Olja Ivanjicki

[You must be registered and logged in to see this image.]

Olga Olja Ivanjicki, slikar, skulptor, pesnik, multimedijalni umetnik, rođena je u Pančevu 1932.god kao kćerka ruskih emigranata, majora Vasilija Ivanjickog i Veronike Mihailovne Piotrovske. Do studija živi u Kragujevcu, a onda dolazi u Beograd gde kao student Akademije umetnosti dobija neophodno znanje i veštinu za početak jedne uspešne karijere. Po završetku postdiplomskih studija, dobila je, kao posebno priznanje, i stipendiju Fordove fondacije za nastavak studija u Sjedinjenim Državama, 1962. godine, a godine 1978. i mogućnost da učestvuje u programu Fulbrajtove fondacije "Artist in Residence" na Rhode Island School of Design.

Olja Ivanjicki je izabrana za Najboljeg slikara dvadesetog veka u Jugoslaviji na osnovu glasanja sprovedenog među jugoslovenskom publikom. Takođe je dobitnik Sedmojulske i Vukove nagrade za životno delo, najvećih priznanja u zemlji, a 2006. je dobila i nagradu Zlatni beočug za životno delo Kulturno-prosvetne zajednice Beograda. Međunarodni biografski centar iz Kembridža i Američki biografski institut uvrstili su Olju Ivanjicki među "Vodećih 500 lidera od uticaja” (ABI, 1998), zatim je izabrana za "Međunarodnu ženu godine” (IBC, Cambridge 1995) "Vodećih 2000 intelektualaca sveta”, (IBC Cambridge, 1999), "Vodeće žive legende sveta za 2001 godinu” (IBC, Cambridge, 2001), "Izuzetni pojedinci 20. veka”, (IBC Cambridge, 2000). Postala je "Deputy Governor of the American Biographical Institute”, zatim "Deputy Director General of the International Biographical Centre in Cambridge”. Tokom 2005. postala je jedan od osnivača Niške umetničke fondacije za mlade umetnike. Krajem 2006. godine učestvuje u osnivanju "Mediala Art” salona.

Olja Ivanjicki je održala samostalno izlagala 87 puta, u okviru grupe MEDIALA 12 puta, a učestvovala je i u više od hiljadu kolektivnih izložbi. Tokom šezdesetih godina, donela je pop art u Beograd i prva radila izuzetne i hrabre hepeninge, koje i danas pamte mnogi poštovaoci njenog dela.

Njene slike i skulpture nalaze se u brojnim muzejskim i privatnim kolekcijama širom sveta, kao što su Metropoliten Muzej u Njujorku, Muzej Santa Barbara, Muzej savremene umetnosti u Beogradu, Narodni muzej u Beogradu, Philip Beman Collection Philadelphia,Knights of Malta NY City, Mercy College Dobbs Ferry NY, Muzej moderne umetnosti Skoplje, gradski muzej Rovinj, Muzej grada Beograda, Istorijski arhiv, kao i u mnogim privatnim kolekcijama – Rockefeller, Kissinger, Carlo Ponti i Sofia Loren, L. Eagleburger, John Ditch, NJKV Princ Aleksandar II Karađorđević, Margaret Mallory,...

Objavljena dela: Ogledalo ljubavi, prepiska Olja-Šejka, Silmir, Beograd, 1995; Oluja mozgova, KOV, Vršac, 1995; Videla sam pre i posle, pesme i eseji, Interpress, Beograd, 1998. Monografije: Bora Ćosić: OLJA; Dragoš Kalajić: OLJA LEONARDOVA KĆI; OLJA – Alpine Fine Arts; OLJA-multimedijalna monografija na cd-romu. U priremi je nova knjiga pesama, knjiga pisama i nova monografija, kao i monografija Mediale.


Olja Ivanjicki je član ULUS-a, ali takođe je jedan od osnivača legendarne grupe MEDIALA. To je bila grupa mladih slikara, pisaca, filozofa, arhitekata, kompozitora koja je u međusobnom druženju otkrila jednu posebnu vrstu gladi – glad za umetnošću i saznanjem. Okupila ih je želja da se sazna o svetu što je moguće više, preko granica dozvoljenog, etabliranog, a da se u umetnosti napravi jedna sinteza kroz vreme i trajanje. To je bio revolt, provokacija. Svim članovima Mediale bila je zajednička jedna osobina: beskrajna ljubav prema umetnosti beskrajno verovanje u njene moći. A biti slikar za Olju Ivanjicki je pitanje velike ljubavi i dubokog posvećenja.

