zove greh. Sa tim rakom nešto mora da se učini. Ne bi bilo dovoljno da ti se da da čitaš knjigu zakona, pravila i odredbi. To te ne bi iscelilo. Bez obzira kakvim životom živeo, rak još uvek ostaje nedirnut. Mogao bi da postaneš najreligioznija osoba na svetu, ali rak greha bi ipak ostao. Vidiš, sa rakom se mora nešto učiniti. Ti sam ne možeš ništa da učiniš. Tvoja pravednost, tvoja religija, neće imati nikakvog uticaja na njega. Pošto si grešnik pred Bogom, mora da se pronađe lek. Ne možeš da budeš svoj lekar.

Zbog toga ja ne ubeđujem ljude da postanu članovi crkve. Ne želim da im pružim lažni osećaj sigurnosti. Već je isuviše onih koji se uzdaju u crkvu za spasenje. Ja savršeno dobro znam da crkva ne može da ih spase, pa ih zato i ne pozivam na obrede i u članstvo crkve. Kad bih to činio, ja bih ljude obmanjivao. Time bih im davao ideju da se spasavaju zato što se priključuju crkvi. To je, prijatelju moj, sasvim nemoguće. Članstvo u crkvi nema nikakve veze sa tim. Mogao bi da postaneš član svih crkava na svetu, a da ipak budeš izgubljen i to zauvek.


4. Spasenje je Božiji dar, i samo verom, kroz Hrista, ljudi mogu da ga prime

Božije spasenje je dar. To je poklon i ne može da se zaradi. Nema načina na koji bi mogao da ga zaslužiš. Za njega ne možeš da radiš. Božije spasenje moraš da uzmeš kao što bi uzeo i božićni poklon. Sve što možeš da učiniš jeste da ga primiš i da Mu zahvališ. Cena je već plaćena; bila je veoma velika. Bog je dao svog Jedinorođenog Sina. Isus je prolio svoju krv na golgotskom krstu. Isus je uzeo kaznu za greh. Ta kazna je bila smrt. Isus je dao svoj život. U potpunosti je dao otkup koji je zadovoljio božansku pravednost i odgovorio na čovekovu potrebu. Isus je sve platio.

"Dar Božiji je - večni život u Hristu Isusu, Gospodu našem" (Rimljanima 6:23). "Bog nam je dao život večni i ovaj život je u njegovom Sinu. Ko ima Sina ima život; ko nema Sina Božijeg, nema života" (1. Jovanova 5:11-12). Dakle, ako primaš Božije spasenje kao dar, primajući Isusa Hrista, bićeš spasen. Vidiš, za tebe ima nade. Ne moraš da pogineš. Mogao bi da budeš pod osudom, ali možeš da se izvučeš - primajući Božiju milost koja ti je ponuđena u Njegovom Sinu, Isusu Hristu.

Pretpostavimo da sam dugovao veoma mnogo i da nisam mogao da platim. Ili bi neko drugi morao da plati za mene, ili bih sam morao da snosim posledice. Takav je čovekov položaj pred Bogom. Dugovao je ono što nije mogao da plati. Isus Hristos je došao i platio dug. Ako čovek prihvati ono što je Hristos pribavio, može da ide slobodan. Biblija kaže: "Gospod pusti na nj (na Isusa) bezakonje svijeh nas" (Isaija 53:6). Hristos je postao njegova zamena. Dat je otkup. Bog sada može da ponudi spasenje bez novca i bez cene.

Jedini način na koji možeš da primiš Hrista je verom. Bog ti stalno nudi spasenje verom u Hrista. To nije nešto što se veruje glavom, nego srcem. Najbolje se može opisati rečju pouzdanje. Neće te spasti ni sva intelektualna vera celog sveta. Moraš se pouzdati u Hrista kao što se pouzdaješ u lift, kao što se pouzdaješ u voz, kao što se pouzdaješ u banku. To mora da bude praktična vera. Moraš na Njega da se osloniš za sada i za večnost. Drugim rečima, moraš da Ga primiš. Biblija kaže: "Svima, koji ga primiše, dade moć da postanu deca Božija" (Jovan 1:12). "Pouzdaj se u Gospoda Isusa, pa ćeš biti spasen". (Dela 16:31 (The New Englesh Bible))

Tvoj intelekt nema nikakve veze sa tim. Nema veze šta ti misliš ili šta veruješ; ono što je važno to je: da li si primio Gospoda Isusa Hrista za svog Spasitelja, da li si se pouzdao u Njega, da li si uzverovao u Sina Božijeg i da li si sada Njegovo dete? Spasava te Osoba.

To je kao kada se čovek davi - potreban mu je spasilac. Neko mora da skoči da ga izbavi. Kakve to veze ima sa tvojim pravednim životom, ili sa tvojim članstvom u crkvi? Tebe mora da izbavi osoba, a ta Osoba je Gospod Isus Hristos. Ako te Hristos nije spasao, onda uopšte nisi spasen, jer nema nikoga drugog ko bi mogao da te spase. On je jedini Spasitelj. Zato Bog kaže: "Bog nam je dao život večni i ovaj život je u Njegovom Sinu. Ko ima Sina ima život; ko nema Sina Božijeg, nema života" (1. Jovanova 5:11-12). Večni život je Hristos. Dakle, On mora da postane tvoj Spasitelj.

U Otkrivenju 3:2 Isus kaže: "Vidi, stojim na vratima i kucam; ako ko čuje moj glas i otvori vrata, ući ću k njemu." Vidiš, Hristos stoji s druge strane vrata tvoga srca. Kvaka je iznutra. On neće ući silom. Ti moraš da otvoriš vrata i da Ga pustiš unutra. Ali onoga trenutka kad to učiniš, On će ući i bićeš spasen. Hristos mora nekako da uđe u tvoje srce, u tvoj život. Kada se to desi, nanovo si rođen, rođen si od Duha Božijeg, rođen si od gore. Prešao si iz smrti u život. Primio si Isusa Hrista za svog ličnog Spasitelja, i pouzdajući se u Njega, spasen si sada i za večnost.

Petar je to otvoreno rekao. Izjavio je: "Nema spasenja ni u jednom drugom, niti ima drugog imena pod nebom, danog ljudima, u kom treba da nađemo spasenje" (Dela 4:12). To, prijatelju moj, isključuje sve ostalo, sve ostale takozvane spasitelje, sva druga imena. To isključuje budizam, šintoisam, islam, mormonizam, hinduizam, svetište i idole. Sve to mora da se odbaci. Ništa od toga ne može da spase. Mora doći do čistog prekida i ne sme biti nikakvog kompromisa. Sve religije koje je čovek stvorio moraju u potpunosti da se odbace.

Osnivači i vođe svih takvih religija su mrtvi. Kako onda mogu da spasu? Ali naš Spasitelj, Isus Hristos, je živ i zauvek živi. "(On) svagda živi" (Jevrejima 7:25). Mrtav Hristos ne bi mogao da spase. Isus je umro jednom, ali je vaskrsnuo i živ je danas. Vaskrsli Hristos spasava. Njegov grob je prazan.

Isus je bio nepokolebljiv. Rekao je: "Ja sam put... niko ne dolazi k Ocu - sem kroz mene" (Jovan 14:6). Drugog puta nema. Svi putevi ne vode do Boga, nego samo jedan, a Isus kaže daje upravo On taj Put. Ne Muhamed, Konfucije, Buda, Devica Marija, papa i sveci, nego Hristos. On je jedan i jedini Put. Drugoga nema. Ne religija, ne crkva, ne krštenje, ne članstvo u crkvi, ne dobra dela ili dobar život, nego Isus Hristos. Ne judaizam, protestantizam, luteranstvo, baptizam, adventizam, pentekostalizam, katolicizam, pravoslavlje ili ekumenizam nego Hristos. "Ja sam put!" - kaže Gospod Isus.

Dakle, prijatelju moj, pouzdaj se u Isusa, vaskrslog, živog Isusa, Božijeg Jedinorođenog Sina. Primi Ga. Pouzdaj se u Njega. Odvrati se od svih ostalih. Osloni se samo na Njega, jer je On jedini koji može da te spase. Potreban je Živi Spasitelj da bi spasao.

Da li sam bio dovoljno jasan? Dakle, šta ćeš učiniti? Da li si spasen, ili izgubljen? Da lije tu čovekova propast, ili Božije rešenje? Ako si izgubljen, zar nećeš upravo sada da primiš Isusa Hrista kao svog ličnog Spasitelja, koji je Božije rešenje za čovekovu propast? "Pouzdaj se u Gospoda Isusa, pa ćeš biti spasen." Hoćeš li to učiniti?

4. Pitanje koje rešava sudbinu
Oswald J. Smith
Bio jednom jedan mladić koji je živeo negde na Zapadu. Nikada nije učinio nešto što bi se moglo nazvati veoma lošim. Ali jednoga dana, dok je igrao karte izgubio je strpljenje. Izvukao je pištolj i ubio protivnika. Bio je uhapšen i konačno su ga osudili na smrt vešanjem.

Zbog njegovog ranijeg dobrog života, njegovi rođaci i prijatelji su podneli molbu da se oslobodi. Svi su hteli da je potpišu. Uskoro se o tome pročulo i po drugim gradovima i selima, te su ljudi svuda po državi hitro potpisali peticiju.

Konačno je peticija odnesena guverneru, koji je bio i propovednik. Oči su mu se napunile suzama dok je gledao u velike korpe pune peticija. Odlučio je da izda pomilovanje za mladića. Tako je napisao pomilovanje, stavio ga u džep, a zatim obukao svoju propovedničku odeždu i pošao u zatvor.

Kada je prišao osuđenikovoj ćeliji, mladić je skočio i zatresao rešetke.

- Napolje odavde, - povikao je. - Ne želim da vas vidim. Već je sedmorica njih dolazila. Dosta mi je bilo religije i kod kuće.

- Ali, - rekao je guverner, - samo trenutak, mladiću, važno je. Dozvoli mi da ti nešto kažem.

- Slušajte, - uzviknuo je mladić besno, - ako se ne budete odmah udaljili, pozvaću stražara da vas izbaci.

- Ali, mladiću, - rekao je guverner, - Imam dobre vesti, najbolje vesti koje bi se mogle poželeti. Zar mi nećeš dozvoliti da ti ih prenesem?

- Čuli ste šta sam rekao, - odgovorio je mladić, - i ako odmah ne iziđete, pozvaću tamničara.

- Dobro, - rekao je guverner, i s tugom u srcu se okrenuo i otišao.

Posle nekoliko minuta pojavio se tamničar.

- Pa, kako je bilo, mladiću, - rekao je, - vidim da te je guverner posetio.

- Šta! - uzviknuo je mladić. - Zar je taj čovek odeven u propovedničku odeždu bio guverner?

- Jeste, - odgovorio je tamničar, - i u džepu mu je bilo pomilovanje za tebe, a ti nisi hteo ni da ga saslušaš.

- Brže, pero, mastilo, papir, - povikao je mladić. Zatim je seo i napisao: "Poštovani gospodine guverneru, dugujem vam izvinjenje. Žao mi je što sam se onako poneo prema vama..." i tako dalje. Guverner je primio pismo, okrenuo ga i na poleđini napisao: "Ovaj slučaj me više ne zanima."

Došao je dan kada je mladić trebalo da umre.

- Imaš li nešto da kažeš pre nego što umreš? - postavljeno mu je pitanje.

- Da, - odgovorio je mladi čovek. - Recite mladim ljudima Amerike da ne umirem zbog svog zločina. Ne umirem zbog toga što sam ubica. Guverner mi je oprostio. Mogao sam da živim. Recite im da umirem zato što nisam hteo da primim pomilovanje koje mi je Guverner ponudio.

Prijatelju moj, ako si izgubljen, to nije zbog tvojih greha, nego zbog toga što nećeš da primiš pomilovanje koje ti Bog nudi kroz svog Sina. Jer ako odbaciš Isusa Hrista, šta Bog može da učini? Odbacuješ svoju jedinu nadu spasenja.

Vilson i Poter su 1829. godine bili osuđeni na smrt vešanjem zbog toga što su opljačkali poštanske kočije Sjedinjenih Država. Poter je bio pogubljen, a Vilson je pomilovan. Odbio je pomilovanje i glavni sudija vrhovnog suda, Džon Maršal je doneo sledeću odluku:

"Pomilovanje je dokument koji važi samo u slučaju da je predan. Ali predavanje nije izvršno ukoliko ga onaj kome je ponuđeno ne primi. Osoba kojoj je dato, može da ga odbaci;

i ako je odbijeno, mi još nismo otkrili način na koji bismo mogli da prisilimo osobu da ga primi."

Vidiš, odgovornost je na tebi. Ako nećeš da primiš Božije pomilovanje, On te neće prisiliti da ga uzmeš. "Kako ćemo izbeći... ako prenebregnemo (odbacimo) toliko spasenje? (Jevrejima 2:3).
PILAT

Pilat je to ovako rekao: "Šta da uradim sa Isusom koji se zove Hristos?" (Matej 27:22). To je pitanje koje rešava sudbinu.

On je više puta pokušao da ne osudi Isusa. Tada je u očajanju izveo Varavu i postavivši Isusa i Varavu jednog pored drugoga, obratio se gomili i upitao:

- Kojega od ove dvojice hoćete da vam oslobodim? Nagovoreni od strane sveštenika, oni su povikali:

- Varavu! Varavu!

Zatim je usledilo Pilatovo pitanje:

- Šta da uradim sa Isusom? Izabrali ste Varavu, Isus je još uvek u mojoj vlasti. Još uvek moram da učinim nešto sa Njim. Moram nešto da učinim. Šta da radim?

Sećate se kako je Pilat pokušao da prebaci odgovornost. Prvo je rekao Jevrejima da Ga oni uzmu i da Mu sami sude, ali oni su odgovorili:

- Mi ne smemo nikoga da ubijemo.

Zatim kada je čuo da On dolazi sa Irodovog područja, poslao Ga je Irodu. No Irod Gaje brzo vratio natrag.

Konačno, u očajanju, naredio je da mu se donese posuda s vodom, teje pred gomilom oprao ruke, kao daje time hteo da kaže:

- Ja više nisam odgovoran i perem ruke od svega.

Postoji jedna legenda o Pilatu Ona govori o tome kako se Pilat nalazi u najdubljem paklu gde pere ruke u lavoru. Često ih podiže i gleda, ali one su još uvek umrljane krvlju. Ponovo ih stavlja u vodu i brzo trlja i pere ne bi li sa njih oprao krv. Ponovo ih podiže pred oči, no one su ipak crvene od krvi. Zatim bolnim glasom viče: "3ar nikada neće biti čiste? Zar nikada neće biti čiste?" Ne, Pilate, tvoje ruke nikada neće biti bele jer je na njima krv Sina Božijega.

Pretpostavimo da sada mogu da pozovem Pilata. Pretpostavimo da mogu da mu zapovedim da dođe i stane pored mene. Pitam se šta bi on rekao? Ne zaboravi da je Pilat živ. Pilat je bio živ za sve ove protekle vekove. Skoro dvadeset vekova on razmišlja o tome šta je učinio kada je Isus stajao pred njim. On to ne može da zaboravi. On će se toga uvek sećati. Njegov mozak je još uvek aktivan. Pitam vas, šta bi on rekao?

Ah, da, za Pilata je kasno. To ne bi imalo nikakvog značaja, on nikada ne može da bude spasen. On je doneo svoju večnu odluku. Ali za tebe još uvek ima nade. Ti si još uvek u telu. Ti još uvek možeš da odlučiš šta ćeš učiniti sa Isusom, i tvoja cela večnost zavisi od te odluke.
SAMO DVE MOGUĆNOSTI

Postoje samo dve mogućnosti. Moraš Ga ili primiti ili odbaciti. "Ali," kažeš, "ja mogu da budem neutralan. Ne moram da se opredeljujem. Neću da Ga prihvatim, ali istovremeno neću ni da Ga odbacim."

Čuj, ja u džepu imam poklon za tebe, ali ti ništa ne govorim o tome. Dakle, možeš da budeš neutralan. Međutim, onoga trenutka kada ga izvadim iz džepa i ponudim ti ga, moraš da doneseš odluku. Više ne možeš da budeš neutralan.

Pre nego što čuješ nešto o Gospodu Isusu Hristu, mogao bi da budeš neutralan. Ali onoga trenutka kada ti je bio ponuđen morao si da doneseš odluku. I od toga dana do danas, nisi nikada bio neutralan, niti bi ikada više mogao. da budeš neutralan. Svaki put kad čuješ poziv, donosiš odluku.

Ako večeras ne primiš Isusa Hrista, onda Ga odbacuješ. Ili jedno ili drugo. Mogao bi da ostaneš na svom mestu i uopšte se ne pomeriš. Ali samim tim činom pokazuješ da si Ga večeras odbacio. Kakva će tvoja odluka biti? Da li ćeš Ga opet odbaciti, ili ćeš Ga upravo sada primiti za svog Spasitelja? Na tebi je da odlučiš.
NA OSNOVU ČEGA BOG SUDI

Sada bih hteo da ti ukažem na to da će ti Bog suditi na osnovu tvoje poslednje odluke. Pretpostavimo da večeras odbaciš Isusa Hrista, ali istovremeno odlučiš da ćeš sledeće nedelje uveče da Ga primiš. Ali pretpostavimo da umreš pre nego što dođe sledeća nedelja. Misliš li da će ti Bog suditi na osnovu onoga što si hteo da učiniš da si nastavio da živiš? Svakako da neće. On će ti suditi na osnovu onoga što si učinio.

Na dan Suda neće se postavljati pitanje greha; postavljaće se pitanje Sina. Postavljaće se pitanje kakav je bio tvoj odnos sa Isusom Hristom. Bog će pitati: "Šta si učinio sa mojim Sinom?" "Pa, Gospode," odgovorićeš ti, "ja sam uvek bio religiozan čovek. Išao sam u crkvu..." "Čekaj malo," Bog će te prekinuti. "Ja te ništa nisam pitao o tvom religioznom životu. Postavio sam ti jednostavno pitanje: Šta si učinio sa mojim Sinom?"

"Pa, Gospode," ti ćeš nastaviti, "uvek sam živeo dobrim životom. Nikada nisam učinio nešto što ne valja. Ja..." "Čekaj malo," Bog će ponovo reći, "ništa te nisam pitao o tome kako si živeo. Postavio sam ti pitanje: Šta si učinio sa mojim Sinom?"

"Pa, Gospode," ti ćeš nastaviti, "uvek sam mislio da je Tvoj Sin bio dobar čovek. U stvari, mislio sam da je On bio najbolji..." "Uopšte te nisam pitao šta si mislio o mome Sinu," Bog će te opet prekinuti. "Pitao sam te šta si učinio sa mojim Sinom? Reci mi sada, da li si Ga primio ili si Ga odbacio? Šta si učinio sa Njim?"

Ućutaćeš. Nećeš moći da odgovoriš zato što nisi ništa učinio sa Njim. Jednostavno si Ga zapostavio. Bićeš izgubljen, ali ne zbog nečega što si učinio, nego zbog nečega što nisi učinio.
ZAŠTO ĆE LJUDI OTIĆI U PROPAST

Zašto će, dakle, ljudi otići u propast? Ako ljudi neće izginuti zbog svojih greha, zbog čega će onda izginuti?

Bila jednom jedna veoma bolesna devojka. Bila je član crkve. Jednoga dana je pala u zanos i dok je bila u tom stanju sanjala je daje umrla i daje stajala pred anđelom Gavrilom pred vratima Neba, dok je anđeo prelistavao stranice Knjige Života.

Posle nekog vremena, anđeo je s tužnim izrazom na licu podigao pogled.

- Devojko, - rekao je, - tvoje ime nije ovde.

- Šta! - uzviknula je ona. - Moje ime nije tu?! Mora da jeste. Pogledaj ponovo.

Još jednom je pažljivo pregledao stranice, a kad je konačno podigao pogled, opet je rekao:

- Devojko, ovde nema tvoga imena.

- Pa šta sam učinila? - zavapila je ona. - Šta sam učinila, šta sam učinila da moje ime nije zapisano u knjizi?

- Devojko, - odgovorio je anđeo Gavrilo, - tvog imena nema ne zato što si nešto učinila, nego zbog toga što nešto nisi učinila. Zapostavila si veliko spasenje.

Uto se i probudila, pa iako je bila bolesna, ustala je iz kreveta, klekla pored njega i prvi put u svome životu otvorila srce Isusu Hristu i primila Ga za svog Spasitelja.

Zašto će ljudi otići u propast? Neka Bog na to odgovori. Pogledaj Jovan 3:18: "Ko ne veruje - već je osuđen." Zašto? Da li zbog toga što se nije priključio crkvi? Da li zbog toga što je zgrešio? Da li to piše? Ne piše. Ovo piše: "Ko ne veruje - već je osuđen, što nije verovao..." To je, prijatelju moj, jedini razlog što su ljudi osuđeni.

Ti nikada nećeš propasti zato što si ubica. Bog može da oprosti ubici. Ti nikada nećeš propasti zato što si pijanica i lopov. Bog može da oprosti pijanicama i lopovima. Ali ima jedan greh koji Bog ne može da oprosti, a to je poslednje odbijanje Njegovoga Sina. Ako odbijaš da primiš Isusa Hrista za svog Spasitelja, za tebe nema nade, jer Bog osim Njega, drugog plana nema.
DOBRODUŠAN ČOVEK

Kažeš da to nije pravedno. Razmišljaš o svom dobrom životu i ne možeš da razumeš zašto bi bio osuđen samo zato što nisi primio Isusa Hrista.

Čujte, u ovom gradu imate jednog dobrodušnog čoveka. On je ljubazan prema svojim roditeljima, prema svojoj deci, prema svojim prijateljima i susedima. Ali uhvati svoju ženu, za koju je obećao da će je voleti i paziti, te je zlostavlja i osramoti, a zatim je polumrtvu ostavi da leži na patosu. Uhapse ga. Pozvani su svedoci - sto svedoka. Svi oni isto svedoče: "Ovaj čovek je bio dobrodušan. Bio je ljubazan prema svome ocu i majci, svojim sinovima i kćerima. Bio je ljubazan prema svojim prijateljima i susedima."

Konačno je sudija progovorio. "Ja ne postupam sa ovim čovekom na osnovu toga kako se ophodio prema drugima," rekao je, "ja ga sudim samo na osnovu jedne stvari, a to je kako se ophodio prema svojoj ženi. Recite mi sada, da li je bio ljubazan prema svojoj supruzi?" Nije bilo svedoka. Konačno je osuđen. Da, i to je bilo ispravno, iako je njegovo zlodelo bilo protiv samo jedne osobe.

Prijatelju, zar misliš da možeš da budeš ljubazan prema celom svetu, a zatim da budeš neljubazan prema Božijem Sinu i ne budeš kriv? Nikada. Nije važno kakvim životom živiš i kako se ophodiš prema svojim bliž- njima. Ako se ne obazireš i ako zapostavljaš Isusa Hrista, bićeš odgovoran pred Bogom. Ne možeš neumesno da se ophodiš prema Njegovom Sinu i izbegneš kaznu.

Pre skoro dvadeset vekova Bog je dao svoga Sina za tebe. Isus Hristos je poneo tvoje grehe na svom telu. On je umro da bi ti mogao da živiš. Bog ti sada nudi spasenje bez novca i bez cene, i govori ti da primiš Njegovog Sina za svog Spasitelja. Ako odbiješ, šta bi drugo On mogao da učini nego da te osudi? Dakle, sve zavisi od tvog odnosa prema Isusu Hristu.

Tvoj život bi svima mogao da služi za primer. Verovatno niko ne može da uperi prstom na tebe. Prema svojim prijateljima i susedima si bio veoma ljubazan. Ali ti si loše postupao sa Sinom Božijim. Stalno si odbijao Njegovu ponudu milosti. On već godinama stoji pred vratima tvoga srca, a ti još nisi bio toliko ljubazan da Ga pustiš da uđe.

Šta misliš, šta će Bog reći kad staneš pred Njega? Da li će tvoja dobrodušnost prema tvojim bližnjima biti dovoljna da pokrije tvoje loše postupanje sa Isusom Hristom? Neće zato što je Biblija Božija Reč. Dakle, to je na kraju, ipak pravedno. Tvoji drugi gresi su beznačajni u poređenju sa ovim, tvojim najvećim zlodelom, odbacivanjem Sina Božijega.
TVOJ NEPRIJATELJ

Da li još uvek ostaješ pri svome daje Bog nepravedan, da On nema prava da te osudi zato što nećeš da primiš Isusa Hrista za svog Spasitelja?

Ti imaš jednog neprijatelja. On ti je učinio svako zlo koje se nalazilo u njegovoj vlasti. On te ne podnosi, i proklinje zemlju kojom gaziš. Zbog njega je tvoj dom razbijen i tvoja porodica upropašćena.

Ali dođe dan kada se on nađe u nevolji i kada je ostavljen da umre od gladi. Ti čuješ o tome, i zbog dobrote svoga srca potražiš ga i ubediš da dođe u tvoju kuću. Pred njega je iznesena velika količina dobre hrane i ti ga ponudiš da jede. No on se uopšte ne obazire na to što ga nudiš. On sedi za stolom punim hrane, ali ne podiže ruku da je uzme. Konačno pred tvojim očima padne na zemlju i umre.

Reci mi sada zašto je umro? Šta je još moglo da se učini? Ništa! On je umro zato što nije hteo da živi. Život mu je bio na domaku ruke, ali je izabrao smrt. Da, bio je srdačno nuđen da jede, ali nije hteo. Zato je umro. Kako je moglo da bude drukčije?
BEZ ISUSA

Dozvoli mi da malo promenim Pilatovo pitanje. Postaviću ga ovako: "Šta da uradim bez Isusa?"

