Милица Стојадиновић Српкиња

Милица Стојадиновић Српкиња (Буковац, 1828 — Београд, 25. јул 1878) је била српска књижевница. Образовала се углавном сама, учећи стране језике и суделујући у књижевном животу. Од њених песама објављених у три књиге (1850, 1855, 1869), успелије су према званичној историографији српске књижевости оне интимнијег карактера. Значајан је њен дневник У Фрушкој гори I и II и преписка са Вуком Караџићем и Мином Вукомановић.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Милица Стојадиновић Српкиња, портрет Анастаса Јовановића из 1850-51.
Датум рођења: 1828.
Место рођења: Буковац (Аустријско царство)
Датум смрти: 25. јул 1878.
Место смрти: Београд (Кнежевина Србија)
Биографија и књижевни рад



Биста у Буковцу
„Српска певачица Милица“, „песмотворка и списатељка српска“, како су је називали њени романтичарски савременици, рођена је у сремском селу Буковцу 22. марта или 6. јула (по новом календару) 1828. године и била је једна од најзнатнијих личности у српском народу. Вук Стефановић Караџић ју је волео као своје дете и називао је „моја кћи из Фрушке“. Његош је говорио о тој лепој и младој девојци; „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори!“ Кнез Михаило био јој је више но заштитник: одан пријатељ. Када је долазила у Београд, београдски књижевници су је дочекали како се ниједан српски писац дотле није био дочекао. Љубомир П. Ненадовић величао је у својим стиховима, славио њене „лепе песме“ и „чуства права“. Ђорђе Рајковић јој је посвећивао своје стихове. Иван Мажуранић, прослављени песник Смрти Смаил-аге Ченгића, долазио је да је види. Јован Суботић силазио је са своје висине славом овенчанога песника и говорио са њом као једнак са једнаким. И ван скромних граница српске књижевности било се чуло име ове необичне девојке: Јохан Габриел Сајдл посветио joj једну пријатељску песму; са Лудвигом Аугустом фон Франклом била је у преписци, и у својој старости песник је сачувао верну и нежну успомену на пријатељицу из младих дана; чешка приповедачица Божана Њемцова њена је пријатељица са којом се дописује. Листови су доносили њене слике, по свима крајевима причало се о песникињи из Фрушке горе, људи су долазили да је виде.
Као даровито дете сеоског попа у Врднику објављивала је већ у својој тринаестој години, 1847 у Сербском народном листу прву песму. Она је била жарки родољуб („жарка родољубица“) и поздравила је пламен који је 1848. био захватио целу стару Европу као прву светлост младе слободе српске. Певала је о „славенској липи“, као о „дрвећу слободе“ у Француској, Книћанина и његове добровољце са фесовима и са кубурлијама за појасом, војводу Стевана Шупљикца, за којега су се толике наде везивале, све јунаке трагичне и крваве Буне. У оделу од три народне боје, она је ишла пред народним поворкама које су из Фрушке горе стизале у Вуковар. Када су се ствари окренуле рђаво по Србе, када су се са висина Фрушке горе могла видети бачка села у пламену, и када се сваки час очекивао прелаз Мађара у Срем, осамнаестогодишња девојка, која је читала Шилерову Јованку Орлеанку, заветовала се да ће са гитаром у руци отићи у српски логор и песмом распаљивати гнев и храброст српских бораца.
И од 1848. њено име се сусреће у српским листовима и часописима онога доба, у Војвођанци, Седмици, Шумадинци, Фрушкогорци, доцније у Даници, и безимено у Путнику и Комарцу. Њене песме изилазе у три маха 1850, 1855, и 1869. године, и она се поздравља не само као лепа нада но као украс и понос целе српске поезије.
Јаким националним осећањем она је имала пуно право да своме имену дода и реч „Србкиња“. Кад је говорила о старој слави српској, вели Франкл, „глас би јој звучао некако свечано-елегично“. Своју учитељицу, одрођену Српкињу, која јој је била рекла: „ти си врло даровита; штета што си од рацке породице", Милица је тако загрејала, да су обе проводиле ноћи, читајући јуначке песме српске, историју српску, и плакале над пропалом старом славом српском.
