Dragan Banjac

Rođen 1955. godine. Dugogodišnji novinar Borbe (dopisnik iz Dubrovnika i dela Hercegovine) i kasnije Naše Borbe. Godinu dana ispratio hercegovačko-dubrovačko ratište, a nakon povratka u Beograd radio u unutrašnjo-političkoj redakciji, gde je bio i urednik. Prvi je novinar koji je tokom rata u BiH (preko Mađarske, Italije i Jadranskog mora) ušao u opkoljeno Sarajevo, Mostar, Tuzlu. Ratni reporter iz Slavonije, kasnije sa Kosova i Metohije. Nakon gašenja Naše Borbe radio je kao beogradski dopisnik sarajevske novinske agencije ONASA, bio dopisnik podgoričkih listova Publika i Vijesti, pisao za Monitor, radio u Blicu (urednik u Regionima), bio zamenik glavnog urednika Glasa javnosti, dopisnik Tagens cajtunga iz Ciriha... Beogradski dopisnik sarajevske Federalne televizije. Saradnik Republike u kojoj piše poslednju stranu, rubriku Odozdo gledano. Bez stalnog angažmana.

Mediji u Srbiji: Udvorički i nekvalitetni


Godinama već medijska scena u Srbiji ne zaslužuje prelaznu ocenu. Očekivani zaokret nakon odlaska sa vlasti Slobodana Miloševića nije usledio, izostala je lustracija i vremenom je, zahvaljujući pre svega trenutno vladajućoj garnituri, posebno najjačoj političkoj partiji, sve postalo veoma slično, niko se dovoljno ne izdvaja prodesionalnošću i kvalitetom. Davno stradalu istinu i nacional-šovinizam prilikom raspada bivše zajedničke države u medijima sada prekrivaju senzacionalizam, nekultura i neukus koji proizvode krajnje sumnjive „zanatlije“ (novinari) zarad buđenja najnižih strasti kod kod gledalaca, slušaoca i čitalačke publike.[You must be registered and logged in to see this image.]
Potvrda ovih navoda lako se nalazi. Dovoljno je otvoriti nekoliko dnevnih novina (iz tri tiražne prepišite u tri stupca desetak naslova!) ili poslušati informativne emisije dve-tri televizije. Stoga me (ni)je iznenadila ocena (početkom maja) ovdašnje ispostave njujorške nevladine organizacije Freedom House koja je „stanje“ u srpskim medijima ocenila kao „relativno dobro“. Nevadene „firma“ bavi se istraživanjem slobode medija u svetu a za rečenu ocenu bio joj je dovoljan izveštaj Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), gde se navodi da se u zemlji vodi „oko 300 sudskih postupaka zbog klevete ili nanošenja duševne boli, uglavnom protiv novinara liberalnih medijskih kuća“. Bez komentara.

Govoreći za jedan dnevni list Ljiljana Smajlović, predsednica Udruženja novinara Srbije i bivša urednica Politike stanje u našem novinarstvu ocenjuje „slabom trojkom“. Mudro, istovetno sa vođenjem najstarijeg lista na Balkanu, uz opasku da je „učiteljica“ tamo imala – jaku dvojku. Đorđe Vlajić, beogradski dopisnik srpske redakcije BBC tvrdi da mediji „nisu neslobodni“, ali da je pitanje koliki je stepen te slobode. Aktuelni urednik Politike Dragan Bujošević o stanju u medijima ispalio je staru i otrcanu tvrdnju da „novinari imaju onoliko slobode koliko sami osvoje“. Nije nego! Bujošević dodaje da „svako želi da ograniči slobodu medija, a posao novinara je da tu slobodu otimaju“. Koliko (mi) je poznato upravo pred njegov dolazak na čelo ovog dnevnog lista predsednik države je imao nameru da upravo taj list „oslobodi“, ali se od toga odustalo. Za „toše“ kratak odgovor: za sigurno vladanje zemljom dovoljno su (ukroćene) dve medijske kuće – RTS i Politika.

U zemlji je previše medija i u proseku su na niskom nivou u svakom pogledu. Posebna tema je jezik koji niko više ne uči temeljno i ozbiljno. Gotovo svakodnevno ćete ne Glavnoj televiziji čuti „ima za cilj“, „vrlo često“, a supervizor kviza Slagalica previdi da je palisad najpre plot od pruća, potom i poznati zlatiborski hotel...

Srbi su skloni idealizovanju drugih koliko i nipodaštavanju. O drugom samo reč, a evo primer za poslovično mišljenje da je veliki i moćni svet (novcem i oružjem!) odavno sve stavio na mesto, da su mediji slobodni i valjani. Antropologinja Svetlana Slapšak krajem juna (deset godina Peščanika) rekla je da se na Skupštini Evrope čulo da je Grčka nedavno uvezla oružja u vrednosti koja premašuje finansijske minuse ove zemlje, a da su nemački mediji predlagali tek da bi se za pokriće „bule“ moglo prodati koje ostrvo. Veliki svet u odnosu na nas samo igra veću igru i uglavnom dobija.