Šta ćeš ti učiniti na samrti bez Isusa? Da li si spreman da se sam sretneš sa svojim poslednjim neprijateljem? Ja se ni za šta na svetu ne bih usudio da bez Isusa Hrista prođem kroz dolinu smrti. Da li ćeš sam stati pred Boga? Ja se ni za sva blaga sveta ne bih usudio da pred Boga stanem bez zastupnika? Ja hoću da neko stoji pored mene i da se zauzima za mene.

Šta ćeš učiniti bez Isusa u večnosti? Hiljadu godina od večeras ti ćeš negde biti. Da, ali gde? I to će biti samo početak. Možeš li da provedeš nebrojena doba večnosti bez Isusa?

Šta ćeš u času jada učiniti bez Isusa? Možda si mlad. Od tvojih milih i dragih još niko nije umro. Možeš biti siguran da neće proći mnogo godina pre nego što te snađe nevolja. Zar misliš da ćeš moći sam da podneseš tugu?
DVE INDIJANSKE MAJKE

Kad mije bilo devetnaest godina, bio sam misionar među Indijancima. Živeo sam u jednom rezervatu blizu Aljaske.

Jednoga dana je umrla jedna indijanska beba. Bila je sahranjena na obali Tihog okeana pod prastarim stablima velike šume. Majka je gledala dok su zatrpavali raku. Iznenada je počela da čupa kosu sve dok joj glava nije ogrezla u krvi. Vraćajući se u selo tako je jadikovala da se njena kuknjava mogla čuti na kilometar.

Dok sam boravio među njima, umrlo je još jedno indijansko dete. Uzeo sam malo telo u ruke i poneo ga kroz šumu indijanskom stazom do obale Tihog okeana, dok su me Indijanci po svom običaju jedan po jedan sledili u povorci. Tamo smo u kamenitoj zemlji iskopali još jedan mali grob i u njega položili telašce. Dok je grob zatrpavan, indijanska majka je stajala pored njega i plakala. Nije jadikovala ni čupala kosu, nego je samo tiho plakala. Kada je sve bilo svršeno, vratila se u svoju skromnu kolibu i tiho plačući tugovala za njim.

Odakle tolika razlika? Obe majke su izgubile dete. Obe majke su volele svoju bebu isto toliko koliko ih i sve, vi majke, volite. No jedna je mogla da podnosi svoju tugu, a druga nije. Pitam vas, odakle tolika razlika?

Prva majka je bila neznabožačka majka. Nije poznavala Isusa Hrista. Gledala je lice svoga mališana i kukala: "Nikada više neću videti svoje dete." Nije ni čudo što je onako užasno jadikovala. Nije ni čudo što je čupala kosu.

Druga majka je bila hrišćanka. Poznavala je Isusa Hrista i radosna nada vaskrsenja je kucala u njenom srcu. "Ono se neće meni vratiti," rekla je, "ali ja ću njemu otići." Znala je da će veliki Pastir ovaca uzeti njeno malo jagnje u svoje ruke i čuvati ga sve dok ne bude mogao da joj ga vrati, i da će tada moći da ga ima za čitavu večnost.

To je uvek tako. Kad god vodim sahranu uvek je isto. Oni koji poznaju Isusa Hrista mogu da podnose svoju tugu zbog nade da će se kasnije ponovo sastati sa svojim milima. Oni koji Ga ne poznaju ne mogu da podnesu toliku tugu. Oni skoro podivljaju zbog svoje žalosti. Ne razumem kako ćeš ti moći da podneseš svoju žalost bez Isusa Hrista.
TVOJA ODLUKA

"Šta ću tada da uradim sa Isusom koji se zove Hristos?" Ne, prijatelju moj, ne radi se o tome, jer će tada biti pitanje:

"Šta će Isus učiniti sa mnom?" Pitanje je: "Šta sada da činim sa Njim?" Ono što će Isus Hristos učiniti sa tobom tada, zavisiće od onoga što ti učiniš sa Njim sada.

Šta da uradim? Moraš nešto da učiniš. Odluka se mora doneti.

Šta da uradim? To je lična odluka. Niko ne može da odluči za tebe. Moraš sam da odlučiš.

Šta, dakle, da uradim sa Isusom? Nije važno kojoj crkvi pripadaš ili kako si bio kršten. Ono što je važno kao prvo, to je tvoj odnos sa Isusom Hristom. Šta ćeš učiniti sa Njim?

Šta da učinim? To nije: Šta ću verovati? Nego, šta ću ČINITI? Uopšte se ne radi o nekakvom intelektualnom pitanju. To je stvar koja se tiče tvoga srca i tvoje volje, a ne tvoje glave. Ne brini za sada o tome šta veruješ; odluči šta ćeš činiti. Da li ćeš Ga primiti, ili ćeš Ga odbaciti? Tvoja odluka će odrediti tvoju večnu sudbinu.

Zato te molim da se odlučiš, i to da se odlučiš upravo sada. Nemoj da odlažeš do sutra. Reši to još večeras. Sutra bi moglo da bude suviše kasno. "Sad je najpoželjnije vreme, evo sad je dan spasenja" (2. Korinćanima 6:2). Dakle, kakav će biti tvoj odgovor? Ako Ga primiš, bićeš spasen. Ako Ga odbaciš, bićeš izgubljen.

5. Šta znači verovati
Oswald J. Smith
Sećam se vremena kada nisam znao da li sam bio spasen ili izgubljen. Tada sam radio kao kurir u preduzeću

Masi-Haris u Torontu, i nosio poruke iz jednog odeljenja u drugo. Hodajući podzemnim hodnicima tog velikog preduzeća, nije me zanimalo šta se nalazilo u porukama koje sam nosio. Postavljao sam sebi samo jedno pitanje: "Da li sam spasen ili izgubljen? Gospode, ako sam izgubljen, molim Te pokaži mi da bih mogao da se spasem, a ako sam spasen, daj mi sigurnost da bih se radovao u Tvome spasenju."

Vidite, došao sam u kontakt sa grupom ljudi koji su učili da je spasenje na osnovu osećanja i iskustva, umesto verom. Svake večeri sam izlazio napred i klečao na slami, a oni bi se iskupili oko mene i usrdno molili Boga da me spase. Bio sam toliko uznemiren da sam se bojao da kod kuće legnem u krevet, da se ne bih probudio u paklu. Moj jedini vapaj i danju i noću je bio: "Da li sam na putu za nebo, ili sam na putu za pakao?" Tada mije bilo samo šesnaest godina.

Jedne večeri sam odlučio da odem u Čalmersovu Prezviterijansku crkvu, i sedeći na istočnoj galeriji, pognuo sam glavu i molio se da propovednik te večeri propoveda o spasavajućoj veri, te tako reši moju nevolju. Konačno je dr Makferson (MacPherson) stao za propovedaonicu i služba je otpočela. Te večeri je propovedao o veri. Slušao sam sa oba uha i gledao sa oba oka, ali na kraju službe, zajedno sa stotinama drugih, ustao sam i izišao u pomrčinu, još uvek ne znajući da li sam spasen ili izgubljen.

Zašto? Da li zbog toga što dr Makferson nije propovedao evanđelje? Svakako da ne. Propovedao je evanđelje. Više puta je uzviknuo: "Poveruj u Gospoda Isusa, pa ćeš biti spasen!" U čemu je bila stvar? Reći ću vam. Za sve vreme svoga izlaganja, on nijednom nije zastao da nam objasni šta znači reč "verovati", i baš u tome je bila moja nevolja. Znao sam da sam morao da verujem, ali ja sam uvek i verovao. U mome životu nikada nije bilo perioda kada nisam verovao. Još od najranijeg detinjstva sam verovao onoliko koliko i danas verujem, ali ipak nisam znao da li jesam ili nisam hrišćanin.

Vidite, među ljudima gde smo tada živeli nije bilo ni ateista, ni agnostika, niti pak onih koji su sumnjali. Nikada nisam čuo za nekog nevernika. Neki su bili pijanice, neki su psovali i proklinjali; mnogi su lagali i krali. Oni čak nisu ni tvrdili da su hrišćani, no ipak su svi verovali. Ja čak nisam ni znao nekoga ko je sumnjao u verodostojnost Božije Reči.

Zar nema na milione onih koji se nalaze u sličnoj situaciji? Našao sam ih svuda gde sam bio. U staroj Rusiji, da ne govorim o Španiji, Italiji i mnogim drugim zemljama Evrope, kao i Amerike, ima svakako više miliona ljudi koji veruju, a da ipak nisu spaseni. Ako, dakle, milioni koji veruju u Hrista nisu hrišćani, šta onda znači verovati?

Konačno sam jednoga dana naišao na knjižicu koju je kraljica Meri toliko koristila u ličnom radu za Gospoda, Sigurnost, uverenje i radost, koju je napisao Džordž Kating (George Cutting), i rezultat je bio taj da su moje sumnje nestale. Bio sam uveren u svoje spasenje, i od toga dana sve do danas nikada više nisam sumnjao.
TRI KORAKA

Spasonosna vera ima tri koraka. Oni su kao tri prečke na lestvama. Prva dva koraka neće spasti, ali treći hoće. Ipak, ne možeš da učiniš treći korak, sve dok ne učiniš prva dva.


1. Čuj

Prvi korak ja nazivam jednostavnom rečju: "Čuj". "Kako će verovati u onoga za koga nisu čuli?" (Rimljanima 10:14). Neophodno je da se zna šta je to Božije spasenje pre nego što je moguće da neko uzveruje. Zato smo poslali misionare u Kinu, Indiju i Afriku. Neznabošci prvo moraju da čuju, pre nego što mogu da uzveruju. No siguran sam da sada ne moram da provedem mnogo vremena na ovom prvom koraku. Sasvim sam siguran da ste svi vi mnogo puta čuli poruku o Božijem spasenju. Dakle, već ste učinili prvi korak. Čuli ste.


2. Veruj

Kao drugi korak, uzimam jednostavnu reč "veruj". Da pogledamo šta znači reč "veruj". To jednostavno znači "intelektualno se slagati sa istinom". Rečnik kaže "saglasnost sa umom". Onda kada se "intelektualno saglasiš sa istinom", tada si poverovao. Napravio si drugi korak. Ali još nisi spasen.

Kada su prevodioci prevodili Bibliju pre mnogo godina, naišli su na jednu jevrejsku reč u spisima Starog zaveta, te su počeli da traže reč kojom bi je adekvatno preveli. Konačno su odlučili da izaberu reč "pouzdanje", i zato se reč "pouzdanje" tako često pojavljuje u Starom zavetu. Možemo je naći sto pedeset i dva puta.

Kasnije su došli do Novog zaveta, te su naišli na istu reč, ali ovoga puta na grčkom jeziku. Ponovo su tražili kojom našom rečju da je prevedu. Iz nekog nepoznatog razloga, odlučili su da izaberu jednu sasvim drugu reč, reč "verovati". Da su se složili da u svome prevodu upotrebe starozavetnu reč "pouzdati se", ovo poglavlje bi bilo izlišno. No uzeli su, kao što sam rekao, reč "verovati", i zato se reč "verovati" tako često javlja u Novom zavetu, naročito u Evanđelju po Jovanu i u Pavlovim poslanicama. To je dovelo do velike zbrke i nesporazuma.

Vidiš, reč "verovati" se odnosi na glavu, na intelekt. To je umni proces. Ali ti možeš da veruješ što god hoćeš o Isusu Hristu pa da ipak ne budeš spasen. Možeš da veruješ sve ono što ja verujem o Bibliji, pa da ipak večno propadneš. To je vera koju i demoni imaju. Reč Božija kaže da demoni takođe veruju i drhte. Oni su bili među prvima koji su priznali Isusa za Sina Božijeg, ali Mu se nisu pokorili. Veruju koliko i ti veruješ o Hristu, pa čak i više. Oni ni za trenutak ne sumnjaju u Njegovo božanstvo, ali njihova vera je čisto intelektualna. Ona ne menja njihove živote, i njihova propast je sigurna, zbog toga i drhte (Jakovljeva 2:19).

Jednom sam se sreo sa ljudima iz jedne denominacije i hteo sam da vidim na osnovu čega primaju ljude u članstvo svoje crkve. Otkrio sam da im postavljaju samo jedno pitanje, koje se sastoji iz dva dela, naime: "Da li veruješ da te Bog ljubi i da je Isus Hristos, Njegov Sin umro za tebe?" Ako su odgovorili potvrdno, bili su primljeni.

Ali, ko ne veruje u Božiju ljubav? Svi oni koji veruju u Bibliju, veruju i u Božiju ljubav. A ko ne veruje da je Isus Hristos umro za čovečanstvo? Biblija kaže da je On to učinio, i ako veruješ u Bibliju, onda veruješ i daje On umro za tebe. Ali to te ne čini hrišćaninom. To ne menja tvoj život. To je čisto intelektualna stvar. Hiljade veruju u Božiju ljubav i u smrt Hristovu, iako nisu hrišćani. Drugi korak neće spasti nikoga, no ipak mnogi se zaustave baš na tom mestu. Oni čine drugi korak, ali ne i treći. Zbog toga još nisu spaseni.

Koja su uobičajena pitanja koja se postavljaju onome koji želi da se priključi crkvi? Ova: "Da li veruješ u Devičino začeće, smrt, vaskrsenje i drugi dolazak Hristov?" To su doktrinarna pitanja i na njih svako može intelektualno da odgovori. Kakva pitanja ja postavljam? Sledeća: "Da li si nanovo rođen? Da li si spasen? Da li si primio Isusa Hrista?" To su iskustvena pitanja. Ako na njih mogu pozitivno da odgovore, za ostalo se mnogo ne brinem.


3. Pouzdanje

Treći korak i jedini koji spasava nazivam jednostavnom rečju "pouzdanje". I sada moram da se okrenem Novoj engleskoj Bibliji (The New English Bible).

Kada je tamničar iz Filipa upitao: "Šta treba da činim da bih se spasao?" odgovor u Novoj engleskoj Bibliji glasi: "Pouzdaj se u Gospoda Isusa, pa ćeš biti spasen" (Dela 16:31). Umesto "veruj", imamo "pouzdaj se u Gospoda Isusa." To nema nikakve veze sa intelektom; to se odnosi na volju i zahteva odluku. Mnogo je onih koji "veruju", a koji se nikada nisu "pouzdali".

U Starom zavetu put spasenja nam je ovako iznet: "Uzdaj se u Gospoda" (Psalam 4:5). U Novom zavetu je ovako:

"Poveruj u Gospoda." Prevod Starog zaveta je ispravan. Kad se "pouzdaš u Gospoda", onda si spasen.

Da vidimo sada šta znači "pouzdanje".
ISKLJUČUJE TRUD

Prvo, ono isključuje trud. Da li teje neko ikada učio da plivaš? Sećaš li se kako si stajao u vodi pored svoga učitelja plivanja i kako ti je rekao:

- Voda može da te drži. Sve što treba da učiniš jeste da se pouzdaš u vodu. Sada se baci na leđa i plivaj. - Sećaš li se kako si se bacio na leđa i kako si zaplivao - na dno?

Zatim, da li se sećaš kako si ponovo stao pored svoga učitelja plivanja i kako ti je rekao:

- Zašto si se ukočio? Zašto si prestao da dišeš? Zar nisi mogao da se pouzdaš u vodu? Pa ona nosi čitave flote. Može i tebe lako da ponese. - Ponovo si se bacio na vodu, ali malo si zadržao dah, malo si ukočio mišiće i još jednom si zaplivao - na dno.

Zatim si opet stao pored učitelja plivanja. Ponovo te je hrabrio da se pouzdaš, i ovoga puta si se bacio na leđa i na tvoje zadovoljstvo i radost, uvideo si da plivaš.

Želja mi je da neko večeras zapliva u Božijem velikom spasenju. Ostavi se svoga truda. Prestani da se batrgaš. Nemoj da pokušavaš da pomogneš sebi delima ili religijom. Pouzdanje, kažem ti, isključuje trud. Sve dotle dok se trudiš, ne pouzdaješ se.
PODRAZUMEVA PREDANJE

Drugo, pouzdanje podrazumeva predanje. Mislim da je jedna od najboljih ilustracija obred venčanja. Jedan mladić je u društvu devojke. Oni su već prilično dugo zajedno. Konačno joj postavi ono važno pitanje: "Hoćeš li se udati za mene?", i ona odgovori "Hoću". Sada su zaručeni.

Mladi čovek joj mnogo obećava i ta mlada devojka veruje da on zaista tako i misli. Posle nekog vremena njene drugarice je posete i počnu da postavljaju pitanja.

- Čule smo, - kažu, - da ti je taj mladi čovek obećao dom.

- Jeste, obećao je, - odgovara devojka.

- Obećao je da će te oblačiti i hraniti. Reci nam sada, imaš li ti kuću?

- O, ne, - uzvikuje ona, - nemam. Još uvek živim sa svojim roditeljima.

- Kako stoji sa hranom? - pitaju dalje. - Da li te on hrani?

- Naravno da me ne hrani, - odgovara ona, - osim kad iziđemo u restoran, pa i onda ponekad ja platim račun.

- A odeća? Da li ti kupuje haljine? - Ne, - odgovara devojka - moji roditelji mi još uvek kupuju odeću. - I još uvek veruješ u toga mladića? - čude se one.

- Verujem, - odgovara ona. - Verujem svakoj njegovoj reči. Uopšte ne sumnjam u njega. - Vidiš, ona je učinila drugi korak; ona veruje.

Dolazi nezaboravni dan, kada taj mladi čovek stoji u pročelju crkve pred sveštenikom, prebacujući težinu s jedne noge na drugu. Još nikada u životu nije toliko dugo stajao. Čini mu se kao večnost. Konačno, uz muziku venčanog marša, ulazi mlada devojka, držeći svoga oca pod ruku. Ide veoma laganim korakom. Svako oko na njoj počiva. Dovoljno je vremena da se svi dive njenoj venčanoj haljini.

Konačno stiže do pročelja crkve i staje pored svoga izabranika. Sveštenik postavlja nekoliko važnih pitanja:

"Da li hoćeš da ga uzmeš za muža?" Ona hoće. Zatim se dešava nešto što se nikada ranije nije dogodilo, i zato bih hteo da obratiš pažnju na moje reči. Po prvi put u svome životu ona daje sebe drugome, ona pruža sebe, predaje se, po prvi put se pouzdaje u tog mladog čoveka. Uzimajući ga pod ruku ona izlazi iz crkve pod njegovom zaštitom. Ona nikada više neće morati da radi. Od sada je on odgovoran za nju i na njemu je da se brine za nju. Sa njenim brigama je završeno. On mora da se brine za nju.

Malo kasnije ponovo joj prilaze drugarice.

- Pa, - pitaju je, - da li ti je dao kuću?

- Kako da ne, - uzvikuje ona, - sada zajedno živimo u našem novom domu.

- Kako je sa hranom?

- Da, on plaća račune u prodavnici i kod mesara. On pribavlja hranu.

- A šta je sa odevanjem?

- Da, on mi kupuje odeću, - ne onoliko koliko bih htela, ali ipak ono što mi je potrebno. On se zaista brine za mene u svemu.

Ali, kada je ona sve to primila? Da li je to bilo kada je napravila drugi korak, kada je verovala, ili onda kada je učinila treći korak i pouzdala se? To se desilo onda kada se pouzdala. Ona je verovala, ali nije dobila ništa. Kada se pouzdala, dobila je sve. Tako je i sa spasenjem. Ti možeš da veruješ koliko hoćeš, ali nećeš ništa dobiti. Ali onog trenutka kada predaš sebe Isusu Hristu, onoga trenutka kada pružiš sebe Njemu, onoga trenutka kada Mu se predaš, onoga trenutka kada se pouzdaš u Njega, toga trenutka si spasen, a nikako ranije.

Da li si to ikada učinio? Vidiš, to podrazumeva predanje! To je nešto što moraš da učiniš. Isto tako kao što je ta mlada devojka morala da ode alejom i izričito preda sebe tom mladom čoveku po svojoj slobodnoj volji za ceo život, tako i ti moraš da predaš sebe Gospodu Isusu Hristu za vreme i večnost, inače nikada nećeš biti spasen. Drugi korak ne spasava. Treći je apsolutno neophodan. Moraš da se pouzdaš u Isusa Hrista. Da li ćeš onda učiniti ono što je ta mlada devojka učinila? Da li ćeš i ti poći alejom? Da li ćeš se i ti predati nebeskom Mladoženji, kao što se ona predala zemaljskom? Da li ćeš Mu dati svoju odanost. Ako hoćeš, bićeš Njegov zauvek, i On će se brinuti za tebe.

Jedan kupač se davi. Odlazi pod vodu prvi put beznadežno se boreći za život, dok čovek s prekrštenim rukama stoji na obali, i ničim ne odaje da bi trebalo da skoči i izbavi davljenika. Čovek još jednom odlazi ispod površine. Još uvek se otima. A onaj na obali ne preduzima ništa da bi ga spasao. On sada odlazi po treći i poslednji put. Ali se više ne bori. Ruke su mu opuštene i slabim glasom vapi: "Upomoć!" Čovek na obali skoči i sasvim lako izvuče davljenika na suvo.

Zašto on to nije učinio ranije? Zato što je davljenik mislio da može sam sebe da spase. Čovek je morao da čeka sve dotle dok se davljenik nije sasvim predao. Ali onog trenutka kada je davljenik bio voljan da se pouzda u spasioca, bio je izbavljen. Kad mu se spasilac približio, sve što je trebalo da učini bilo je da se preda onome koji je došao da ga izbavi. Onoga trenutka kada se predao svome izbavitelju i kada se pouzdao u njega, bio je spasen. Kad ti, prijatelju moj, budeš voljan da se predaš svome Spasitelju, vaskrslom živom Hristu, i ti ćeš biti spasen. Ono što ti veruješ o Njemu neće te spasti; moraš da se pouzdaš u Njega.

"Poveruj u Gospoda Isusa, pa ćeš biti spasen." Da li je to ono što ja kažem izgubljenoj duši kojoj svedočim? Naravno da nije. Kad bih ja to rekao, odmah bi došlo do prepiranja. Bilo bi mi postavljeno pitanje šta znači "verovati". Ne, ja ne koristim tu reč, ja koristim onu drugu i kažem čoveku koji traži spasenje: "Pouzdaj se u Gospoda Isusa, pa ćeš biti spasen."
ZAHTEVA AKCIJU

Na trećem mestu pouzdanje zahteva akciju. Dozvoli mi da ti pokažem šta pod tim podrazumevam.

Bilo je divno jutro. Moćni Nijagarini vodopadi grme rušeći se o stene u podnožju. Između obala je zategnuto 360 metara dugo uže, po kojem Čarls Blondin, najčuveniji čovek koji je ikada hodao po užetu, treba da pređe preko vodopada. Specijalni vozovi su dovozili publiku iz Toronta i Bufala.

Datum, 30. juni 1858.

Držeći u rukama 20 kilograma tešku motku za održavanje ravnoteže, on staje na konopac i počinje sa prelazom. Gomila je utihnula, sve dok on pobedonosno ne stupa na drugu obalu. Prolamaju se uzvici odobravanja koji nadjačavaju i samu buku vodopada.

Okrenuvši se moru lica, on sada predlaže nešto zaista uzbudljivo. Predlaže da pređe vodopad noseći čoveka na leđima.

Ali ko će biti taj čovek? Ljudi uzbuđeno među sobom razgovaraju.

- Da li verujete da vas mogu preneti? - konačno pita akrobata na užetu, obrativši se čoveku koji izgleda kao da bi pristao.

- Svakako da verujem, - odaziva se čovek.

- Hoćete li mi dozvoliti da to učinim? - pita dalje heroj na koga svi čekaju.

- Da li ću vam dozvoliti? Mora da se šalite. Zar mislite da ću tek tako da rizikujem život? - te se okreće i odlazi.

- Šta ti misliš? - obraća se Henriju Kolkordu, svome menadžeru. - Da li ti veruješ da te mogu preneti?

- Verujem. U stvari, ja u to ni najmanje ne sumnjam, - odgovara Kolkord.

- Hoćeš li se pouzdati u mene?

- Hoću!

Ljudi bez daha gledaju. U rukama mu je dvanaest i po metara duga motka za ravnotežu. Polaze. Konopac se zateže pod njihovom težinom. Korak za korakom, polako ali sigurno, bez zastajanja idu napred. Kakvog li pouzdanja! Dolaze do sredine. Nalaze se iznad brze matice, penušava voda ključa, a oštre stene štrče kao da stoje u vazduhu.

Sada se približavaju kanadskoj obali. Velika tišina vlada uzbuđenom gomilom. Ljudi zadržavaju dah. Napetost je ogromna. Iznenada zastaju. Neki kockar je presekao pomoćno uže i konopac se strahovito zanosi. Blondin kaže Kolkordu da siđe, što ovaj i čini, stojeći jednom nogom na konopcu, držeći se rukama za Blondinova ramena.

- Hari, - kaže Blondin, - više nisi Kolkord; sada si Blondin. Budi deo mene. Ako se ja zaljuljam i ti se zaljuljaj sa mnom. Nemoj da pokušavaš da balansiraš inače smo obojica propali.

Kolkord se ponovo penje. Konopac se besno uvija i Blondin počinje da trči. Kako održava ravnotežu niko ne zna, ali je održava. Konačno su na drugoj strani. Poslednji korak i ponovo stoje na čvrstoj zemlji, dok gledaoci divlje urlaju od uzbuđenja. Napetost je prestala; doživljaj koji kida nerve je završen.

Provalija između vremena i večnosti je premoštena užetom spasenja. Ono se još nikada nije prekinulo. Samo Isus Hristos može da ga pređe. Ti si možda već čuo o svemu tome, ali, kao onaj prvi čovek, ti bi mogao čak i da veruješ da te Isus može preneti. Ali sve dotle dok ne učiniš poslednji korak i ne predaš se Njemu, nikada nećeš moći da pređeš na drugu stranu. Mogao bi da veruješ, ali moraš i da se pouzdaš.