Куда ме сада одвлачи чувство?
У поље тужно, у поље пусто,
Великом гробу среће и славе,
Јунака дични', царске главе,
Ах, свако Српче које се роди
Срце га прво Косову води...
Своме пријатељу Франклу пише она о српском народу: „Он заслужује да буде у страном свету уздигнут, ма да није достигао онај врхунац образовања који су срећни народи давно достигли, јер ми је народ столећима био опкољен тамом несреће, која још притискује понеки лепи део српскога народа“. „Српкост“ и „љубав к роду“, то је главна, ако не и једина жица њене лире. Као и сви који су певали у њено доба, она велича спомене старе славе и сјаја, Душана и његове походе и победе; она тужи над гробовима где су покопане наде српске, лије сузе над Косовом, над мртвом главом честитога Кнеза и плахога Милоша Обилића. Она велича ускрс народа српског, Карађорђа, Хајдук-Вељка, Милоша Обреновића.
Она је била једна од оних врло ретких наших песника тога доба који су имали симпатија за Србију. Наши романтичари, чак и Љубомир П. Ненадовић, унук и син хероја из борбе за ослобођење, имали су љубави и песама само за кршеве Црне Горе и њене јунаке, a Србија им је изгледала обична, земаљска, недостојна да се њени истрајни напори и прозаично напредовање опевају на једној романтичарској лири. Милица Стојадиновић је волела Србију, „моју праву отаџбину“, вели у једном писму, то „мало число у слободи“, тај „одлом од великог царства“, драгу земљу где „слободе дрво цвета“, драгоцену залогу боље будућности народне.
Када је 1862. отпочело бомбардовање Београда, она је као на крилима долетела у Београд, и из вароши по којој су лежала мртва телеса и где је ваздух мирисао на барут, она пише своме пријатељу Ђорђу Рајковићу: „Нисам могла срцу одолети да не видим војнике србске, и не могу вам речима представити, како ми је било кад сам их видела. На свакој барикади по њих 50, у сваком видим јунаке из војевања Ђорђевог и Милошевог, тако сваком из очију говори одушевљење и жеља ударити се што пре са косовским врагом. Ја сам цео дан у Београду била, и провела сам га само у обилажењу барикада и у гледању ратника они'! Кад сам у вече полазила, чисто би' плакала, што одлазити морам“.
Сва је њезина поезија родољубива, општа, поучна и пригодна. Она сасвим припада старијем нашем песничком нараштају, оном који је певао четрдесетих година 19. века. Она цени Његоша и хвали Бранка Радичевића, али га жали као жена, његову младост, оне сузе и венац Вукове кћери на гробу у Марксовом Гробљу. Песници које она чита и уздиже то су код Немаца Хердер, Клопшток и Геснер, поред Гетеа и Шилера, a од српскнх Јован Ст. Поповић, Ђорђе Малетић, Никола Боројевић, Јован Суботић. У њеком дневнику „У Фрушкој гори“ сама је описала једну наивну, готово детињасту романтичарску сцену. Дошао joj je у походе Суботић са својом младом женом. „Песникова љуба“ вели своме мужу: „Станите, певче, да вам ваш венац прочитам", и чита му стихове које му је Милица посветила. Он, увек свечан, затегнут и сујетан, пружа joj руку, и са олимпијске висине говори: „Ја се радујем и поносим што ми га је ваша рука исплела“. A она му одговара: „Жао ми је што нисам тој дичној глави умела лепши савити венац“.
Она је јако, необично, за наше прилике и за наше жене, јединствено волела књижевност. Из љубави за поезију, она је промашила цео свој живот, и била жртва књига и једног књижевног вишег сна живота. Поезија њена је сувише пригодна и „објективна“. Добра „песмотворка“ имала је осећања али се брижљиво чувала да оном што је интимно, лично, њено, даде израза. Врло су ретки колико толико топлији и бољи стихови у њезиној ладној стихованој прози. И ретке оазе су њене песме као она На смрт једној лепој сеоској девојци умрлој 2. марта 1855.
Можда једина добра родољубива песма њена то је Србско Војводство, испевана 1867:
У Фрушкој гори близу код Сиона
У задужбини мајке Ангелине,
Ту мрачног гроба отварају с' врата
Деспота Ђурђа сужнога да приме.