Tokom 2003. i 2004. godine, Olja je napravila i nekoliko arhitektonskih projekata. Prvi je bio za novi trgovinski centar u Njujorku, pod nazivom Big Apple Twins – Ground and Sky Zero Memorial. Drugi arhitektonski projekat su dve građevine za Mars, muška i ženska zgrada, Matrimonial Buildings. Olja Ivanjicki je učestvovala i u konkursu za memorijalni centar u Njujorku, projektom Memorial Sphere. Tokom 2004. i 2005. godine, napravila je projekat mosta preko Dunava za Beograd, Belgrade Time Gate i učestvovala na konkursu Nasca Observatory Lodge u Peruu. Takođe je učestvovala na Trećem Pežoovom takmičenju za projekat automobila bliske budućnosti, a 2005. godine oprobala se i kao kostimograf u Narodnom pozorištu u Beogradu, u opereti Slepi miš, Johana Štrausa. Krajem 2005. godine sa modnom kućom Mona je ostvarila modnu reviju Tesla, povodom 150. godina rođenja velikana Nikole Tesle.

O Olji Ivanjicki kao ličnosti svakako bi se moglo puno toga reći. Ona je nepredvidliva, ali sama uvek predvidi i zapanjujuće tačno, skoro profetski, nagovesti mnoge događaje, situacije i stanje u svetu uopšte. Olja vidi sve i pre i posle i unapred, sve joj je jasno. Ona zna da nema nevažnih stvari, sve uzima u obzir, za Olju sve ima svoju ulogu. Ona je mudrac u krhkom telu žene. Ona je hrabra, egzotična osoba, snažna figura evropske savremene umetnosti i onog najboljeg u njoj. Ona je večni znak pitanja čitavom svetu.

"Uopšte ne znam koliko znam. Znam i ono što mi još nije palo na pamet", rekla je jednom prilikom za sebe Olja Ivanjicki.

Oljin dijalog sa renesansom
(Savo Popović)

OČI pune suza kad govori o godinama sveopšte bede za vreme studija smenjuje blistav, nezaustavljiv smeh Olje Ivanjicki kad se seća “avantura” svoje generacije sa studijskih putovanja u inostranstvo, na koja ih je vodila Akademija likovnih umetnosti. “Uvek smo bili bez dinara.”
Kad se kretalo u Italiju pedeset i neke, iz Beograda se, naravno, nosila sva hrana. Dvopek za deset dana putovanja po Italiji za četrdesetak studenata i šunka u konzervama za koju se opredelio deo grupe, odnosno “gavrilovićka” koju je nosio drugi deo klase Sretena Stojanovića. “Spektakl” je počeo već u Mestrama pred Venecijom, gde se grupa iskrcavala i gde voz stoji svega nekoliko minuta. Na peron su izletali dvopeci, šunke i salame, ali kulminacija se dogodila tek sutradan po užasnoj letnjoj žegi kad su konzerve šunke eksplodirale. “Salamaši” su svoje “gavrilovićke” morali da dele sa onima koji su ostali bez šunki. Jeo se dvopek, a onda je na putu do Venecije grupa od četrdeset studenata zaposedala u panici svaku javnu česmu izbezumljena od žeđi. Sve je ličilo na jedan veliki hepening.
Ne, tad još nisu počeli hepeninzi Olje Ivanjicki. To je bilo vreme rađanja Medijale.
Posle projekta za Trg Marksa i Engelsa, Šejka i ja kroz druženje “počinjemo da smišljamo kako da postanemo. Kako da budemo!”. Hteli smo da budemo vidljivi, zapaženi, da se primeti naš umetniči stav. Uostalom, hteli smo da isprovociramo sredinu - ali, uvek je ideja bila umetnost. Odnosno, šta ona može da da, da pruži...
Bilo nam je važno da odmerimo i do koje mere ona takođe može da bude u zabludi. Jer, ne treba zaboraviti, to je bilo vreme jakih programa, političkih proglasa. Dobrodošao je bio onaj ko je sledio ta uputstva, a ko je mislio drugačije bio je ignorisan. Isto kao i danas. Ono što vlada svestima ljudi su stranke, to je recidiv onih vremena - one jedne partije. Nekad su
bili poslušni jednoj partiji, danas nekolikim.
Medijala je počela slavno, velikim nastupom - izložbom u Domu omladine 1957. Šejka, Glavurtić, Vladan Radovanović, Olja. Ta raznovrsna izložba je imala dobar odjek: Radovanovićeva muzika, Oljin dijalog sa renesansom, Šejkine centrične postavke, “Veliko skladište” i senzibilni, lavirani Glavurtićevi crteži “Karmelićanke”. Ideja vodilja nam je bila da sve što postoji, što je bilo u umetnosti, služi, ostaje aktuelno i može istovremeno da postoji, da ništa nije za odbacivanje. Svaki ekstrem je bio dobrodošao, jer je podržavao celinu. Medijala je težila integralnoj umetnosti.
Nismo imali leđa i Medijala se može shvatiti kao oponent “mejn strimu” u domaćoj umetnosti tog vremena. Medijala nije imala za temu vreme u kom su živeli njeni akteri. To je, ipak, bilo pomalo disidentski. Na ceni nisu bili ni međuratni modernisti. Smatrani su buržujima, bili su predstavnici vremena koje ne dolikuje ideji proletarijata. “U tom smo vremenu živeli.”
Medijala nije imala dobru recepciju u kritičarskim krugovima. “Ali, od koga je to trebalo očekivati? S Kolarevićem smo loše stajali, a s Pavlom Vasićem smo bili i u sudskom sporu, jer je Glavurtića tužio sudu za uvredu.” To je bilo herojsko vreme. Vredelo je sve što smo pokušavali.