Prijatelju, reci mi da li si se pouzdao? Ili samo veruješ u svojoj glavi? Zar još nisi učinio taj poslednji važan korak? Ako je tako, zar nećeš definitivnim aktom svoje volje "staviti svoje pouzdanje na Isusa"? Ako to učiniš "bićeš spasen". Hoćeš li učiniti to? Učini to upravo - SADA.

6. Put spasenja
Oswald J. Smith
Danas na svetu postoje samo dve grupe ljudi: oni koji su krivi i oni koji nisu krivi, spaseni i izgubljeni, grešnici i oni koji su sveti. I ti, prijatelju moj, pripadaš jednoj od tih grupa. Ti ili jesi hrišćanin, ili nisi.

Postoje samo dva puta: široki put koji vodi u propast i smrt, i uzani put koji vodi u nebo i večni život. I ti se putniče, prijatelju moj, nalaziš na jednom ili na drugom;

na širokom putu ili na uskom putu, jer treći ne postoji - između njih drugog puta nema; ti ili putuješ u nebo ili u pakao.

Postoje samo dva gospodara: Bog i đavo, i ti služiš ili jednom ili drugom, jer "niko ne može da služi dva gospodara". Zato mi dozvoli da te upitam: Kojoj grupi ti pripadaš? Kuda ideš? Kome služiš?

Iznad jedne grupe nalazi se natpis: "krivi", a iznad druge: "nisu krivi"; treća razlika ne postoji. Ne radi se o tome da li si bio dobar ili loš, da li si sebe smatrao za velikog grešnika ili za malog grešnika; ti ili jesi ili nisi kriv.

Tvoje ime može da bude na članskoj listi hiljadu crkava, mogao bi da budeš jedan od najaktivnijih radnika u crkvi; ili si možda od onih koji je proveo više godina u zatvoru zbog nekog velikog zlodela, to ne čini nikakvu razliku; ako si nespasen, onda si kriv - i pripadaš grupi koja putuje širokim putem u propast.

Iako si kulturan i prefinjen, i imaš čime da se ponosiš, Bog te svrstava među najgore grešnike na svetu, i obeležava te sa "kriv". Svi ljudi u toj grupi nisu podjednako zli, ali su podjednako krivi, "Jer nema razlike; svi su zgrešili i tako su lišeni slave Božije" (Rimljanima 3:22-23).
VELIKI POTOP

Kad malo porazmislimo o tome, uvidećemo da je potop bio jedna užasna slika. Taj potop je uništio celo čovečanstvo, osim Noja i onih koji su se našli sa njim u kovčegu! Grešnici koji su živeli dobrim, moralnim životom, zajedno sa najgorima i najgnusnijima, bili su podavljeni u moćnoj vodenoj bujici koja ih je odnela u večnost.

Samo dve vrste, samo dve grupe: oni koji su bili u kovčegu i oni koji nisu. Nije bilo važno da li je njihov greh bio mali ili veliki, da li su njihovi životi bili, kao što ljudi kažu, dobri ili loši; oni nisu bili poslušni Bogu; nisu hteli da prime opomenu i uđu u kovčeg spasenja; druge mogućnosti nije bilo. Ili kovčeg, ili smrt.

O, kako su plakali i zapomagali dok su se uspinjali na najviše vrhove planina, a onda su uvideli da je za njihove molitve i suze kasno. Nije bilo izlaza. Svi su, bez razlike, morali da umru. Zanemarili su Božiji poziv da se pokaju i uđu u kovčeg.

Tvoja sudbina neće biti zapečaćena zbog toga što si počinio ubistvo, i što su ti ruke umrljane krvlju, nego zato što si zanemario jedinu Nadu spasenja koja ti je ponuđena. Zar nisi nipodaštavao to pitanje na koje se ne može odgovoriti: "Kako ćemo je (kaznu) izbeći mi, ako prenebregnemo (zanemarimo) toliko spasenje?" (Jevrejima 2:3). Čuj! "Vratiće se u pakao bezbožnici, svi narodi koji zaboravljaju Boga" (Psalam 9:17). Možda si živeo vrlo dobrim životom i nisi počinio neki očigledno, izraziti greh ovoga doba, ali ako si zanemario Božije spasenje i nisi ušao u Kovčeg spasenja, u Isusa Hrista, zbog toga si kriv i moraš da pogineš.
GRADOVI U RAVNICI

Kad je Bog uništio gradove u ravnici, zar misliš da su svi u Sodomu i Gomori bili podjednako grešni i izopačeni? Zar nije bilo velikih i malih grešnika? Zar je svaki čovek bio zločinac? Nikako! Ali svi su bili grešnici, i zato su svi pred Bogom bili krivi. I kad su vatra i sumpor pali, uništili su ih sve bez razlike; stare i mlade, velike i male, dobre i loše. Svi su bili u istom gradu i u istom društvu, i svi su bili označeni kao "krivi".
PRVOROĐENI U EGIPTU

Niko ne može da kaže da su svi prvorođeni u Egiptu bili podjednako izopačeni. Mnogi su, bez sumnje, bili ljudi koji su živeli najprimernijim životom u zemlji: državnici, pesnici, filozofi i sveštenici. Ali Bog je rekao: "Kad vidim krv, proći ću vas" (2. Mojsijeva 12:13). Zbog toga je svaka kuća koja je bila obeležena krvlju, zaobiđena, a one koje nisu bile obeležene bile su ugrožene i najstariji sin je morao da umre. Nije se radilo o odvratnosti greha, nego se radilo o poslušnosti. Da li je bilo krvi ili nije? Opet su tu bile samo dve grupe ljudi, oni koji su bili zaštićeni krvlju, i oni koji nisu.

Prijatelju, da li si zaštićen krvlju Isusa Hrista? Ne zaboravi ovo: "jer je krv što dušu očišća(va)" (3. Mojsijeva 17:11). "Bez prolivanja krvi nema oproštaja" (Jevrejima 9:22). Bog je izgovorio reči koje niko ne može da promeni: "Kad vidim krv, proći ću vas." U protivnom moraš da propadneš. Da li si pokriven krvlju? Ako nisi, onda primi opomenu: poplava Božijeg suda će te stići. Smrt i večnost se nalaze pred tobom, i ne možeš pobeći.
SVI SU KRIVI

U velikim zatvorima po svetu naći ćeš sve vrste ljudi, od ubica, do onih koji zbog svoje savesti neće da uzmu oružje.

Tu su prevejani grešnici, čije su ruke crvene od krvi, zajedno sa onima, koji jednostavno neće da prime pušku i ubijaju druge ljude, ali koji time krše zakon svoje zemlje - svi su krivi, i svi su pod osudom.

Nije potrebno hiljadu metara dubine da bi se neko udavio u vodi. Dovoljno je samo tridesetak santimetara. Konj koji razvali ogradu samo na jednom mestu i pobegne, slobodan je kao i onaj koji polomi svu ogradu.

Samo jedan greh će da te spreči da uđeš u Nebo i svrsta među izgubljene, isto kao da si učinio prekršaj milion puta. Zar Bog nije rekao: "Jer ko sav zakon drži, a pogreši samo u jednom, kriv je za sve"? (Jakovljeva 2:10). Hoćeš li da veruješ Božijoj reči? Razmisli o tome; pogrešiti u jednoj tački, prekršiti jednu zapovest, učiniti samo jedan greh, a ipak biti kriv za sve.
LANAC OD DESET KARIKA

Pretpostavimo da visim na lancu koji ima deset karika. Iznenada, lanac puca i ja padam. Pregledao sam lanac i nalazim da je pukla samo jedna karika; ostale su cele. Pa ipak, lanac se prekinuo. Tako je i sa grehom. Drži nas lanac koji se zove deset zapovesti; prekršimo jednu - samo jednu, i izgubljeni smo, jer smo prekršili zakon.

Da li si ti održao ceo zakon? Zar nisi prekršio nijednu zapovest, zar nisi kriv bar za jedan greh? Ne pitam te koji, jer to nije važno. Možda je to ubistvo, možda laž; možda preljuba, možda krađa. Ali ako si prekršio jednu zapovest, ako si promašio u jednoj tački, prekršio si zakon i zato si ožigosan kao "krivac"; stavljen si u grupu sa najokorelijim grešnicima sveta. Božiji gnev počiva na tebi, jer se nalaziš pod Božijom osudom.
NAJVEĆI GREH

Kažeš mi da nisi kriv! Kažeš da nikada nisi zgrešio! Alija ti kažem da si kriv za najveći greh koji ljudsko biće može da počini. Osuđujem te za najcrnje zlodelo za koje bi čovek mogao da bude kriv. Odbacio si Gospoda Isusa Hrista. Prezreo si Njegovu ljubav, zanemario si Njegove usrdne pozive i pogazio si Njegovu skupocenu krv. Nisi hteo da primiš Božiji dar milosti; i kriv si za greh nevere, najveći greh za koji Biblija zna. To je greh nezahvalnosti.

Bog ti nudi svoga Sina kao dar, a ti si nezahvalan i nećeš da primiš Njegov Poklon. "Kad on (Sveti Duh) dođe," rekao je Isus, "pokaraće svet za greh." Kakav greh? Ubistvo? Preljubu? Krađu? Ne! Slušaj! "3a greh, dakle što ne veruju u mene" (Jovan 16:8-9). Neverje! To je veliki, neoprostivi greh. Ti ne bi ni sanjao da povrediš osećanja nekog svog zemaljskog prijatelja time što bi odbio njegov poklon, ali se uopšte ne obazireš na to što odbacuješ Božiji Dar, od koga zavisi tvoje večno spasenje. Ako nisi spasen onda si ovoga trenutka kriv za neverovanje - najveći greh koji je moguće počiniti.
NIJE U PITANJU VELIČINA GREHA

Nije važna veličina greha. Pitanje je: Kakav je tvoj stav prema Isusu Hristu? Da li si Ga priznao za Spasitelja ili nisi? Nema važnijeg pitanja od onoga koje je Pilat postavio:

"Šta da uradim sa Isusom koji se zove Hristos?" Tvoj odnos prema Isusu Hristu će odrediti tvoju večnu sudbinu.

Da li ćeš sada priznati da si "kriv"? Zar već nisi uveren u greh? Zar ne znaš da će te jedan jedini greh zauvek sprečiti da uđeš u Nebo? Kažeš to nije pravo. Ali ti zaboravljaš da je Nebo pripremljeno mesto za pripremljene ljude. Ne bi bilo pravedno da te Bog pusti da uđeš u Nebo sa tvojim grehom, jer bi ti tamo bio najnesrećnija osoba. Kako se osećaš kada se nađeš u društvu vernih i svetih ljudi? Da li ti to prija? Zar se ne osećaš udobnije među svojim društvom u grehu? Moraš biti pripremljen, moraš da postaneš nova priroda i da budeš nanovo rođen da bi uživao ono što je Božije. Ne zaboravi, ništa nesveto ne može da uđe u Nebo. Samo oni koji su čisti u srcu moći će da vide Boga. (Matej 5:
POGREŠNO SHVATANJE SPASENJA

Gde god idem, nailazim na ljude koji žive u pogrešnom iskustvu i koji počivaju na lažnom temelju, verujući da su spaseni, a nisu. Ima hiljade članova crkava i onih koji govore za sebe da su hrišćani, a ne mogu da daju razlog za svoju nadu da će otići u Nebo. Oni misle da su u redu; oni veruju da će se sresti sa Bogom, pa ipak kada im se postavi nekoliko jednostavnih pitanja, njihovi odgovori otkrivaju činjenicu da ne poznaju Božiji put spasenja, isto kao i neznabošci u Africi.

Đavo je zaslepeo njihove oči, zatvorio njihove uši i pomračio njihov razum da ne bi došli do istine i obratili se. Njihove duše su zaogrnute u skoro totalnu tamu i sa- tanin posao je da ih drži u takvom stanju. Mnogi od njih su aktivni radnici u crkvi, verni službenici koji pripadaju raznim odborima i društvima, dobri, moralni i ispravni u svojim životima, ali - nespaseni.

Upravo zato što znam da duše umiru verujući da je sve u redu, želim da shvate taj plan spasenja, i da se tako spasu da se ne bi našle izgubljene za svu večnost. Pomisli samo! Govoriš da si hrišćanin, da si član crkve i da očekuješ da ćeš iz ovog života otići u Nebo. Šta ako tamo naiđeš na zaključana vrata? To bi bilo veliko razočaranje.

Prijatelju, ne želim da budem kriv za tvoju propast i zato mi dozvoli da ti ukažem na pravi put spasenja. Dozvoli mi da te ubedim, bilo da si spasen ili ne, da ne bi i ti bio obmanut.
ČOVEKOVA IDEJA O SPASENJU

U čoveku postoji urođena ideja, da mora nešto da radi da bi se spasao. U dalekoj Indiji ima ljudi koji ne znajući za Božiju milost, niti za činjenicu da je večni život dar, pokušavaju svojim zaslugama i svojim sopstvenim trudom da postignu spasenje. Jedan leži na krevetu od eksera, na suncu koje prži. Drugi se klati nad slabom vatrom. Treći se opet zariče da neće nikada da progovori, ili drži ispravljenu ruku sve dok mu se sasvim ne ukoči. Mnogi puze ili hodaju stotinama kilometara na hodočašća, prostirući se po zemlji svaka dva metra. Hiljade se kupaju u reci Gangu, te i na taj način traže da zasluže spasenje.

Isto je i sa pravoslavnom crkvom, judaizmom, rimokatolicizmom - religijama koje zasnivaju spasenje na delima, kao i sve ostale. Rade, čine, rade! O, užasnog li ropstva i robovanja religijama koje je čovek stvorio! Kako samo čovek stvara sebi velike poteškoće. A ovamo, Bog je jasno i izričito naglasio mnogo puta, da je život poklon i da se zato nikada ne može dobiti na osnovu dela. Moraš ga primiti kao poklon, inače večni život nikada neće biti tvoj.
"GRADITE" NASUPROT "RADITE ZA"

Biblija jasno govori: "Gradite svoje spasenje," ali nigde ne kaže: "Radite za svoje spasenje." Ti ne možeš, štaviše, ni da počneš da ga gradiš, pre nego što ti ga Bog da. I opet, ne kaže: "Gradite svoje otkupljenje." Hristos je to učinio pre skoro dvadeset vekova. Kako bi moj zadatak, da gradim svoje otkupljenje bio beznadežan posao! Niko drugi osim Bogo-Čoveka to nije mogao da uradi.

Na primer, jedan mlad čovek se upiše na fakultet. "A, sada, mladiću," kaže mu profesor, "radi na svojim studijama." Vidiš, on nije mogao čak ni da počne da radi na svojim studijama, pre nego što se upisao na fakultet. I sada, za sledećih četiri ili više godina, on će raditi na svojim studijama. I ti, prijatelju, moraš početi; pre svega moraš da uđeš, pre nego što počneš da gradiš. Ti gradiš ono što je Bog stavio u tebe, ali ti nikada, apsolutno nikada ne radiš za Božiji milostivi dar.
ČOVEK NIŠTA NE MOŽE

Nema dela koje bi čovek mogao da učini da bi spasao samoga sebe. U religijama sveta koje je čovek stvorio, krv teče od čoveka ka Bogu. To je zasluga. Ali u hrišćanstvu, ona teče od Boga ka čoveku. To je blagodat. Lažni pastiri, vukovi u ovčijem runu su rekli našim momcima vojnicima, da umreti na bojnom polju znači zaraditi večni život, to jest, ako čovek položi svoj život za svoju otadžbinu otići će u Nebo. Hvala Bogu, naši ljudi su znali bolje, znali su da nisu spremni da se sretnu sa Bogom.

Čujte! Ni sva krv ljudi koja je prolivena na svim bojnim poljima svetske istorije ne bi mogla da opere ni jedan jedini greh; ali krv Bogo-Čoveka, koja je prolivena na Golgoti pre skoro dvadeset vekova, jednom za svagda, dovoljna je da opere sve grehe svih ljudi, u svim vekovima. Čovek ne može da učini ništa da bi zaslužio večni život. Veoma davno, Gospod Isus Hristos je povikao: "Svršeno je!" (Jovan 19:30) Šta čovek može da doda jednom svršenom delu?

Ako je ljudska pravednost dovoljna. onda Hristos nije trebalo da umre. "Ako pravednost dolazi posredstvom zakona, onda je Hristos uzalud umro" (Galatima 2:21). Ako čovek može samoga sebe da spase, onda je Hristova smrt bila najveća greška svetske istorije. Bog je dao svoga Sina zato što je znao da je čovek potpuno bespomoćan i zato što mu je bio potreban Spasitelj. Moralnost, prijatelju moj, neće nikoga spasti, pa neće spasti ni tebe.
FARISEJ I CARINIK

"Dva čoveka odoše u hram da se pomole, jedan farisej, a drugi carinik. Farisej stade i moljaše se u sebi ovako:

Bože, hvala ti što nisam kao drugi ljudi, razbojnici, nepravednici, preljubočinci, ili kao i ovaj carinik; postim dva puta u nedelji, dajem desetak od svega što stičem. A carinik je stajao izdaleka i nije hteo ni oči da podigne prema nebu, nego je udarao svoja prsa govoreći: Bože, budi milostiv meni grešnome. Kažem vam: ovaj se vratio kući opravdan, a ne onaj; jer će biti ponižen svako ko uzdiže samoga sebe, a uzvišen će biti ko samoga sebe unizuje." (Luka 18:9-14).

Sa farisejem je sve bilo "ja". "Ja postim, ja dajem, ja nisam, ja činim". To je bila religija i samopravednost do krajnjih granica. A kad danas pitaš čoveka šta je osnova njegovog spasenja, hiljade njih će odgovoriti: "Ja idem u crkvu, ja dajem desetak, ja sam učitelj nedeljnih pouka, bio sam kršten, ja sam aktivan radnik u crkvi," i tako dalje. Sve je to "ja, pa ja", u tome nigde nema Hrista. Nema u tome šta je "Hristos" učinio, nego šta "ja" činim.

Kako se to razlikuje od Pavla, koji je sebe smatrao za najvećeg grešnika: "Ne živim više ja, nego Hristos," rekao je on (Galatima 2:20). Zauzmimo svoje mesto kao grešnici, jer je to naš pravi karakter, te se hvalimo onim što je Hristos učinio, ne zaboravljajući da je sva naša pravednost kao prljava haljina; i da je Isus već sve platio.

Ništa malo ni veliko,
O, grešniče, ništa;
Isus je sve učinio,
U davna vremena.
NIKAKVO DELO NE MOŽE DA ZASLUŽI SPASENJE

Mogao bi da budeš najaktivniji član u crkvi, pa ipak da budeš nespasen, jer aktivnost u crkvi još nikada nije spasla nekoga. Učenje i dogma, molitve, samoodricanje, desetak, suze i kajanje, iako bi mogli da budu dobri i na svom mestu, ipak te neće spasti. Bilo koji čovek, pastor ili sveštenik ne može to da učini. "Nema spasenja ni u jednom drugom, niti ima drugog imena pod nebom, danog ljudima, u kom treba da nađemo spasenje" (Dela 4:12). Hristos, i samo Hristos, može da spase.

Nema dela, ni moralnog ni religioznog, koje bi moglo da zasluži Božije spasenje. Ni najbolji život kojim bi čovek mogao da živi, zajedno sa najaktivnijim radom u crkvi, ne dovodi ni jedan jedini korak bliže Bogu. Ma kako da je moralnost divna, ma kako daje dragoceno delo pravednosti, milosti, čovečnosti i požrtvovane službe za druge, time ipak ne može da se zasluži spasenje, niti zadobije Božija naklonost. Dakle počnimo ispravno, jer spasenje nije "od dela, da se niko ne pohvali" (Efescima 2:9). Tako prijatelju moj, ako se oslanjaš na ono što jesi i na ono što ti činiš, onda si izgubljen. Čovekovo ja nikada ne može da spase.
BOŽANSKI PLAN SPASENJA

Čovekov plan spasenja se uvek zasniva na zasluzi. Božiji na blagodati. Bog kaže: "Jer ste... blagodaću spaseni" (Efescima 2:. A blagodat je sasvim suprotna od zasluge; jedno isključuje drugo. Ako je spasenje po blagodati, onda ne može da bude po zasluzi; a ako je po zasluzi, onda ne može da bude po blagodati. Ili je u potpunosti po zaslugama ili je potpuno po blagodati.

Blagodat je jedna od najvećih reči Biblije. "Evanđelje o blagodati Božijoj" je dobra vest koja nam je data da je objavljujemo. U Rimljanima 3:24 je rečeno nešto najlepše o Božijem spasenju: "Opravdavaju (se) za badava - njegovom blagodaću - na osnovu iskupljenja u Hristu Isusu." Svaka reč je puna značenja.

Uzmi, na primer, tu veliku reč: "iskupljenje", koja znači "ponovo kupiti" ili "otkupiti". Adam je prodao ljudsku vrstu satani, grehu i smrti. Isus Hristos je došao i platio otkup time što je On sam uzeo na sebe greh i njegovu kaznu, te na taj način ostvario iskupljenje. On nas je otkupio sa satanine pijace robova.

Otkup plati za grešnike, Strašnu kaznu podnese; Krvlju svojom On kupi spasenje, Na Golgoti Hristos umre!

Cenu koju je platio bila je Njegova sopstvena krv. "Niste iskupljeni", kaže nadahnuti apostol, "propadljivim stvarima, srebrom ili zlatom, nego dragocenom krvlju Hrista" (1. Petrova 1:18-19). Zbog toga što je cena za otkup u potpunosti plaćena, Bog može da nas opravda "za badava".

U Jovanu 15:25, imamo istu grčku reč koja je ovde prevedena sa "za badava", a tamo sa "ni za šta". "Omrznuše me ni za šta." Što će reći, bez ikakvog razloga ili bez ikakve osnove za mržnju. Na taj način Bog opravdava grešnika. "Bez ikakvog razloga", "za badava". U nama nema ničega dobrog što bi zaslužilo Njegovu blagonaklonost. On opravdava u potpunosti na osnovu iskupljujućeg dela Isusa Hrista.

Tako je blagodat "nezaslužena blagonaklonost"; a spasenje je blagodaću, za badava dato onima koji ga ne zaslužuju; to je sve od Boga. Čovek ne može da učini ništa da bi ga zaslužio ili da bi ga bio dostojan. Ono ne može ni da se zaradi niti da se kupi.

Postoje dva načina da se zadovolji zakon. Jedan je da se održi; drugi je da se podnese kazna ako se prekrši. Kazna je "smrt". "Smrt je, naime plata za greh" (Rimljanima 6:23). "Koja duša zgreši ona će poginuti" (Jezekilj 18:4). Zakon uvek nosi sa sobom kaznu, i zakon ne može da se prekrši, a da ne povuče kaznu.

Ali Bog, želeći da spasi grešnike, a da postupa i po pravdi, "da bude sam pravedan i da opravda onoga koji veruje u Isusa" (Rimljanima 3:26), dao je Hrista, da On bude "pomirenje" ili "zadovoljenje" za čovekov greh - "koga je Bog postavio kao žrtvu izmirenja - njegovom krvlju - koja se verom usvaja, da se pokaže njegova pravednost" (Rimljanima 3:25). "On (Isus) je žrtva pomirenja za naše grehe, ne samo za naše nego i za grehe celoga sveta" (1. Jovanova 2:2). Tako je On, ponevši kaznu za greh, to jest smrt, učinio mogućim da Bog postupa sa čovekom po milosti.
SVEOPŠTA IDEJA O KAJANJU

Kako je ljudima teško da jednostavno prime ono što Bog kaže i veruju Njegovoj Reči! Uporno nastoje da nešto "čine" da bi zadobili Njegovu naklonost. Uzmite na primer sveopštu ideju u vezi sa kajanjem. U čovekovoj prirodi je urođena ideja da Bog zahteva duge periode skrušenosti i tuge, gorko osećanje griže savesti i patnje srca, mnoge časove provedene ispružen pred "pokajničkom klupom" gde se priznaju gresi i moli za oproštenje i spasenje, pre nego što se primi milost. I to nazivaju "pokajanjem od greha".

Pa sad, neko bi i mogao da bude presvedočen o svom grehu, ali presvedočenje nije i pokajanje, niti je pak obraćenje. Iz Božije Reči se jasno vidi da takvo iskustvo ni ukoliko nije osnova za spasenje. Bog nigde ne govori nespasenom čoveku da mora da prođe kroz period takozvanog kajanja (što nije pokajanje), u nadi da će Bog konačno da mu oprosti, ako se "za svoje grehe kaje" dovoljno dugo.

Nisu to suze kajanja tvoga i molitve tvoje,
Nego je to Njegova krv koja dušu tvoju iskupljuje.

Pretpostavimo da se kaješ zbog svojih greha, da se moliš za oproštenje i spasenje, priznaješ svoje prestupe Bogu i da se usrdno moliš za milost i oproštenje bez prestanka - da li će te to spasti? Možeš li da zaslužiš Božiju naklonost takvim delima? Znaš da ne možeš.

