Jovan Dučić

Jovan Dučić
1872.-1943.

Jovan Dučić,srpski pjesnik i jedan od najznačajnijih simbolista.rođen je 15.7.1872.godine u Trebinju. Pjesnikov otac Andrija bio je trgovac i poginuo je ustanku 1875.god. a majka Jovanka pored Jovana i Milene imala je dvoje djece iz prvog braka. Osnovnu školu Dučić završava u Trebinju i kad se porodica preselila u Mostar. Jovan upisuje trgovačku školu kod svog polubrata pošto u Mostaru nije bilo gimnazije.Školovanje nastavlja u Sarajevu 1890.-1891.u učiteljskoj školi, a zatim u Somboru, gdje završava 1893. Jedno vrijeme je bio učitelj u Bijeljini, odakle su ga protjerale vlasti zbog patriotskih pjesama, pa je bio prinuđen da radi u manastirskoj školi u Žitomisliću. Diplomatsku karijeru Dučić započinje 1907. U Ministarstvu inostranih djela Srbije.Službovao je u Carigradu, Sofiji, Rimu i Madridu. U Kairu je bio 1926-1927.god. a potom je privremeno penzionisan. 1937. God. je postavljen za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora u Bukureštu.
Za svoga života Dučić se ipak najviše istakao kao pjesnik.
Svoju prvu zbirku pjesama objavio je u Mostaru 1901. a drugu u Beogradu 1912. Pisao je i prozu: nekoliko eseja i studija o piscima, "Blago cara Radovana" i pisma iz Švicarske, Grčke, Španije i drugih zemalja. Njegova "Acta Diplomatica" (Diplomatska pisma) su objavljena posthumno u Sjedinjenim Američkim Državama (1952) i bivšoj Jugoslaviji (1991).
Dučić je u svom poetskom razvoju imao više faza.Počeo je sa prvom objavljenom pjesmom "Samohrana majka" 1866., somborski "Golub". Od 1896.redovno izdaje u mostarskoj "Zori". Od 1901.skoro jedino se javlja u "Srpskom književnom glasniku".
Prelom se desio po odlasku u svijet, na zapad. Upisao se na Filozofsko-sociološki fakultet, kako ga Dučić zove "Fakultet literature". Sedam godina je studirao u Ženevi (1899.-1906.), ali je često boravio u Lozani, Parizu i Minhenu. To je period kad on najintenzivnije uči. Tečno je govorio francuski, njemački i ruski jezik.
Život u tuđini, ma koliko on interesantan bio, pobuđivao je u njemu bolnu nostalgiju za zavičajem. Žudio je za Mostarom. Sam pjesnik o tome kaže, u svom pismu Aleksi Šantiću,1922.god.: "Mene je tuđina obeshrabrila, ja sam se osjećao za svagda usamljen…Ovaj kratki dodir sa svojom grudom i mojima, dao mi je novu ljubav za život I volju za rad".
Umro je u Americi 7. aprila 1943. godine i sahranjen je na pravoslavnom groblju "Sveti Sava" u Libertyvilleu, saveznoj državi Illinois. Život u tuđini mu je budio nostalgiju za zavičajem koja se odražava i u njegovim pjesmama. 22. oktobra 2000. godine, pjesnikovi posmrtni ostaci su, po njegovoj želji, preneseni u Trebinje.

Ave Serbia

Tvoje sunce nose sad na zastavama,
Ti živiš u besnom ponosu sinova;
Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,
I zore da zrače na putima snova.
Još si uz nas, sveta majko, koju muče;
Sve su tvoje munje, u mačeva sevu,
Sve u našoj krvi tvoje reke huče,
Svi vetri u našem osvetničkom gnevu.
Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina,
Udarac tvog srca u svemiru. Večna,
Tvoj je udes pisan na čelu tvog sina,
Na mač njegov reč ti strašna, neizrečna.
Mlekom svoje dojke nas si otrovala,
U bolu i slavi da budemo prvi;
Jer su dva blizanca što si na svet dala-
Mučenik i heroj, kap suze i krvi.
Ti si znak u nebu i svetlost u noći,
Kolevka i groblje, u odeći sunca;
Ti si gorki zavet stradanja i moći,
Jedini put koji vodi do vrhunca.
Mi smo tvoje trube pobede, i vali
Tvog ognjenog mora i suncanih reka:
Mi smo, dobra majko, oni što su dali
Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka.

Bor

Golem i mračan, neveselo,
Stoji, bezimen kao travka;
U njemu huči gorsko vrelo
I noću prespi jedna čavka.

Usamljen večno, strašna grmen,
U prvi sunčev trenut sjanja,
Niz ozarenu baci strmen
Crnu sen svoga očajanja.

A noću nebu zavihori,
Kad zna da bolno sve zanemlje -
I zvezdama po svu noć zbori
Gorke samoće ove zemlje.

Carica

Ti si lepa naša carica u kruni,
S deset dubrovačkih paževa; i greje
S tebe sjaj dragulja što donese puni
U Kotor brodovi s Kipra i Moreje.

Orli od bisera leže po tvom skutu,
Krsti po stiharu, i safiri vratom;
Mirise Istoka ostavljaš po putu;
Tvoga konja vode potkovana zlatom.

Sve crkve u carstvu tvoje ime zbore,
I naše velmože i naši vazali
Gledaju te s čežnjom i sa strahom dvore.

Dok ti gledaš kao paž plašljiv i mali,
Kako jedna briga, tanka kao para,
Pređe preko čela krunisanog Cara.

Ćutanje

Ostale su strašne reči nerečene,
Samo tvoje oči, mirne kao tmina,
One su gledale i slušale mene;
Moj bol na tvom uhu pevaše tišina.
Kakva himna srca, ta reč nerečena!
Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje!
Kad tišina zbori mesto nas, reč njena
Ima svu čistotu sna i bolne žudnje.
Ta blaga muzika ljubavi što ćuti,
Ima mir molitve u dubini duha;
Nikada se rečju laži ne pomuti,
Nit se glas poročni dirne našeg sluha.
Ideja u nemi kamen uvajana;
Vera sva u suzi što neće da kapi;
Ta zakletva što je u neznan čas dana;
I najviši zakon bola koji vapi.

Čežnja

Nebesa su prazna; nemo veče slazi,
Negde u aleji zadnji zračak blista,
Venus arhaička sama je na stazi,
Gola, i sva stidna, bez smokvova lista.

Veče će joj tiho da okupa telo
U mirisu ruže i u čistoj rosi;
Mesečina mirno da posrebri čelo,
I ponoćno inje da prospe po kosi.

Gola, ona čeka; a pogled, pun žudi,
Vapije u nebo, i strada, i moli!
I dok stidno oko u nebesa bludi,
Čežnjom dršću prsa i udovi goli.

Tako noć prolazi tiho, jednoliko,
Vetar mesečinom zasipa i veje;
Spi nebo i zemlja; i ne dozna niko
Tu pagansku ljubav sred mrtve aleje.

Izmirenje

I kada te život bolno razočara,
I kada prestanu i želje, i snovi;
Ono što nam vrati jedna suza stara,
Vredi jedan život neznani i novi.

Pamti što je prošlo, s puno vere neme,
Kroz sve dane drugih stardanja i mena:
Čuvaj svoju prošlost za sumorno vreme
Kad se živi samo još od uspomena.

Pa ćeš da zapitaš jednom, i nenadno -
Našto samo suze, našto boli samo?
I šta da ikad žali srce jadno,
Kada je sve naše, sve što osećamo!

Jablanovi

Zašto noćas tako šume jablanovi,
Tako strašno, čudno? Zašto tako šume?
Žuti mesec sporo zalazi za hume,
Daleke i crne, ko slutnje; i snovi.
U toj mrtvoj noći pali su na vodu,
Ko olovo mirnu i suvu, u mraku.
Jablanovi samo visoko u zraku
Šume, šume, cudno, i drhću u svodu.
Sam, kraj mutne vode, u noći, ja stojim
Ko potonji čovek. Zemljom prema meni,
Leži moja senka. Ja se noćas bojim,
Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.

Sećanje na kneza pesnika

[You must be registered and logged in to see this image.]
Jovan Dučić, pesnik, diplomata i akademik umro je na današnji dan, 7. aprila 1943. godine u Geri kod Čikaga.

