Koje su navike empatičnih ljudi?

Ukoliko imate utisak da prečesto čujete reč "empatija", verovatno ste u pravu. Trenutno je to jedna od omiljenih reči naučnika, poslovnih lidera, obrazovnih stručnjaka i političkih aktivista. Ono što se većina ljudi pita jeste – na koji način mogu da proširim svoj kapacitet za empatiju? Empatija nije samo način na koji proširujemo granice svog moralnog univerzuma. Najnovija istraživanja na ovu temu kažu da je empatija zapravo set navika kroz koje možemo poboljšati kvalitet sopstvenih života.[You must be registered and logged in to see this image.]Sveopšte brujanje o empatiji nastalo je iz revolucionarne promene o tome kako, iz naučne perspektive, razumemo ljudsku prirodu. Staro viđenje glasilo da je da smo, kao ljudska bića, u samoj svojoj suštini egocentrični, a sada je ovaj pristup izgubio na značaju, zahvaljujući činjenici da je čovek i homo empathicus – sposoban za saosećanje, društvenu saradnju i uzajamnu pomoć.

Tokom poslednje decenije, neuronaučnici su identifikovali delove mozga "zadužene" za empatiju koji, u slučaju povrede, mogu smanjiti našu sposobnost da razumemo šta drugi ljudi osećaju. Evolucioni biolozi, kao što je Frans de Val, pokazali su da smo mi i "socijalne životinje", koje su tokom evolucije razvile prirodnu sklonost ka međusobnom pomaganju, baš kakvu su imali i naši preci i zahvaljući kojoj su preživeli. I psiholozi su potvrdili da nam je empatija neophodna u prvih nekoliko godina naših života kako bismo dosegnuli svoj puni potencijal koji kao ljudska bića posedujemo.

Empatija ne prestaje sa razvojem u detinjstvu. Možemo podsticati njen rast tokom čitavog života, a možemo je i upotrebiti za promenu nepovoljnih društvenih okolnosti. Sociološka, psihološka i istorijska istraživanja – posebno ona usko usmerena ka empatičnim ljudima – otkrivaju koje to navike razvijaju i gaje empatični ljudi u svojim svakodnevnim životima, kako bi poboljšali i živote ljudi oko sebe. Evo o kojim navikama je reč:

Navika br. 1: Razgovor sa nepoznatim ljudima

Ljudi sa visoko izraženom empatijom pokazuju nezadovoljivu radoznalost ka ljudima koje ne poznaju. Oni će razgovarati sa osobom koja sedi pored njih u autobusu, pokazujući prirodnu radoznalost kakvu smo svi imali kada smo bili deca, a koju nam društvo uspešno suzbija. Empatičnim osobama će nepoznati ljudi biti interesantniji nego oni sami, ali neće ih ispitivati kao radoznale komšije, već će poštovati savet istoričara: "Nemojte biti ispitivač, već zainteresovani istraživač."

Radoznalost proširuje našu empatiju kroz razgovor sa ljudima izvan našeg uobičajenog društvenog kruga u čijem se okviru krećemo, kroz susrete sa životima i gledištima koji su različiti od naših. Martin Selidžmen smatra da je upravo radoznalost ključna snaga koja nam može pomoći da podignemo zadovoljstvo sopstvenim životom na viši nivo. I obično je vrlo svrsishodan lek za hroničnu usamljenost za koju se smatra da pogađa jednog od tri čoveka u savremenom (zapadnom) društvu.

Negovanje radoznalosti uključuje više od letimičnog ćaskanja o vremenu. Njena dragocenost leži i u tome što nam pomaže da dokučimo svet koji postoji u glavi druge osobe. Svakodnevno se susrećemo sa nepoznatim ljudima, bilo je da je reč o poštaru ili novom kolegi na poslu. Postavljanjem cilja da u toku jedne nedelje razgovaramo sa jednom nepoznatom osobom možemo obezbediti jedan korak dalje u razvijanju empatije. Sve što je potrebno za taj korak je hrabrost.

Navika br. 2: Prevazilaženje predrasuda i otkrivanje sličnosti

Često pravimo pretpostavke o drugim i ljudima, na osnovu kojih im dodeljujemo etikete, kao što su "muslimanski fundamentalista", "socijalni slučaj", a sve takve kategorizacije sprečavaju nas da uviđamo i cenimo njihovu individualnost. Empatični ljudi se suočavaju sa svojim predrasudama i predubeđenjima tako što u ljudima traže ono što im je zajedničko, pre nego ono što ih razlikuje. Jedna epizoda iz američke istorije lepo ilustruje kako ovo može da se postigne.

Klerborn Pol Elis rođen je u siromašnoj porodici belaca u Darhamu u Severnoj Karolini 1927. godine. Radio je težak posao u jednoj garaži i verovao da su Afroamerikanci uzrok svih njegovih nevolja, što je rezultiralo u tome da krene stopama svog oca i učlani se u Kju Kluks Klan, gde je vremenom napredovao do jedne od vrhunskih pozicija u lokalnom ogranku ovog rasističkog udruženja.

Godine 1971. bio je pozvan – kao istaknuti lokalni građanin – na desetodnevno zasedanje u lokalnoj zajednici u cilju smirivanja rasnih tenzija u školama i bio je proglašen članom upravnog odbora zajedno sa Enom Etvoterom, lokalnim "crnim" aktivistom koga je prezirao. Radeći sa njim, uvideo je besmislenost svih svojih predrasuda koje je imao prema Afroamerikancima. Na prvom mestu, shvatio je isti problemi siromaštva pogađaju obe zajednice. "Počeo sam da posmatram tog crnca, da se rukujem sa njim i video sam ga kao ljudsko biće", prisetio se kasnije svog iskustva na zasedanju zajednice. "To je bilo gotovo isto kao biti ponovo rođen". Poslednjeg dana zasedanja, stao je pred nekoliko stotina ljudi i simbolično iscepao svoju KKK člansku kartu.

Elis je kasnije postao član radne organizacije za uniju čije članstvo je činilo 70 odsto Afroamerikanaca. On i En ostali su prijatelji do kraja svojih života. Verovatno nema boljeg primera kako moć empatije može da nadvlada mržnju i promeni naše rigidne stavove.[You must be registered and logged in to see this image.]

Šta je zapravo empatija?

To je sposobnost da stvari posmatramo iz perspektive druge osobe, sa ciljem da razumemo njena osećanja i da to razumevanje bude vodilja našim akcijama. Empatiju ne treba mešati sa ljubaznošću, niti sa sažaljenjem. Ne treba je mešati ni sa zlatnim pravilom "Čini drugima onako kako bi voleo da oni čine tebi". Kao što je Džordž Bernard Šo jednom prilikom rekao: "Ne čini drugima ono što bi voleo da oni čine tebi – može biti da imate potpuno različit ukus". Empatija je upravo spoznaja tih ukusa koje Šo spominje.