Mora doći do jednog trenutka, usred svega toga, kada ćeš se okrenuti od svega što je tvoj "rad" - suze, molitve, priznavanje i kajanje, te se pouzdaš samo u Hrista, primiš Ga, osloniš se na Njegovu prolivenu krv, staviš svoju veru u Njegovo svršeno delo na Golgoti, verujući daje "Isus već sve platio".
TO STAVLJA BOGA U POGREŠNO SVETLO

Takav jedan stav stavlja Boga u sasvim pogrešno svetlo. Jednoga dana smo delili traktate, (Traktat: mali spis ili letak verske sadržine koji rasturaju u narod verska udruženja radi podizanja vere i morala.) ubeđujući sve one koje smo sreli da ih prime. No pretpostavimo da je neki čovek pošao za nama puzeći na rukama i kolenima, moleći da mu damo jedan traktat, šta bi ljudi pomislili o nama? Oni bi rekli nešto u ovom smislu: "Pogledajte te ljude kolike su tvrdice. Jadan čovek, moli ih za traktat, a oni mu jednostavno okreću leđa i idu dalje." Ali ne, to uopšte nije naš stav. Mi se radujemo kad možemo da ih damo drugima.

Sve što bi taj čovek trebalo da učini to je da priđe i slobodno uzme jedan.

Zar ne vidite? Božija leđa nisu okrenuta prema čovečanstvu. Ljudi ne moraju da preklinju, prose i da Mu se ulaguju da ih spase. Zašto bi, kad On to upravo i hoće da učini. To je bio razlog zbog čega je dao svoga Sina. On gleda na pali ljudski rod, saginjući se u ljubavi i milosti, govoreći jasno i glasno: "Dođi, uzmi, pouzdaj se, primi!" A kad se čovek moli i preklinje umesto da prima i slavi Boga, on Ga zamišlja kao nekoga ko nije voljan, te zato mora da ga preklinje, dok naprotiv, to je čovek, nezahvalni čovek koji nije voljan da jednostavno primi što mu je ponuđeno.

Bog nudi dar; dar večnoga života i usrdno poziva čoveka da ga primi. Da li ljudi mole za Božićne poklone kada im se ponude? Ne mole, ako poznaju onoga koji daje. Oni ne bi vređali njegovu iskrenost, usrdno moleći za ono što im je već bilo ponuđeno. Oni jednostavno prime što im se nudi i kažu "hvala". Dakle, promenimo svoje misli o tome kakav je Božiji stav, primimo Njegov poklon, i zahvalimo Mu.

Ja uzimam živog Hrista,
Bogu kažem hvala;
Sveti Duh me preporađa,
Rođen sam iznova.

Da, to je upravo tako jednostavno. Ti primi verom, a Sveti Duh čini ostalo. Hristova izmirujuća smrt je osnova spasenja, a vera je karika koja povezuje grešnika sa Hristom. Vera se oslanja na ono što je Bog pribavio. Dakle, "Stavi svoje pouzdanje na Gospoda Isusa, i bićeš spasen" (Dela 16:31). Hoćeš li učiniti to? Učini to.

7. Pogrešno i ispravno
Oswald J. Smith
Ima mnogo toga što ljudi čine da bi otišli u nebo. Svuda je izobilje lažnih temelja. Čemu se nadamo?

Zašto se nadamo da će nam Bog dozvoliti da uđemo u nebo? Na kakvom tlu stojimo? To su pitanja na koja moramo da odgovorimo, i ona su od najveće važnosti. Prvo ćemo pogledati pogrešne, a zatim ispravne odgovore.
POGREŠNO

1. Hrišćanska religija

Prvi pogrešan temelj koji bih hteo da pomenem je hrišćanska religija. Šta je religija? To je nešto što čovek čini. Kad govorimo o nekom "religioznom čoveku", onda mislimo na nekoga ko je kršten, ko ide u crkvu, uzima pričest, daje milostinju, i tako dalje. O takvoj osobi se govori kao o "dobrom religioznom čoveku".

Reč "religija" je upotrebljena svega pet puta u Novom zavetu, četiri puta u lošem smislu, a jedanput u vezi s vernikovim dobrim delima, ali nikada kao srodna po značenju sa spasenjem ili duhovnošću. Takozvana "hrišćanska religija", osim Hrista, nema veću silu od budizma ili islama. Pa ipak, baš u ovaj sistem, "hrišćansku religiju", milioni - katolika, pravoslavaca, protestanata i koptika - se uzdaju za svoje spasenje.

Da li znaš da je moguće biti obraćen, a ne biti i obnovljen? Ja zaista verujem da desetine hiljada onih koji su bili obraćeni nikada neće otići u nebo, zato što nisu bili nanovo rođeni. Oni su bili obraćeni od nekih oblika greha, obraćeni od sumnjanja i nezainteresovanosti, a u mnogim slučajevima obraćeni nekoj denominaciji, ali ne i Bogu; obraćeni crkvi i religioznom ugledu, ali nisu nanovo rođeni, nisu obnovljeni. I ne zaboravi da "ako se ko ne rodi odozgo, ne može videti carstva Božija" (Jovan 3:3).

Pundita Ramabai, zapažena hrišćanska ličnost u Indiji je bila upravo takva. Ona sama priča o tome. Obrativši se od hinduizma i drugih lažnih sistema religija hrišćanstvu, bila je krštena i postala član crkve, teje osam godina živela najprimernijim životom.

Ali Pundita Ramabai nije bila hrišćanka. Ona sama kaže da nikada nije doživela nanovo rođenje. Nije pozna- vala Hrista kao svog ličnog Spasitelja. Ona je prihvatila hrišćanstvo, ali nije prihvatila Hrista.

No, došlo je vreme u njenom životu kada je po prvi put videla sebe kao izgubljenu grešnicu, kojoj treba Spasitelj, i tada je došlo do velike promene. Otada je sve bilo drukčije. Upoznala je samog Hrista. Bila je nanovo rođena; ne tek samo obraćena, nego obnovljena Svetim Duhom. Evo svedočanstva njenim rečima:

"Mislila sam da je pokajanje od greha i tvrda odluka da ga ostavim bilo neophodno za oproštenje; da je obred krštenja bio način obnovljenja; i da su moji gresi bili zaista oprani kada sam bila krštena u ime Hristovo. Takve i druge ideje u tom smislu, koje su slične hinduističkom načinu religiozne misli, su me privukle. Posle osam godina, od vremena kada sam se krstila, shvatila sam da sam našla hrišćansku religiju, ali da nisam našla i Hrista, koji je Život. Trebao mije Hristos, a ne religija."

Prijatelju, kako je sa tobom? Da li si i ti bio obraćen, a ne i obnovljen? Da li poznaješ Hrista kao svog ličnog Spasitelja? Ako Ga ne poznaješ, opominjem te da nikada nećeš ući u nebo. "Valja vam se nanovo roditi."


2. Članstvo u crkvi

Sledeći pogrešni temelj je crkveno članstvo. Da li si znao da ne možeš da se priključiš Crkvi? Dozvoli mi da to objasnim. Pretpostavimo da hoćeš da se priključiš kraljevskoj porodici, zar misliš da bi to učinilo da krv engleske Kraljice poteče tvojim venama? Naravno da ne bi! Postoji samo jedan način na koji bi to moglo da se ostvari. Trebalo bi da se rodiš u toj porodici. Isto tako je i sa Crkvom. Ja ovde ne mislim na pravoslavnu, katoličku ili protestantsku crkvu; ne, niti pak mislim na neku naročitu denominaciju, nego na jedinu pravu Crkvu, na veliku nevidljivu Crkvu Božiju, na Telo Hristovo.

Bog je postavio Crkvu kao veliku porodicu, Božiju porodicu, i niko ne može da se priključi toj porodici; on mora da bude rođen u njoj. Čovek ne može da ima Božiji život koji pulsira u njegovom srcu jednostavno time što se priključio crkvi, kao što ni kraljevska krv ne može da teče njegovim venama, ako se prethodno nije rodio u kraljevskoj porodici.

Prijatelju, da li si ikada bio rođen u Božijoj porodici? Da li si član prave Hristove Crkve? Da li si se nanovo rodio? Ili si samo dozvolio da tvoje ime bude stavljeno na spisak neke lokalne crkve? Crkveno članstvo nikada ne može da spase. Nigde na svetu ne postoji crkva koja bi imala silu da spase. To samo Hristos može. Dakle, "ako se ko ne rodi odozgo, ne može videti carstva Božija" (Jovan 3:3).

U nebu neće biti ni baptista, ni pentekostalaca, ni metodista. Niti će pak tamo biti slobodne braće, adventista, evanđeoskih hrišćana, luterana, rimokatolika ili pravoslavaca. Sve etikete koje su ljudi stvorili, ostaće napolju, i samo će oni koji su oprani krvlju Hristovom, oni koji imaju večni život, biti primljeni. Pitanje nije u tome:

Da li sam ja član neke crkve? nego: Da li pripadam Gospodu Isusu Hristu? Da li je moje ime zapisano u Jagnjetovoj Knjizi Života? Da li sam grešnik spasen Božijom milošću?


3. Isposništvo

Sledeći lažni temelj je isposništvo. Pošto ljudi donekle shvate težinu greha, oni odluče da od sada vode život stalnog samoodricanja i dela vrednih hvale, i takvim trudom spase sami sebe, postaju isposnici.

Njihova teorija se sastoji u tome da je nemoguće biti spasen zbog mnogih iskušenja kojima je čovečanstvo podložno. Shodno tome, povlačeći se iz sveta, osoba živi odvojeno u pećini ili manastiru, podnoseći razne vrste telesnih lišavanja da bi zaradila spasenje. Mnogi idu na hodočašća ili hadžiluke, na razna takozvana, sveta mesta.

Tako je činio i dobro poznati "Čika Vlas" koga je opevao poznati ruski pesnik Nekrasof, koji je ranije bio užasni grešnik, kao i mnogi drugi u Staroj Rusiji. Oni su se kajali i danju i noću, gorko plakali, i na različite načine mučili sebe - odričući se sveta, u postu i neprestanoj molitvi. Pa ipak, uprkos svom njihovom trudu, ostali su nezadovoljni, plašili su se smrti, a u mnogim slučajevima su čeznuli da se vrate u svet. Našli su da je samospasenje nemoguće.

Biblija jasno i glasno podvlači da je Hristos umro za naše grehe i pribavio potpuno i savršeno spasenje. Ona kaže da nas naša dela ne mogu spasti. Apostol Pavle piše onima koji su se trudili da svojim delima dođu do savršenstva: "Zašto dozvoljavate da vam se određuju propisi - kao da živite u ovom svetu: ne dohvati, niti okusi, niti dotiči, što sve upotrebom propada - shodno ljudskim zapovestima i naukama?" (Kološanima 2:20-23).


4. Krštenje

Dalje, lažni temelj je krštenje. Ja verujem u krštenje vodom svim svojim srcem, ali ne verujem da je krštenje potrebno za spasenje.

Ako se ti nalaziš u takvom položaju, onda si zaboravio da je Pavle rekao: "Mene, uostalom, Hristos nije poslao da krštavam, nego da propovedam evanđelje" (1. Korinćanima 1:17). Zar mislite da bi Pavle otišao i ostavio svoj rad upola dovršenim da je krštenje neophodno za spasenje? Pretpostavimo da obraćenik umre pre nego što ga neko krsti, šta bi onda bilo?

Sećate li se da razbojnik na krstu nije bio kršten. A ako postoji jedan izuzetak, onda je i on dovoljan.

Zar bilo ko može da se usudi da kaže da niko od Kvekera, ili članova Vojske spasa nisu spaseni; da niko od njih neće biti u nebu? Oni ne krštavaju i ne uzimaju Večeru Gospodnju. Isus je praštao bez krštenja (Marko 2:5; Luka 7:48). Krštenje za oproštenje greha je jevrejsko. Pavle to nijednom nije zapovedio.

"Ali," ti objašnjavaš, "u katekizmu odgovor na pitanje, 'Ko ti je dao ime?' jeste, 'oni koji su me krstili; čime sam postao član Hrista i dete Božije, i naslednik carstva nebeskog.'" Da, ali da li znaš da ti citiraš nešto što su dali ljudi koji mogu da pogreše, i da to nije Božija Reč? To je nešto sasvim pogrešno. Ti možeš biti kršten i primljen u članstvo crkve, pa ipak da budeš dete đavola, pošto obredi i ceremonije nemaju nikakve veze sa spasenjem.

"Ko poveruje i krsti se - biće spasen, a ko ne poveruje - biće osuđen" (Marko 16:16). Važno je da se veruje evanđelje. Bez verovanja, krštenje je besmisleno. Zapazi da Isus nije rekao: "Ko nije kršten - biće osuđen," nego "ko ne poveruje". Vera je apsolutno neophodna za spasenje; ali nigde u Svetom pismu ne stoji da je krštenje neophodno (1. Korinćanima 1:17; Dela 20:21). Krštenje nikada ne ide ispred vere. Ako prethodi veri, onda postaje krštenje nevernih.

"Ako se ko ne rodi vodom i Duhom" (Jovan 3:5). Voda ovde, kao i na drugim mestima, kada se pominje u vezi sa duhovnim rođenjem, označava "Reč Božiju". (Efescima 5:26; 1. Petrova 1:23)

U Božijoj Reči imamo jedan slučaj koji zauvek rešava pitanje krštenja u vezi sa spasenjem, naime, obraćenje Kornelija i njegovog doma. O tome čitamo u Delima 10:43-48 i 11:14-17. Ovi stihovi nam govore daje Sveti Duh došao na njih, da su govorili jezicima, da su verovali, da im je dao pokajanje za život i da su bili spaseni. Pa ipak, oni su tek posle svega toga bili kršteni.

Pretpostavimo da nastaviš u svom grehu pošto si bio kršten, da li si još uvek spasen? Zar te spasenje ne oslobađa, ne menja i ne čini novim stvorenjem? "Ti ćeš mu dati ime Isus, jer će on spasti narod svoj od grehova njihovih" (Matej 1:21). Zapazite da ne piše "u gresima njihovim" nego "od grehova njihovih". Ako nisi spasen od svojih greha, onda uopšte nisi ni spasen. Može li krštenje to da učini?

I konačno - i ovo je neoborivi dokaz - smatrati krštenje uslovom za spasenje protivi se celom Pavlovom učenju o blagodati Božijoj. Mnogo puta nam je kroz ceo Novi zavet rečeno da je vera jedini uslov za spasenje - i to mnoštvo nepogrešivih dokaza ne može tek tako da se stavi na stranu. Hiljade su doživele nanovo rođenje samo kada su im pokazani citati kao što su sledeći, i ništa više:
A svima, koji ga primiše, dade moć da postanu deca Božija, - onima što veruju u njegovo ime. (Jovan 1:12)

I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba da se podigne Sin čovečiji, da svaki - ko veruje - ima u njemu život večni. Jer Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki - ko veruje u njega - ne propadne, nego da ima večni život. Bog, naime, nije poslao Sina u svet da sudi svetu, nego da se svet spase njegovim posredstvom. Ko veruje u njega - tome se ne sudi; a ko ne veruje - već je osuđen, što nije verovao u ime jedinorodnoga Sina Božijeg. Ko veruje u Sina ima večni život; a ko je neposlušan Sinu neće videti života, nego gnev Božiji ostaje na njemu. (Jovan 3:14-18 i 36)

Zaista, zaista, kažem vam: ko sluša moju reč i veruje onome koji me je poslao, ima večni život i ne dolazi pred sud, nego je prešao iz smrti u život. (Jovan 5:24)

Zaista, zaista, kažem vam, ko veruje ima večni život. (Jovan 6:47)

Za njega svedoče svi proroci, da će njegovim imenom dobiti oproštaj grehova svako ko veruje u njega. (Dela 10:43)

Njime se opravdava svako ko veruje. (Dela 13:39)

Oni pak rekoše: poveruj (pouzdaj se) u Gospoda Isusa, pa ćeš biti spasen i ti i tvoj dom. (Dela 16:31)

Ja se, naime, ne stidim evanđelja, jer je ono sila Božija na spasenje svakome ko u njega veruje... (Rimljanima 1:16)

A znamo da sve što zakon govori - govori onima koji su pod zakonom, da se svaka usta zapuše i da sav svet bude kriv pred Bogom. Jer delima zakona niko se neće opravdati pred njim; posredstvom zakona dolazi samo poznanje greha. A sad se bez sudelovanja zakona javila pravednost od Boga, posvedočena od zakona i proroka, naime, pravednost Božija koja verom u Isusa Hrista dolazi za sve koji veruju. Jer nema razlike; svi su zgrešili i tako su lišeni slave Božije, te se opravdavaju za badava - njegovom blagodaću - na osnovu iskupljenja u Hristu Isusu, koga je Bog postavio kao žrtvu izmirenja - njegovom krvlju - koja se verom usvaja, da se pokaže njegova pravednost, jer je Bog u svojoj strpljivosti opraštao grehe učinjene u prošlosti, da bi svoju pravednost pokazao u sadašnje vreme, da bude sam pravedan i da opravda onoga koji veruje u Isusa. (Rimljanima 3:19-26)

Onome pak koji ne radi, a veruje u onoga koji opravdava bezbožnika, njegova vera se uračunava u pravednost. (Rimljanima 4:5)

Ali znajući da se čovek ne opravdava delima zakona, nego samo verom u Isusa Hrista, poverovasmo i mi u Hrista Isusa, da budemo opravdani verom u Hrista a ne delima zakona, jer na osnovu dela zakona niko neće biti opravdan. (Galatima2:16)

Jer ste posredstvom vere blagodaću (milošću) spaseni, i to nije od vas, - Božiji je dar; ne od dela, da se niko ne pohvali. (Efescima 2:8-9)

... i našao se u njemu, nemajući svoje pravednosti koja potiče od zakona, nego pravednost do koje se dolazi verom u Hrista, pravednost od Boga na osnovu vere. (Filiplzanima 3:9)

A sad se bez sudelovanja zakona javila pravednost od Boga, posvedočena od zakona i proroka, naime, pravednost Božija koja verom u Isusa Hrista dolazi za sve koji veruju. Jer nema razlike; svi su zgrešili i tako su lišeni slave Božije, te se opravdavaju za badava - njegovom blagodaću (milošću) - na osnovu iskupljenja u Hristu Isusu, koga je Bog postavio kao žrtvu izmirenja - njegovom krvlju - koja se verom usvaja, da se pokaže njegova pravednost, jer je Bog u svojoj strpljivosti opraštao grehe učinjene u prošlosti, da bi svoju pravednost pokazao u sadašnje vreme, da bude sam pravedan i da opravda onoga koji veruje u Isusa. (Rimljanima 3:19-26)

Onome pak koji ne radi, a veruje u onoga koji opravdava bezbožnika, njegova vera se uračunava u pravednost. (Rimljanima 4:5)

Ali znajući da se čovek ne opravdava delima zakona, nego samo verom u Isusa Hrista, poverovasmo i mi u Hrista Isusa, da budemo opravdani verom u Hrista a ne delima zakona, jer na osnovu dela zakona niko neće biti opravdan. (Galatima2:16)

Jer ste posredstvom vere blagodaću spaseni, i to nije od vas, - Božiji je dar; ne od dela, da se niko ne pohvali. (Efescima 2:8-9)

... i našao se u njemu, nemajući svoje pravednosti koja potiče od zakona, nego pravednost do koje se dolazi verom u Hrista, pravednost od Boga na osnovu vere. (Filipljanima 3:9)
Ako je krštenje neophodno za spasenje, onda je sve ono što piše u Jovanovom evanđelju o spasenju, i pored toga što je to sam Hristos rekao, krajnje netačno.

Spasenje je ili po delima, ili po blagodati, nije i po jednom i po drugom. Pavle nam o tome sasvim jasno govori naročito u poslanicama Rimljanima i Galatima. On je pisao da bi uverljivo dokazao da je spasenje po blagodati, "i to nije od vas, - Božiji je dar; ne od dela, da se niko ne pohvali" (Efescima 2:8-9). Dakle, sve ono što čovek može da čini, bilo da je to držanje zakona, bilo da je krštenje ili ma šta drugo, jesu dela! A Isus je nazvao krštenje delom "pravednosti" (Matej 3:15). O, ta dela, dela, dela! Ma čoveče, Hristos je već sve učinio na Golgoti! Prestani da činiš i pouzdaj se u Njega.


5. Posredovanje

Zatim, pogrešni temelj posredovanja. Pod posredovanjem ja podrazumevam štovanje Device Marije i svetaca, u čije se posredovanje mnogi uzdaju. Radi se o sledećem: Ja sam veliki grešnik i zbog toga nikako ne mogu da spasem samoga sebe, ali zato imam posrednike u nebu, čije zasluge i zastupanje za mene mogu da mi otvore vrata Božijeg Carstva. Oni će se moliti za mene i njihove molitve će uticati na Hrista. Tako mnogi grešnici koji neće da se odvoje od svojih greha, zavise od nečije protekcije kod Boga.

Međutim, ni Devica Marija, ni sveci ne mogu ništa da učine za grešnog čoveka. Spasenje nisu ostvarili ni Devica Marija, ni sveci, nego Hristos, i samo kroz Njega možemo da imamo pristup do Boga, pošto "nema spasenja ni u jednom drugom, niti ima drugog imena pod nebom danog ljudima, u kom treba da nađemo spasenje." (Dela 4:12) "Jedan je posrednik između Boga i ljudi, čovek Isus Hristos" (1. Timoteju 2:5). Jedan, zapazite, ne dva, a taj jedan nije ni Devica Marija, niti pak neki svetac, nego sam Gospod Isus Hristos.

Ako će jedan dobro poznati advokat da te brani, zašto bi se obraćao drugima koji su manje sposobni? Naš nebeski Advokat, naš jedini Posrednik, kao što Sveto pismo kaže, jeste Gospod Isus Hristos. Ako je On dovoljan, a Bog kaže da jeste, zašto se okretati drugima?

Prijatelju, ne bi trebalo da se plašiš da ideš Njemu sa svojim grehom. On svakoga prima. On je prijatelj grešnika (Isus pak odgovori i reče im: lekar nije potreban zdravima nego bolesnima; nisam došao da pozovem pravednike nego grešnike na pokajanje" (Luka 5:31,32).). Ali ako navaljuješ da ideš drugima, i nećeš da ostaviš svoje grehe, to ti ništa neće pomoći, jer niko drugi ne može ni najmanje da ti pomogne.


6. Držanje zapovesti

Jedan od najpopularnijih lažnih temelja je držanje zapovesti. Da li je to i tvoja nada? Pa, pretpostavimo i da ti uspe da ih sve održiš, tvoje iskustvo bi ipak bilo samo negativno. Spasenje se ne sastoji samo od mnogih "nemoj". Ne radi se o "čini" ili "ne čini", nego o "učinjeno je". Ne što ti "činiš", nego što je Hristos "učinio". Njegovo se delo računa, a ne tvoje.

Na primer imamo čoveka kome je ostalo još nekoliko minuta života. On vapi: "Šta da radim da bih se spasao?" "Drži zapovesti," ti mu odgovaraš. "Drži zapovesti!" uzvikuje čovek na samrti. "Paja nemam vremena ni da počnem da ih držim. Ja umirem." Da, tačno, sasvim je tako! Na samrti čovek čak ne može ni da počne da drži zapovesti.

Ako je držanje zakona čovekova jedina nada na spasenje, onda je on već osuđen, pošto Isus sasvim jasno kaže: "Niko od vas ne izvršava zakon" (Jovan 7:19). A, ako misliš da ga ti držiš, onda pažljivo čitaj Mateja 5:27-28 i 22:34-40. (Čuli ste daje rečeno: Ne čini preljube. A ja vam kažem da svaki koji gleda ženu s tim daje poželi, već je učinio preljubu s n"om u srcu svome. (Matej 5:27,28) A kad su fariseji čuli daje ućutkao sadukeje, skupiše se zajedno, i upita jedan od njih, zakonik, kušajući ga: učitelju, koja je najveća zapovest u zakonu? A on mu reče: Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom i svom mišlju svojom. Ovo je najveća i prva zapovest. A druga je kao i ova: Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe. O ovim dvema zapovestima visi sav zakon i proroci." (Matej 22:34-40)

A sada čitaj Deset zapovesti.

("Tada reče Bog sve ove riječi govoreći: Ja sam Gospod Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje Misirske, iz doma ropskoga. Nemoj imati drugih Bogova uza me. .

Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u vodi ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim grehe otačke na sinovima do trećega i do četvrtoga koljena, onijeh koji mrze na mene; a činim milost na tisućama onijeh koji me ljube i čuvaju zapovijesti moje. Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svojega; jer neće pred Gospodom biti prav ko uzme ime njegovo uzalud.

Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ. Šest dana radi, i svršuj sve poslove svoje. A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvojemu; tada nemoj raditi nijednoga posla, ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni živinče tvoje, ni stranac koji je među vratima tvojim. Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju, more i što je god u njima; a u sedmi dan počinu; zato je blagoslovio Gospod dan od odmora i posvetio ga. Poštuj oca svojega i mater svoju, da ti se produlje dani na zemlji, koju ti da Gospod Bog tvoj. Ne ubij.

Ne čini preljube. Ne kradi.

Ne svjedoči lažno na bližnjega svojega.

Ne poželi kuće bližnjega svojega, ne poželi žene bližnjega svojega, ni sluge njegova, ni sluškinje njegove, ni vola njegova, ni magarca njegova, niti išta što je bližnjega tvojega.")

No pretpostavimo da i držiš deset zapovesti, to ti ipak neće dati život - večni život. Ti ne uzimaš Božije ime uzalud. Ne ubijaš, ne kradeš, ne činiš preljubu. Mogao bi da držiš sve zapovesti, uključujući i držanje jevrejskog sabata, ali ipak zapostavljaš Isusa Hrista i Njegovu otkupljujuću smrt. Bog ne obećava večni život jednostavno zato što ne činiš određene stvari. Ne, prijatelju moj, držanje zapovesti nikada neće dati život. Čuj: "Da je, naime, dan zakon koji je u stanju da oživi, onda bi pravednost stvarno bila od zakona" (Galatima 3:21).