Ту лежи деспот; име, власт деспотску
Заједно с њиме покри земља црна.
Милица Стојадиновић оставила је трајнији спомен својим песничким дневником У Фрушкој гори, писаним од 3. маја до 22. септембра 1854, и изданим у три свеске, прва 1861. у Новом Саду, друга 1862. у Земуну, и трећа 1866. опет у Новом Саду.
Дању заузета домаћим пословима, читањем или девојачким сањаријама, она је увече, у тишини, у својој мирисној соби девојачкој, бележила утиске које је дан оставио на њену осетљиву душу, уносила своја писма Љубомиру П. Ненадовићу, Вуку Караџићу, преводе из Франкла или Балзака, народне песме и приповетке, рефлексије о садањем васпитању младих девојака, цео један млад, свеж живот, сву своју осетљиву и књигама загрејану душу.
Тај живот младе песникиње има поезије, поред свега прозаичнога оквира у коме се креће. Она је кћи сеоскога попа, сама живи сеоским животом и хвали се својом „селском простотом“. Она шије кошуље, плете чарапе, тка на разбоју, пере рубље, меси хлеб, надгледа како се виноград окопава и трава плеви. Она се добро осећа у тој сеоској атмосфери, у мирису планинскога ветра и босиљка из мале баште. Ујутру крупним очима својим она гледа буђење живота на селу који су сеоски петлови огласили, слуша блејање оваца, рикање волова, пуцање бичева, песме копача ранилаца. Она воли тај прост свет и има топлих симпатија за сељака, „на кога труде Бог благу росу и плодну кишу шаље.“ Она обилази болеснике, учи сеоске девојке женским радовима, пише молбе онима који имају посла са судом, родитељска писма момцима у „солдачији,“ а када прође селом, голуждрава сеоска деца лете јој у сусрет и у наручја.
Слободне часове она проводи у страсним читањима, и никад не може да се нажали што нема времена да се сва преда сновима и илузијама које књиге дају, да подигне свој вазда отворени дух, и да испуни своју немирну девојачку душу. Она заборавља на своју ситну егзистенцију кћери сеоскога свештеника, читајући Гетеа, „евангелиста нашег столећа“, мрачног и поетичног, „са раздробљеним срцем“ Бајрона, осећајнога Жан-Жак Русоа и патетичнога Шилера.
У њеном дневнику љубав према народу и љубав према простом животу и природи сливају се у складну целину. Она је задахнута идејама Жан-Жак Русоа. Свршила је „обершул“ у Варадину, била на „изображењу“ код једне „васпитатељке, пореклом Мађаркиње и благороднице,“ научила је немачки и свира у гитар, али она не воли то помодно, туђинско „воспитаније,“ сав тај „отров западне цивилизације.“ Она хоће да српска девојка у првом реду буде Српкиња, родољубива, побожна, скромна и радна, да воли свој матерњи језик, своју прадедовску веру, природан живот, благе нарави. Она се поноси тиме што у кући ради као и обична сеоска девојка која књигу није у руци имала. „Мало прије, вели она, да је дошао тко, би зачуђено погледао кад ми мама рече: „Иди умеси једну питу за ручак“. „Јер то свету није познато, да ја и сем писања што радим и радити умем, већ ме праве да сам слепа код обадва моја лепа бистра србска ока“.
Она сматра за велику несрећу народну што „учена и отмена класа" упада у „ништедржање“ вере и цркве и што се за мерило образовања почиње узимати неверовање. „Ја се срдим“, вели она, „на нашег великог песника Његоша, што је казао, да се не пита како се ко крсти, већ чија му крвца греје прси. Нема од тога ништа: ко се како крсти, онако му дишу и прси, то нас бар искуство учи“.
Била је сарадница многих листова и прва је жена ратни извештач. Њену репортажу под насловом Срце и барикаде из Београда, који је 1862. био поприште ратних сукоба, објавио је Маџарски дневник исте године. Пред крај живота, напустивши Врдник, прелази у Београд, где је и умрла 25. јула 1878. године, потпуно заборављена у крајњој беди. Кости су јој 1905. године пренешене у Пожаревац и положене у заједничку гробницу. У Врдник је постављен споменик, рад вајара Јована Пешић, 1905. године, поред манастира Сремске Раванице. Касније, 2009. године, споменик је поново премештен и сада се налази у кругу манастирксом. Савремена критика Милицу сматра предводницом плејаде српских песника. Њена лирика се сматра „основом српског сентиментализма“ и везом српског песништва са Европом тога доба. (приређено према чланку Јована Скерлића)