Jovana Dučića su, zbog vrednosti njegove poezije, ali i eseja, putopisa i studija koji su bili uzor mnogim generacijama, nazvali "knezom pesnika". Jednako kao književna, bila je uspešna i njegova diplomatska karijera.


Rođen 5. februara 1872. godine u Trebinju, Jovan Dučić je osnovnu školu završio je u rodnom mestu, trgovačku u Mostaru, a učiteljsku školu u Somboru. Krajem 1906. godine diplomirao je na Filozofsko-sociološkom fakultetu u Ženevi i već sledeće godine postao službenik Ministarstva inostranih dela u Beogradu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Njegov skoro neprekinuti put diplomate bio je u stalnom usponu. Ataše poslanstva u Carigradu i Sofiji, sekretar poslanstva u Rimu, Atini i Madridu, delegat pri Ligi naroda u Ženevi, otpravnik poslova u Kairu, poslanik u Budimpešti i Rimu i jugoslovenski ambasador u Bukureštu.

Diplomatsku karijeru Jovan Dučić je završio 1941. godine kao poslanik u Španiji i Portugaliji sa sedištem u Madridu. Iste godine sudbina će ga odvesti u Ameriku, u grad Geru kod Čikaga, gde će i umreti na Blagovesti, 7. aprila 1943. godine.


[You must be registered and logged in to see this image.]
Od 21. oktobra 2000. godine njegovi ostaci počivaju u Hercegovačkoj Gračanici, na brdašcu Crkvini iznad rodnog Trebinja, što je i bila njegova poslednja želja.

izuvor:rts

Neispunjena želja Jovana Dučića

Umesto ploče od crnog granita, kako je pesnik tražio, grobno mesto je pokriveno braon pločom na kojoj ne piše ništa, a posetioci hrama je ponekad i nagaze, ne znajući da tu počiva telo velikog srpskog pesnika

[You must be registered and logged in to see this image.]
Jovan Dučić

Trebinje – Na Blagovesti, u Hercegovačkoj Gračanici, svetu liturgiju (i pomen Jovanu Dučiću) služio je vladika hercegovački Gligorije. Na Crkvinu, da oda poštu velikom pesniku, došlo je čitavo Trebinje.
Jovana Dučića, pesnika i diplomatu od blistave karijere, Drugi svetski rat zatekao je u Madridu, gde je bio na mestu kraljevsko-ministarskog poslanika. Iz Madrida, Dučić je otišao u Ameriku, u Geri (država Indijana), kod svog rođaka Mihaila Dučića. Umro je 4. aprila 1943. godine. Privremeno konačište dobio je u porti manastira Sveti Sava u Libertivilu. Šezdesetih godina prošlog veka grupa srpskih intelektualaca: Miodrag Pavlović, Zoran Gavrilović, Borislav Mihajlović Mihiz, Živorad Stojković, Peđa Milosavljević, pokušala je da ispuni pesnikovu želju i njegove zemne ostatke vrati u Trebinje.
To se dogodilo 57 godina kasnije, 23. oktobra 2000. godine. Iz porte manastira u Libertivilu, telo pesnika Jovana Dučića preneto je u Hercegovačku Gračanicu, na Crkvini, brdašcu iznad Trebinja, u Blagoveštensku crkvu, koju je projektovao arhitekta Predrag Ristić.
Jovan Dučić je, kao što je poznato, napisao tri testamenta. U prvoj oporuci, napisanoj 16. januara 1930. godine, piše: „U slučaju da umrem van Trebinja, mesta mog rođenja, želim da se moje telo prenese u Trebinje i sahrani... Grobnica da se ozida i poploči betonom, a mesto svakog drugog spomenika želim da se na grobnici postavi jedan veliki blok crnog granita i da na tom granitu ništa drugo ne bude napisano nego ime: Jovan Dučić, pesnik”.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Hercegovačka Gračanica: večna kuća Jovana Dučića

U Rimu, pet godina kasnije, Dučić piše: „Treba me sahraniti u Trebinju, odmah posle smrti, u grobnici koju ću prethodno sam napraviti, ali nipošto na groblju nego navrh kakvog manjeg brda u okolini sa velikim granitom iz Jablanice (debeli blok 60 cm visok, 1,20 širok, i 2,5 metara dug) sa jednim natpisom urezanim: Jovan Dučić, pesnik”.
U poslednjoj oporuci, pisanoj 15. jula 1941. godine, dve godine pre smrti, pesnik traži da se njegova novčana zaostavština podeli na dva jednaka dela: jednim da se pomogne rad Srpskog kulturno-umetničkog društva „Prosvjeta” u Sarajevu, a drugi da se upotrebi za izgradnju „Krasne Pravoslavne crkve u Trebinju u stilu one u kosovskoj Gračanici i da se moje telo prenese i sahrani u istoj”.
Zahvaljujući dobrotvoru Branku Tupanjcu, našem zemljaku iz Čikaga, koji je uložio 2,5 miliona dolara, izgrađena je crkva, konak i zvonik. U Hercegovačkoj Gračanici Jovan Dučić počiva punih 11 godina.
Ali, njegova testamentarna želja nije ispunjena do kraja. Umesto ploče od crnog granita, postavljena je braon ploča, na kojoj ne piše ništa, koja je u ravni poda. Na zidu, na ploči od sivog mermera, piše: Jovan Dučić – pesnik. Događa se da braon ploču, grobno mesto, vernici i posetioci hrama – nagaze, ne znajući da tu počiva telo velikog srpskog pesnika.
Ostaje nejasno zašto želja Jovana Dučića nije ispoštovana do kraja, zašto ploča nije od crnog granita, zašto na njoj ne piše: Jovan Dučić – pesnik, i zašto nije malo izdignuta iznad poda, kako bi bila jasno uočljiva.
Ekshumaciji tela Jovana Dučića u porti manastira Sveti Sava u Libertivilu (SAD), prisustvovao je i pesnik Rajko Petrov Nogo. Ostalo je njegovo dragoceno svedočenje: „Telo Jovana Dučića bilo je smešteno u tri kovčega: jedan gvozdeni i dva bakarna. Telo je potpuno očuvano, na grudima Jovana Dučića ležala je njegova ’lirika’. Knjiga je, takođe, neoštećena, samo je malo povukla vlagu. Čin ekshumacije snimila je kamera TV Beograd”.
Očekivalo se da se oko svega ovoga izjasni Srpska pravoslavna crkva i stručnjaci, jer se pričalo da je Dučićevo telo bilo balsamovano, ali su razjašnjenja izostala. Ostaće večito tajna kako je telo pesnika Jovana Dučića ostalo tako sačuvano punih 57 godina.

Z. Radisavljević
Objavljeno: 10.04.2011.
Izvor: Politika

Jovan Dučić

[You must be registered and logged in to see this image.]


SINU TISUĆLJETNE KULTURE

Ti ne znade mreti kraj slomljenog mača,
Na poljima rodnim, braneći ih časno
Kitio si cvećem svakog osvajača,
Pevajuć’ mu himne, bestidno i glasno.

Slobodu si večno, zakržljala raso,
Ček’o da donesu tuđi bajoneti,
Po gorama svojim tuđa stada pas’o,
Jer dostojno ne znaš za Slobodu mreti.

Pokaži mi redom Viteze tvog roda,
Što balčakom s ruku slomiše ti lance,
Gde je Karađorđe tvojega naroda,
Pokaži mi tvoje termopilske klance.

S tuđinskom si kamom puzio po blatu,
S krvološtvom zvera, pogane hijene,
Da bi mučki udar s ledja dao Bratu,
I ubio porod u utrobi žene.

Još bezbrojna groblja zatravio nisi,
A krvavu kamu u nedrima skrivaš,
Sa vešala starih novi konop visi,
U sumraku uma novog gazdu snivaš.

Branio si zemlju od nejači naše,
Iz kolevke pio krv nevine dece,
Pod znamenje srama uz ime ustaše,
Stavio si Hrista, Slobodu i Svece.

U bezumlju gledaš ko će nove kame,
Oštrije i ljuće opet da ti skuje,
Čiju li ćeš pušku obesit’ o rame,
Ko najbolje ume da ti komanduje.