7. Molitve za mrtve

Sledeći lažni temelj su molitve za mrtve. "Ako se ne spasem u ovom životu, za mene još uvek postoji nada. Mogu da dobijem spasenje posle smrti." To je verovanje mnogih koji tvrde da su hrišćani, u današnjim tradicionalnim crkvama. Kako očekuju da će se spasti posle smrti? "O," kažu oni, "crkva će se moliti za spasenje naših duša."

Takva osnova spasenja je protiv svakog zdravog razuma, a isto tako i protiv svake pravednosti, jer oslanjajući se na tako nešto, grešnik slobodno uživa u grehu, verujući da će ga crkva posle smrti izmoliti od propasti. Kada je bogataš koji se našao u paklu čeznuo da mu se olakšaju muke, rečeno mu je da se između njega i Lazara nalazi velika provalija, koja je utvrđena, tako da ni on ni Lazar, nisu mogli da je pređu. Dakle, bežanje je nemoguće (Luka 16:19-26). Nijedna crkva nije mogla da ga izmoli odande.

Bog prima svakog grešnika koji se iskreno pokaje, i opravdava ga samo na osnovu vere u prolivenu krv Gospoda Isusa Hrista, te mu tako daje dar večnog života. Dakle, umesto da nastavljaš da živiš u grehu u ovom životu, nadajući se da će se neko moliti za tebe posle tvoje smrti i tako te izvući iz čistilišta, bolje je da se pokaješ sada i primiš Isusa Hrista za svog Spasitelja dok si još uvek ovde. "Evo sad je najpoželjnije vreme, evo sad je dan spasenja" (2. Korinćanima 6:2).


8. Činim najbolje što mogu

Možda je tvoj lažni temelj, činjenje najboljeg što možeš. Dozvoli mi da ti postavim pitanje: "Da li si nekada propustio, makar jednom, da učiniš najbolje što si mogao?" Priznaješ daje bilo prilika kada si mogao da učiniš bolje. Onda si, na osnovu svog sopstvenog priznanja izgubljen, jer ako je "činjenje najboljeg što možeš" osnova na kojoj temeljiš svoje spasenje, onda moraš da propadneš, pošto savršeno dobro znaš da još niko nije živeo po svetlosti koju je imao i u svemu dao najbolje od sebe. Dakle, tlo na kome stojiš je propalo.


9. Popravljanje

Konačno, imamo pogrešni temelj popravljanja. Ljudi govore o tome kako će "okrenuti novi list", što je apsolutno bezumno. Dečak u školi napravi mrlju od mastila u svesci, te odmah okrene nov, čist, beli list. Učiteljica priđe da pogleda njegov rad; novi list divno izgleda. No ona želi da vidi kako je ranije radio; i okrećući prethodne stranice, gle čuda! Užasna mrlja od mastila. Lepoje, prijatelju moj, "okrenuti novi list, ali šta ćemo sa starima?

"Kakva ti je prošlost?" pita neko. "Pa zar ti nemaš mrlja greha u svom životu, i zar se ne bojiš da Bog okrene prethodne stranice tvoga života?" Kako da ne, "svi su zgrešili". Pa ipak, ja se ne bojim. "3ašto?" pitaš me. Dozvoli mi da ti ispričam o Martinu Luteru.

Priča ovako ide: Došao jednom đavo Luteru sa velikom rolnom papira u ruci, koja je bila ispisana sa obe strane.

- Šta je to? - pitao je Luter.

- Ovo je, - rekao je satana, - spisak tvojih grehova. Luter je pažljivo pročitao dokumenat i našao da je đavolov odgovor tačan, nažalost do u najmanje detalje. U stvari, i gresi koje je već odavno bio zaboravio bili su zabeleženi, te je morao da prizna daje kriv.

- Pa, - odgovorio je Luter, posle nekog vremena, - da li je to sve?

- Nije, - uzviknuo je klevetnik, - nikako! Ima još jedan spisak.

- Hajde, - rekao je Luter, - donesi ga.

Za nekoliko trenutaka đavo se vratio sa drugim spiskom koji je bio sličan prvom. I veliki reformator je ponovo morao da prizna da je kriv.

- Da li je to sve? - pitao je Luter.

- Nije, ima još jedan, - odgovorio je satana.

- Hajde, donesi i njega, - zapovedio je Luter. Uskoro se đavo vratio sa trećim spiskom koji je Luter pažljivo pregledao.

- Jeste, - priznao je, - to su sve moji gresi. Ja sam ih sve do jednoga počinio. Ima li još nekih?

- Nema, - odgovorio je satana, - to je sve.

Luter je ćutke pružio ruku i dohvatio pero sa stola, a zatim, zamočivši ga u crveno mastilo pobedonosno napisao preko svakog spiska sledeće reči: "Krv Sina njegova Isusa Hrista čisti nas od svakoga greha" (1. Jovanova 1:7).

Sa razočaranim pogledom i besom koji mu se ogledao na licu, đavo se okrenuo i otišao.

Dakle, prijatelju moj, i ja sam zgrešio, i ja sam kriv kao i Luter. Ali, hvala Bogu, pre mnogo godina primio sam Isusa Hrista za svog Spasitelja i On me je oprao od svih greha. Sada, i ja mogu da napišem preko stranica moga jadnog, bezvrednog života, te iste divne reči. Moji gresi su izbrisani, i slava Bogu, oni nikada više neće biti prizvani u sećanje protiv mene. Bog me vidi u svome Sinu, zaodenutog u besprekornu pravednost Isusa Hrista; svi moji gresi su pod Njegovom krvlju.

Popravljanje nije obnova. Mogao bi da obojiš stari seoski bunar i da ga učiniš najlepšim u celoj okolini, ali ako mu voda ne valja, nikakvo poboljšanje spolja neće učiniti da mu voda bude čista. Nevolja je iznutra, i nije ništa drugo nego stari obojeni licemer. Moraćeš da siđeš u njega sve do samog dna i nađeš otrov koji zagađuje vodu. On se mora očistiti iznutra. Tako je i duboko u čovečijem srcu, toj septičkoj jami greha, i nikakvo spoljašnje popravljanje ili ulepšavanje neće nikada, nimalo uticati na njega. Nevolja je u srcu.

Zakon i obrazovanje mogu da iziđu nakraj sa nekim oblicima greha gde se on ispoljava, kao što su neuzdržljivost, krađa, ubistvo i slično. Takvi određeni oblici zla mogu da se uklone, te svet, kao i stari obojeni bunar, počne da izgleda kao da se menja nabolje. Ali za sam greh - za to načelo greha - nema apsolutno ničega drugog što bi moglo da ga ukloni, osim krvi Isusove. Unutrašnjost čaše i zdele mora da se očisti. Pođimo do srži bolesti i primenimo krv koja isceljuje.

Ništa neće izgladiti greha,
Ništa drugo do krv Isusova!
Ništa dobro što učinih ja,
Ništa drugo do krv Isusova!

Nijedan hirurg neće staviti samo flaster preko inficirane rane - radi izgleda. Ako poznaje svoj posao, on zna da mora da zareže nožem i otvori ranu, da je očisti da bi valjano zarasla. Teško čoveku koji zapostavlja rak greha, te putem popravljanja i poboljšavanja traži da dođe do iscelenja!
JOVAN BANJAN

Jedan od najizrazitijih primera popravljanja je iskustvo Jovana Banjana. Evo priznanja iskazanog njegovim rečima:

"Uzeo sam Bibliju i počeo da je čitam s velikim zadovoljstvom. Zatim sam preduzeo korake da se popravim kako u rečima, tako i u životu, te sam počeo da držim zapovesti da bih tako stigao u nebo. Mislio sam da sam time bio ugodan Bogu isto koliko i bilo koji drugi čovek u Engleskoj.

"Tako sam činio godinu dana. Za sve to vreme moji susedi su mislili da sam veoma pobožan, preobražen i religiozan čovek. Veoma su se čudili zbog tako velike i slavne promene u mome životu i ponašanju. I zaista, tako je i bilo, ali ja još nisam poznavao ni Hrista, ni milost, ni veru, ni nadu;

jer, kao što sam otada već dobro uvideo, da sam u to vreme umro, našao bih se u zaista najžalosnijem stanju.

"No moji susedi su bili zaprepašćeni time; mojim velikim obraćenjem od svetogrđa ka nečemu što je ličilo na moralan život. Sada su počeli da me hvale, preporučuju i lepo govore o meni, kako preda mnom, tako i mom odsustvu. Sada sam, kako su govorili, postao pobožan.

"Ali, avaj! Kada sam razumeo da su to bile njihove reči i njihovi utisci o meni, to me je veoma obradovalo, jer iako još nisam bio ništa drugo do jadni obojeni licemer, ipak sam voleo da se o meni govori kao o nekome ko je pobožan. Bio sam ponosan na svoju pobožnost, te sam činio sve da bi ljudi videli ili lepo govorili o meni."

Dakle, Jovan Banjan nije bio spasen ličnom reformacijom. Reformacija neće ni tebe, prijatelju, spasti.

Ovo su neki od lažnih temelja spasenja. Da li si i ti na nekom od njih? Stojiš li na živom pesku ili se uzdaš u Isusa Hrista, Vekovnu Stenu, za spasenje svoje duše? Neka te niko ne prevari. Spasenje je samo kroz Hrista. Sve ostalo je uzaludno. Čovekov način ništa ne pomaže.
ISPRAVNO

Pošto smo razmotrili ono što je lažno, pogledajmo sada ono što je ispravno.

Jednog nezaboravnog dana, pre četiri hiljade godina, mogla su se videti dva umorna putnika kako se penju na planinu Moriju - otac i sin, Avraam i Isaak.

- Eto ognja i drva, a gde je jagnje za žrtvu? - pitao je sin.

- Bog će se, sinko, postarati za jagnje sebi na žrtvu - odgovorio je Duhom nadahnuti otac.

Žrtvenik je bio sagrađen i Isaak je položen na njega. Avraam, uzimajući nož i s podignutom rukom spremnom da ga zarije u srce svome sinu, iznenada je začuo glas odgore:

"Avrame! Avrame! ... ne diži ruke svoje na dijete... I Avram podigavši oči svoje pogleda; i gle, ovan iza njega zapleo se u česti rogovima; i otišavši Avram uze ovna i spali ga na žrtvu mjesto sina svojega" (1. Mojsijeva 22:11-13).

"Mjesto sina svojega." Više stotina godina kasnije, Bog je sam pribavio Jagnje, svog ljubljenog Sina, da umre umesto grešnog i krivog čoveka. Ali dok je Isus visio na krstu nije se čuo glas sa neba, zato što je podnosio kaznu za grešnike. I tako je umro. Isus Hristos, zamena za tebe i za mene.

Hristos, Sin Božiji,
Grešnikovu kaznu uze;
Na krstu viseći,
On za mene umre.

To je, dakle, osnova spasenja. Hristovo delo je jedini pravi temelj, a svaki ostali je živi pesak. Odatle sledi da spasenje nije "po delima". Hristos je učinio to delo pre skoro dve hiljade godina.


1. Priroda Njegovog dela

Ako Golgota bilo šta uči, onda uči o zameni. Takav je plan i nepogrešivo objašnjenje Avraamove žrtve kada je prineo ovna, koga je, kao što nam je rečeno, prineo "mjesto sina svojega" Isaaka. To je ono na šta je Sveti Duh mislio kada je rekao preko proroka: "I Gospod pusti na nj(ega) bezakonje svijeh nas." (Isaija 53:6) Bog je uzeo tvoj i moj greh i stavio ga na svoga Sina, Isusa Hrista, koji ga je poneo na sebi i umro umesto nas.

Došao je veliki dan otkupa. Prvosveštenik dovodi jarca usred ogromnog skupa ljudi. Položivši svoje ruke na jarca, on nad njim priznaje grehe naroda. Zatim jedan čovek odvodi jarca u pustinju. Upravo kao što je jarac ispaštao izrailjske grehove i poneo ih na sebi, tako je i Jagnje Božije ponelo naše grehe i našu krivicu na sebi. Zbog toga je o Njemu pisano: "Evo jagnje Božije koje uklanja greh sveta" (Jovan 1:29).

Tog strašnog časa, kada je tama pokrivala Golgotu, i onoga trenutka kada se iz grudi Gospoda Isusa Hrista oteo taj nezaboravni uzvik: "Bože moj, Bože moj, zašto me ostavi?" - tada je i ta nečista stvar, koja se zove tvoj i moj greh, bila stavljena na Njega. To je bilo toliko užasno da je čak i sam Bog morao da okrene glavu od njega - Isus je bio prinuđen da ga sam ponese.

On vide moje palo stanje,
I znaše moju kob;
On kaznu moju ponese;
Kojoj ja bejah rob.


2. Svedovoljnost Njegovog dela

"Svršeno je!" odjeknule su reči nad Golgotom pred kraj Njegovog ogromnog zadatka (Jovan 19:30). Kako je to bio divan i pobedonosan uzvik! Delo čovekovog otkupljenja je završeno, u potpunosti konačno ostvareno. Ništa više nije moglo da se učini. Spasenje je pribavljeno.

Zar Otac nije sasvim zadovoljen? Jeste! Isus je ispunio svaki zahtev zakona. "Onoga koji nije znao greha Bog je učinio grehom za nas, da mi u njemu postanemo pravednost Božija" (2. Korinćanima 5:21). Da li čovek poštuje Boga time što pokušava da doda još nešto tom svršenom delu? On ne može ništa više da učini, osim da primi i da se osloni na ono što je već bilo učinjeno.

Da učiniš ni veliko ni malo,
O grešniče, ti ne možeš nigda -
Isus Hristos sve je učinio,
Jednom davno, svršeno za svagda!


3. Pobuda Njegovog dela

Ali šta Gaje navelo da podnese toliku žrtvu? Šta drugo do ljubav? "Bog pokazuje svoju ljubav prema nama time što je Hristos umro za nas kad smo još bili grešnici" (Rimljanima 5:. Da lije ljubav uzrok otkupa, ili je otkup uzrok ljubavi? Ljubav je uzrok otkupa. Božije veliko srce, koje je puno bezgranične ljubavi i samilosti, duboko je osećalo za čoveka u njegovom izgubljenom stanju, tako da je On, po vlastitoj volji, dao Isusa Hrista, svog jedinorođenog Sina, da umre. O, kakve li divne ljubavi! Ko može da dospe do njenih granica!? Pomisli samo da je Bog, veliki, svemogući Bog, toliko ljubio da je dao svoga Sina!

Bog ljubi grešnika, ali mrzi njegov greh. Nije istina da nas On voli kada smo dobri, a mrzi kada ne valjamo, kao što neki roditelji uče svoju decu. On nas uvek podjednako voli, isto kao što i majka voli svoje dete kada ima male boginje, a istovremeno mrzi bolest koja je odvaja od deteta.

Ti nisi molio Boga da te ljubi. Ljubav ti je besplatno data. To je bila Njegova inicijativa. O, brate moj i sestro moja, razmisli o tome! - Bog te ljubi! Bez obzira ko si i bez obzira šta si učinio - Bog te ljubi! Možda si najgnusniji grešnik na svetu, najbedniji jadnik koji je ikada živeo, pa ipak - Bog te ljubi! Kako bi mogao da potceniš takvu ljubav, koja se ni sa čim drugim ne može uporediti?


4. Opseg Njegovog dela

Njegovo delo je sveobuhvatno. On kaže: "Onoga koji ide k meni neću izbaciti" (Jovan 6:37). "Ko god" su reči koje On mnogo puta upotrebljava da bi nam pokazao daje Njegovo delo sveobuhvatno. I te velike reči "ko god" podrazumevaju upravo. tebe. Kad god naiđeš na te reči, zameni ih svojim imenom. Učini to nečim ličnim. Imaš pravo da kažeš:

On za mene mučen bi,
Na krstu ga proboh ja,
Ispi čašu žalosti,
Umre za me u mukama.

Da, najopakiji među opakima kao i najbolji; najprevejaniji grešnici, kao i dobri i moralni mogu to da kažu. Niko nije otišao isuviše daleko, niko nije pao isuviše duboko. Gospod Isus može da spase najgore koji bi se mogli naći. Ti nisi isuviše veliki grešnik da On ne bi mogao da te spase. Da, On može da spase čak i tebe.

U stvari, grešnik je jedini taj koji može da Mu priđe i primi spasenje. "Hristos Isus dođe na svet da spase grešnike." (1. Timoteju 1:15) Sam Isus je rekao: "Ne dođoh da pozovem pravedne nego grešne." (Marko 2:17) Ako ostaješ pri svome, da si već dovoljno dobar, onda ti On uopšte ne treba. Ali ako si jadan, kriv, izgubljen i propao grešnik, bez sopstvene praved-nosti, onda si osoba za koju je On došao.

O, prijatelju, dozvoli mi da te usrdno zamolim, u ime moga Spasitelja, da zauzmeš svoje mesto sada, upravo ovog momenta, kao izgubljeni i krivi grešnik, da položiš pravo na onoga koji je Spasitelj grešnika. Osloni se na Njegovo delo za tebe, a ne na svoje za Njega. Priznaj da nemaš ništa što bi mogao da prineseš, da nemaš nikakvih svojih zasluga, te se osloni na ono što je On učinio za tebe na golgotskom krstu. Stani čvrsto na tu Stenu - Isusa Hrista, jer samo Njegova pravednost, samo Njegovo delo, mora da bude osnova tvoga spasenja.

Sada sam vam ukazao na ono što je pogrešno i na ono što je ispravno. "Svjedočim vam danas nebom i zemljom, da sam stavio pred vas život i smrt, blagoslov i prokletstvo; zato izaberi život" (5. Mojsijeva 30:19). Izaberi, kaže Bog. Odluka se mora doneti, i ti sam moraš da je doneseš. Dakle, izaberi i izaberi Hrista. "Pouzdaj se u Gospoda Isusa, pa ćeš biti spasen." Hoćeš li učiniti to? Učini to, i učini to - upravo SADA.

8. Najveći dar ikad ponuđen
Oswald J. Smith
Stojimo pred kapijom Naina. Ulicama je išla povorka sa mrtvačkim sandukom u kome se nalazio leš mladića; jedinca žene udovice.

Iznenada, ožalošćeni su uznemireni, jer ih zaustavlja čovek koji im se žurno približava i maše rukama.

- Samo trenutak, pustite me mrtvacu, - uzviknuo je. - Ja ga mogu povratiti u život.

Povorka se zaustavlja, a oni koji nose kovčeg sa začuđenim izrazom na licu gledaju u čoveka koji se lakta kroz gužvu.

- Ovom čoveku je potrebno obrazovanje, - objašnjava nametljivac, slobodno se približavajući kovčegu u kome leži mrtvac. Iz svojih knjiga o nauci i filozofiji, on pokušava da uči mladog čoveka koji leži u mrtvačkom sanduku pored njegovih nogu.

No on uzalud gleda, tražeći znake života koji se vraća; nema nikakvog odziva. Obrazovanje nije uspelo. On zaboravlja da rađanje i život prethode obrazovanju, da čovek pre svega mora da bude živ da bi mogao da primi obrazovanje.

Malo posle, jedan drugi se približava, objavljujući da on ima tajnu života.

- Sve što je ovom čoveku potrebno, - najavljuje, - to su bolji životni uslovi. Kako možete da očekujete da ćete ostaviti nekakav utisak na njega, kada se nalazi u takvim nezdravim uslovima? - Pri tom im pokazuje đubre i prljavštinu na zemlji.

Zatim počinje da radi. Đubre je počišćeno, a divno cveće umetnički aranžirano oko kovčega. No i on uzalud traži znake života; čovek je još uvek samo leš. Ni socijalna služba nije uspela da ga povrati u život.

Iznenada se pojavljuje treći čovek i gurajući prethodnu dvojicu u stranu, uverava ih da će njemu uspeti da povrati mrtvaca u život.

- A sada, mladiću, - on počinje, - odluči se da živiš. Upotrebi snagu svoje volje. Trgni se. Možeš da ustaneš, samo ako hoćeš. - I tako ga poziva neko vreme.

- Hajde, mladi čoveče, - on nastavlja, pokušavajući sada da utiče na njegova osećanja, - promeni se, promeni se! Pogledaj u svoju jadnu, ožalošćenu majku koja je udovica. Makar samo radi nje, povrati se u život.

Ali nema nikakvog odziva. Pada u očajanje.

- Evo, potpiši ovo obećanje, - uzvikuje, držeći karticu pred njim. "Obećavam, neka mi Bog pomogne, da nikada više neću umreti."

Ali - on je mrtav, mrtav, mrtav! Ni reforma nije uspela da ga povrati u život.

Zatim dolazi do male pauze. Nekoliko trenutaka se niko ne miče. Konačno, veoma polako, kovčegu prilazi čuveni učitelj religije.

- Prijatelji, - uzvikuje - zar još ne znate šta ovom čoveku treba? Religija! Kroz poznavanje pet Mojsijevih knjiga i Talmuda on će se povratiti u život. - Zatim seda pored kovčega.

- A sada - objavljuje učitelj, - pokazaću ovom mladiću 613 tačaka zakona, i ako ih bude verno držao, ponovo će oživeti.

- Ali, - pita jedan od prisutnih - kako mrtvac može da ih drži kad čak ne može ni da čuje reči koje izgovarate?

- Ah, sinko, - uzvikuje učitelj religije - toga se nisam setio. - Zatim tužno odlazi, jer religija nije uspela da ga povrati u život.

Zatim iz gomile izlazi Čovek savršenog pouzdanja i držanja i upućuje se ka mestu neuspeha. Iznenadan tajac obuzima gomilu koja iščekuje, dok On za trenutak stoji pored kovčega.

Da li će ovaj uspeti? Da li On poznaje tajne života i smrti?

Zatim Čovek progovara. Njegov glas je miran, ali pun autoriteta.

- Mladiću, tebi govorim, ustani!

Ljudi znatiželjno prilaze bliže da vide. Ko je ovo? Ko je taj što kaže "Tebi govorim!"? Kakva se to sila krije u ovome koji izgovara te reči? Kakav je to Čovek?

Iznenada dobijaju odgovor na svoja pitanja. Očni kapci zadrhtaše, boja se vraća u obraze; srce opet počinje da kuca, i mladić ustaje na noge.

Šta se desilo? Isus je dao život. Čovek je bio mrtav, i pre svega i iznad svega, njemu je bio potreban život. Sin Božiji je to znao, pa mu ga je i dao.

Tako je i sa tobom, prijatelju, pošto si i ti mrtav - mrtav "zbog svojih prestupa i grehova." (Efescima 2:1) I tebi je potreban život. Ali život koji je tebi potreban, nije fizički život, nego duhovni. I taj život se nalazi u Hristu, i on je najveći dar koji je ikada bio ponuđen.
ŽIVI MRTVACI

Niko nikada neće ući u nebo bez večnog života. Tamo ne može da boravi ništa drugo do Bogo-život. Onaj koji ima taj život biće primljen. Onaj koji ga nema, neće moći da Uđe.

To je bila svrha Hristovog dolaska. On je rekao: "Ja sam došao da imaju život" (Jovan 10:10).

Zašto je večni život neophodan? Zbog toga što su ljudi "mrtvi zbog svojih prestupa i grehova." Čovek je trojedino biće koje ima duh, dušu i telo. Šta je to umrlo kada je Adam pao u greh? Bog je rekao: "Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš" (1. Mojsijeva 2:17). Šta je umrlo? Da li je to bilo telo?

Svakako da nije - ne toga dana. On je fizički bio živ kao i do tada. Da li je to bila njegova duša - njegov razum, volja i osećanja? Nikako. On je još uvek mogao da razmišlja, planira i oseća. Dakle, mora da je to bio njegov duh. Sve do toga dana njegova zajednica sa Bogom nije bila narušena. Ali onoga časa kada je zgrešio, više nije bio u dodiru sa Bogom. Zbog toga je potrebno da čovekov duh oživi.

Ljudi bi mogli da izgledaju živi jednostavno zbog toga što su duša i telo još uvek aktivni. Ali gledajući na ljudsku vrstu, Bog deli ljude samo u dve grupe - oni koji su živi i oni koji su mrtvi.

Gledamo čoveka kako ide ulicom i kažemo: "Taj čovek je svakako živ." Šta pod tim podrazumevamo? Pa jednostavno daje on telesno živ. On poseduje fizički život. No njegov duh bi mogao da bude mrtav, i ako je njegov duh mrtav - ako nikada nije bio nanovo rođen - onda je u Božijim očima mrtav.

Posmatramo sposobnog biznismena kako radi u svojoj kancelariji i kažemo: "Eto čoveka koji je pun života!" Ali šta time želimo da kažemo? Jednostavno da je njegova duševna priroda živa. Njegov razum je brz, njegova osećanja su aktivna. No Bog ga sasvim drukčije gleda i prosuđuje; On kaže: "Taj čovek je mrtav." Vidiš, mi govorimo o prolaznom, a Bog o večnom.

Prisustvujemo pogrebu jednog hrišćanina i posmatramo njegove ostatke. Što se nas tiče, taj čovek je mrtav. Ali mi pri tom mislimo na njegovo telo. No Bog kaže: "On je živ." Vidiš, on je bio oživljen u svom duhu; primio je večni život, te je bio nanovo rođen. Dakle, i pored toga što je njegovo telo proglašeno mrtvim, on je ipak živ.
ODREĐUJE ČOVEKOVU SUDBINU

Evo šta određuje čovekovu sudbinu. "Ko veruje u Sina ima večni život; a ko je neposlušan Sinu neće videti života, nego gnev Božiji ostaje na njemu" (Jovan 3:36). Na jednoj strani je život. Na drugoj strani: "gnev Božiji".

"Zaista, zaista, kažem vam: ko sluša moju reč i veruje onome koji me je poslao, ima večni život i ne dolazi pred sud, nego je prešao iz smrti u život" (Jovan 5:24). I ovde imamo dve strane - život i osudu.

