Људевит Гај

Људевит Гај (1809 — 1872) је био вођа хрватског народног препорода, политичар (заступник у Хрватском сабору), језикословац, идеолог, новинар и књижевник.

Средишња је личност хрватског народног препорода или илиризма, мада по пореклу није био Хрват[1] већ француско-немачког порекла[2]. Одрастао је у домаћинству у коме се говорило немачким језиком (мајка му је била рођена Schmit)[3]. На школовању у Бечу, Грацу и Пешти долази у контакт с националном омладином. На формирање националне свести за њега је било пресудно школовање у Грацу (1828), пријатељство са Деметром и Балтићем, са којима је већ тада основао први илирски клуб. На студијама у Пешти (1829) упознаје Јана Колара, словачког књижевника који је развио идеју о словенској узајамности. Гај прихвата Колареву идеју о словенској узајамности.
Године 1830. у Будиму штампа књижицу „Kratka osnova horvatsko-slavenskog pravopisanja“ (Кратка основа хрватско-словенског правописа), први општеприхваћени хрватски правопис (након дјела Ђурђевића и Витезовића), двојезично, на хрватском и њемачком: подстакнут примером и настојањима Павла Витезовића, а по узору на већ устројени чешки правопис, уводи за сваки глас у хрватском језику по један знак у латиничном писму. Постао је средишња личност око које се окупљају млади, надарени интелектуалци, вођени истом идејом. Године 1834. успело му је оно што петнаест година раније Шпореру није, наиме, прибавити краљевску сагласност за покретање хрватских дневних новина с књижевним прилогом. Напокон, 6. јануара 1835. појавиле су се „Novine Horvatske“ (Новине хрватске), а 10. јануара и њихов књижевни прилог „Danica Horvatska, Slavonska i Dalmatinska“ (Даница хрватска, славонска и далматинска); био је то велики напредак у остваривању преузетог циља: знак да се хрватска књижевност конститише као јединствена целина. Све до краја 1835. године, та гласила водиће препородни покрет под хрватским именом; само, док ће „Novine Horvatske“ до краја те године излазити на кајкавском, „Danica“ ће упоредо с кајкавским штампати и штокавски писане прилоге. Промена њиховог имена у „Ilirske narodne novine“ (Илирске народне новине) и „Danicu ilirsku“ (Даницу илирску), почетком 1836, значила је корак даље у спровођењу Гајевих замисли.

Године 1835., тачније 5. децембра те године, Гај је објавио проглас о напуштању кајкавског дијалекта и старог правописа и о прихватању штокавштине и новог правописа. У складу с тим и његов лист је штампан новим правописом и штокавским наречјем.

Покрет је успео окупити већи део хрватске интелигенције, и позивајући се на књижевну традицију Дубровника и Далмације, усмену књижевност на штокавском, прихватио штокавско наречје за основу хрватског језичког стандарда.

Покрет је успео да се у свим хрватским срединама прихвати језички стандард заснован на новоштокавским говорима, да се установе почетне правописне и граматичке норме, да се одбаци кајкавски књижевни језик. Покрет је успео учврстити националну свест Хрвата, развити књижевност на новим основама, па се зато радије говори о хрватском народном препороду.
[уреди]
Људевит Гај и српски језик

Поједини српски интелектуалци су сматрали да је Људевит Гај само присвојио стандард српског језика који је установио Вук Караџић, ради постизања политичких циљева уједињења свих јужнословенских католика око Загреба.

И поједине тврдње Људевита Гаја иду томе у прилог:
„Како да се препиремо што је код Србљах народно, што ли није, код Србљах, у којих од олтара до чобана ништа бити не може што не би народно било: код Србљах, од којих ми језик у својој мудрости и у свом богатству, и обичаје у својој изврсности и својој чистоћи учити морамо ако хоћемо да илирски живот обновимо: код Србљах који су у светињи свога српства онај народни дух и оно родољубство уздржали, који смо и ми у новије доба, ради слоге, под пространим именом илирства новим животом ускрснули: код Србљах, који су нама од старине све сачували, а којим ми мало али сасвим ништа гледе самога народнога дати неможемо?“

[тражи се извор од 10. 2011.]

Вук Караџић је сматрао да је једино чакавско наречје прави хрватски језик, а српским језиком он назива све штокавске говоре, што су неки његови савременици, али и наследници, а посебно хрватски филолози, оцењивали као пристрасност и национализам. Међутим, то није било само Вуково мишљење, већ став и многих других тадашњих стручњака попут Јернеја Копитара, Павла Шафарика и других. Они су сматрали да је читаво штокавско наречје српски језик, чакавско наречје прави хрватски, а кајкавско наречје део словеначког језика.[4].

