Стојан Аралица

Стојан Аралица (Шкаре, Оточац, 24. децембар 1883 — Београд, 4. фебруар 1980) је био српски сликар и графичар, који је био члан Удружења ликовних уметника Србије, Српске академије наука и уметности и ЈАЗУ.[You must be registered and logged in to see this image.]

Биографија

Сликар и графичар Стојан Аралица је прве поуке из сликарства добио у приватној школи Хенриха Книра у Минхену. Године 1910., уписује се у класу Карла Мара на минхенској Високој школи за ликовну уметност, а две године касније прелази у класу Лудвига Хертериха. По избијању Првог светског рата враћа се у Загреб и отвара приватну сликарску школу. Потом одлази у Праг, где похађа графички одсек Академије за ликовну уметност, код Аугуста Бремса, а потом код Макса Швабинског[1]. део живота је провео у Риму, Паризу, Стокхолму а једно време је провео у селу Брестач код Руме, где је радио као учитељ. После 1948. године се настањује у Београду где остаје до краја живота.

Његов опус чини преко 1500 уметничких дела. Он се хронолошки може поделити на минхенску, париску, загребачку и београдску фазу, са јасно одређеним стилским обележјима. У првој фази видљиви утицаји академизма и сецесије. Почиње са портетима и сакралним мотивима, да би потом наставио да ради портете и актове. У Паризу из основа мења уметнички приступ, а најчешћи мотиви су му пејзаж и мртва природа. У време када је живео у Загребу сликао је властити доживљај предела са Јадрана. То је најуспешније доба његовог стваралаштва, са сликама пуним топлине, светлости и интезивне чисте боје. Његово дело је пуно ведрине и оптимизма, са истанчаним осећајем за боју и прозрачну атмосферу медитеранског поднебља. Најзначајније слике: „Мотив из Лошиња“, „Жена са сламним шеширом“, „Портрет Б. Петронијевића“, „Пут“ и др[2].

Доминантан сликарски стил му је у духу париског постимпресионизма и лирске апстракције.

Дописни члан САНУ постаје 14.11.1965; редовни од 7. марта 1968. године. Био је члан ЈАЗУ (Југословенске Академије Знаности и Уметности) у Загребу, члан је УЛУС-а и уметничких група Облик, Дванаесторица и Шесторица. Самостално је излагао у Загребу, Осијеку, Карловцу, Београду, Сплиту, Стокхолму, Сомбору. У Оточцу је 1972. основао фонд Стоајна Аралице.

Умро је у Београду, 4. фебруар 1980. године, а сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.