"Dajem im večni život, pa neće nikada propasti" (Jovan 10:28). Odbaciti dar života, znači propasti. Moraš se odlučiti. Čovek bira vlastitu sudbinu.

Da li ti, prijatelju, imaš večni život? Od odgovora na to pitanje zavisi tvoja večna radost ili tvoj jad.
ROĐENJE I ŽIVOT

Bez rođenja nema života. Prirodni ili telesni život dolazi na svet putem rođenja, a isto tako i duhovni. "Valja vam se nanovo roditi." (Jovan 3:7) Hristos mora da uđe u tvoje srce, i onoga trenutka kada se to desi, imaš život - Večni Život.

Prijatelju, hrišćanstvo nije nekakvo mrtvo, hladno verovanje. Hrišćanstvo je život; to je život Božiji u čovek- ovom srcu. To je ono što ga čini jedinstvenim.

Naši roditelji su nam dali prirodno rođenje, ali Bog daje duhovno rođenje, jer prirodno rođenje nije dovoljno. Roditi se jednom znači umreti dva puta, a roditi se dva puta znači umreti jedanput.

Samo putem duhovnog rođenja Bog postaje naš Otac. "Vaš otac je đavo i vi ste njegova deca," (Jovan 8:44) rekao je Isus. Bog je tvoj Stvoritelj, ali nije i tvoj Otac. Ne postoji sveopšte Božije očinstvo i sveopšte bratstvo ljudi. Ti nisi moj brat sve dok ne budeš rođen u porodici kojoj ja pripadam - Božijoj porodici; samo tada Bog može da bude tvoj Otac.
KORENITA PROMENA

Kada si nanovo rođen dolazi do korenite promene: "Ako je ko u Hristu - novo je stvorenje; staro je prošlo, vidi, postalo je novo" (2. Korinćanima 5:17). Ako nema ovakve promene, nema ni života. Kad Hristos uđe u čovekovo srce, onda sve postaje novo. Stvari koje si nekada voleo sada mrziš, a stvari koje si nekada mrzeo sada voliš.
IZ SMRTI U ŽIVOT

Biti nanovo rođen znači preći iz smrti u život. Ti ne ulaziš u duhovni svet kad umreš. Kad umreš ti samo prelaziš iz jednog stanja toga sveta u drugo. To je jedan isti svet. Prava promena nastupa pri obraćenju. Svi su ljudi rođeni u prirodnom svetu. Duhovni svet je jedan sasvim novi delokrug. Sav trud ka samopoboljšanju može da se svrši samo u delokrugu prirodnog. Mora doći do toga da život iz duhovnog sveta, koji ne pripada prirodnom svetu, uđe u srce i da te time prenese iz prirodnog u duhovni svet.

Ti ulaziš u Carstvo Božije dok si još ovde. Kad nastupi smrt, ti jednostavno ulaziš u drugi odeljak tog istog Carstva. Svaki živi čovek se nalazi u jednom, ili u drugom svetu. On se nalazi ili u carstvu tame ili u Carstvu svetlosti, ili u sataninom carstvu, ili u Božijem Carstvu. Kojem carstvu ti pripadaš?

Ja često razmišljam o žiru i dijamantu; žir je bez sjaja i neprivlačan, a dijamant svetluca lepotom svoga sjaja. Mnogi vernici su kao žir: bez sjaja i neprivlačni kao hrišćani, dok se mnogi nespaseni svetski ljudi ponose svojom moralnošću i hvališu kako su bolji od nekih članova crkve koje poznaju, a verovatno i jeste tako. Oni su poput dijamanta.

No hajde da ih posadimo u zemlju, i da se na isto mesto vratimo posle sedamdeset i pet godina. Šta ćemo naći? Tamo gde je posađen žir biće ogroman hrast, jak i prav, koji može da se usprotivi nepogodama koje navaljuju na njega. A sada kopaj tamo gde si zakopao dijamant, i gle, nema ničeg drugog osim istog dijamanta. U čemu je razlika? Jedan je u sebi nosio život, a drugi nije.

Tako je i sa prirodnim i duhovnim čovekom; jedan ima," život - Večni Život, a drugi je beživotan. Duhovni čovek ima u sebi Božiji život i živeće sa Njim u večnosti;

moralan čovek, iako je spolja privlačan, ipak je mrtav. On nema ono što je neophodno, to jest, nema život. Dakle, moralnost nije dovoljna; nema života. Nikodim je bio i moralan i religiozan, ali Isus mu je rekao: "Valja vam se nanovo roditi" (Jovan 3:7).

Pred sobom imamo dva buketa cveća. Iz daljine su oba podjednako lepa. Ali kada ih izbliza bolje zagledaš, razlika je ogromna. Jedan buket divno miriše. A drugi - ništa. Veštački je, imitacija pravog. Jedan je živ, drugi je mrtav. Jedan ima život, drugi je beživotan.

Isto je i sa tobom. Oponašanje, priznavanje i izgled ne važe. Izgledati kao hrišćanin ne znači da čovek jeste hrišćanin. Priznavati je jedna stvar; posedovati je druga. Veštačko spasenje nije spasenje. Nikakav obojeni licemer ne može da prođe. Da bi imao Božiju prirodu, ti moraš da poseduješ Božiji život.

Hrišćanstvo nije tek samo neki etički ili moralni sistem; to je usađivanje jednog novog života - Božijeg života u srce čoveka, putem delovanja Svetog Duha. Poslušnost onome što uči Beseda na gori, zajedno sa svim ostalim moralnim učenjem Biblije, nikada neće proizvesti život. "Ko ima Sina ima život; ko nema Sina Božijeg, nema života" (1. Jovanova 5:12).
NOVA VRSTA

Nanovo rođenje znači novu vrstu. "Što je rođeno od tela - telo je." (Jovan 3:6) Različite vrste ne mogu da se spare. Ljudi su to pokušali, ali im nije uspelo. Postigli su nove osobine, ali ne i nove vrste. To je jedan od nepromenljivih Božijih zakona. Životinja ostaje životinja. Riba se nikada nije promenila u pticu. Ali, "što je rođeno od Duha - duh je." (Jovan 3:6) Ovde sada imamo novu vrstu, i to je moguće samo onda kada su ljudi rođeni od Duha Božijeg. Oni tek onda primaju novi život.

Zašto se ponašaš na određeni način? Zašto grešiš? Zbog toga što si takav. Ti činiš ono što činiš zbog toga što si takav kakav si. Ako si u Adamu, činićeš ono što je i on činio. Ako si u Hristu, činićeš ono što On čini. Ja sam Smit zato što sam se rodio u porodici Smita. Ja ličim na svoga oca. Ja hodam kao moj otac. To nije zbog toga što to pokušavam, niti zbog toga što hoću da ga oponašam, nego jednostavno zato što sam Smit. Rođen sam u toj porodici.

Zašto psi laju, petlovi kukuriču, a mačke mauču? Nikada nisu išli na časove. Niko ih nije tome učio. To čine sasvim prirodno. Još nikada nisi čuo da pas mauče ili da mačka laje. Zašto? Pas laje zbog toga što je rođen u pasjoj porodici. Petao kukuriče iz istog razloga, a mačke mauču zato što su mačke. To su porodice kojima one pripadaju. One čine ono što čine zbog toga što su ono što jesu.

Da li si ikada posmatrao krave i konje zajedno na livadi? Kako krava ustaje? Ako si živeo na selu, onda znaš. Krava uvek ustaje prvo na zadnje noge. Ali još nikada nisi video konja daje ustao na zadnje noge. Konji ustaju na prednje noge. Odakle ta razlika? Jednostavno zbog toga što imaju drugu prirodu.

Naša priroda je da grešimo i sve dok ne primimo Božiji život u sebe, nastavićemo da grešimo. Naša priroda će se uvek pokazivati. Drukčije ne može da bude. Nanovo rođenje znači novu prirodu i mi nikada nećemo činiti drukčije sve dok se nanovo ne rodimo i ne primimo Božiji život. Odatle i neophodnost nanovog rođenja.

Da li si znao da samo Božiji život može da opstane u nebu? Prirodnom životu tamo nema mesta. Život koji je dat ribi omogućava joj da živi u vodi. Život ptice omogućava joj da živi u vazduhu. Život Božiji je jedini život koji je prikladan za nebo. Dakle, Isus nije proizvoljno rekao: "Valja vam se nanovo roditi." On je jednostavno objavio jednu činjenicu. Da bi čovek živeo u nebu, on mora da ima prirodu koja je prikladna za nebo.
SADAŠNJE ISKUSTVO

To je sadašnje iskustvo. "Ko veruje u Sina IMA večni život." (Jovan 3:36) "Zaista, zaista, kažem vam: ko sluša moju reč i veruje onome koji me je poslao, IMA večni život i ne dolazi pred sud, nego je prešao iz smrti u život." (Jovan 5:24) "Ko ima Sina IMA život." (1. Jovanova 5:12) Hvala Bogu da i ti možeš da budeš spasen upravo SADA.

Rani metodistički propovednici su se zvali "sada" propovednici zato što su nudili spasenje sada. Spasenje nije nešto što se prima na samrti ili posle smrti; ono se prima sada. Ako ne budeš imao taj život pre nego što umreš, nikada ga nećeš ni imati. "Evo sad je najpoželjnije vreme, evo sad je dan spasenja" (2. Korinćanima 6:2).
TRENUTNO ISKUSTVO

Dalje, to je trenutno iskustvo. Mora da bude" takvo. Rođenje se uvek desi u jednom trenutku, pa je i duhovno rođenje bez izuzetka. Nije potrebno godinu dana da se neko rodi. Zato i imamo rođendane. Svi možemo da ukažemo na određeni dan kada smo se rodili. Isto tako i novo rođenje mora da bude presudno iskustvo. Moglo bi da protekne dosta vremena dok ne dođe do toga, ali kada se jednom desi, desi se u trenutku.

Ako ispitaš svaki pojedini slučaj obraćenja, videćeš da se svaki od njih desio u trenutku - tako je bilo sa 3.000 duša na dan Pentekosta, sa Pavlom na putu za Damask, sa tamničarem u Filipima - svi su se obratili u trenutku.

Kako bi drukčije i moglo da bude? Pretpostavimo da ti ponudim poklon. Postoji trenutak kada ga nemaš, da bi ga sledećeg trenutka već imao. Poklon je u trenutku prešao iz moje ruke u tvoju. Večni život je dar. Postoji trenutak kada ga nemaš, a zatim postoji trenutak kada ga imaš. Mora postojati jedan trenutak kada ga primaš. Drukčije ne može. Ne postoji slučaj postepenog obraćenja. Život se uvek prima u jednom trenutku.
ISKUSTVO ZA KOJE SE ZNA

Zatim, to je iskustvo za koje se zna. "Ovo napisah vama koji verujete u ime Sina Božijeg, da znate -da imate večni život" (1. Jovanova 5:13). Ne da biste se nadali ili nagađali nego da Z-N-A-T-E - da ZNATE.

Pre više godina kada sam bio misionar među Indijan- cima, radnica iz jedne od naših najpoznatijih denominacija je čula kako sam rekao da znam da sam spasen. Mislila je da dopuštam sebi veliku slobodu. "A zar vi ne znate da imate večni život?" pitao sam. "Svakako da ne znam," glasio je njen odgovor. "Ja to nikako ne mogu da znam do sudnjeg dana."

Pogledao sam je sa zaprepašćenjem. "I ipak ste došli ovamo kao misionarka da objavljujete evanđelje Indijancima; pozivaćete ih da postanu hrišćani, a vi sami ne znate da li jeste ili niste hrišćanka?"

Nije li čudno da znamo sve ostalo osim ovoga. Pretpostavimo da te pitam: "Da li si oženjen? Da li imaš decu? Da li si ručao?" Ti ne odgovaraš: "Mislim da jesam. Nadam se." Na ta pitanja odgovaraš određeno sa "da", ili sa "ne". A u vezi sa spasenjem, oklevaš.
NEUNIŠTIV

Konačno, taj život je neuništiv. Jednoga dana ćeš čuti daje Osvald Smit mrtav. Nemoj u to da veruješ. Tada ću biti življi nego ikad ranije, jer posedujem život koji je neuništiv.

Bog kaže da čovek koji ima večni život "ne umire... živeće doveka." (Jovan 6:50-51) Isus je rekao: "I svaki, koji živi i veruje u mene, neće umreti doveka." (Jovan 6:26) Biblija mnogo puta govori o životu večnom i večnom životu. Isus je "uništio smrt." (2. Timotiju 1:10)

Ljudi mogu da unište moje telo, ali ne mogu da me ubiju. Oni mogu da oštete kuću u kojoj živim, ali ja sam besmrtan. Odseci mi ruke ako hoćeš, ali ja sam još uvek živ. Odseci mi noge, ali ja još uvek živim. Skini mi glavu, šta si učinio? Uništio si mesto moga obitavališta, ali mene nisi dodirnuo.

Oslobodio si me zatvora. Sada mogu da idem i živim u novom svetu, životom slobode i radosti za koje nikada ranije nisam znao. Otvorio si moj kavez i pustio me napolje. Više ne moram da vučem za sobom svoje umorno, slabo i bolešljivo telo. Sada sam slobodan.
MOJ TEKST

"Bog nam je dao život večni i ovaj život je u njegovom Sinu. Ko ima Sina ima život; ko nema Sina Božijeg, nema života" (1. Jovanova 5:11-12).

"Bog nam je dao." Spasenje je dar. Ne možeš da ga zaradiš, ne možeš da radiš za njega, ne možeš da ga zaslužiš. U stvari, ne možeš da ga dobiješ ukoliko nisi voljan da ga primiš kao dar. "Dar Božiji je - večni život u Hristu Isusu, Gospodu našem" (Rimljanima 6:23). Moraš doći kao siromah. Moraš ga uzeti kao što bi primio i božićni poklon.

Da li je izgubljeni sin morao nešto da plati, ili da ponudi u zamenu za ljubaznost koju mu je otac ukazao? Da li je morao da plati za obuću, haljinu, prsten i ugojeno tele? Ne, svakako da nije! (Luka 15:11-24) Isto tako je i sa večnim životom.

"Bog nam je dao život večni." Pretpostavimo da ovo parče hartije predstavlja večni život. Slušaj sada: "Bog nam je dao život večni i ovaj život je u njegovom Sinu." Uzimam ovo parče hartije i stavljam ga u knjigu. I kao što je hartija u knjizi, tako je i večni život u Hristu. On nije u crkvi, nije u moralnosti, nije u religiji - u Hristu je. Dakle, ako ne dođeš Hristu, nikada ga nećeš dobiti, jer ga nigde ne možeš ni naći osim u Njemu.

A sada čuj sledeću izjavu: "Ko ima Sina ima život." Ako imam ovu knjigu, imam i parče hartije koje se nalazi u njoj. Ako hoću hartiju, moram da uzmem knjigu, jer se hartija nalazi u njoj. Bog je stavio večni život u svoga Sina, i sada kaže: "Ko ima Sina ima život." Dakle, ne moraš da brineš o večnom životu; samo bi trebalo da postaviš sebi jedno pitanje: Da li je Isus Hristos, Božiji Sin, moj Spasitelj? Ako imam Sina, imam život.

A sada zapazi poslednju stvar: "Ko nema Sina Božijeg, nema života." Života osim Hrista nema. Ako nemam Hrista, nemam života, a ako nemam života, onda sam izgubljen.

Zašto ćeš da propadneš? Isus na to daje odgovor: "Nećete da dođete k meni - da imate život" (Jovan 5:40). Ne kaže ne možete, nego nećete. Odatle sledi da ako hoćeš da imaš večni život, najveći dar koji ti je ikada ponuđen, onda moraš da dođeš Isusu. Moraš da Ga primiš za svog ličnog Spasitelja. Da li ćeš to učiniti? Učini to, i učini to upravo - SADA.

9. Kada žetva prođe
Oswald J. Smith
Pre mnogo godina, dok sam još bio mladić i neposredno po svom obraćenju, odlazio sam na biblijske časove u Čalmersovu prezviterijansku crkvu u Torontu. Tamo sam čuo grupu ljudi koji su razgovarali o novom pastoru koji je upravo preuzeo vođstvo crkve u prezviterijanskoj crkvi u Carskoj ulici. Govorili su o velikim skupovima, o mnoštvu ljudi koji su se okupljali da čuju njegove evanđeoske propovedi. Čuo sam da se zvao Morov (J. D. Morrow); bio je atletičar i osvojio je mnoge pehare kao trkač.

Odmah sam se zainteresovao. Moje mlado srce se odazvalo onome što sam čuo, te sam odmah odlučio da ne gubim više vreme, nego da i sam odem na službu g. Morova.

U nedelju uveče sam se našao na službi. Sala se brzo punila. Vladalo je veliko uzbuđenje. Osećao sam ga u atmosferi. Uskoro je velika prostorija bila puna ljudi. Zatim je izišao g. Morov i preuzeo reč. Imao je dugu kosu. Bila je toliko duga da mu je padala po ramenima. Osmehivao se, i dok sam ga posmatrao, shvatio sam da gledam u čoveka koji je bio vođa, čoveka koji bi mogao da ostvari mnogo za Boga.

Pevale su se evanđeoske pesme. Bile su to stare evanđeoske duhovne pesme. Vodio je sam g. Morov. Cela služba je bila živa i ispunjena radošću i veoma privlačna. Moje mlado srce se odmah zagrejalo.

Ali ono što je držalo moju pažnju više od bilo čega, bila je sama poruka. G. Morov je uzeo za svoj tekst Jeremiju 8:20: "Žetva je prošla, ljeto minulo, a mi se ne izbavismo."

A zatim je molećivim glasom počeo da preklinje okupljene da se odluče za Isusa Hrista. Nikada neću zaboraviti taj poziv, I pored toga što je otada prošlo mnogo godina, još uvek ga se sasvim jasno sećam. Srce mi je snažno tuklo, a oči nisam mogao da odvojim od njega. Njegov glas je bio nežan i molećiv. Ceo skup je sedeo u savršenoj tišini, gutajući svaku reč.

Više puta je ponovio svoj tekst: "Žetva je prošla, ljeto minulo, a mi se ne izbavismo." Atmosfera je bila takva da je nikada nisam zaboravio. Slušao sam čoveka koji je bio smrtno ozbiljan, čoveka koji je osećao svaku reč koju je izgovarao. Govorio je kao čovek koju umire, ljudima koji umiru, obnažujući duše onih koji su se nalazili pred njim, moleći, pozivajući, preklinjući.

Morov nije znao da će mladić od osamnaest godina koji ga je slušao te večeri, naslediti njegovu službu. Svaka Morovova reč je na mene ostavljala duboki utisak kao još ništa do tada. Odmah sam prionuo uz njega. To je bio čovek koga sam mogao da sledim, čovek koji je mogao da me vodi onako kako sam želeo da budem vođen, čovek čija me je poruka nadahnjivala. Mnogo vremena je prošlo od te divne večeri, ali te reči još uvek zvone u mojim ušima, i još uvek čujem molećivi glas toga propovednika, koji je već odavno otišao i primio svoju platu - "Žetva je prošla, ljeto minulo, a mi se ne izbavismo."

Ima jedna duhovna pesma koju sam slušao još dok sam bio sasvim mali. Pevala se u vreme D. L. Mudija i često su je koristili na evađeoskim službama, iako se danas retko može naći u pesmaricama. Evo njenog refrena:

Kada žetva prođe,
A i leto mine,
I Isus te ne poziva više.

Ta evanđeoska pesma je još uvek sa mnom, iako je nisam čuo da se javno pevala za poslednjih četvrt veka. To je bila duhovna pesma koju je Bog moćno upotrebio da dovede duše Hristu, pesma koja opominje i upozorava. Ona govori o žetvi i opominje da će doći dan kada će se žetva završiti i leto proći. Ona donosi karanje i shvatanje o blizini večnosti i opasnosti oklevanja.

Sada bih hteo da kažem četiri stvari u vezi sa žetvom; svaka od njih je od najveće važnosti. Dozvolite mi da pođem po redu.


Prvo: Za žetvu uvek postoji vreme

Kao dečak, dok sam živeo u Embrou, gledao sam vozove pune žetelaca kako odlaze na zapad Kanade. To se dešavalo svake godine od 1891. do 1929. što je na mene ostavilo duboki utisak. Iako je to trajalo relativno kratko vreme, ipak je vladalo veliko uzbuđenje.

Svakoga dana na našoj stanici su se zaustavljali specijalni žetelački vozovi u koje su se penjale grupe ljudi. Govorili su mi da idu u Minitobu, Saskačivan i Albertu na ogromnu žetvu pšenice koja je bila spremna, i ako odmah ne pođu, ona bi propala.

Ali čemu žurba? Zašto nisu mogli da idu u neko drugo vreme? Zašto baš u isto vreme svake godine? Jednostavno zato da ne propuste veliku žetvu, jer ako ne požure, ona bi zauvek propala. Zato nije smelo da se gubi vreme. Radilo se o sada, ili nikada.

Dozvolite mi da vam kažem da je isto i sa duhovnom žetvom. Ona mora da se spremi u žitnicu. Postoji vreme kada Božiji Duh aktivno radi među nekim stanovništvom, kada se evanđelje propoveda i duše se spasavaju, kada Sveti Duh presvedočava ljude o njihovoj potrebi za Hristom. Postoji vreme naročite Božije milosti kada se odlučuje; propustiti takve prilike znači stavljati na kocku svoje spasenje, te biti izgubljen i to izgubljen za večnost.

U proteklim vremenima je bilo takvih blagoslova. U Nojevo vreme je bila takva specijalna Božija milost. Da li si čitao kako je on propovedao sto dvadeset godina, upozoravajući ljude na potop koji dolazi i opominjući ih da se izbave od Božijeg gneva. No oni su se oglušili o njegove opomene. Nisu hteli da slušaju. Do tada još nikada nisu videli kišu. Nisu mogli da zamisle takav sud. Zato su se smejali i rugali. Ali Noje je nastavio da propoveda - propovedao je i gradio kovčeg, dok se gomila na to uopšte nije obazirala, čak su se i tesari koji su radili za njega, podsmevali njegovim rečima.

Ljudi su živeli u grehu. Odvratili su se od Boga. Nemoral, pokvarenost, nasilje i brutalnost su obeležavali njihovu civilizaciju, a Bog se uvek gnušao takvih stvari. No i pored takve strašne pokvarenosti i nasilja na sve strane, Bog im je ipak pružio priliku da se pokaju.

Iznenada ih je stigao predviđeni sud. Počela je da pada velika kiša; i voda na zemlji je sve više rasla. Konačno je svaka planina bila poplavljena. Noje i njegova porodica su bili u sigurnosti, u kovčegu čija su vrata bila čvrsto zatvorena. Svi ostali su bili napolju i pošto su se nalazili izvan kovčega, svi su se podavili u vodama potopa.

Postojao je još jedan dan naročite Božije milosti. To je bilo u vreme Jude i Izrailja. Dolazio je prorok za prorokom. Naroje bio opomenut. Pružena im je svaka moguća prilika. Ništa nije bilo iznenada. Bog je slao svoje sluge pokolenjima da ih opomenu da će otići u ropstvo, ali oni nisu hteli da slušaju. Nastavili su u svom grehu i neposlušnosti, ne obazirući se na Božije proroke i njihove opomene. Konačno je došao Božiji sud. Samarija je pala, zatim Jerusalim, a narod je bio odveden u ropstvo. Po gradovima je vladala glad. Žene su jele svoju decu. Krv je tekla na sve strane. Sud je zaista bio užasan. Žetva je prošla.

Postojao je još jedan dan posebne Božije milosti. To je bilo kada je Isus bio na Zemlji. I On je upozoravao na sud koji se približava, no ljudi su se oglušili o Njegove reči. "Jerusalime, Jerusalime," uzviknuo je, "koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem poslane k tebi, koliko puta htedoh da skupim tvoju decu, kao što kvočka skuplja svoje piliće pod krila, i ne htedoste. Eto, ostavlja vam se dom vaš pust" (Matej 23:37-38).

Usledio je sud 70. godine posle Hrista; bio je strašan! Kakvih li muka, kakve li nevolje, kakvog li bola srca. Ulicama grada tekla je krv. Pored puteva je bilo pobodeno hiljade krstova. Josif Flavije nam kaže da ih je bilo toliko da su izgledali kao šuma. Na svakom od njih je visio i umirao čovek u mukama. Kanibalizam je držao grad u svojim kandžama. Zatim je sledilo progonstvo svuda po svetu - progonstvo koje se nastavilo sve do danas, i to sve zbog toga što ljudi nisu hteli da prepoznaju vreme Božije milosti i da se odvrate od svojih greha. Još jednom je žetva prošla, leto je minulo, a oni se nisu izbavili. Kakve li nesreće!

I mi smo imali takvu Božiju milost. U istoriji sveta nikada nije bilo toliko propovedanja evanđelja koliko u naše vreme. Razmisli o evangeliziranju koje se desilo za poslednjih sto-dvesta godina. Engleska je bila na ivici propasti, srljajući ka Francuskoj revoluciji, kada je Bog podigao Džona Veslija, Džordža Vitfilda i Čarlsa Veslija, te ih poslao da propovedaju evanđelje.

To je bilo vreme najveće Božije milosti koje je svet doživeo još od apostolskih dana. Tako nešto se nije dogodilo ni pre ni posle toga. Veslijevi evanđelisti su išli po celom svetu, ne kao pastori, nego kao vatreni buditelji, da propovedaju evanđelje i zadobiju duše za Isusa Hrista. Bog je upotrebio metodizam da opomene ljude svuda i da im objavi neophodnost obraćenja.

Zatim smo u Americi imali Finija i Mudija, kroz čiju je službu Bog poslao probuđenje i evangeliziranje kakvo Amerika nikad ranije nije doživela. Hiljade i hiljade ljudi je bilo spaseno; ali mnogi su, čak i onda, odbacili Božiju ponudu milosti i oglušili se o Njegovu milost.