POZNANSTVO
BIO je objavljen konkurs za skulpturu i uređenje Trga Marksa i Engelsa. Vajaru je u takvim situacijama, zbog projekta - potreban arhitekta. Kosta Bradić mi je preporučio Leonida Šejku i tako smo se upoznali. Počeli smo da sarađujemo po pitanju Marksa i Engelsa u ateljeu Peđe Milosavljevića u Ulici Koče kapetana. Moj predlog je bio da Marks i Engels sede na klupi kao Murovi kralj i kraljica. A, preko celog prostora je trebalo da se nadvije ogroman luk. Kao trijumfalni luk. Ja sam uvek volela trijumfalne stvari. Uvek i sada.

I Ovo je Olja :

*Za mene je slikarstvo,a samim tim i stvaranje,samo put da na kraj svoga zivota ne stignem prazna srca...*


*Ocistila sam zivot od sporednih stvari nisam ga zatrpala paralelnim zivotima bavim se pored umetnosti,svetom,planetama,kosmosom,razmisljanjima....Nemam vremena,ali ga nisam ni trosila na tudje sudbine.Zato imam stvaralacke energije*


*Promene treba doziveti kao neki svetleci trenutak...*


*I uvek tragam za zalascima sunca...neki put su siromasni,ali ima ih i carobnih...*



*Kada se vreme beskonacno uspori i kad vise neznam da preduzmem sa sobom,jedina mogucnost koja mi ostaje da ga ne osecam tako bolno je tkanje rechi ...*



*Uopste ne znam koliko znam. Znam i ono sto mi jos nije palo na pamet...*



*Ljudi ne mogu da povezu u svojoj glavi da covek ima i telo i dusu i pamet i talenat.Da sve to moze da bude sadrzano u jednoj osobi.Oni bi po svaku cenu da to odvoje...*



*...ako napises neko delo znaci dosta,ako to neko drugi uradi,onda to samo posebni primete...*



*...sve je uptrebljeno u smislu umetnosti i cvece,i drvece i lisce,i sisanje trave..neznam nije uzeto da bi se nesto napravilo...samo je pitanje koliko traje...*




*...reci imaju bogatstvo,veliku moc...uvek zapisujem ono sto izgovorim u jednim dahu...ako to ne uradim reci pobegnu...*



*...reci su jedna carolija... *



*...najlakse je oprostiti...najgore je nositi mrznju ili osvetu,jer se tebi vraca... *



*Rekla sam i to ne jednom da moramo da oplemenimo svemir. Ili on Nas ...*



*Opet sam prestigla vreme. To mi se povremeno dogadja...*



*Ceo svet je u knjizi...*



*Oduvek volim nežnost u razblaženoj crvenoj boji...."

AРХИТЕКТУРА У СВЕТУ И КОД НАС

Ољина Велика јабука


Нашој културној елити у савременим, турбулентним, социополитичким дешавањима замера се да је некритички окренута друштвеним збивањима, подељена, инертна и недовољно ангажована на утицаје којима би могла допринети стабилизовању атмосфере уређеног демократског друштва.