„Милици у походе“ и књижевна награда „Милица Стојадиновић Српкиња“



Милица Стојадиновић Српкиња
Сваког октобра, Милици у част, одржава се песничка манифестација „Милици у походе“ (2003. је била 27. пут). Ова манифестација се одржава неколико дана и има програме у Новом Саду, Буковцу (њена родна кућа) и Врднику (месту где је живела). У оквиру програма од 1994. додељује се и престижна књижевна награда за поезију „Милица Стојадиновић Српкиња“, њу додељује Завод за културу Војводине Војводине за комплетан књижевни опус.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Милица Стојадиновић Српкиња
Аница Савић-Ребац: ХЕЛЕНСКИ ВИДИЦИ
(Летопис Матице Српске, год. 1926, књ. 308, св. 1-2)
Предели и душе узајамно стварају једно друго. Милица Стојадиновић Српкиња спада међу творце предела српске домовине. Један дах снажне, скоро величанствене идиличности прожима Фрушку гору у души Миличиној: јер је природа домовине горостасна и вечна за оног ко је гледа душом. Брегови Фрушке, преко којих је прешао један далеки дах античке складности, нису високи узрастом, но душом коју су примили и дали. Фрушка, мајка Миличиних снова, сија и данас кроз Миличин Дневник, са чудним раним зорама, са паганском срећом у шуму летњих киша и са страсном меланхолијом шумске јесени треперећи скроз Миличином тајанственом младошћу.
Она и њена природа су једно. Она је била срасла са природом своје домовине као нимфа са својим дрветом. Њој се људски живот привидно смешио, али ју је морао обманути и уништити. Њена је душа била сроднија души њеног најмилијег дрвета, њене мареле на јутарњем брежуљку, него комшгакованом људском животу. Да је могла да се не одваја од свога дрвета! Али нимфа није чак ни знала да ће јој то одвајање донети смрт. Душа чудесно једноставна, сва од једне чисте праве линије, у својој једноставности ипак загонетна, као њена природа, и као ова скромна и чаробна, она је у један мах очарала сва срца. И данас још ми јој можемо приступити, и приступамо јој највише срцем, и још више но своје савременике то вито стабло девојачко, потреса нас изгубљена нимфа којој су сви људски пути били пресечени. Њена је меланхолија тако разумљива, и била је неизлечна, сасвим природно, јер шта је њој људски живот могао дати? Требало је да се појави, да проговори, па да ишчезне међу сестринским стаблима у фрушкогорским шумама, да и даље, као што је чинила у младости, заједно са њима дочекује сунце са истока и испраћа га до запада. И они који су је знали у чарима њене младости oпope и озбиљне, као бечки књижевник Франкл, и они који су је виђали тек као сломљену душу, као др Милан Савић, говоре о њој из очарана срца и са искреним пијететом. И као што је се сећамо данас, уверени смо да неће ни у будућности бити заборављена дирљива слика девојке која инаугурише књижевни рад жена у нашој новој књижевности. Она је свакако дубоко слутила своју тешку и чудну судбину. Меланхолија њенога Дневника двострука је: елементарна туга нимфе која је срасла са природом, и као што се са њоме весели:
Плаво небо сад се ено ведри,
На њега се моја душа смеши,
тако се и смуга у њеним мутним часовима; и туга девојке која предосећа да се мора срушити живот сазидан на сну и илузијама. Тим је предосећањем, поред несвесне љубавне чежње, тешка њена мајска туга, међу трешњама пуним плода које се румене као бокори ружа с пупољцима. Даљина се прелива од Цера до Авале. Срем и Србија сливају се у њеној чежњи, али кукавица пева песму пролазности. Откуда ју је тако рано осетила? Њен сан о великом српском народу био је једна виша стварност, али не храна за свакидашњицу; а њена улога у животу српског народа приказала се као илузија. Њено је име лепо и значајно. за српску културу, али у другом правцу но што је она очекивала. Та млада де-војка од 24 године осећа да ће снови и илузије да одлете, осећа где се диже из лепоте Маја она горчина quod in ipsis floribus angat. Осећа да ће најзад кадтад свему што јој је драго морати рећи:
Ево рај остављам, без кривње и греха.
Гранате јабуке су се сплетале у дубоку сеницу, склониште љубичица и змија, виногради су се надносили један над други у земљи затишја царских манастира, а над даљним Београдом, у прозирне вечери, чинило се да се беласа висока круна царева. И све се то огледало у њеној прозирној души, у чистоти њених интелектуалних и сентименталних тежња. Њена најинтензивнија осећања, љубав према природи, родитељима и народу, била су потпуно искрена, наивно-непосредна, примитивно снажна. Поезију је сматрала најдостојнијим изразом тих осећања, и зато је певала. И као што је била искрена у певању, била је искрена у ћутању. Њена дискретност о љубави била је искрена и природна као њено певање о природи и народу. Из тог симпатичног певања и дражесног ћутања, из ведрине која избија и меланхолије која осваја, састојала се њена младост и њено дело. Она је слутила да је ово двоје у њој повезано, нимфа је била везана за пролеће, и потпуно је резигнирала иред студени живот. То је велика штета са књижевне стране, јер је тада тек требало да почне за њу озбиљан рад.