Duša

Zašto plačeš draga, svu noć i dan cio.
Izgubljena sreća još je uvijek sreća!
I taj jad u duši što te na nju sjeća,
To je jedan njezin zaostali dio.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, i onda kad mine.
Taj eho kog jedva čuješ iz daljine,
To još ona zbori u tebi duboko -

U samotne noći kad zalosno šume
Rijeke pune zvijezda, gore pune sjena...
Do sluha ta pjesma ne dopire njena,
No duša je sluti, čuje i razumije...


SRCE

Srest ćemo se opet, ko zna gdje i kada,
Nenadno i naglo javit ćeš se meni —
Možda kad u duši bolno zastudeni,
I u srcu počme prvi snijeg da pada.

Na usnama našim poniknuti neće
Ni prijekor, ni hvala; niti tuga nova
Što ne osta više od negdašnjih snova
Ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće.

Ali starom strašću pogledam li u te:
To nove ljubavi javlja se glas smio!
Jer što srce hoće to je njegov dio —
Uvijek novi dio od nove minute.


Mala princeza

Mala princeza, čije su kose imale boju mesečeve svetlosti, čiji je pogled bio modar i čiji je glas imao miris žutih ruža - mala princeza je umorna od života i ona je tužna.
Ona je na svojim širokim mramornim teracama nad morem, pored ogromnih vaza u kojima su mirno umirale njezine krizanteme, plakala kradomice u duge mutne večeri. Nejasna nostalgija i neizvesna tuga umarale su njenu krv i njeno telo, koji su bili isti onakvi kao krv i telo ljiljana.
I u tople noći, kada je vazduh pun zlatne zvezdane prašine i dok na zračnim zidovima spavaju mirni paunovi i kada svi cvetovi otvaraju svoja srca, otvaralo se i srce male princeze. Zato su te noći bile tako pune tuge i toplote.
A kada je umrla, nečujno i spokojno kao što su poumirale njezine krizanteme, dugo su sa ktedrale pevala stara zvona, a glasovi tih zvona bili su mirni i svečani kao glasovi davno pomrlih sveštenika.




[You must be registered and logged in to see this image.]
Uzvišene misije "Jovana Dučića"



Na imanju manastira Svetog preobraženja Gospodnjeg u Miltonu proslavljen je Ilindan, krsna slava Kanadsko-srpskog dobročinstva "Jovan Dučić", koje na ovim kanadskim prostorima uspešno deluje već 19 godina.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Tradicija: Slavsko veselje Kanadsko-srpskog dobročinstva "Jovan Dučić"

Pre tradicionalnog lomljenja slavskog kolača molitvu su obavili vladika Georgije, otac Đuro Samac i otac Vasilije, iguman manastira u Miltonu.


Obred lomljenja slavskog kolača obavili su kumovi Jovo Miskin sa suprugom Sandrom i decom, a pridružili su se i svi ostali članovi i gosti slave. Goste je biranim rečima pozdravio Jakov Vico, predsednik društva, podsećajući prisutne na delovanje društva na dva značajna polja - humanitarnom i kulturnom.

Pored nesebične pomoći koju pruža onima kojima je najpotrebnija, društvo je najpoznatije u Kanadi po organizovanju pesničkih večeri i tradicionalnih "Hercegovačkih večeri" (prva subota u novembru).


Poruka članova dobročinstva su čuvene Dučićeve reči: "Vjerujem u Boga, u ljubav, u prijateljstvo, u otadžbinu, da ne verujem istovremeno u sve to ne bih imao razloga da verujem ni u jedno od tog posebno".
izvor:vesti-online

[You must be registered and logged in to see this image.]


J O V A N D U Č I Ć


Umetnost se ne daje objasniti, nego samo osetiti.
*
Nije tačno rečeno da je svaki čovek kovač svoje sreće, tačno je naprotiv, da je čovek uvek sam kovač svoje nesreće.
*
Mi nekog ljubimo ne zato što tu ljubav zaslužuje potpunije i isključivije nego iko drugi, nego što smo mi na tu ličnost prosuli jedno svoje sunce, koje ga je ozarilo i izdvojilo od svega ostalog na zamlji.
*
Iza gorkih reči ostaju gorka usta.
*
Prost čovek brani se lukavstvom, kao što se kulturan čovek brani pameću.
*
Plemenite stvari ne stare...
*
U Rimu se nikad ni za koga nije reklo: "Umro je", nego: "Živeo je".


O plesu

Čovek peva i kad je žalostan, ali igra samo kad je radostan. Sve što je radosno igra na suncu, i sve igra u ritmu i harmoniji. Jedini Cigani bolje igraju od Španaca, a ovo s toga što su Cigani uvek deca, i umeju da se zabave, kako bi se zatim celi predali pokretu. Oni su najvećma, još vrlo bliski prirodi, i daleko od kulture. Ples nije za ceo svet, jer je ples ili umetnost ili nakarada. Trebalo bi da u jednoj dvorani igraju svega nekoliko parova.


O pesniku

Svi veliki pesnici bili su tužni, i svi veliki muzičari, i svi veliki filozofi. Lepota i tuga su svagda bile rođene sestre. Najočajnije pesme su svagda najlepše pesme. Pesnik je tumač božanstva, jer je božanstvo slika čovekovog ideala. Lepota i božanstvo se ne daju izraziti rečima, pokušajte to pa će te videti koliko je veliko siromaštvo ljudskog govora. Jedini pesnik uspe da nađe reči i da se približi tim nepristupačnim i neizrecivim veličinama. Umetnost se ne daje objasniti, nego samo osetiti.


O sreći

Izmišljena sreća ili uobražena nesreća, to su ipak potpune stvarnosti. Znači da je, sreća jedna stvar mišljenja, i da sama za sebe ništa ne predstavlja. A ako sreća postoji, onda je ona samo u željama, jer je želja pokret i akcija, znači jedini život i jedina prava radost. Bogatstvo nije glavni uslov za sreću, ma koliko izgledalo da jeste. Izvor sigurnosti, ali ne i sreće. A materijalno bogatstvo je baš nešto što se najlakše upoređuje sa drugim bogatstvima, ali i koje u tim poređenjima samo gubi. Nedeljiva i neuporediva sreća jeste samo slava. Nije tačno rečeno da je svaki čovek kovač svoje sreće, tačno je naprotiv, da je čovek uvek sam kovač svoje nesreće. Treba se čuvati više sebe nego svih svojih zlotvora. Čovek koji za svoje nesreće krivi drugog, već tim pokazuje da je ili malouman ili krivouman, čak i rđav. Zlato i talenat ne mogu se smatrati srećama u čovekovom životu; jer je zlato često bilo povod za nesreće mnogih bogataša, za izvor mnogih njihovih poroka, i za uzrok mnogih njihovih zločina; a čoveku je njegov talenat često učinio isto toliko zla koliko i dobra. Nesumnjivo, ljudstvu, najviše nesreće prave glupaci. Glupost je nesumnjivo u osnovi svakog poroka i zločina. Trebaće najzad, glupog lečiti klinički kao opasnog bolesnika. Sreća može čoveka da pokvari, i kad je najbolji; da ga satre brigama, jer je mora stalno čuvati; i može da mu donese neprijtelje i bolest, jer postane neumeren u govoru ili uživanjima. Ali slava je sreća koja nema potrebe da je čovek čuva, jer ona, naprotiv, čuva čovaka. Bogatstvo je, nesporno, polovina ljudske sreće na zemlji. Najveći stepen sreće, to je nezavisnost, a bogatsvo je ipak čoveku put da dođe do svoje slobode. Istina druga polovina sreće na zemlji, daleko je od toga da se može kupiti zlatom. Bez bogatstva nema slobode, nego samo borbe. Za zdrave i hrabre i umne, bogatsvo nije potrebno u toj meri.