Требало је да из нашег окружења оде једна сјајна личност која је годинама исијавала безмерне врлине, даровала нас најлепшим медаљама уметности, приповедала љубав и хуманизам, из митова извлачила златне нити лепоте и била узор толеранције на ратиштима опречности – па да се сви они, тихи и гласни, и леви и десни, и конзервативни и авангардни, уморни од заборава, разочарани од очекивања, нађу у истом времену, под сводом Београда у истом хармоничном реситалу, у истом јектенију: Вечна ти слава Оља Ивањицки.

И дужно су је испратили кроз бројне и неконвенционалне некрологе осветљавајући њено богато и чаробно стваралаштво, допуњујући њен испраћај изложбом у галерији РТВ, и за похвалу, ажурним фељтоном у „Политици”.

Оља се као школовани вајар бавила превасходно сликарством, али као ренесансно раскриљени уметник успешно је радила и занимала се скоро свим што дотиче уметност: књижевношћу, костимом, урбаним дизајном, инсталацијама. И архитектуром, што је мање познато и мање забележено по њеним библиографијама. Колико је то све успешно радила види се, на пример, по ангажовању у архитектури. У овој колумни „Политике” од 30. 8. 2003. објавили смо прилог под насловом: „Оља Ивањицки испред Нормана Фостера”. Чинило се да је наслов сензационалистички. Како је могуће да било који стваралац а поготово не архитекта буде испред сер Фостера који се сматра најзначајнијим живим архитектом? Било је могуће, јер је на великом анонимном међународном конкурсу за идејно решење грађевине – меморијала који треба подићи на месту порушеног Светског трговинског центра, тзв. близнакиња у Њујорку – Ољин пројекат ушао међу шест првопласираних. По завршетку конкурса градоначелник Њујорка организовао је изложбу свих 1.100 пројеката на којој је највећи број гласова посетилаца, испред Фостера, добила Оља за пројекат BIG Apple twins.

Као што врло често бива, када се изукрштају интерес, сујете и капитал, награђени се пројекти отклоне од реализације и повере преферираном колону. И у овоме случају пројектовање није поверено ни једном премираном пројекту. Уз афере које су пратиле будући Светски трговински центар сигурно неће стајати заслужно стваралачко име. Ољин пројекат остаће у њеном курикулуму као нереализовано дело.

Значајна нереализована дела, како то историја показује, могу у неким случајевима имати и веће вредности од оних реализованих. Нема историје архитектуре у којој посебно значајно место немају пројекти: Етијена Булеа, Антонија Сант Елије, Виктора Веснина, Владимира Татлина.

Сва њихова нереализована дела су стожери појединих поглавља у развоју архитектуре као антиутицаја наступајућих корака у прогресу цивилизације. Татлинов споменик Трећи интернационални вероватно држи рекорд у множини штампаних презентација.

Основна идеја Ољине Велике јабуке била је да гради торусну кулу, реминисцентну Бројгеловој вавилонској, као највишу грађевину Менхетна, на чијем би се врху налазила велика светлећа јабука, која би новим технолошким могућностима расипала светлосне поруке, била илуминациони фар врха скајлајна, и асоцијативни кажипрст ка могућем бољем свету. Никада неће бити изграђена како ју је Оља замислила, као што није ни Татлинова кула. Али ће остати историјска провокација која ће ко зна кад, и ко зна како, конвергирати ка Ољином пројекту.

Потпуно је непознато једно од најновијих нереализованих Ољиних дела. Недавно јој је понуђено да ликовно валоризује међупростор у једном великом новобеоградском блоку на левој обали Саве. На задовољство наручиоца донела је идејне скице за један нови симбол града, и рекла: „Београд има свој, вечити, сјајни симбол Мештровићевог ’Победника’ и ништа му се не сме супротставити (најмање опскурне сајле, примедба ММ), али може га усвечанити и фамилијаризовати ако Београд добије и ’Победницу’.” Он горе, „Победник” на фортификацији са птицом и мачем, којим је изборио слободу слободарском Београду, бди над старим градом, а она, „Победница”, доле у кањону модерне архитектуре Новог Београда, са електронском буктињом у женском миру, у миру слави други сингидунумски его, објављујући Urbi et Orbi, како је то већ чинио биограф деспота Стефана, да је Београд „величанствени град”. Ољин споменик због промењених урбанистичких услова никада неће бити реализован. Али, ко зна, можда ће једнога дана Београд добити „Победницу” на чијем ће постољу поред имена аутора стајати: „По идеји Оље Ивањицки 2005. године”.



Михајло Митровић
(објављено: 25/07/2009)

..chesto naletim na pitanje,koga od poznatih ste upoznali?..nikada te ne pomenem,jer ti ne spadash u poznate vec u rodjene..draga moja Oljice nek ti je vechna slava!