- Као лирски песник она је остала неупућена и неизрађена; њени књижевни пријатељи гледали су прво њен рад кроз сјајну копрену њене личности; касније, кад је нестало пролетњих илузија, нестала је за њих и она сама. Али та слабост коју носе у себи мкоге њене лирске песме не умањује њену чар. Њена је душа била једна целина, створена додуше више да осећа него да ствара, мање да утиче својим делима (то би било одвећ индивидуално-човечански), а више сама собом, као што приличи цвету, дрвету или нимфи. Па ако Миличини стихови и немају много непосредне лепоте, они одишу трагичношћу њеног живота тихом и интензивном, фаталношћу коју је осећала на себи ова душа у смерним размерама своје судбине, и искреним човечанским дрхтајима. Разумљиво да се она много боље могла да изрази у облику који тражи мање концентрисана уметничка напора. Зато је њен дневник У Фрушкој гори сасвим апартно дело у српској књижевности; тихо и несвесно, лепотом душе која је у њему говори, он се развио у књигу која има позитивних уметничких квалитета. У њој су природа и душа једно, имају исти ток, песникиња са природом живи и умире. Овај је Дневник права Година душе. Кратка година: од Маја до Октобра, од ходова кроз румене мајске зоре - којих се сећа, уочавајући леп контраст, у „тамној хладовини" великоварошког јутра у Бечу - па преко јунских вечери кад се изненада кроз тишину захори песма:
Ивањско цвеће, петровско!
и шарени се барјаци залепршају кроз вечерњи зрак, и преко јулских дана кад већ лежи у крстинама сведено жито, „први издисај зеленог лета", преко августовских бура и ведрина, до оног скоро величанственог предвечерја бербе којим књига завршује, правом уметничком нотом. Да ли је то нарочито тражен ефекат? Ми очекујемо опис саме бербе: јесењу тешку сласт и песму винограда, а она даје осећање краја пред још пуним ризницама, у потезима смерне идиле чудну стрепњу пред дахом вечности.
Грожђе се румени и плави кроз лишће које је већ јесен заданула; онде се жути гуња, онде се румени зимска крушка ил' јабука, а све је последњи природе дар. Овде-онде видиш самотног пудара где стазама ходи или бичем пукне на црно јато чворака. По високим трешњама бели се на мотки подигнут дрвени витлић, који најмањим ветрићем покренут окреће се и даје од себе гласа који се по тишини природе надалеко чује. Кад се вече спусти, онда се укажу расејане пударске ватре које трепте као какве велике звезде.
Ова је партија лепа и за себе, а још је лепша у целини књиге, као завршна песма Године душе. Кад једном дођу боља времена за српску књижевност, без сумње ће се прештампати ова дражесна књига, коју је сада скоро немогуће набавити, и читаће је сви који воле природу и прошлост нашег народа. Јер сем душе младе песникиње, она нам износи пред очи и српско друштво 50-их година, и интересантне прилоге народној поезији и фолклору, и у томе свему један елеменат Миличине душе који нисмо још споменули: хумор. Слике из друштва ређају се пуне несташлука и комике, а народних прича и песмица има сасвим делициозних.
После ове књиге, која је штампана тек 5-6 година пошто је написана, настају за Милицу све тужнији дани. Већ идуће, 1855. год., она пише Последње врсте:
Нек сунце сија, нек цвеће цвета,
Сва моја мила нек краси места,
Али за мене ишчезло све је, -
Осећања је усахло море.
И неколико година касније: „Мој је душевни живот престао, престао у сваком смислу, и ја сам мртва." Иако гa је свакако имала и касније, као што пока зују писма Ђ. Рајковићу, и разговор са М. Шапчанином, изгледа да је права Милица збиља ишчезла са оним вилинским летом. Не на Марковом гробљу у Београду, њено је срце остало у Фрушкој, и куца и данас још у неком замишљеном храсту. У предосећању пролећа које опет мора доћи, оно се шири и можда сада пева песму љубави коју није смело да пева у грудима девојке. И зато бар сада можемо да је замислимо као нимфу која се ипак пробудила љубави, и кроз росно јутро дозива драгог. За живота, ни месечна ноћ у самоћи није могла да јој измами друго признање но то да не може да призна:
И ја бих гласа имала тога,
K'o многи песник у песми својој, -
али она је фатално морала да ћути о љубави. Дискретна љубавна песма је ипак поздрав Љубомиру Ненадовићу:
Али што рече у песми твојој
Да јесу наше хладне груди,
Веруј ми то је лажна скромност,
Јер лиру твоју свако љуби.
А као фрагмент неиспеване љубавне песме звуче речи из једног много познијег писма:
Ко зна које кврге судбе њега вежу,
И који се тешки пути пред њиме протежу.
Тајна њених љубавних осећања нестала је заједно са Милицом у дивљем даху планинских мириса.
Елементарно као природу волела је Српство - нимфа је била и српска вила, елементарно, као са природом, срасла је са Српством. Била је свесна да у тој љубави ни за ким не заостаје. Она је носила ту љубав с поносом као невидљиву круну. У месечини евоцира сјајну визију српске прошлости: Песма једног вечера. Ту је визију Лаза Костић дигао међу саме звезде у песми Коло. У тешкој тузи последњих врста остаје један ведар акценат:
Срећно да си ми Српство за навек!
Ово је свег мог живота одјек,
Јер су песмама умукли гласи.
Она је свесна дубоког јединства Војводине са Србијом, и не дели их ни у срцу ни у песми. Војводина је Србину „сопствена земља", као и Србија; но док о Србији говори са дивљењем и нежним тепањем:
О, Србијо, ал' си лепа
Лепа као венац цвећа, -Војводина је болна и трагична, песма о њој је пуна тешких суза:
У задужбини мајке Ангелине
Врата се опет отворише гроба,
И покрај Ђорђа несрећног деспота
Леже нам у гроб и Стефан војвода,
А српска вила у црно завита
И сад цвили над тим гробовима,
Гробове тужна Србу показује:
Гле, ово ти је сва Војводина!
Но Авала зрачи у „тешку таму фрушког брда" са обећањем слободе и потпуног јединства. У целом колу родољубивих песника из Војводине, нико то обећање није осећао јаче од Милице Српкиње.
А у том оствареном јединству ничије сећање не би било драже Миличиној души од сећања најмлађих српских интелектуалки, студенткиња београдског универзитета. Она је страсно желела да се српска жена што више издигне културом и радом. „Ми смо пред будућношћу!" писала је она године 1854. Данас је се сећају оне које су сада пред будућношћу, али за њу и за њено доба значе будућност и остварење далеких снова. Њихово је сећање најлепши момент који је доживела успомена Милице Стојадановићеве у уједињеној домовини.