O ljubavi

U ljubavi nema ničeg razumnog. Ljubav je jedno duševno stanje bez ravnoteže i bez razabiranja. Zato su antički grci smatrali ljubav bolešću, a zaljubljene bolesnicima. Ni zakletva zaljubljenih nije za njih imala nikakvu vrednost. "Dobro pazi sine moj, da nikad svoj razum ne žrtvuješ za ljubav jedne žene", kaže Kreonit u Antigoni. O ljubavi se ne može govoriti pametno, jer ljubav nije stvar pameti nego osećanja; a zato što je ljubav istinska samo kad je slepa, ona ne podleže nikakvim merama razuma. Zaljubljenici se danas očajno vole, kao što sutra mogu da se očajno omrznu. Srećom što žena voli samo napadača koji hoće da je napadne kako bi je oteo, i da je otme kako bi je zaposeo. Žena u koju smo zaljubljeni, kao i sama ljubav, nije nešto što postoji van nas, nego je nešto što postoji u nama, i što je deo nas samih. Mi nekog ljubimo ne zato što tu ljubav zaslužuje potpunije i isključivije nego iko drugi, nego što smo mi na tu ličnost prosuli jedno svoje sunce, koje ga je ozarilo i izdvojilo od svega ostalog na zamlji. Ljubav je čak i herojstvo, jer traži žrtve. Ako se pitamo da li smo ljubljeni u zamenu, i u istoj meri, ljubav je time prebrojana i taksirana kao moneta i roba. Zato slepa ljubav, to je jedina ljubav. Žena je bez principa i bez merila; bez jednog stalnog i uravnoteženog stanja, često bolesna i poluluda; svagda nestalna i prevrtljiva. Sve ovo i kad je mnogo bolja od nas. Ona uvek podlegne jačem, a ne lepšem, i umnijem. Retko koja žena visi o ruci čoveka koji je bio odista čovek njenog ukusa. Nije uzrok tome društveni položaj, zbog čega ne bira žena muža, nego muž ženu; nego što je u prirodi žene da željno podnosi nasilje, i da ga rado očekuje, slučaj koji je možda i dublji od same ljubavi. Padajući pred jakim, a ne pred dobrim i lepim, žena ne razume duh, nego volju, ni lepotu, nego nameru. Čovek je po prirodi nasilnik, a žena po prirodi ide na susret nasilju. Ima vrlo malo sveta srećnog u ljubavi. Ljubav napravi više nesrećnih nego srećnih i više bede nego radosti. Ljubav je najveće nespokojstvo i nasilje nad sobom i nad drugim. Žena ne zna da poštuje, nego da voli. Žene ne traze ni da vi njih poštujete, nego da ih volite. Poštovanje za njih znači odsustvo svake ljubavi, nesto hladno i iz glave, a ne nešto preosećajno i iz duše. One veruju da nekog treba najpre voleti, kako bi ga zatim isitnski poštovale, a ljudi misle obratno. Žene misle: gde je mnogo poštovanja, tu je malo ljubavi. Žene imaju stalnu potrebu da budu voljene, i kad one same ne vole, i zato se često predaju i ljudima koji su im inače fizički nemili. Sve žene vole bogataše, jer je žena uvek siromah. Pametnih se boje. Žene počnu da ljube samo onda kad su voljene, ili bar kad misle da su već voljene. Inicijativa ljubavi uvek dolazi od čoveka. Žena hoće više da bude voljena, nego da sama voli; i vise da je žele, nego da je vole. Ona ne samo da prva ne voli, nego prva i ne bira. Čovek joj se može naoko i da dopada, ali je retko da ga prva zavoli. Prvi znak ljubavi jedne žene, to je kad želi da se osami i izdvoji iz sveta. Žena koja odmah ne napusti svoje dotadašnje navike, vara i sebe i čoveka o svojoj ljubavi. Jedan dokaz ženine ljubavi, to je kult svakog vašeg momenta, svake vaše navike, svakog vašeg predmeta. Istinski zaljubljena žena postaje fetišist. Ona, kao svraka, čuva sve što je čovek imao u rukama: njegov cvetić, sliku, olovku, dugme, cigaretu, neupaljenu ili upola ispušenu. Ona u svemu vidi njega, i sve pobožno prinosi k ustima.


O razočarenju

Jaki karakteri nisu uopšte skloni razočarenju. Takvi su ljudi često jači nego i sile u prirodi. Englezi smatraju da pre svega dobro društveno vaspitanje iziskuje ne pokazivati svoja duševna raspoloženja, ni uzbuđenja, ni ekstazu, ni oduševljenja, ni romantizam, Englez je zato uvek gospodar sebe, i nije slučajno što je gospodario polovinom drugih naroda na zemlji. Napoleon je mislio da na svetu ima svega dve alternative: zapovedati ili slušati tuđe zapovesti. Stvarno treće i ne postoji. Razočarenje, najkobnije osećanje, to je prav put u očajanje i u propast. Ima mnogo ljudi koji uobražavaju ponore kojih nigde nije bilo, i zamke gde one nikad nisu postojale. Ovo su obično veliki mučenici mašte i srca, ljudi koji se bore sa samim priviđenjima. Čovek celog života moze da pravi dobrote ili zloće, ali je pitanje da li je ucinio puno sitnih dobara, a samo jedno krupno zlo, ili puno sitnih zala a samo jedno veliko dobro. Da bi ste ga presudili, treba znati da se čovek jedino razaznaje u onom svom krupnom i bitnom potezu. Preporučujem vam da od jednog čoveka imate stoga na umu uvek njegov najjači potez u zivotu, nekakvu njegovu naročitu akciju, dobrotu ili zloću, i da se opredelite prema tome, jer je čovek u tome glavnom potezu stavio i izrazio i celog sebe. Jedino što spašava čoveka od razočarenja, što znači i od očaja, to je opet nemanje straha ni pred ljudima ni pred događajima.


O mržnji

Mržnja je sama po sebi osećanje nisko i ružno, zato čovek ponosit ne može da nosi mržnju, kao što ne bi nosio na leđima dzak đubreta. Mržnja zaslepljuje i najpametnijeg, tako da ovaj obnevidi za sve vrline koje bi mogao imati, njegov protivnik; a ovo znači uniženje koliko za srce, toliko i za razum onog koji mrzi. Mržnja, dakle, pogađa najpre onoga koji je nosi.


O prijateljstvu

Sam sa sobom, vrlo si blizu rđavog čoveka. Velikim duhovima ništa ne može da zameni njihovo sopstveno društvo sa sobom; veliki duhovi su najvećma usamljeni kada su u društvu drugih i različnijih ljudi, nego što su oni sami. Pitagora je bio prvi Grk koji je rekao da više vredi dobar stranac, nego rđav Grk. Epikur je govorio da pre nego što budemo mislili šta ćemo jesti i piti, treba da se zapitamo s kim ćemo biti za stolom dok jedemo i pijemo; jer ako jedemo meso bez prisustva prijatelja, onda živimo kao lav i kurjak. Često je razlog najvećih nesreća, jer padamo na lažne prijatelje koji su opasniji od neprijatelja zato što nose masku na licu i nož u rukavu. Njih sam se užasavao, jer sam stajao pred njim bez štita, i jer su znali svagda gde se nalaze moji ključevi. U braku ima trgovine, ali u prijateljstvu nema. Prijateljstvo može da postoji samo među časnim ljudima. Prijateljsvo ima svoje granice, gde treba da prestane, a to je ako prijatelj od prijatelja zatraži kakvu lošu uslugu. Naše lepe reči su, odista, najkraći put ka uspehu u životu. Ironija pogađa onog čije je ona oružje većma nego i samu žrtvu. Odista ne treba govoriti zlo ni o najgorim ljudima. Iza gorkih reči ostaju gorka usta. Ko se dotakne prljavog predmeta, on uprlja svoje telo, a ko se dotakne prljavog čoveka on uprlja svoju dušu. Treba i neprijatelja zadužiti bilo čim. I ono što u ljudima postoji zversko, ne može se ukrotiti nikakvim poklonom, koliko se to može učiniti lepom rečju. Dobro je izbegavati čest susret sa neprijateljem, ali i sa prijateljem. Najveća je nesreća kad čovek mora staviti na probu svoje prijatelje. Treba imati snage i ne tražiti ih baš onda kad nam najvećma trebaju. Istinski umni i duboki ljudi nemaju mržnje, niti podništavaju druge. Mržnja je stvar nepotpunog uma, koliko i nepotpune glave. Prost čovek brani se lukavstvom, kao što se kulturan čovek brani pameću. On ne može ni da zamisli da prava pamet znači samo kristaliziranu dobrotu i čovekoljublje. Najveći nemoral to je glupost. Više bede dolazi od gluposti, koja je izvor nesporazuma, nego od svog urođenog zla na svetu. Od lupeža nas brani i sused i država, ali niko nas ne brani od glupaka i od neznalice, koji ništa ne priznaje, i koji u svemu smeta. Neprijatelji, to su često naši prijatelji, koje od nas deli kakav nesporazum ili predrasuda. Mali kučići se igraju kao da nema veće ljubavi od njihove; ali čim padne među njima komadić mesa, oni se ostrve jedno na drugo. Isto je tako i s ljudima, Uopšte, među ljudima dolazi na prvo mesto lični interes. Čovek udara na najrođenije ako mu smetaju, i obara kipove božanstva i zapali njihove hramove, ako mu ne koriste, ili ako neće da mu pomažu. Žena je najbolji spasilac od čamotinje. Ljudi se ne žene toliko iz ljubavi i fizičke potrebe, koliko iz crne dosade, ne zato da s nekim podele zadovoljstvo i sreću, koje se nerado dele, nego da podele dosadu. I žena izneverava muža više iz dosade nego iz perverzije, kao što njoj to isto radi i njen čovek. Između starijeg čoveka i starije žene ne pravi se nikakvo prijateljstvo. On je njoj nepotreban, a ona njemu odvratna. Uvek se nađu dva glupaka da se jedan drugom dive, i uvek se nađu glupa žena i glup čovek da se poljube u usta. Glupak se naslanja na glupaka, kao slepac na slepca.