Mediji u Srbiji teško mogu da dobiju prelaznu ocenu, a poslovična tvrdnja da moraju na (na)liče na narod, skupštinu, vlast, Crkvu, Univerzitet... samo otežava kretanje trnovitim putem ka izlasku iz blata u koje su nas podjednako trpali političari i drugi moćnici i u kome se još uvek u zamašnom broju rado valjamo.

Dragan Banjac

Sedma sila - nekad bila


Krčm(lj)enje medija započeto odmah po ustoličenju demokratskih prevaranata, oktobra 2000. godine, nije, kako su mnogi pomislili i poželeli, doprinelo njihovom spasenju, zaokretu ka većoj slobodi i profesionalnošću. Naprotiv, može se reći da ih je Slobodan Milošević „ubio“, a njegovi naslednici (kukavički) još dotukli. Ništa na tom tasu nije donela ni prodaja dela medija strancima koji su se, prema očekivanju, ustremili na veće, tiražnije i regionalno važnije. Na meti su se našli Politika, Večernje novosti i novosadski Dnevnik a nije proteklo dosta vode Dunavom da strani ulagač shvati s kim ima posla.[You must be registered and logged in to see this image.]Kada je reč o „najstarijem listu na Balkanu“ (Politika), što mi zvuči dosadno kao stara torinska dama (Juventus), znano je da je sve krenulo 2002. godine, kada je tadašnji premijer Zoran Đinđić sa Bodom Hombahom dogovorio da nemački WAZ (Westdeutsche Allgemeine Zeitung) otkupi polovinu vlasništva nad Kućom u beogradskoj Makedonskoj ulici. Ivan Torov, bivši novinar tog dnevnika (nakon Borbe, Naše Borbe i lista Danas), kaže da je ambicija bila „da nemački partner novim investicijama podstakne ekspanziju“ te novinske ustanove, ali da se veoma brzo pokazalo „da je model vlasništva i upravljanja, zapravo, postao najveći limitirajući faktor“. Šta se moglo očekivati u situaciji kada su jednak udeo imali osnivač, država i nemački ulagač, a uređivanje novina i izbor glavnog urednika za sebe je obezbedila država. Teško je razumeti da neko otkupi 50 odsto jednog takvog lista i nema ambiciju da utiče na njegovo uređivanje. Takav odnos rezultirao je, naročito posle likvidacije premijera (politčko-kriminalni vrh zemlje!), da „crna“ ponovo postane „jako sredstvo Koštuničine nacionalističke optike“ (Torov), a kasnije dugo luta, profesionalno i materijalno (pro)pada. Nemci uviđaju da im se ne isplati da promovišu politiku koja im ne donosi profit.

Sa Večernjim novostima stvar je još zamršenija. Relativno kasno (jesen 2006) stavljene su na tezgu, kada predstavnici WAZ-a sa Milanom Bekom i Miroslavom Miškovićem parafiraju ugovor sa „Sentom“ Stanka Subotića. Kupljene su većinske akcije malih akcionara lista za šta je potrošeno 14 miliona evra (trećinu uplatio „Stadlux“ Milana Beka, uz sporan milion Miroslava Miškovića), a dogovoreno je da ugovarači međusobno rezreše vlasničke odnose. Preko svojih firmi („Ardos“, „Trimaks“ i „Karamat“), Beko je imao 64.2 odsto, a dve godine kasnije iz trojca je dilitovan Subotić i (decembra 2008.) „Ost holding“ (WAZ) i „Stadlux“ (Beko), čime se drugom dodeljuju „menadžerski poslovi“ koje valja definisati posebnim dodatkom koji – nikad nije donet. Otad sve ide ukrug, zakonodavac je propisao da je vlasnik dužan da proda sve akcije preko 25 odsto, u protivnom mu se može oduzeti „pravo glasa“ preko tog procenta. Beko to nije uradio, firme mu se tretiraju kao inostrane i Komisija za hartije od vrednosti - nema zakonsku mogućnost za pokretanje prekršajnog postupka. Nemačkom ulagaču osporeno je sve, ali nakon neuspele kupovine preko najmoćnijeg čoveka ovog večernjaka, njegovog glodura Manojla Vukotića, sve je skrenulo na dva koloseka, sudski i politički. Ni u WAZ-u nema idile, firmu, tvrdi njihov bivši poverenik za Balkan, vode dve posvađane porodice, a glavnom posredniku za Srbiju (Hombahu) se žuri da pre isteka mandata naplati svoj trud u Srbiji.