U SPOMENICU MINKI KARADŽIĆ

U tudjini imenom se dicis
Srbskog Roda kog dostojno nosis;
njim se dicis, a ti s' dika srbstvu,
jer mu svetlas obraz u tudjinstvu.

Dalje, dalje, nista lepse nije
no kad ljubav k rodu srce grije,
to je nakit Srbinu,Srblinji
il' u domu ili u tudjini.

I jost jedno: iz daleka sveta
kad ti dusa otadzbini leta,
u Fruskoj se Gori ti ustavi
i mene se onda ti spomeni.

1851.

IZLIV ČUVSTVA

Na polju tamo vec peva seva
oblaka zimni i mraza nema,
i men' je vedro, o hvala Bogu!
(Kome se svagda ja molim krepko)
pa sad vesela pevati mogu;
dobroga oca ocima gledam,
od milog brata pismance citam;
cestita sestri milo prolece,
veki k' ono sto lasta dolece,
i on dize na zelje krili
spusta se ovde u nas do' mili,
ruka za ruku s' svojim sestrama
hodi za cvecem onim poljima
lepo je ovde, al' mili brate
polje kud hodas bolje je za te,
jer njime cveta onako cvece
koje na jesen uvenut nece,
gledaj da dosta naberes toga
da budes vrsni sin tvoga roda.

Svud tišina, samo potok
Kroz travicu što žubori,
Ispod tamni senki drva
Sa šuštanjem lisća zbori.

Srce! tu je mesto za te,
Ne razumu tebe ljudi;
Tvoja topla k rodu pjesna
Samo zlobu sveta budi.

Slušaj kako potok teče,
Pogle' kako nebo blista!
Amo srce, nisu za svet
Ova tvoja čuvstva čista.

POSLEDNJE VRSTE

Nek sunce sija, nek cveće cveta
Sva moja mila nek krasi mesta,
Ali za mene iščezlo sve je,
Ni na što duša s' moja ne smeje.

Osećanja je usahlo more
Kojim je srce brodilo moje,
A sada reka druga se pruža
Iz koje samo izvire suza.

U njoj se sunce života moga
Sa svoga svoda jošte niskoga
Ogleda mutno, a njeno ime
Zove se žalost, teško tom s njime.

Pod tom tegotom moj život struku
Skršenom liči, a u svom krugu
Kao da meni ovoga sveta
S gorkošću sudba samo doleta.

Znam od kud takve donašaš glase, —
Samo se srce žaluje na se
Što ne uztegnu u sebi čuvstvo, —
Ali kad s žarom obima Srpstvo.

Srećno da si mi, ti Srpstvo, na vek
Ovo je svog mog života odjek;
Jer su pesmama umukli glasi.
Kako su mi 'vakvi nastali časi.

Sreća ti bila lepa, ko ruža,
Pa neka sudba men' pelen pruža —
Kad će i duša srećna mi biti
Ako mi sreća tvoja grob kiti.


KAD SE NEBO MUTI

Kad se nebo muti, ne kaže zašto,
nit rosna kiša rad koga pada.
A srce moje da kaže na što
što ono samo zna za se sada?
Ja zar da kome čuvtsva izjavim?
Ta pre ću mrtva da se utajim.

Skriva se zemlja pod pokrov noći
dok zvezda trepti na nebu sjajna.
A zaves srca zar treba poći
da snimim? čuvstva i javim tajna?
Nek tuga, radost, u njem' počiva:
A tajnu nebu tek net otkriva.

U podne, ili veče života svoga
potuži svaki na zemlji ovoj.
I ja bi glasa imala toga
ko mnogi pesnik u pesmi svojoj;
Al da mi sudba zar bude javna?
Ta pre će primit zemlja me tavna!

[You must be registered and logged in to see this image.]