O mladosti i starosti

Za umne ljude i lepe žene ne postoji starost. Plemenite stvari ne stare, nego samo promene izgled, često čak i na lepše. U starosti se pokažu na licu karakter i duša čovekova, kao što se pokažu reljefi jednog brega tek u zimu kad izgubi šumu i potpuno ogoli. Ima lica koja sa starošću dobiju nešto svetiteljsko, i mudračko, druga mučeničko i bolesničko, a treća životinjsko i zversko. Znak rđavih ljudi i rđavih žena kojima se u mladosti nije raspoznavalo na licu njihov karakter jer je mladost svagda i u svemu neizmerna lepota. Ali ta su lica dobila u starosti izgled odvratan i užasavajući, crte zloćeste, pogled krvnički. Istina, ni godine ne izražavaju tačno čovekovo doba. Ima mladh staraca kao što ima puno i starih mladića. Starost čovekova odista počinje tamo gde svršava njegovo oduševljenje. Čovek koji ne može da zatreperi, oduševljen za neku ideju ili za neku ličnost, star je i mrtav. Mladost, to je pre svega sveta vatra. Samo onda kad se ta vatra ugasi, treba leći i umreti. Čovek koji voli žene nikad ne ostari; a čovek koji traži društvo mladića, nikad ne tuguje. Treba uvek tražiti žensko društvo, ako ne i žensku ljubav. Uostalom, žene nisu stroge prema godinama čovekovim; jer one traže muževnost više nego mladost, a muževnost traje nesravnjivo duže nego mladost. Zato ima Don Žuana pedesetih godina, koji otmu žene i mladim Apolonima. U Rimu se nikad ni za koga nije reklo: "Umro je", nego: "Živeo je". Ljudi nas uvek plaše našim godinama, i kad smo stari i kad smo mladi, kad smo mladi da smo nedozreli za velika dela, a kad smo stari da smo postali nesposobni za velike namere. Starčevo iskustvo, ravno je učenosti. Niko ne zna šta nosi u sebi do poslednjeg daha. Priroda je u svemu ostavila sebi pravo na poslednju reč.
BLAGO CARA RADOVANA


O ženi


Žena ima više nežnosti, a čovek ima više dobrote; žena je velikodušna, a čovek je plemenit. Žena oprašta ali ne zaboravlja; čovek zaboravi i kada ne oprosti. Kad god je žena velikodušna, ona je to uvek prema čoveku, a nikad prema ženi. Čovek ima detinjstvo, mladićstvo i starost; a žena do kraja ostane dete, i, kao dete, sve smatra igračkom. Glupost je u prirodi, i najpametniji čovek ne uspe da tome uvek izbegne, ali žena je glupa samo po izuzetku. Na deset ljudi ima jedan uman, a na deset žena ima jedna glupa. Ljubomora je jedna forma gluposti. Na stotine ljudi nema ni polovinu koji su ljubomorni iz straha da ne bi izgubili ženu koju vole, nego su ljubomorni iz oholosti prema sebi, i iz straha da sami ne budu poniženi. Ima ih koji su uvređeni što ih je unizio drugi čovek, a ne što su izgubili svoju ženu. Zatim, ima ih koji su uvređeni samo zato što ih je ponizila njihova sopstvena žena. Međutim, svi ovi povodi dolaze iz gluposti. Ali, izvesno, čovek je najmanje ljubomoran iz ljubavi. Zato su ljubomorni samo ljudi okoreli egoisti. Žene egoista ne daje drugoj ženi ni čoveka kojeg i sama ona odbacuje. Jedan od hiljadu načina kojim čovek uspeva kod žene, to je kad se postavi između dva ženska egoizma. Ljubomoran je onaj koji hoće da bude voljen više nego što sam voli. U najvećoj ljubavi uživamo baš u onom što dajemo a ne u onom što primamo, kao kraljevi. Ljubomoran čovek, to je kao lakom siromah ili kao imućan cicija. Čovek u životu deli sve stvari na dobre i rđave, a žena na slatke i gorke. Žena u životu sve smatra za svoj nakit: kuću, ogledalo, sliku, stolicu, ulicu, psa i konja, grad i društvo, čak i čoveka kojeg voli. Znam jednu veliku rusku gospođu koja je imala nakita u biseru i briljantima što je vredeo četiri miliona zlatnih rubalja; a međutim, Kolumbo je za otkrivanje Amerike potrošio, prema računima koji se još vide sačuvani, svega četvrtinu miliona današnjih zlatnih dinara! Čak polovinu te sume utrošili su na popravku broda, što znači da je otkriće Amerike koštalo svega okolo stotinu i pedesethiljada franaka... Svakako, sve što okružuje ženu, manje je za nju od nje same, i sve je atribut njene ličnosti, koja je u sredini svemira. Da žena ne smatra sve za svoj nakit i svoje igračke, izvesno je ne bismo ni toliko voleli. Čovek voli u ženi ono što je detinjasto, jer samo detinjstvo daje iluziju mladosti, koja je za nas večna magija. Ako čovek napada ženu, to je jedino iz razloga samog spola. Kao zoološka fela, i spol je isključiv i samoživ. Ako i životinje mogu da misle, onda one imaju o nama, izvesno, isto rđavo mišljenje koje imamo mi o njima. U pogledu karaktera, postoje tri vrste žena: supruga, robinja i odmetnik. Ako nije supruga svog muža, ona je uvek supruga nekog drugog čoveka, i ovog će čoveka tražiti dokle ga ne nađe, a često ostaće mu verna i časna, i kada nije njegova žena. Žena bez sopstvene volje i personalnosti, to je žena stvorena robinja; ona je senka jednog ili drugog čoveka, ili čak obojice ujedno, uvek mučenica i uvek žrtva. A žena odmetnik, to je egoista koja ne voli nikog, niti je iko voli. Mesto volje ima prohteve; mesto ukusa, njene sopstvene načine; ona je zatočenik svoje ništavnosti; ona je malo žena a nimalo čovek; najčešće je dete i divljak za ceo život. Može da voli i da ne voli. Ruskinja kaže: možda sutra a možda nikad. Ovom tipu ženaodmetnika se najvećma približuje današnja evropska žena. Ona živi preko svoje volje u muževljevoj kući, gde jede i spava s njim bezradosno i bezžalosno, apatično i hladno. Ništa je osobito ne zadržava da ostane gde je, ili da ode sasvim drugde, gde bi bila isto tako usamljena i nepristupačna. Mnogo je manje ljubavi na svetu nego u literaturi; u jednom romanu ima više ljubavi nego u jednom velikom gradu. Ne čekajte nikakvo dobro od ženine pameti, nego samo od ženinog srca. Ja pamet čoveka računam po onom šta kaže, a pamet žene po onom što ne kaže. Možda sam već napred pomenuo:žena moral smatra estetikom a čovek logikom; a to znači da je moral kod nje u osećanju, a kod njega u glavi. Zato je žena moralnija nego čovek. Ali je još kanda opštija i sigurnija podela žena na ova tri tipa: supruga, ljubavnica, majka. Često se u jednoj istoj ženi nađe ljubavnica i majka; a često surpuga i majka; ali najređe supruga i ljubavnica. Skoro nikad nisu sva tri tipa ostvareni u jednoj istoj ženi; a da su ostvareni, to bi bio odista vrhunac božje mudrosti i božje ljubavi za čoveka. Žena ljubavnica i žena majka, to su žene instinkta, gde posredi nema ničeg isključivo čovečanskog, što ne bi postojalo čak i među nižim zoološkim felama. Dobra majka se nalazi čak i među zverovima, a dobra ljubavnica među pticama i među insektima. Skoro u najvišem broju slučajeva, žena je ili samo supruga, ili samo ljubavnica, ili samo majka. Francuskinja nije supruga nego ljubavnica i majka; Talijanka je supruga i majka; Španjolka je majka a Ruskinja je ljubavnica. Srpkinja je od svih drukčija: kad je najčistiji tip, ona je čoveku sestra. Stvarno, žena ima dve svoje misije na zemlji: da bude majka i da bude supruga. Ona je od prirode stvorena da bude majka, a samo je ljudskim zakonima naterana da bude supruga. Zato se žena skoro uvek odazove svojoj prvoj dužnosti, prema božanstvu i prirodi, a prilagođava se, sa manje ili više uspeha prema zakonima braka koji su ustanova čovekova. U toj vezi s prirodom, ona je velika i moćna; ali u toj vezi s čovekom, ona je slaba i često bedna, a zato i lažna. Prva njena misija je instinktivna, a druga razumna; prva nerasudna i mračna, a druga svesna i zato labava. Stoga se može istovremeno biti savršena majka ali rđava žena, jer su to dva razna puta i dva razna zakona. Žena je najviša u svojim bespolnim ljubavima; u ljubavi majke, sestre ili kćeri čovekove. Stari grčki tragičari su dali izvanrednih primera ovakvih ljubavi; one su i danas uzbudljivije nego savremena književna intriga ljubavnika i ljubavnice. Bilo je u antičkoj tragediji supruga koje su se takmičile u svojoj ljubavi ne samo sa ljubavnicama svojih muževa, nego čak i sa ljubavlju muževljevih roditelja za svog sina. Alekstida je umrla za svog muža da bi pokazala da ga voli većma nego što ga vole i njegovi roditelji, pošto ona odlazi s njime u smrt, a njegovi roditelji ostaše posmatrači, nemajući srca da i oni umru zajedno sa svojim sinom. Euripid je od ove ljubavi napisao dramu, a Platon je pominjao ovaj slučaj u svojoj poznatoj teoriji o ljubavi. Ljubav kćeri i sestre se vidi u samoj Antigoni koja je dignuta do božanstva. Ljubav između brata i sestre je kod Grka dignuta do hrišćanske čistote. Ovo je tim uzvišenije što su se u tim istim stolećima persijski kraljevi ženili svojim kćerima i sestrama, kao i u faraonskom Egiptu, i kao mnogo docnije u ptolomejskom Egiptu, gde se Kleopatra bila udala za svog brata, kralja egipatskog. Ljubav između brata i sestre, tu uzvišenu ljubav dvoje mladih, koja je tako čista od svakog nereda spola, opevala je, sa grčkom uzvišenošću, još samo srpska narodna pesma. Prema ovoj čistoj ljubavi, izgleda da je svaka druga ljubav između čoveka i žene samo jedno fizičko slepilo, ili računsko prijateljstvo: jer svako od ovih dvoje ljubi na svoj način, u svoje vreme iz svojih razloga, sa svima protivrečnim sukobima pameti i krvi. U španskom Romanceru, mlada Himena, koja je najpre molila kralja da kazni Don Rodriga, ubicu njenog oca, docnije moli istog kralja da joj dadne Don Rodriga za muža, jer mladi hidalgo prolazi svaki dan ispod njenih prozora. ("Kako je lep ubica mog oca!") Čim žena počne da istinski voli čoveka, onda ga voli pomalo kao majka: tepa mu sitne i slatke reči; boji se za njegovo zdravlje, i utopljuje ga; i brani mu da pije, ili da odveć puši; i strepi od hiljadu prilika i stvari koje bi mogle da mu učine kakvo zlo. U najvišoj ekstazi srca, žena prestaje biti ženka, a postaje dobra majka i nežna sestra. Na ovoj sublimnoj i jedinoj tačci dva protivna i protivnička spola dolaze do idealnog izmirenja. Sve do te tačke su ti spolovi u stalnim sukobima, isključujući se duhovno i duševno, i ne dodirujući se nego samo fizički. Čovek i žena se izmiruju samo u ljubavi čistog srca, i u ljubavi bespolnoj, odakle izbija iskra poezije, koja je magija sveta, sunce sunaca.
izvor:riznicasrpska