Dnevnik? U jesen 2003. godine, nakon političkih i sindikalnih zavrzlama, Skupština Vojvodine (osnivač) je podržala Ugovor o strateškom partnerstvu nemačke medijske kompanije i Dnevnika. U novom preduzeću, „Dnevnik Vojvodina pres“ 55 odsto upravljačkih prava imala bi firma iz Esena, a Pokrajina („Holding Dnevnik“) ostatak, 45 odsto. Nakon što je Srbija odlučila da najuri nemačkog kupca, WAZ je novosadskoj firmi ponudio da preuzme (otkupi?) njegovih 55 procenata osnivačkih prava, ali to nije prihvaćeno od strane Pokrajine, ne želeći vezanu trgovinu koja podrazumeva da se deo dugova otpiše. Dinko Gruhonjić i Nedim Sejdinović iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine, koji važe za veoma obaveštene i pouzdane izvore, tvrde da je WAZ-u mig za izgon stigao upravo iz vrha vlasti i da su Nemci otišli ponajviše zato što „od države, kojoj su uredno plaćali sve dažbine, nisu dobili pomoć u skladu sa zakonom“.

Nemački ulagač se i u slučaju Dnevnika osvedočio ne samo u naš odnos prema poštovanju dogovorenog i potpisanog nego i u sudstvo koje je kao i sve u ovoj zemlji – palanačko. Firma „Dnevnik Vojvodina press“ (Privredni sud u Novom Sadu, početkom jula prošle godine) nije vlasnik prava na znak (logo) koja, kao i izdavačka prava pripadaju „Holdingu Dnevnik“… Mrcvarenje će se nastaviti sve dok se nemački koncern ne povuče i zaštitu svojih prava namiri preko Međunarodnog suda. Tu redovno ostajemo „kratkih rukava“ i debelo se naplaćamo, ali javnost o tome veoma malo zna. Mediji prenose uglavnom izjave kao što je ona dobro poznata („patriotska“) glavnog urednika Večernjih novosti koji ne govori koliko je dobio/trebalo da dobije za posredovanje. On sve pokriva time što mu je žao što je upoznao Hombaha i da štiti srpske nacionalne interese. Inače Dnevnik, nekad moćno preduzeće i list sa solidnim tiražom, prema tvrdnji ličnog „zaštićenog svedoka“ lasno je provincijalizovan i sveden na 7.000 prodatih primeraka.

Zašto je ponovo aktuelizovana tema vezana za WAZ-ovu kupovinu u navedenim listovima? Narodni poslanik LDP Zoran Ostojić, poznati novinar, krajem prošle godine u „visokom domu“ (zbog stropa!) pokrenuo je pitanje tri navedene novine jer se, navodno, nešto kuva iza bine. Ostojić tvrdi da iza svega stoje „ljudi iz državnog vrha“ koji su namerni da, priča se, preko Kurira otkupe akcije nemačke firme u tri navedena lista i time pred izbore na proleće još malo medijski zatamne Srbiju. Da sve ostane u našem duhu u priču je uvučen i izvesni narko-diler iz Sarajeva (koji je „proveo više vremena u pritvoru nego u redakciji“), kako bi firma Rodićevih bila prikazana kao spasilac.

Gostujući na „RTS II“ (TV B92), Zoran Ostojić je precizirao da iza Kurira stoje ljudi bliski strukturama vlasti. „Vidite da je reč o gospodinu Bjelopetroviću (Dušan – prim. D.B.), koji je bio savetnik u Ministarstvu pravde, znači tu je Slobodan Homen. Predstavnik WAZ-a, kada je poslednji put dolazio u Beograd, bio je u Vladi Srbije i posetio jednog ministra koji nema nikakve veze sa medijima. Mi smo čuli da je bio u Ministarstvu poljoprivrede - znači reč je o jednoj šabačkoj čiviji koja bi mogla da bude smešna da nije opasna“. Navodno iza svega stoji Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde i Dušan Petrović, ministar poljoprivrede i trgovine (pravnik!), inače Šapčanin. Pomenuti Bjelopetrović i vlasnik Kurira Aleksandar Rodić su kumovi i blizak je prijatelj Slobodana Homena…
Svima koji bi hteli da mediji (novine posebno) ovde budu kao u razvijenim i demokratskim zemljama preporučujem da bolje pogledaju kakva su nam vlada, ministri, školstvo, Crkva, Vojska, policija, Akademija nauka, sudstvo, privreda, izdavaštvo… Sve, zapravo, podseća na našu ustajalu kaljugu i mediji samo liče na (nas) sve ostalo. Uostalom, nedavno jedan mladi kolega u jednom listu poziva javnost da pomogne iseljavanju starijeg gospodina i niko (od pozvanih) nije reagovao. Tako je to u zemlji u kojoj novine uglavnom „izveštavaju“ o prepucavanjima političara namenjenom isključivo obmanjivanju i zaluđivanju masa i slikaju zadnjice „estradnih“ cura. A narod ko narod, samo seiri i zabavlja se. Šajkača je nakrivljena, čeka se da Evropa propadne…