NEŽNA VILA FRUŠKOGORSKA

Iz daleka dolaziše da vide njene "nadzemaljske oči". Posećuju je Jovan Subotić i Ivan Mažuranić, Johan Sajdl joj posvećuje pesmu, svojim stihovima veličaju je Ljubomir P. Nenadović i Đorđe Rajković, Vuk je zove svojim "čedom Fruške", knez Mihailo sebe smatra njenim prijateljem i zaštitnikom, mitropolit Mihailo je lično poziva u Beograd, a Njegoš za nju veli: "Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori." Kako je moglo doći do toga da skonča u bedi i samoći, preživljavajući od daća i zadušnica na beogradskim grobljima? Šta se to desilo sa njom, šta se to desilo sa nama?

Srem. Sveta Fruška Gora. Bukovac i Vrdnik. Tačke u kojima počinje put slavne Srpkinje, Milice Stojadinović. Nije slučajno Milica potekla iz ovog dragulja srpskog, posutog svetim manastirima i ispresecanog bogotražiteljskim putevima, iz te zemlje svetionika i pribežišta, zemlje s viševekovnim "pogledom na Srbiju". Ovaj predeo, sa mnogo slojeva, istorije, mita, viteštva i molitve, odredio je umnogome život, snove, ideale i poeziju Milice Stojadinović.

Milica srpska Pesmotvorka, Milica "Vrdnička vila", Milica Jovanka Orleanka, Milica patnica srpska. Sva ova lica u nežnoj ličnosti vrle Srpkinje, te Milice, koje se, avaj, sa velikim zakašnjenjem opet prisećamo. Da li imamo pravo da naše velike ne prepoznamo na vreme, ili da sebe (ne njih!) jednostavno prepustimo takvom zaboravu kad nam se ushte?

Nekada je bila veoma poštovana, voljena i slavljena. Njena poezija treperi od rodoljublja i čistog, gotovo naivnog uzbuđenja i zanosa. Pripada starijem pesničkom naraštaju, onom koji je pevao četrdesetih godina XIX veka, ali je njena uzvišena osećajnost za srpski rod tesno povezuje i sa nastupajućim romantičarima. Ipak, Milica ne otvara svoje žensko srce, ne otkriva svoje devojačke snove, svoje tajne čulnosti. I veli:

Kad se nebo muti, ne kaže zašto,
Nit rosna kiša rad koga pada,
A srce moje da kaže na što
Što ono samo zna za se sada?
Ja zar da kome čuvstva izjavim?
Ta pre ću mrtva da se utajim?

Iz daleka su poznati dolazili u Vrdnik da je posete i da vide njene "nadzemaljske oči". Bila je Vukova mlada učenica, njegova "kći iz Fruške", i vredno je sakupljala narodne umotvorine, žarko želeći da "svet vidi ko su Srbi". Bila je prijateljica Ludviga Augusta Frankla, Johan Sajdl joj je posvetio pesmu, Ivan Mažuranić i Jovan Subotić joj dolaze u posete, Ljubomir P. Nenadović i Đorđe Rajković je veličaju svojim stihovima. Svuda se znalo za Milicu, pesnikinju srpsku. Veliki Njegoš je govorio: "Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori." Knez Mihailo Obrenović ju je smatrao svojom prijateljicom i slovila je kao njegova dvorska pesnikinja.


IZMEĐU ARKADIJE I TAME

Šta se to desilo, te Milica ostade sama i zaboravljena?

Postoje dva ključna, sudbonosna preloma koja su trajno obeležila Miličinu sudbinu, njen život i njenu smrt. Dva raskršća na tragičnom putu između Arkadije i Tame. Jedan momenat je svakako iznenadna smrt kneza Mihaila, a drugi je njen konačni odlazak iz Vrdnika u Beograd, nekoliko godina pred smrt.



Smrt kneza Mihaila bila je veliki udarac ne samo za Milicu već i za mnoge druge velikane tog vremena i za samu Srbiju. Kao da mlada, tek zapupela sloboda i kultura Srbije bivaju, smrću kneza Mihaila, presečene. Milica više nikad nije skinula crninu. Anastas Jovanović se povukao iz javnog života i do svoje smrti se nije više javno angažovao, iako ga je kralj Milan svesrdno nagovarao da ostane pri dvoru. Tih godina umire i niz velikih Srba. Vuk, Branko Radičević (nešto ranije), Ljubomir Nenadović, Jovan Sterija Popović. Iza njih ostaje prazan prostor koji nije bilo lako popuniti.

Smrću kneza Mihaila Milica gubi velikog prijatelja, ali i pokrovitelja. Knez Mihailo ju je veoma cenio kao pesnikinju i pomogao je štampanje njenih prvih zbirki pesama. Milica se često prisećala njihovih dugih razgovora, vođenih dok je bila na dvoru. Nikada se nije oporavila od tog gubitka, ali ostaje uspravna i visoka u svojoj patnji. Sve više ju je osvajalo osećanje udaljavanja; njime je prigušivala istinu da se u njoj začeo i raste nenadoknadiv gubitak. Od tada je lebdela u vremenu iščekivanja da se dogodi što se mora dogoditi.