Moja ljubav

Sva je moja ljubav ispunjena s tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Kao večni pokret nevidljivim dobom.

I tako beskrajna, i silna, i kobna,
Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
Svugde si prisutna, svemu istodobna.

Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,
Rađaš se u meni kao sunce noći,
I u mome telu drhtiš u samoći,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.

Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće to je trepet sene;
O ljubljena ženo silnija od mene -
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.

Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja.Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve druge sate
Od tebe su moje oči zasenjene.


Simbol

Gledam tvoje krupne oči zaljubljene,
Gde sja vatra - ko zna - grešna ili sveta.
Svejedno ljubiš ili drugog ili mene;
Ti ljubiš nevino kao cvet što cveta.

Ljubav bi ti moja bila zatočenje,
U tvom bezgraničnom, granica i meta;
Takva, večna zeno, kroz život i mrenje
U slavi instikta ti si samo sveta.

Ti si sat od kojeg nebo zarumeni,
Simbol veći nego bol ljudski što grca,
I ti si božanstvu bliža nego meni;
Više zakon svat, nego zakon srca.

Jovan Dučić - Pesma ženi

Pesma ženi Ti si moj trenutak i moj sen i sjajna moja reč u šumu moj korak i bludnja i samo si lepota koliko si tajna i samo istina koliko si žudnja. Ostaj nedostižna, nema i daleka jer je san o sreći više nego sreća. Budi bespovratna, kao mladost. Neka tvoja sen i eho budu sve što seća. Srce ima povest u suzi što leva, u velikom bolu ljubav svoju metu. Istina je samo što duša prosneva. Poljubac je susret najlepši na svetu. Od mog priviđenja ti si cela tkana, tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden. Ti beše misao moja očarana, simbol svih taština, porazan i leden. A ti ne postojiš, nit' si postojala. Rođena u mojoj tišini i čami, na Suncu mog srca ti si samo sjala jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.

Jovan Dučić - Srce

[You must be registered and logged in to see this image.]


SRCE Srešćemo se opet, ko zna gde i kada, Nenadno i naglo javićeš se meni Možda kad duši bolno zastudeni, I u srcu počne prvi sneg da pada. Na usnama našim poniktnuti neće Ni prekor, ni hvala; niti tuga nova što ne osta više od negdašnjih snova Ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće. Ali starom strašću pogledam li u te: To nove ljubavi javlja se glas smeo! Jer što srce hoće to je njegov deo- Uvek novi deo od nove minute.

Jovan Dučić - ĆUTANJE.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ostale su strašne reči nerečene, Samo Tvoje oči, mirne kao tmina, One su gledale i slušale mene; Moj bol na Tvom uhu pevaše tišina. Kakva himna srca, ta reč nerečena! Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje! Kad tišina zbori mesto nas, reč njena Ima svu čistotu sna i bolne žudnje. Ta blaga muzika ljubavi što ćuti, Ima mir molitve u dubini duha: Nikada se rečju laži ne pomuti, Nit se glas poročni dirne našeg sluha. Ideja u nemi kamen uvajana; Vera sva u suzi što neće da kâpi; Ta zakletva što je u neznan čas dâna; I najviši zakon bola koji vapi.

PUT

Da pođem uz reku, sve do vrela,
Da znam i izvor i ušće!
Ali me najzad i noć srela,
A crno trnje sve gušće.
Padne li zvezda s nemim mrakom,
I ode iz sene u senu,
Srce se digne njenim trakom:
Ka mestu otkuda krenu.
Gde je taj svetli izvor, šta je
Ta istina prva, daleka?
Ne vodi ništa u te kraje!
Sve dublja i crnja je reka.
Da najzad s čistog zahvatim vrela!
Da spojim izvor i ušće!
Ali me najzad i noć srela,
A crno trnje sve gušće.
Tako selica jato gladno,
Sve more prešavši zračno,
Padne po trnju: za njim hladno,
A pred njim nemo i mračno.