У Вуковој студији Срби сви и свуда, између осталог, наводи се да Срби живе у Далмацији, Србији, Војводини, Црној Гори, Босни, Херцеговини, Лици, Славонији, Македонији, Барањи, Дубровнику и Космету. Такође се каже да Срба има и у Истри и Трсту.[5].

Један од најгласнијих у тврдњи да је Људевит Гај присвојио српски језик, зарад политичких циљева, био је српски песник Јован Дучић. Дучић у свом раду Југословенска Идеологија сматра да је: Илиризам хтео да Хрвати, присвајајући себи за књижевни језик онај којим су дотле писали само Срби, помоћу заједнице језичне наметну оним другим свој дух хрватско-католичко-аустријски. Кајкавски говор којим се говори око Загреба, и на коме се развијала загребачка књижевност све до Људевита Гаја, није одржавао довољну везу ни међу самим Хрватима, пошто су чакавске области од Истре на Хрватско Приморје до Сења и до неких острва, биле ближе Србима него Хрватима. Југославизам је зато у првом моменту имао да се најпре брани од Срба у тим областима, а тек затим да пређе у напад.[6].

Такође су дубровачку књижевност многи сматрали делом српске књижевности. Хрватски историчар професор опште историје на загребачком университету, Натко Нодило, писао је:
„У Дубровнику, ако не од почетка а оно од памтивијека, говорило се српски, говорило како од пучана тако од властеле; како код куће тако у јавном животу. Јесте истина да су записници разних вијећа водили латински, а прилика је такође да под кнезовима млетачким, њих ради, на вијећима се понешто расправљало и млетачким и којекаквим говором. Него у опћини од млетака ослобођеној, српски је расправни језик“

Дучић је о томе мислио да како је и цела Дубровачка књижевност писана на српској штокавштини, исто онаквој на каквој су писане и Вукове српске песме, усвајање српског књижевног језика, значило би и анектирати Дубровник за Хрватску, а не оставити га Србима.[6]
[уреди]
Илирство и хрватство

Гај је постигао да илирска идеја буде прихваћена у Хрватској. „Za Ilirstva ne biaše drugo nego da budeš Ilir ili Magjaron. Reći da si Hervat, znamenova da si Magjaron.“ (За Илирство не бијаше другог него да будеш Илир или Мађар. Рећи да си Хрват, значи да си Мађар). Тако је, послије три деценије, посведочио већ првом реченицом својих мемоара сам Анте Старчевић. И док је Витезовић био носилац хрватске свести одјевене у рухо илирског мита, Гај и препородитељи истакли су сада илирску мисао прожету хрватским духом. Пуних седам година трајаће у Хрватској илирски занос и давати тон целокупном народном животу. Име народа и територије, језика и књижевности: све је било подвргнуто илирској идеји, све је носило илирско име. Мноштво песама испевано је у славу Велике Илирије и илирског јединства. Краљевска наредба о забрани илирског имена изашла је 17. јануара 1843. године, с образложењем да краљ неће заустављати развитак народног језика, али ни допустити да се међу његовим поданицима сеје семе раздора; а да би се створили услови за слогу и сарадњу међу њима, и уклонило огорчење које илирство изазива код Мађара, забрањује се назив илиризам, илирски и Илирија за Хрватску и Славонију те за њен народни језик и књижевност.

Сутрадан је краљевска наредба била проглашена у Загребу; тога дана, 18. јануара 1843. године, изишле су „Ilirske narodne novine“ (Илирске народне новине) последњи пут. И као да се ништа није догодило: већ идући број изашао је под насловом „Narodne novine“ (Народне новине), с књижевним прилогом који се опет зове као и у првој години излажења „Danica Horvatska, Slavonska i Dalmatinska“ (Даница хрватска, славонска и далматинска). Седмогодишња илирска епизода била је тако завршена; али раздобље хрватског народног препорода није тиме ни прекинуто ни завршено. Препородни покрет наставио је да делује на истим основама, хрватским, на којима је и почео осам година раније. Било је то могуће управо зато, јер је и сам Гај краљевски декрет примио без протеста.
[уреди]
Књижевник

Политички идеолог, организатор и вођа препорода, Људевит Гај, био је и књижевник. Здравица „Još Horvatska ni propala“ (Још Хрватска није пропала), написана још 1833. године, била је најпопуларнија песма у Хрватској онога доба, а пева се још и данас. Они носе изразито књижевна обележја: живих слика и догађаја, доброг стила и складне композиције, Барац их је прибрајао међу најбољу хрватску прозу у доба илиризма.[You must be registered and logged in to see this image.]