Bog je zatim poslao Sperdžena, Sandija, Torija, Džipsi Smita, te su i oni upozoravali ljude na važnost pokajanja i pozivali mnoštvo da se odvrati od greha i primi Hrista. I to je bilo vreme naročite Božije milosti kada je Bog svuda govorio izgubljenim ljudima i ženama. Ali i tada su se nebrojane hiljade oglušile o Njegove pozive.

Sada, u ovim poslednjim danima, imamo Bili Grejema koji objavljuje narodima da se pomire sa Bogom, ili da se suoče sa Njegovim sudom. Bog nikada nije bio bez svojih svedoka. Pre suda, On je uvek nudio svoju blagodat. Mora biti jedno ili drugo - ili milost ili sud. Oboje ne može. Ako ti, prijatelju moj, nećeš da primiš Božiju milost, sada, dokle ona traje, moraćeš da se suočiš sa Njegovim sudom.


Drugo: Bez Boga nema žetve

Hteo bih da budem sasvim jasan i da vam kažem da čovek ima jako malo udela u tome. Čovek može da poseje i zalije, ali samo Bog može da da uzrast. Ima onih koji propovedaju i poučavaju - onih koji opominju i upozoravaju, onih koji preklinju i mole. Ima onih koji čine sve što se može učiniti da bi naveli ljude da se pomire sa Bogom. Ali pošto čovek učini sve što može, ostaje na Bogu da podari uzrast. Na kraju krajeva, samo Bog može da spase.

Sećate li se reči koje je Gospod Isus rekao u Jovanu 6:44? Rekao je: "Niko ne može da dođe k meni, ako ga ne privuče Otac koji me je poslao." Prijatelju, to je jedna od najozbiljnijih izjava koje možemo naći u Božijoj Reči. Ti misliš da možeš da se spaseš kad god hoćeš. Ti zamišljaš da možeš da primiš Hrista kad ti budeš spreman. Odmah ću ti reći da nije tako. Ti moraš da primiš Isusa Hrista onda kada ti Bog ukaže svoju naročitu milost, kada Sveti Duh deluje u tvome srcu.

Dozvoli mi da te upitam, da li si ikada osetio da te Sveti Duh poziva? Da li te je Bog privlačio k sebi? Da li je u tvome srcu ikada bilo želje da primiš Isusa Hrista za svog Spasitelja? Da li se sećaš vremena kada si želeo da budeš spasen - kada si čeznuo da budeš nanovo rođen? Da li si ikada bio zabrinut za spasenje svoje duše? Da li znaš bilo šta o karajućoj sili Svetoga Duha?

Prijatelju moj, ako jesi, onda si bio svestan glasa Božijeg. Sam Bog ti je govorio. Sveti Duh te je navodio da se obratiš i budeš spasen. To je bilo vreme kada je trebalo da se odlučiš. Tvoje srce je sada možda okorelo, hladno i nezainteresovano. Možda više nemaš želje da se obratiš. Možda se više ne osećaš pokaranim za greh, Sveti Duh te je ostavio i Bog se okrenuo od tebe.

Ne zato što je On tako hteo; Bog nikada ne diže ruke od čoveka, dok čovek ne digne ruke od Njega. Ali, ako si se uporno oglušivao o ljubazna privlačenja Svetoga Duha, i ako si odbio da se pomiriš sa Bogom, možda je te želje nestalo. Svaki put kada odbiješ, sledećeg puta je teže. Svaki put kad kažeš ne, sve je teže da kažeš da.

Opet kažem, postoji vreme kada ti Božiji Duh ukazuje milost, kada dolazi do kretan"a Svetoga Duha u tvome životu, kada ti se Bog približava i kada si svestan Njegovih poziva. Samo On može da spase tvoju dušu i ako On to ne učini, nikada se neće ni desiti, jer bez Boga žetve ne može da bude. Zato, "Danas ako čujete njegov glas, neka vam ne otvrdnu vaša srca" (Jevrejima 4:7).

Ako ti, prijatelju, zanemariš Njegovo vreme milosti, moglo bi da ti bude nemoguće da dođeš. Zbog toga te usrdno pozivam da ispitaš svoje srce i postaviš sebi pitanje da li Sveti Duh radi sa tobom, ili ne, da li imaš želju da budeš spasen, da li si zabrinut za spasenje svoje duše, da li te Bog još uvek privlači k sebi, jer ponavljam, bez Boga nema žetve. "Niko ne može da dođe k meni, ako ga ne privuče Otac koji me je poslao."


Treće: Žanje se uvek u najbolje doba

Da li ti je jasno da se veoma malo ljudi spasava posle tridesete godine života, a da se većina spasava pre nego što im je dvadeset i pet godina? Iz vlastitog iskustva mogu da kažem da kad god sam na skupovima postavljao pitanje kada su se ljudi obratili Hristu, većina je potvrdila da su se spasli pre nego što im je bilo dvadeset godina. Prijatelju moj, to su veoma ozbiljne činjenice. Ako se samo malo ljudi spasava posle tridesete godine života, ako se većina spasava pre toga, kako je sa tobom? Da li imaš više od trideset godina? Ako imaš, onda su ti izgledi mali.

Žetva se skuplja u najbolje doba. Sveti Duh pokreće mlade ljude i žene dok su na pragu života. Zatim, ako Mu se protive i otvrdnu, malo po malo postaje sve teže da se spasu. Kada nastupe srednje i starije godine, oni nalaze da im se srce više ne odaziva i uviđaju da pripadaju onoj grupi ljudi koja ne prima Hrista u velikom broju, nego tek poneki.

Oni možda otvrdnu zbog greha. Navike su im utvrđene. U mlađim godinama ih je lako odbaciti, ali kada se nit mnogo puta obavije, teško je prekinuti. Sećaš li se kako si se osećao kada si prvi put zgrešio i šta se desilo kasnije? Navikao si na svoj greh, zar nije tako?

Ispočetka si bio strašno pokaran za greh. Savest te je uznemiravala, ali je ti nisi slušao. Nastavljao si da ideš sve dalje, te si na kraju mogao da činiš greh a da te savest skoro uopšte više o tome ne opominje. Sve što treba da učiniš jeste da se okreneš ne obazirući se na zvonjenje budilnika - sledećeg puta ga nećeš ni čuti. Tako je i sa grehom. On te hvata sve dok te konačno potpuno ne savlada. Savest je ućutkana. Budilnik više ne zvoni - više ga ne čuješ.

Tako nastavljaš u svom grehu ne obazirući se na Duha Božijeg. Kada te greh zahvati, ne možeš više da ga se otarasiš; postaješ njegov rob, a on postaje tvoj gospodar. Zatim, pošto uspešno ućutkaš svoju savest i ugušiš Svetoga Duha, nastavljaš sa svojim revoltom, i što si stariji sve je teže da se okreneš i primiš Isusa Hrista.

Prijatelju, kako je sa tobom? Da li si u najboljem dobu? Da li si još uvek mlad? Da li ti je manje od dvadeset godina? Zašto onda ne bi primio Gospoda Isusa Hrista sada, pre nego što bude kasno? Ili možda imaš više od trideset godina i uskoro ćeš zaći u četrdesete godine svoga života? Onda pazi! Tvoje šanse su slabe. Kako godine odmiču biće ti sve teže. Nije ni čudo što je Bog rekao: "Evo sad je najpoželjnije vreme, evo sad je dan spasenja" (2. Korinćanima 6:2).


Četvrto: Žetva uvek ima kraj

Da, "žetva je prošla, ljeto minulo." Da li si i ti među onima koji će reći: "A mi se ne izbavismo"? Kakvog li užasa! Da li znaš šta se dešava sa pšenicom koja nije skupljena? Ostavljena napolju propada. Da li će to biti i tvoja sudbina? Da li ćeš i ti biti izgubljen? Zar moraš da propadneš? Kakve li nesreće!

Poslušaj me, prijatelju. Ako više nema karanja koje dolazi od Duha Božijeg, onda je žetva za tebe već prošla. Ako je probuđenje prošlo, a ti još uvek nisi spasen, onda je za tebe, kažem ti, žetva prošla. Ako više nisi uznemiren, ako više nisi zabrinut za svoje spasenje, ako si postao ravnodušan, opet kažem, žetva je za tebe prošla. Ako te Duh više ne poziva, ako Bog više ne zove, ako ti je srce hladno i okorelo, onda je za tebe žetva prošla.

Da li se sećaš kako Bog u svojoj Reči kaže: "Ne će se Duh moj do veka preti s ljudima." (1. Mojsijeva 6:3) Da, dođe vreme kada Božiji Duh prestane da se bori zbog toga što si Mu se protivio dok je nastojao da te ubedi. Ti si ožalostio Božijeg Svetog Duha, jer i pored toga šta je Hristos učinio, ti Mu ipak nisi došao. Kažem, za tebe je žetva prošla, leto je minulo. Sada bi moglo da bude isuviše kasno.

Ali, prijatelju, ne mora da bude suviše kasno. Ako primiš Hrista, ako Ga primiš sada, neće biti suviše kasno. Ali ako Ga ne primiš, onda ćeš se jednoga dana naći među onima koji će zakukati: "Žetva je prošla, ljeto minulo, a mi se ne izbavismo".

Da li će to biti tvoja sudbina? Ne mora da bude. Ali biće, ako nastaviš putem kojim sada ideš. "Čovjek koji po karanju ostaje tvrdoglav, ujedanput će propasti, da ne će biti lijeka." (Priče 29:1) O, dođi onda. "Pouzdaj se u Gospoda Isusa pa ćeš biti spasen." (Dela 16:31) Hoćeš li to učiniti? Dođi, i dođi upravo SADA.

10. Pet ozbiljnih činjenica
Oswald J. Smith
Ima pet ozbiljnih činjenica koje bih hteo da iznesem. Te činjenice su od tolike važnosti, da ako ih čovek zapostavi, onda namerno odbacuje upozorenje Božije nadahnute Reči i namerno neće da prihvati opomene božanske istine. Zato pazi! Radi se o večnim stvarima.


Prvo: Neće svi biti spaseni

Ne postoji nešto što bi se moglo nazvati opštim spasenjem. Ne, neki će biti spaseni, drugi - izgubljeni. Nemoj da se varaš i nemoj da dozvoliš da te neko drugi vara -dan odvajanja svakako dolazi, odvajanja pšenice i kukolja, odvajanje dobrog od lošeg, ovaca od jaraca. Na jednoj, ili na drugoj strani - svaki čovek i svaka žena će biti stavljeni na jednu ili drugu stranu. Ne zanima me šta univerzalci (Univerzalci su oni koji veruju da će na kraju svi biti spaseni.) kažu, jer celo Sveto pismo to svečano izjavljuje. Pitanje je: da li ćeš ti biti spasen, ili izgubljen?

Sve što treba da učinim da bih dokazao svoju tvrdnju, je da ti ukažem na priče o pšenici i kukolju, i ulovu ribe. Ne možemo se prepirati oko njihovog značenja, zato što ih sam Gospod objašnjava. On kaže da pšenica predstavlja sinove Carstva - Božiju decu, a kukolj sinove zla - sataninu decu.

Sluge su htele da odu, počupaju kukolj i ostave pšenicu. No on im je rekao: "Ostavite neka oboje rastu zajedno do žetve; i u vreme žetve reći ću žeteocima: skupite prvo kukolj i svežite ga u snopove da se spali, a pšenicu snesite u moju žitnicu" (Matej 13:30).

Koliko bi dugo trebalo da rastu? Do žetve. Kada će biti žetva? Na svršetku sveta. To, dakle, znači kada dođe svršetak doba da će na polju biti i kukolja i pšenice; biće i dece satanine i dece Božije. Ako bi svi trebalo da budu spaseni, onda bi i kukolj morao da postane pšenica. Ali to se ne dešava. Kukolj ostaje kukolj. Kukolj neće biti sačuvan; biće sakupljen u snopove i spaljen.

Isto je i sa ulovom riba. Mreža zahvata sve - dobre i rđave. U moru ima rđavih riba. Ali ovo je carska mreža, to je vidljiva Crkva, i gle, u njoj se našlo i rđavih riba. Odvajanja neće biti sve do svršetka doba. Tek tada će dobre biti odvojene od rđavih. To znači da neće svi biti spaseni.
Poslaće Sin čovečiji svoje anđele, i pokupiće iz svoga carstva sve sablazni i one koji čine bezakonje, i baciće ih u peć ognjenu ... Tada će pravednici sijati kao sunce u carstvu Oca svoga. (Matej 13:41-43)

Izići će anđeli i odeliće zle od pravednih. (Matej 13:49)

On će ih odvojiti jedne od drugih, kao što pastir odvaja ovce od jaraca, i postaviće ovce sebi s desne strane a jarce s leve. Tada će reći car onima s desne strane: hodite, blagosloveni Oca moga, nasledite carstvo koje vam je pripremljeno od postanka sveta... Tada će reći i onima s leve strane: idite od mene, prokleti, u večni oganj pripremljen đavolu i njegovim anđelima... I otići će ovi u večnu kaznu, a pravednici u život večni. (Matej 25:32-34, Matej 25:41, Matej 25:46)
Naš Gospod kaže da će anđeli odvojiti zle od pravednih. Postaviće ovce sebi s desne strane, a jarce s leve. Jednima će reći: "Hodite, blagosloveni," a drugima: "Idite od mene, prokleti". Dakle, ako će biti odvajanja, svi neće biti spaseni. I zato te ponovo pitam: Da li ćeš ti biti među spasenima, ili među izgubljenima?


Drugo: Većina će biti izgubljena

"Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i prostran put koji vodi u propast, i mnogo ih je koji njime ulaze." Mnogi ne znači malo. Kad kaže mnogi, onda i podrazumeva mnoge. "Kako su uska vrata i stešnjen put koji vodi u život, i malo ih je koji ga nalaze." Malo ne znači mnogo. Kad kaže malo, onda se i misli na malo. Na širokom putu će ih biti mnogo, a na uskom putu će ih biti malo (Matej 7:13-14).

"Ali," ti uzvikuješ, "kako Bog ljubavi može da pošalje većinu u propast? Svakako će većina biti spasena, a samo nekolicina onih koji su bili zaista veliki grešnici u istoriji, biće izgubljeni." Ne, prijatelju, većina će biti izgubljena.

Dozvoli mi da ti postavim pitanje: Da lije ikada postojalo vreme kada je taj Bog ljubavi o kome ti govoriš dozvolio da većina bude izgubljena? Jeste. To se desilo za vreme potopa. Samo se njih osmoro spaslo. Svi ostali su izginuli, dobri i loši, stari i mladi, novorođenčad - sve se podavilo u vodama potopa.

Ako je Bog to jednom učinio, zašto bi bilo nezamislivo da to neće opet učiniti? On je to ponovo i učinio. Sećaš li se Sodoma i Gomore? Koliko ih se spaslo? Samo troje. Svi ostali su propali. Ako je, dakle, Bog to učinio po drugi put, zar ne bi mogao da učini i treći put. On će to učiniti i treći put. Savršeno dobro znamo da će velika većina odbaciti Isusa Hrista i biti izgubljena.

Pa i danas se na širokom putu nalazi ogromna gomila, dok uskim putem stupa samo malo ljudi. Razmisli o neznaboštvu - kineska milijarda ljudi, indijski milioni, Francuska, južna i istočna Evropa. Velika većina nema pojma o evanđelju.

"Da," ali ti odgovaraš, "a šta je sa Amerikom, hrišćanskom Amerikom? U Americi će se svakako većina naći na uskom putu." Zaista? Dozvoli mi da ti kažem da jedna polovina Amerikanaca nikada i ne priviri u crkvu, a kamoli da naziva sebe hrišćanima.

Kad bi posetio sve crkve u nekom gradu u nedelju uveče, kad bi svi trebalo da budu na bogosluženju, i kad bi izbrojao koliko ih je prisutno, a zatim taj broj oduzeo od celokupnog broja stanovništva, uvideo bi da je ogromna većina izvan crkve, a samo mali broj ljudi na službi. Većina ne ide uskim putem. U ovom slučaju ja želim da budem sa manjinom.

Kako je sa tobom?


Treće: Mnogi od onih koji se nadaju da će biti spaseni, biće izgubljeni

To je najtužnija od svih činjenica. Mnoštvo koje se nada da će otići u nebo, probudiće se kada bude suviše kasno, da bi uvideli da nikada nisu bili nanovo rođeni. Celog života su živeli u zabludi. Satana im je držao krljušt na očima sve do kraja, i konačno, kada je bilo kasno, krljušt im je spala sa očiju i shvatili su da nikada nisu bili spaseni. Kakve li užasne misli! - Nalaziti se na pogrešnom temelju, nespasen, samoobmanut i večno izgubljen. Predstavljati se kao vernik bez posedovanja Hrista, a vrata milosti zatvorena. Tada će, nažalost, ogorčeno plakati: "Prekasno je, prekasno!"

Po Božijoj Reči, jedan gradi kuću na steni, a drugi na pesku. Obe kuće su podjednako lepe. I sve dok sunce sija i jedna i druga izgledaju podjednako sigurne. Ali, iznenada dođe oluja; kuća na steni podnese nevreme, a ona na pesku padne (Matej 7:27). Tako će biti i toga dana. Mnogi koji su mislili da su dobro gradili, otkriće da im se temelj raspada, te će propasti. Da li si ti, prijatelju moj, na čvrstoj steni, Isusu Hristu, ili si na živom pesku sopstvenih dela? Radujem se što mogu da kažem:

Ja Na Hristu stojim - čvrstoj steni,
Svako drugo tlo je samo pesak živi.

"Neće ući u carstvo nebesko svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, nego ko čini volju Oca moga koji je na nebesima. Mnogi će mi reći u onaj dana: Gospode, Gospode, nismo li prorokovali u tvoje ime, i u tvoje ime izgnali demone, i u tvoje ime mnoga čuda učinili? I tada ću im izjaviti: nikada vas nisam upoznao; odlazite od mene vi koji činite bezakonje" (Matej 7:21-27).

O, brate moj i sestro moja, da li je moguće da će ovo biti tvoja užasna propast? Da li je satana zaslepio tvoje oči; da li si ti obmanut? Ti koji si slušao evanđelje celog svog života; ti koji si odrastao u hrišćanskom domu i išao na veronauku; ti koji si bio aktivan član svoje crkve - reci mi, da li ti polažeš svoje nade u lažni temelj; zar ćeš dozvoliti da uvidiš daje suviše kasno i da u stvari nikada nisi ni bio spasen? Ne zaboravi, mnogi koji se nadaju da će biti spaseni propašće, a ti bi mogao da budeš jedan od njih.


Četvrto: Posle smrti nema spasenja

U Božijoj Reči čitamo o velikoj provaliji. O toj pro- valiji su nam rečene dve stvari. Prvo, ona je utvrđena. To znači da se nikada ne može ukloniti. Stalna je. Drugo, ona je nepremostiva. Niko ne može da pređe sa jedne strane na drugu.

To znači da druge prilike nema, bez obzira na to što Jehovini svedoci kažu. Ako ti, prijatelju moj, umreš nespasen, nespasen ćeš i ostati. Biblija nikome ne daje ni zračka nade ako je odbacio Hrista u ovom životu. Posle groba više nema nade, nema druge prilike.

Zašto i da je bude? Ako ti namerno odbijaš da primiš Isusa Hrista sada, zašto bi ti Bog ponudio još jednu priliku u sledećem životu? Šta ima u smrti što bi te promenilo? Ako si ti protiv Boga sada, bićeš protiv Njega i tada. Moglo bi da ti bude žao zbog tvojih muka, ali ti nećeš promeniti svoju odluku. Ako ne želiš da budeš spasen sada, nećeš želeti da budeš spasen ni posle smrti.

Pretpostavimo da mi ponudiš božićni poklon, a ja prezrem tvoju ponudu i bacim ti poklon u lice. Da li ćeš se pojaviti na mojim vratima sledećeg Božića sa poklonom u ruci? Pa, ako me dovoljno voliš i mogao bi. Ali pretpostavimo da uzmem tvoj drugi poklon i izgazim ga nogama, govoreći ti da mi ne treba, da li bi se vratio i treći put sa poklonom? Mislim da ne bi.

Pa ipak, ti misliš da Božija milost neće prestati, uprkos tome što si mnogo puta odbacio Isusa Hrista. On bi trebalo stalno da se vraća i neprestano da ti nudi novu priliku. Kako je to besmisleno. Zašto bi On to činio? Upozoravam te da dolazi dan posle koga On nikada više neće ponoviti svoju ponudu. Ako ti, prijatelju moj, odeš sa ovoga sveta bez Hrista, nikada Ga nećeš primiti. Bićeš izgubljen i to zauvek izgubljen, jer posle smrti nema spasenja.


Peto: Ovo bi mogla da bude tvoja poslednja prilika

- Da, voleo bih da budem hrišćanin i nameravam da postanem jednom, - rekao je čovek svome prijatelju, - ali hteo bih prvo da uživam u zadovoljstvima ovoga sveta.

- Dobro, - odgovorio mu je njegov prijatelj. - Idi i uživaj u svetu! Možeš da postaneš hrišćanin i kasnije.

- Ali kada da postanem hrišćanin? - pitao je drugi s nešto zebnje u glasu.

- Pa tako, pet minuta pre nego što umreš biće dovoljno vremena, - odgovorio je njegov prijatelj nemarno.

- Ali ja ne znam kada ću umreti, - uzviknuo je. - Možda neću imati tih pet minuta.

- U tom slučaju, - primetio je njegov prijatelj, - sada je najbolje vreme da postaneš hrišćanin.

"Ne hvali se sjutrašnjim danom, jer ne znaš šta će dan donijeti" (Priče 27:1). Možda bi mogao da imaš još jednu priliku, ali ne zaboravi, dolazi vreme kada je više neće biti i kada ćeš morati da doneseš svoju poslednju odluku. Ovo bi, moj nespaseni prijatelju, moglo da bude to vreme. Otkucaće čas kada ćeš prisustvovati svom poslednjem sastanku, čuti poslednju propoved i doneti poslednju odluku.

Ne zaboravi da sa Bogom nema čekanja na "sutra". Njegova Reč objavljuje: "Evo sad je najpoželjnije vreme, evo sad je dan spasenja" (2. Korinćanima 6:2). Božije vreme je danas.

"Zašto bi," pitaš me, "ovo mogla da bude moja poslednja prilika?"


1. Zato što je život nesiguran

Jedne večeri u Narodnoj crkvi u Torontu, kao i obično, priveo sam službu kraju i dao blagoslov. Jedna mlada žena, koja je sedela naspram mene na balkonu, nije se odazvala pozivu. Po završetku službe seo sam u svoj automobil i pošao Blur ulicom do Baja. Tamo sam ugledao veliku gomilu ljudi, nekoliko policajaca i dva ili tri autobusa. Parkirao sam kola i otišao do ugla, i tamo, pod točkovima autobusa ugledao sam telo mlade žene koja je deset minuta ranije sedela naspram mene na balkonu. Skoro svaka kost joj je bila zdrobljena - mrtva.

Da li je ona znala da nikada više neće čuti propoved, da nikada više neće imati još jednu priliku? Pa svakako da nije. Očekivala je da će ponovo doći sledeće nedelje, kao i obično. Mislila je da ima mnogo vremena. Ali za nju je sve bilo svršeno. Ona nikada više neće imati još jednu priliku.

Sećaš li se onog bogataša? Da li je on znao da nikada više neće videti izlazak sunca, i da mu je to bila poslednja noć? Naravno da nije. Pošao je u krevet sa divnim planovima za budućnost, radujući se tome što će ih sprovesti u delo. Ali u gluvo doba noći začuo je Božiji glas: "Bezumniče, ove noći tražiće tvoju dušu od tebe." (Luka 12:16-21)

Nisam ja nazvao tog čoveka bezumnikom. Bog ga je tako nazvao. Kada je čovek bezumnik? Kada prikupi mnogo za ovaj život, a ništa za sledeći. To je ono što je taj čovek učinio. On je pripravio mnogo za sadašnjost, a ništa za budućnost. Zbog toga ga je Bog nazvao bezumnikom. Njegova poslednja prilika je prošla.

O, bezumniče, bezumniče, zar ne računaš na nesigurnost ovoga života! Zar ćeš i ti izigravati bezumnika i nasta- viti da odugovlačiš sve dok ti propast ne bude zapečaćena? Čoveče, sledeći voz kojim putuješ mogao bi da te baci u prisustvo tvoga Stvoritelja! Ulica koju prelaziš na putu kući mogla bi da vidi tvoje izmrcvareno telo ispod točkova automobila. Da, čak i sada, dok u svojoj glavi stvaraš planove za sutra, glas Božiji možda i tebi govori:

"Bezumniče, ove noći tražiće tvoju dušu od tebe," ili pak "Ove godine ti ćeš umrijeti" (Jeremija 28:16).


2. Zato što Isus dolazi

Kada će se On vratiti, ja na znam, ali znam da kada se vrati - sudiće nespasenima. Dok je bio na zemlji više puta je rekao: "Zato i vi budite spremni, jer će Sin čovečiji doći u čas kada ne mislite."

Da li si ti spreman, prijatelju? Da li bi Mu ukazao dobrodošlicu, ili bi se postideo pred Njim? Da li bi poželeo da kamenje i planine padnu na tebe da te sakriju ispred Njegovog lica? Da li misao o Njegovom dolasku donosi veliki strah u tvoje srce?