Veče


Mre potonja svetlost i postaje smeđa,
Oktobarsko sunce gasne iza huma...
A tvoja je duša puna bolnog šuma,
Teška suza stala u dnu tamnih veđa.

Dok u tvome vrtu dan očajno tinja;
U tamnoj se senci rasplakale česme;
Šumi gora, kao rosa da rominja,
A u tebi huje rime moje pesme...

Huje tamne rime, ko mistično vrelo,
Kroz lišće, i zvezde, i sen što još pada:
U svakome stihu ima suza jada,
U svaku je strofu leglo srce celo.
Ave Serbia


Tvoje sunce nose sad na zastavama,
Ti živiš u besnom ponosu sinova;
Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,
I zore da zrače na putima snova.
Još si uz nas, sveta majko, koju muče;
Sve su tvoje munje, u mačeva sevu,
Sve u našoj krvi tvoje reke huče,
Svi vetri u našem osvetničkom gnevu.
Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina,
Udarac tvog srca u svemiru. Večna,
Tvoj je udes pisan na čelu tvog sina,
Na mač njegov reč ti strašna, neizrečna.
Mlekom svoje dojke nas si otrovala,
U bolu i slavi da budemo prvi;
Jer su dva blizanca što si na svet dala-
Mučenik i heroj, kap suze i krvi.
Ti si znak u nebu i svetlost u noći,
Kolevka i groblje, u odeći sunca;
Ti si gorki zavet stradanja i moći,
Jedini put koji vodi do vrhunca.
Mi smo tvoje trube pobede, i vali
Tvog ognjenog mora i suncanih reka:
Mi smo, dobra majko, oni što su dali
Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka.
Carica


Ti si lepa naša carica u kruni,
S deset dubrovačkih paževa; i greje
S tebe sjaj dragulja što donese puni
U Kotor brodovi s Kipra i Moreje.

Orli od bisera leže po tvom skutu,
Krsti po stiharu, i safiri vratom;
Mirise Istoka ostavljaš po putu;
Tvoga konja vode potkovana zlatom.

Sve crkve u carstvu tvoje ime zbore,
I naše velmože i naši vazali
Gledaju te s čežnjom i sa strahom dvore.

Dok ti gledaš kao paž plašljiv i mali,
Kako jedna briga, tanka kao para,
Pređe preko čela krunisanog Cara.
Leto


Okićenu lozom i cvećem od maka,
Sreo sam je jednom, jednog vrelog dneva.
Na pučini magla providna i laka,
U vrućome žitu prepelica peva.

Iz vode i kopna odisaše leto
Mirisom i vatrom. Tesne staze behu
Pune kosovaca. Veselo je cveto
Turčinak u njenom govoru i smehu.

Ona je kraj mene tada koračala,
Strasna kao leto, pored mirnih vala,
Polivenih toplim bojama i sjajem.

Vaj! I mladost prože, ko sunce nad gajem!
Samo još u meni ti si i sad taka;
U kosi ti isti cvetovi od maka.

Opsena


Ti si kao zvezda jednog jutra slave,
A u meni osta kao crna rana;
Ti si trista vrela što bruje i plave -
Da sva budu jedna suza otrovana.

Beše kao carska galija kroz pene,
S glasom o pobedi; beše u čas zore
Himna zemlje suncu; a samo za mene -
Red crnih zastava što kroz mrak vihore.

Ruka ti je bela meka kao cveće,
A moja ostade sva okrvavljena,
Otkud si i ko si, niko znati neće;
Ljubav ili mržnja, sudba ili žena.
Izmirenje


I kada te život bolno razočara,
I kada prestanu i želje, i snovi;
Ono što nam vrati jedna suza stara,
Vredi jedan život neznani i novi.

Pamti što je prošlo, s puno vere neme,
Kroz sve dane drugih stardanja i mena:
Čuvaj svoju prošlost za sumorno vreme
Kad se živi samo još od uspomena.

Pa ćeš da zapitaš jednom, i nenadno -
Našto samo suze, našto boli samo?
I šta da ikad žali srce jadno,
Kada je sve naše, sve što osećamo!

Vraćanje


Kad mi opet dodješ, ti mi pridji tada,
Ali ne ko žena što čezne i voli,
Nego kao sestra bratu koji strada.
Tražeć mekom rukom mesto gde ga boli.
Puna nostalgije beznadežne, duge,
Ne sećaj me nikad da bi mogla doći
Zadocnela radost iz dubine tuge,
Ko ponoćno sunce iz dubine noći.
Jer ti ne znaš, bedna kroz sve dane duge
Da te voljah mesto ko zna koje žene
U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge...
I ti beše samo sen nečije sene...

Podne

Nad ostrvom punim cempresa i bora,
Mlado, krupno sunce prži, puno plama;
I trepti nad šumom i nad obalama
Slan i modar miris proletnjega mora.
Ljubicaste gore, granitne, do svoda,
Zrcale se u dnu; mirno i bez pene,
Površina šušti i celiva stene;
Svod se svetli topal, staklen, iznad voda.
Prah suncani trepti nad ispranim peskom,
I srebrni galeb ponekad se vidi,
Svetluca nad vodom. I mirisu hridi
Mirisom od riba i modrijem vreskom.
Sve je tako tiho. I u mojoj duši
Produženo vidim ovo mirno more:
Šume oleandra, ljubicaste gore,
I bled obzor što se proteže i puši.
Nemo stoje u njoj srebrnaste, rodne
Obale i vrti; i svetli i pali
Mlado, krupno sunce; i ne šušte vali,-
Galeb jos svetluca. Mir. Svuda je podne.
Pored vode
Put mesecev srebrn niz more se vidi,
Leži beskonacan vrh zaspalih vala.
Mir. Zadnji je talas došao do hridi,
Zapljusno setno i umro kraj žala.
Noc miriše tužno cempresovom smolom.
Nebo pepeljasto. I kopno i voda
Ko da nocas dišu nekim cudnom bolom,
Tiha tuga veje sa dalekog svoda...
Sto srca nocas kucaju u meni,
I celo mi bice budi se i diže
Casom nekoj zvezdi, a cas kakvoj ženi.
Sve kipi u meni, ko plima kad stiže:
Kao sad da postah Dokle zvezde brode
Jedne bezimene noci, pored vode.

Srce

Moje tamno srce, to je deo svega -
Sa zvezdama trepti, huji s vetrovima;
I onda kad stoji bezglasno međ svima,
Jedan gromki eho ćuti u dnu njega.
Na obali morskoj moje srce ima
Žamor nekog vala što večito pline;
Što čuva sveg mora zvuke i gorčine,
I svu huku davno nestanulih plima.
U zalazak zvezda iznad tamnog huma,
Kroz san poju ptice u dubokoj seni;
A bezbroj se gnezda odzivlju u meni,
I tragični odjek zamrknulih šuma...
I to zvučno srce kada jednom zaspe,
Svoj bol otkucavši silnim ritmom svega,
Neće biti strašnog prestanka za njega:
U zvuk i u svetlost sve će da se raspe.
Uvek zaljubljeno u večnost, dok bruje
Njime sjajne sfere, strasno i daleko...
I kad očarano kucne srce neko,
To je moje srce što se opet čuje...

Ekstaza

Ostace daleko za mnom ovi puti
Nestace i ove suze kud i druge
Ja cu nove zelje u svom srcu cuti
Kao nove laste u veceri duge

Prah srebrnih zvezda dok lagano pada
I s cveca se dize svila kao kose
Moja nova ljubav rodice se tada
Kao novi listak i nova kap rose

I kraj druge zene ja cu da se nadam
I da svoje srce rasipam i gubim
I opet mislec da prvi put stradam
I prvi put zelim i prvi put ljubim

J. Ducic

Natpis

S mora na cijoj crnoj ploci,
sva mirna sunca sedaju,
do na breg smrti s koga oci,
na oba sveta gledaju,

Ponor po ponor dokle sinu,
s nebeske svetle cistine,
i putic uzak najzad minu,
izmedju sna i istine!

Vaj, nista vise da ne prene,
taj puhor sna i zamora,
penji se tiho zimzelene
uz plocu crnog mramora!

Jovan Ducic

Plave legende-OGLEDALA-

Htela je da vidi svoju veliku lepotu,ali nije bilo ogledala na svetu.Tada rece svome dragom:Otvori mi tvoje velike zenice da vidim svoju lepotu.
Velike zenice coveka koji ljubi otvoriše svoja sjajna ogledala.Žena izvadi iz svoje kose cvece i ciode,ogrnu se vlasima kao senkom,i zaklikta od radosti.
I poce da igra kao plamen,kao zraci,kao senke,kao žito,kao talasi,kao zmije,kao macke,kao nocne sablasti.
I u toj radosnoj i divljoj igri,ona razbi ogledala.A kada je razbila ta ogledala,nije više znala kakva je,je li lepa ili je odvratna.Jer u pomracenju tih ogledala nestala je i ona sama.

JOVAN DUCIC-O LJUBAVI

...Ljubav je osecanje koje je rezultat svih drugih osecanja,zbir svih mogucnosti covekovih,najviših i najcistijih.Ljubav je najveci izvor snage za iluziju,i najdublji dokaz moci za akciju.ljubav je svedocanstvo zdravog spola i dubokog morala:jer za ljubav treba imati pre svega mnogo fizicke sile i neizmerno mnogo dobrote.Znaci,mogucnosti za utapanje u drugom bicu i drugoj sudbini;pregorenja za iluziju i vere u ideal;radost da se živi dvostrukim i mnogostrukim životom;i najzad,potrebe da se izide iz sebe u nešto šire i vece i opštije.Covek koji ljubi ženu,viši je od coveka koji ne ljubi,jer ljubav za ženu je vec dokument moci za iluziju i za požrtvovanje,dokaz covekoljublja,jedno suvereno osecanje protivno samoživosti i iskljucivosti.Covek koji ne voli žene,ne voli ni ljude.Voleti,to je sveobimno osecanje...

...Žena u koju smo zaljubljeni,kao i sama ljubav,nije nešto što postoji van nas,nego je nešto što postoji u nama,i što je deo nas samih.Mi nekog ljubimo ne zato što tu ljubav zaslužuje potpunije i iskljucivije nego iko drugi,nego što smo mi na tu licnost prosuli jedno svoje sunce koje ga je ozarilo i izdvojilo od sveg drugog naokolo na zemlji.Mi ljubimo,jer je naša duša prepuna nežnosti,i naše telo prepuno strasti...

SVETLOST-PLAVE LEGENDE-JOVAN DUCIC

Taj covek je cekao u zvezdari da u zodijaku blisne jedna zvezda koju ce on uhvatiti u svoja ogledala,i koja ce biti njegovo otkrivenje.Ona ce poneti njegovo ime kroz prostore neba kao što bi ga njegovo dete nosilo kroz ulice grada.
Svake godine u iste noci cekao je on da se prolije svetlost nepoznatog ponocnog sunca,koje je slutio,i u koje je samo on verovao,i koje ce proci putem kojim je dosad prošla samo njegova uznemirena duša.
Godine i zvezde su prolazile,a njegov duh bio je uvek zasenjen tom svetlošcu zvezde koja nije htela da izide iz svoje tajne.Njegove oci bile su zasenjene tom modrom planetom koja se negde kupala u moru svog sopstvenog sijanja,bezbrižno,kao mlada žena u talasima koje niko ne vidi i ne vreba.Ali je on cekao da se ta zvezda popne na jednu odredenu tacku u svemiru,kao na stepenice svog prestola.
Tako je prošao ceo život tog coveka zaljubljenog u zvezdu.
Ali on je umro srecan jer je ceo život živeo u svetlosti zvezde koja je bila lepša i veca nego sve druge zvezde:zato što je svetlila a nije ni postojala.
Njena svetlost je bila tolika da taj covek nikad u životu nije znao ni za mracnu šumu ni za tamnu stazu.


Pesma

Nikad ne znam kud će nova pesma hteti,
Novoj sreći ili bolu stare rane;
Da kao molitva u nebo poleti,
Ili kao kaplja otrova da kane.

Samo čujem poklič u dnu duha svoga,
Kao vest proročku, kroz noć, s brega pusta;
I ja čujem blage reči večitoga
Kako mi prolaze kroz srce i usta.

Tad sve kanda znadem pojmiti i reći,
I pogađam tajnu skrivenu od sviju:
Da pretvorim u stih bol od svega veći,
I jad u molitvu i u harmoniju.

I ljubav što čezne, i jed što se gnuša,
Sve je samo pesma; dok mre u dubini
Sva u čudnu svetlost obučena duša -
Kao zvezda što se raspada u tmini.

I dok se u miru tka večito tkivo,
Huji glas stvaranja i ritam rasula,
I dok u te sate još strasno i živo
Sve saznaju moja opijena čula -

Ja znam da nestajem u šumu što bludi,
Sa svakim korakom kojim noga kroči:
Stran za pravu sreću i pravi bol ljudi -
Upirući k nebu začuđene oči.

Beskrajna pesma


Vi što se još niste javili iz gnezdâ,
Čija srca trepte još u kaplji rose,
Čiju strasnu dušu još vetrovi nose,
I čiji dah topli struji s mirnih zvezda -

Kad nebrojne oči otvorite, kada
Pružite spram sunca bezbroj svojih ruka,
Sve šume bez konca i mora bez luka
Vaš svetli dolazak pozdraviće tada.

I svi poplavljeni u sunčanoj kiši,
Tamo, gde maločas, u trenuti strašne,
Zbacismo odeću i sandale prašne,
Stajaćete bolji, silniji i viši.

Tako opijeni već od prve čaše,
U ekstazi zvuka i sjaja što pline -
Pružićete brazdu da svirepo mine
Njivom, gde još čami zimsko zrno naše.

Ali ko će tada biti među vama
U taj dan bez sumnje, bez bola, bez sene,
Nevidljivom niti privezan za mene,
Da odvojen stane među hiljadama?

I kao ja nekad u danima ovim,
U večernjoj nemoj agoniji mora,
Da donese, mračnu, kao pesmu bora,
Staru pesmu tuge međ ljudima novim?

Da ispunjen dugim sutonom i strahom,
Potomak mog bola, strasno kao i ja,
Digne svoj glas, sjajan, kao što se sija
Mlečni Put pokriven usijanim prahom...

No tom večnom bolu i toj tamnoj sreći
I reč jednu novu ako bude dao -
Ko će znati da sam nekad iščezao
Jer tu reč čudesnu ne umedoh reći!

Sumnja

Moja sumnja strasna, i svetla, i plodna,
Moje drugo biće i drugi vid; jetka,
Brani koju čašu da ispijem do dna,
I da koju sreću poznam do svršetka.

Moje srce drži prstima od leda,
I moj duh napaja kajanjem bez mere;
Moj pogled u nebo da očajno gleda,
Da mrzim bez snage i ljubim bez vere.

No ona obasja moj um obesnažen,
I dade mom duhu, slabom kao slamka,
Sto krupnih očiju, da ozaren, blažen,
Mine svaki ponor i zna gde je zamka.

I da je dobrota, odricanje; i da
U zakletvi ima izdajstva i srama;
I u pobedama poraza i stida;
Niske bezbožnosti u svim molitvama.

I u čistoj veri, praznoverja; da je
Ljubav sebičnija nego naše zloće;
I koliko laži naše suze taje,
I mračnih zavera zamukle samoće.

Tako oslobođen i sebe i drugih,
Gledam kako pada i poslednja uza...
I gord sam u času iskušenja dugih
Što bar ne zajecam kad mi pođe suza.

Oči

Beskonačne tvoje oči, mlada ženo,
Dve duge večeri u pustinji mora;
Dve sumorne bajke što uznemireno
Imaju šum slutnje u granama bora,

Dve mirne galije s crnim zastavama;
Dve žene u crnom, na molitvi neme;
Dve ponoćne reke kroz kraje od kama;
Dva glasnika bola koji kroz noć streme.

Oči moje žene, mračni triumf ploti,
Koje večnom tugom opijene behu,
Svoj su prostor našle u njenoj čistoti,
A svoj car nebeski u njenom grehu.

Od suza prosutih u velika bdenja,
Te beskrajne oči sijaju se s toga,
Dalekim i čudnim sjajem ushićenja,
Kao neke oči što videše Boga.

Čuvaju na svojoj beskonačnoj mreži
Sve tamne ekstaze snova koje sanja,
Oči nepregledne, na čijem dnu leži
Velika i mračna slabost očajanja.