"Zatim ćemo mi živi," kaže Pavle, "mi koji preostajemo, biti zajedno sa njima odneti na oblacima u vazduh." (1. Solunjanima 4:17) Kada bi se On danas pojavio da li bi ti bio odnet, ili bi pak ostao na zemlji? Ti ne znaš kada će se On vratiti. Ne zaboravi, to će se desiti iznenada, dok trepneš, i neće biti vremena za spremanje. Zato kažem, ovo bi mogla da bude tvoja poslednja prilika - Isus bi mogao iznenada da se vrati.


3. Zato što bi Sveti Duh mogao da prestane da se bori sa tobom

"Bog je odstupio od mene," (1. Samuilova 28:15) bile su najžalosnije reči koje je Saul ikada izgovorio. Užasno je kada izgubiš ženu ili dete. Ali kada Bog odstupi, onda više nema nade. No reći ću ti da Bog nikada ne odstupa pre nego što ti odstupiš. Bog te neće ostaviti dok ti Njega ne ostaviš.

"Bog ih je zato sa prohtevima njihovih srca predao u nečistotu" (Rimljanima 1:26) bile su reči apostola Pavla. Drugim rečima Bog ih je ostavio. Užasno je kada te otac ostavi, ili kada te muž ostavi. Ali kada te Bog ostavi, onda si zaista beznadežan. No ipak moram da kažem, da te Bog ne ostavlja sve dok ti Njega ne ostaviš. Ali kad On to učini, više nema nade. Tada je tvoja poslednja prilika prošla.

Postoji neoprostivi greh, greh koji čak ni Bog ne može da oprosti. Taj greh je konačno odbacivanje Gospoda Isusa Hrista. Prošle nedelje uveče, kada je dat poziv da ljudi prime Hrista, ti si rekao "ne". Večeras ćeš opet reći "ne". Jedne od ovih večeri reći ćeš "ne" po poslednji put. To bi moglo da bude i danas. Ja ne znam. Ti ne znaš. To samo Bog zna.

Ali ako će ovo biti tvoja poslednja prilika i ako ćeš večeras poslednji put reći "ne", onda više nikada nećeš imati prilike, pošto ćeš time učiniti neoprostivi greh. Vratićeš se sledeće nedelje uveče i bićeš na službi kao i obično. Ali kad bude upućen poziv, ti nećeš imati želju da primiš Hrista. "Neće se Duh moj do vijeka preti s ljudima" (1. Mojsijeva 6:3).
SUVIŠE KASNO!

D. L. Mudi je vodio omladinsku grupu. Većinu od njih je zadobio za Hrista, ali jedan nikako nije hteo da se preda. Jednoga dana je razgovarao sa njim pozivajući ga da se odluči.

- Slušajte, gospodine Mudi, - odgovorio je mladi čovek, - odlazim na Zapad i pošto steknem bogatstvo, vratiću se i obećavam da ću tada primiti Hrista. - Zatim se okrenuo i otišao.

Mudi ga je slušao s tugom u srcu. Nekoliko nedelja kasnije mladi čovek se ozbiljno razboleo i odneli su ga u bolnicu. Mudi je otišao da ga poseti, i nagnuvši se ka njemu, ponovo ga je molio da primi Isusa Hrista. Ali i ovoga puta, slabim glasom je odbio.

- Gospodine Mudi, - odgovorio je, - ja neću umreti. Ozdraviću, i kao što sam vam već rekao, idem na Zapad, a kada se vratim obratiću se Hristu. - Mudi se okrenuo i otišao teškog srca.

Konačno, jednoga dana, mladi čovek, koji je zaista ozdravio, odlučnim korakom je došao na Mudijevu verandu.

- Gospodine Mudi, - povikao je, ispruživši ruku, - došao sam da se pozdravimo. Odlazim na Zapad.

Mudi mu je položio ruku na rame i ponovo mu govorio o Hristu. Mladi čovek se naljutio i otresavši njegovu ruku sa svoga ramena, odgovorio:

- Gospodine Mudi nemojte nikada više da mi govorite o spasenju moje duše. Obećao sam vam da ću se odlučiti za Hrista kada se vratim, a ne sada. Doviđenja!

Zatim je otišao, a Mudi, shvativši da se nešto prelomilo u njegovom srcu, seo je.

Te noći Mudija je probudilo glasno lupanje na vratima. Promolivši glavu kroz prozor, ugledao je ženu umotanu u šal.

- Oh, gospodine Mudi, - zavapila je žena glasom punom bola, - dođite brzo. Moj muž je bolestan; strašno je bolestan. Bojim se. Molim vas odmah dođite.

Mudi je prepoznao ženu mladog čoveka sa kojim je razgovarao toga popodneva.

- Ne bi bilo nikakve koristi, - odgovorio je. - Vaš muž je danas posle podne poslednji put odbio da primi Hrista. Prešao je zabranjenu granicu. Beskorisno je da idem.

Ali zbog njenog navaljivanja, ipak se obukao i pošao.

Pošto se popeo stepenicama do njegove sobe, ugledao je mladog čoveka kako leži na leđima u krevetu. Oči su mu bile razrogačene i kao da uopšte nije bio svestan onih koji su se nalazili oko njega. Prišavši mu, čuo je kako izgovara samo dve reči: "Suviše kasno! Suviše kasno!"

Kleknuvši pored njega, uzeo ga je za ruku, otvorio Bibliju i počeo da se moli. Ali mladi čovek nije obraćao nikakvu pažnju. Samo je zurio u tavanicu i kukao: "Suviše kasno! Suviše kasno! Suviše kasno!"

Mudi je pokušao sve što je mogao da ga povrati k sebi, ali ovaj nije ništa shvatao. Posle nekoliko minuta je izdahnuo izgovarajući iste reči: "Suviše kasno!"

Prijatelju moj, ti možda još nisi počinio neoprostivi greh. Za tebe možda još nije suviše kasno, no ja te upozoravam na opasnost upornog odbacivanja Božijeg dara milosti. Duh bi mogao da prestane da te opominje, i ako On to učini, nikada više nećeš imati novu priliku.

Ovo bi, dakle, mogla da bude tvoja poslednja prilika. O, kad bi se odazvao toj opomeni i upravo sada, pre nego što bude isuviše kasno, primio Isusa Hrista za svog Spasitelja. Da li ćeš to učiniti? Učini to, i učini to - upravo SADA!

11. Najveća priča ikad ispričana
Oswald J. Smith
Pre mnogo godina jedan afrički poglavica je posetio englesku kraljicu Viktoriju. Kada je pošao, pitao je kraljicu: "Vaše veličanstvo," rekao je, "šta je tajna veličine Engleske?" "Biblija," odgovorila je spremno kraljica.

Biblija je najveća knjiga na svetu. Niko nije obrazovan sve dok je ne upozna. Poslednjih pedeset godina čitao sam je svakoga dana, i nastaviću daje čitam sve dok ne vidim moga Spasitelja licem u lice. Pozivam i tebe da isto činiš.

Ta knjiga mi znači više od bilo koje druge. Ona je moja hrana i moje piće. Što je više proučavam, to je više volim. Nema nijedne kao što je ona. To je Božija knjiga. Kada je čitam, Bog mi govori. Čujem Njegov glas. Po njoj se ljudi spasavaju. Po njoj ljudi žive. I po njoj će ljudima biti suđeno. Ona je naš jedini autoritet. Ova knjiga će te držati od greha, ili će te greh držati od ove knjige.

Najveća knjiga u Bibliji je Evanđelje po Jovanu. A najveće poglavlje u Jovanovom evanđelju je treće. Najveći stih u trećem poglavlju je šesnaesti. I evo šta on kaže: "Jer Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki - ko veruje u njega - ne propadne, nego da ima večni život." To je najveća priča koja je ikad ispričana.

To je, prijatelju, srce Evanđelja. Više je duša bilo spaseno kroz Jovana 3:16 nego kroz bilo koji drugi stih. To je najpoznatiji stih Biblije i preveden je na više jezika nego bilo koji drugi. To je najveća izjava u vezi sa Božijom ljubavlju koju imamo. Štaviše, to je Božija Reč.

Pre nekih hiljadu godina, jevrejski pesnik Meir Ben-Isak Nehorik je napisao strofu o ljubavi Božijoj, koja je kasnije štampana u knjizi Knjiga jevrejskih misli, koju je priredio Josif Herman Herc, glavni rabin Britanske imperije. O njoj niko ranije nije čuo sve do jednoga dana kada je nađena ispisana olovkom na zidu jedne ludnice; napisao je preminuli bolesnik. Kako je on našao, niko neće znati. Po meni, to je jedna od najvećih pesama o Božijoj ljubavi koja je ikada napisana. Glasi ovako:

Kad bi more tinta bilo,
Celo nebo od papira,
Svaka travka daje pero,
A pesnici ljudstvo celo.

More bi se isušilo,
I papir bi mali bio,
Sva bi pera ponestala,
Božija se ljubav ne bi opisala.

U Jovanu 3:16 nalazimo divne izjave o Božijoj ljubavi.


Prvo: "Jer Bog je tako zavoleo svet"

"Jer Bog je tako zavoleo..." Spasenje počinje sa Bogom. Ti nemaš nikakvog udela u tome. Bog gaje pribavio za tebe još pre nego što si se rodio. Nemoj da misliš da bi mogao da otkriješ Boga. Ti to nikada ne možeš. Bog se pokazuje, mi Ga ne otkrivamo. On je učinio prvi korak.

"Jer Bog je tako zavoleo..." Ta mala reč "tako" mnogo govori. Ona objašnjava sve ono što dolazi, sve što je Hristos podneo za tebe, sve što je Bog propatio kada je dao Hrista. Sve od čega te spasava i sve što je pribavio za tebe zato što te je tako voleo.

"Jer Bog je tako zavoleo..." Bogovi pagana su bogovi mržnje i straha. Naš Bog je Bog ljubavi. Mnogobošci se boje svojih bogova. Mi ljubimo našeg Boga. Njihovi bogovi su bogovi suda, sile i nasilja čija je namera da ih povrede. Naš Bog je isto tako Bog suda i sile, ali na prvom mestu i pre svega, On je Bog ljubavi koji se trudi da nam učini dobro.

Bog ne voli ljudske grehe, ali voli čoveka. Ti ne voliš bolest svoga deteta, ali voliš svoje dete. Božija ljubav se ne može dosegnuti. To je ljubav koja se ne može razumeti, ali je ljubav koja je ipak stvarna. Prijatelju moj, ja želim da ti znaš da te Bog ljubi. On te ljubi bez obzira na to šta si učinio, bez obzira koliko je veliki tvoj greh i uvek će te ljubiti, uprkos tvom stavu prema Njemu.

"Jer Bog je tako zavoleo svet..." To je ono što čini nemogućim da ljudska misao shvati Božiju ljubav. Svet je načinjen od buntovnika, ljudi koji su okrenuli leđa Bogu. Pa i pored revolta protiv Njega, Bog ih je ljubio. Biblija kaže da "Bog pokazuje svoju ljubav prema nama time što je Hristos umro za nas kad smo još bili grešnici"; (Rimljanima 5: i opet: "Hristos, dok smo mi još bili slabi, u određeno vreme umro (je) za bezbožnike." (Rimljanima 5:6) Bog nije voleo samo dobre, nego i loše. Kada je Isus bio prikovan na krstu On se molio: "Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine." (Luka 23:34) Takva ljubav nije ljudska nego božanska. I pored tvoga neprijateljstva prema Njemu, On te ipak ljubi. Kakve li divne i neuporedive ljubavi!

Daje Bog uništio čitavo čovečanstvo kao što je uništio prepotopski svet potopom, a Sodom i Gomor vatrom, mi bismo to razumeli, jer je to upravo ono što bi čovek učinio. Mi nismo oprostili nacističkim nemačkim vođama i pružili im još jednu priliku; mi smo ih osudili na smrtnu kaznu. Komunisti u Kini i Koreji su surovo mučili svoje žrtve na najgnusniji način. Takva je čovekova nehumanost prema drugom čoveku. Tako ljudi postupaju. Ali ne i Bog. Njegova ljubav prašta. Bog je milostiv. Bog ljubi one koji ne mogu da se vole, protivnike i grešnike. Takva ljubav je natprirodna. Samo Bog voli na takav način.

Da je On ljubio one koji su prijatni, dobri i poslušni, mi bismo to razumeli, jer mi volimo one koji nas vole. Mi volimo svoje prijatelje; to je ljudska ljubav. No Bog ljubi svoje neprijatelje. On ljubi neposlušne i grešne. Mi takvu ljubav ne možemo da razumemo. Ona je izvan našeg shvatanja.

Otac izgubljenog sina, sećaš li se, voleo je svoga grešnog sina iako gaje ovaj osramotio svojim raskalašnim životom i grehom. Čekao je na njega s raširenim rukama da ga ponovo primi. "Ovaj moj sin bio (je) mrtav i oživeo je," povikao je otac. "Bio je izgubljen, ali je nađen." (Luka 15:24) Kakve li dobrodošlice! Takva je ljubav Božija.


Drugo: "da je svog jedinorodnog Sina dao"

"Jer Bog je tako zavoleo svet daje svog jedinorodnog Sina dao..." Ljubav zahteva žrtvu. Ljubav dovodi do akcije. Ljubav mora da se pokaže. To važi čak i za ljudsku ljubav. Bog je dokazao svoju ljubav time što je dao.

"Jer Bog je tako zavoleo svet daje svog jedinorodnog Sina dao..." On je mogao da pošalje jednog anđela ili čak i arhanđela, ali nije. Poslao je svog najbližeg i najdražeg. Ništa nije moglo da pokaže Njegovu ljubav toliko koliko davanje Njegovog jedinorodnog Sina. Jedan zemaljski otac će dati sve što ima pre nego što će dati svoga sina.

Nemoj da zaboraviš da je Bog mogao da izbavi svoga Sina čak i sa krsta, pa ipak, ostavio Gaje da se muči i nije podigao svoju ruku da Ga izbavi. Da li bi ti to učinio? Da li bi ti kao otac dozvolio da tvoj sin pati u takvoj neizdržljivoj agoniji, znajući sasvim dobro da je u tvojoj moći da ga izbaviš, da ga spaseš svega toga, pa da ipak ništa ne učiniš? Nemoguće! Nema oca na svetu koji bi mogao da stoji po strani i gleda kako zli ljudi zabijaju užasne klinove u ruke i noge njegovoga sina, a da pri tom ništa ne učini da bi ga izbavio.

Ali Bog je upravo to učinio. Bog je dozvolio da Njegov Sin umre iako je mogao da ga izbavi. To je ono što čini Njegovu ljubav tako divnom. To je ljubav koja prevazilazi ljudsko shvatanje. To nije ljudska, nego božanska ljubav. Božija ljubav je toliko velika da je mogao da dozvoli da Njegov Sin trpi i umre i da ništa ne učini da bi Ga izbavio, iako je to mogao da učini svakog trenutka. Ja kažem da je to ljubav koju čovek ne može da shvati. On je to učinio zbog svoje ljubavi prema tebi. Da bi te spasao, On je dozvolio da Njegov Sin umre.

Isaak je, sećaš se, bio spasen. Upravo kada je Avraam podigao nož da ga zakolje Bog je povikao: "Avrame! Avrame! ... Ne diži ruke svoje na dijete." (1. Mojsijeva 22:11-12) Ali kada je Isus u agoniji svoje duše zavapio: "Bože moj, Bože moj, zašto me ostavi?" (Matej 27:46) nije bilo glasa koji je odgovorio. Bog je okrenuo glavu i dozvolio da On umre. Da bi spasao tebe, morao je da prinese svoga Sina. O, kakve li ljubavi!


Treće: "da svaki - ko veruje u njega"

Sada imamo tri izjave koje su izražene sa tri reči. Prvo, svaki. Ovde imamo sveobuhvatnost Božije ponude spasenja. Ono je za tebe, za mene, ili za bilo koga drugog. Ono obuhvata žute, crvene, crne i bele. Ono uključuje najgore grešnike kao i one koji su živeli moralnim i ispravnim životom. Nema nikakve razlike u tome ko je čovek ili šta je učinio, on je uključen u Božije "svaki".

Petar je mislio da je spasenje samo za Jevreje, i Bog je morao da mu da naročitu viziju pre nego što je ovaj pošao da objavi evanđelje neznabošcima. Božija ljubav je sveobuhvatna, a isto tako i Njegovo spasenje. Ono je i za Jevreje i za neznabošce.

Zato te usrdno pozivam da Mu dođeš. Ne treba da se plašiš, bez obzira šta si učinio ili kakav si. Bog i tebi nudi spasenje kao i svakom drugom. Pijanice, preljubnici, ubice, lažovi, bludnice, lopovi, narkomani, hulnici - svi mogu da dođu. Bog kaže, svaki.

Druga reč je veruje. "Svaki - ko veruje u njega." Vera povezuje grešnika sa Bogom. To jednostavno znači uzdati se u Isusa Hrista. Drugim rečima, moraš se osloniti na Njega svom svojom težinom. To je reč koja podrazumeva akciju. Ona nema nikakve veze sa tvojim intelektom. Ona ne kaže da moraš da veruješ određene stvari o Isusu Hristu; kaže da moraš da Ga primiš. "Pouzdaj se u Gospoda Isusa, pa ćeš biti spasen." (Luka 15:24)

Moraš da se pouzdaš u Njega kao što se uzdaš u lift kada ga koristiš da odeš na sprat; kao što se uzdaš u brod kada staneš na njegovu palubu; kao što se uzdaš u voz kada uđeš u vagon. Zaboravi na svoj razum. Nema veze šta veruješ, ili šta ne veruješ. Usudi se da sve uložiš u Isusa Hrista; što će reći, pouzdaj se u Njega. Verovao si celog svog života, sada moraš da se pouzdaš i kada to učiniš bićeš spasen (Dela 16:31).

To nije "od dela". (Efescima 2:9) Nema toga što bi ti mogao da učiniš da bi zaslužio spasenje. Ni sve tvoje molitve, ni pošćenje te neće spasti. Svo tvoje odlaženje u crkvu i religiozna praktikovanja ti neće pomoći. Okajavanje, samoodricanje, telesne patnje, hodočašća ili hadžiluci - dela bilo kakve vrste - sva, da, sva ona nemaju nikakvog dejstva. Ne spasavaš se po delima, nego verom - pouzdanjem.

Treća reč je njega, koja se, naravno, odnosi na Gospoda Isusa Hrista. "Ko veruje u njega." Ne brini o svojoj veri. Nema razlike da li je imaš malo ili mnogo, niti kakve je ona vrste. Ona bi mogla da bude mala kao gorušičino zrno. Zaboravi na svoju veru. Razmišljaj sada o predmetu svoje vere. Razmišljaj o Onome u koga bi trebalo da se pouzdaš. Stavi svoju veru u osobu i dozvoli da ta osoba bude Gospod Isus Hristos. Ne spasava te tvoja vera; nego Hristos.

Ako veruješ u pogrešnu osobu, nikada nećeš biti spasen. Ako veruješ u religiju, ili crkvu, nećeš biti spasen. Ako veruješ u svoja dobra dela, ili svoju moralnost, opet nećeš biti spasen; ali ako se pouzdaš u Hrista, On će te spasti. "Veruj (pouzdaj se) u Gospoda Isusa, pa ćeš biti spasen" (Dela 16:31).


Četvrto: "Da ne propadne, nego da ima večni život"

Ovde imamo dve stvari. Prvo, spasavamo se od nečega - "ne propadne". Spaseni smo od smrti. Drugo, nešto nam se daje - "ima večni život". Dat nam je život.

Propasti znači umreti, a umreti večno znači biti zauvek odvojen od Boga. To je duhovna smrt. Po Božijoj Reči, ljudi su "mrtvi zbog svojih prestupa i grehova," (Efescima 2:1) i zato moraju da budu oživljeni. Isus je rekao: "Rekoh da ćete umreti u svojim gresima." (Jovan 8:24) Drugim rečima, ukoliko ne primiš večni život, izići ćeš iz ovoga života onakav kakav si, što će reći, mrtav "zbog svojih prestupa i grehova".

Pogledaj ovo voće. Pogledaj ovo povrće. Izgleda dobro. Ali već propada. Već se nalazi u stanju smrti. Uskoro će se pokvariti. Malo po malo, pa će istruliti. U stvari, ono je već mrtvo, pošto je bilo odsečeno od drveta i od loze. Tako je i sa tobom. Izgled nije važan. Već si mrtav; baš sada propadaš. Večna smrt će biti tvoja propast. Nema nade; ne možeš se spasti - ukoliko ne budeš oživljen, ukoliko ne budeš pripojen Bogu.

Bog želi da te spase od smrti i zato ti nudi život, večni život. I ja danas dolazim kao Njegov izaslanik, sa Njegovom porukom života - večnog života. Nudim ti Božiji život, život koji nije stvoren, život večni. Da li ćeš ga uzeti? Da li želiš da ostaneš u stanju smrti. Ili želiš da primiš ovaj uzvišeni, neuništivi život koji ti Bog sada nudi? Na tebi je da odlučiš.

Ovo je, prijatelju moj, ljubav Božija. Zar nije divna? Kakve li milosti koja se ni sa čim ne može uporediti! Kakvog li slavnog otkrivenja! Kako možeš da prezireš takvu ljubav? Kako možeš da je odbacuješ? Šta ćeš Mu odgovoriti kad staneš pred Njega? On može da oprosti bilo šta. Ali da potcenjuješ Njegovu ljubav, da prezireš Njegovu ponudu milosti, da odbaciš Njegovog jedinorodnog Sina - to je nešto što se nikada ne može oprostiti.

Ja te usrdno molim, zato što te Bog ljubi. Ovaj jedini stih je dovoljan da ti to dokaže. U njemu je evanđelje. Sada ostaje na tebi da otvoriš svoje srce i primiš Gospoda Isusa Hrista za svog ličnog Spasitelja. "Jer Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki - ko veruje u njega - ne propadne, nego da ima večni život."
"MOŽEŠ LI DA MI POKAŽEŠ PUT U NEBO?"

Ispričaću vam jednu priču. Pročitao sam je u jednom traktatu. Pošto je prilično dugačka, ja ću je malo skratiti.

To se desilo za vreme Prvog svetskog rata. Granate su eksplodirale svuda unaokolo. Uskoro je pao crni oblak dok su delovi šrapnela fijukali. Jadni Bert je pao kao pokošen. Mali Tim je skočio u rov pored njega, a zatim se vratio na svoje mesto na grudobranu.

Iznenada se razlegao uzvik:

- Možeš li da mi pokažeš put u nebo? - Mali je ponovo skočio dole.

- Put u nebo? Žao mi je, prijatelju, ali ne znam, no pitaću druge momke.

Vratio se na vatrenu liniju i prišao sledećem čoveku da ga pita. Ali ni on nije znao. Zato je otišao do sledećeg čoveka, ali ni ovaj nije znao. Skočivši dole, otišao je za ugao rova do sledeće vatrene linije, skočio je na grudobran i pitao trećeg čoveka. Zatim je išao od jednog do drugog čoveka sve dok sedmorici nije postavio isto pitanje, ali nijedan od njih nije znao put u nebo.

Ostavivši taj deo rova, otišao je do sledećeg. Njegovo pitanje je uvek isto glasilo:

- Bert umire. Želi da zna put u nebo. Možeš li da mu ga pokažeš? - Dosada je pitao šesnaestoricu ljudi, ali nijedan nije mogao da mu odgovori na pitanje.

Konačno je Mali Tim stigao do mitraljesca koji je sedeo sam sa svojim mitraljezom, očiju uprtih ka nemačkim linijama. Mitraljezac je osetio da mu je neko spustio ruku na rame, a zatim je čuo kako viče:

- Mitraljescu, kod nas je čovek koji je pogođen. Umire i hteo bi da zna put u nebo. Možeš li da mu ga pokažeš?

Mitraljezac se osvrnuo i osmeh mu je ozario lice dok je odgovarao:

- Mogu, - odgovorio je, - znam taj put, ali ne mogu da idem po rovu. Ne usuđujem se da ostavim mitraljez. Ali čekaj. - Zavukavši ruku u džep izvukao je mali Novi zavet. - Gledaj ovde, prijatelju, ovo je put za nebo, taj stih, evo tu, Jovan 3:16. Ja ću presaviti stranicu, ti stavi prst na stih i reci mu da je to put^u nebo.

Mali Tim je otrčao niz rov. Skočio je pored Berta koji je ležao tako mirno da je za trenutak pomislio da je već umro. Dotakao ga je.

- Berte, našao sam! - uzviknuo je Tim. - Evo ovde je put za nebo, Jovan 3:16, "Jer Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki - ko veruje u njega - ne propadne, nego da ima večni život."

Sada su se oči jadnoga Berta široko otvorile. Gutao je svaku reč. Kakvog li prizora - Mali Tim je klečao na dnu rova, žuljevitom rukom je držao mali Novi zavet, suze su mu tekle niz obraze dok je čitao i ponavljao više puta te životvorne reči u Bertove uši.

Dok je s mukom izgovarao reč "svaki", mir je ozario Bertovo lice. Uskoro je ležao miran i nepomičan. Mali Tim se vratio na grudobran. Iznenada je povikao: "Pogledajte prijatelji!" Bert se po poslednji put sa velikim naporom još jednom podigao. Kao da je gledao u parče plavog neba koje se moglo videti iz rova. Ruke su mu bile ispružene ka njemu. Njegovo lice je zasijalo anđeoskom slavom, i duboko uzdahnuvši povikao: "Svaki!" a zatim pao mrtav.

Da, Bert je našao put u nebo. Kakve li promene! Jednoga trenutka u rovu na bojnom polju, sledećeg sa Hristom. Kako je sa tobom? Da li si ti našao put? Ako nisi, onda još jednom pročitaj ovaj stih. To je najveći stih u Bibliji. Otvori svoje srce Gospodu Isusu Hristu i primi Ga za svog Spasitelja. Da li ćeš to učiniti? Učini to upravo - SADA!