Drugi momenat, njen konačni odlazak iz Vrdnika, opet je iznuđen. Bila je prinuđena da ode, jer sve ono što je volela i što je bilo njeno sada su "gazile tuđe noge". Te 1875. njen brat prodao je i njen poslednji vinograd, i veći deo njihove roditeljske kuće. Nije to mogla da gleda, da podnese. Napušta svoju Arkadiju, kako ju je često nazivala. Bol zbog svega što ju je snašlo možda najbolje ilustruju njene reči: "Moj je duševni život prestao, prestao u svakom smislu, i ja sam mrtva." Ili: "Evo raj ostavljam, bez krivnje i greha."

Često predeli i duše stvaraju jedno drugo, a sada sve ono što je volela, postaje samo senka i misao.


GDE SE DENU TO SRDAŠCE NAŠE

Živela je još samo za svoju ideju da je potrebna svom narodu, svojim Srbima, da ih bodri svojom pesmom i da im previja rane svojim rukama. S tom idejom, na poziv mitropolita Mihaila, hita u Beograd. Mnogo kasnije, s tugom se sećala zidina Beograda koje je dolazeći ugledala sa parobroda "Diana", a taj pogled romaneskno je ovekovečila njena imenjakinja Milica Mićić Dimovska u svom romanu Poslednji zanosi MSS: "Osećala se kao ponovo rođena, kao vraćena samoj sebi nakon dugog izgnanstva. Pred njom je bila nova domaja. Domaja drevne postojbine, mislila je suznih očiju."



Više nije bilo kneza Mihaila, njenog pokrovitelja, ali se nadala razumevanju dobrostojećih, rodoljubivih srpskih gradskih porodica koje bi mogle biti zaštitnice takvog pesnika i umetnika. Nije bilo tako!

To su bili oni isti ljudi koji su svojom ravnodušnošću i pogledima s neosnovane visine, "sa vrha praznine", oterali i Katarinu Ivanović, kada se mlada slikarka, nadahnuta rodoljubljem, polovinom XIX veka obrela u Beogradu. Bila je tražena samo da slika portrete beogradskih malograđanskih kaćiperki u bogatim, zlatom izvezenim, pomodnim gradskim nošnjama. Do koje mere je išlo njihovo potcenjivanje mlade slikarke pokazuje jedna epizoda zabeležena tokom njenog boravka u Beogradu. Jednom prilikom, slikajući jednu od srpskih gospođica u pejzažu, poče kiša. Nadmena gospođica se brzo ukrcala u svoj fijaker, ostavivši Katarinu Ivanović da se po kiši i blatnjavim ulicama vraća peške do kuće. Nju, Katarinu, tu nežnu, suptilnu dušu koja je drhtala od ljubavi prema svojoj mladoj otadžbini. Katarinu koja je sanjala da slika herojsku istoriju svoga roda, kao što je Milica pevala o tome.

Šta su te "vrle gospođe" znale o tome? Da li se neko tada obazirao na Katarinin ili Miličin bol? Ko je uopšte mislio o njima? Umeo je taj Beograd, o kojem se uvek snevalo i za kojim se u daljinama čeznulo, da bude tako nepravedan, tako okrutan prema svojima. Taj Beograd koji nije prihvatio Milicu Srpkinju! Taj Beograd koji je hrlio da ovacijama pozdravi takozvanu "srpsku Jovanku Orleanku" u liku Žane Merkus, a da istovremeno nije osećao svoju Milicu, svoju herojsku pesnikinju!

Bolelo ju je. Udaljavala se. Ona koja je posvetila čitav svoj život srpstvu, pevala o "slavenskim lipama" kao drveću slobode, o Karađorđu, o Knićaninu i njegovim dobrovoljcima, vojvodi Stevanu Šupljikcu, o davnim srpskim kraljevima i junacima, o Lazaru, Obiliću, Dušanu. Ta, takva, naša Milica, srpska heroina, umire napuštena, zaboravljena. Zadnje mesece provodila je po grobljima, hodajući polako između krstača i živeći od zadušnica i daći.

BESEDE I DAĆE

Potresnu epizodu ovog Miličinog perioda navodi i Dimovska:

"Nikad je niko ne bi upitao da li je pozvana na parastos i ko ju je pozvao. Propuštali su je sa strahopoštovanjem, izbegavajući fizički dodir s njom, kao da je gubava. Mogla je da napuni torbu hranom, čak je to bila i obaveza njena. U ruku bi joj tutnuli parče hleba i pohovano meso. Ona je, ne srameći se, uzimala flašu s rakijom i svečano obavljala ceo ritual, ne vraćajući više flašu na sto. Dok im je besedila, glas joj je treperio, kao da će zaplakati, ali umesto nje zajecale su žene koje su služile okupljene."

Milica umire na način kako umiru oni što su mnogo patili i izgubili sve, te u čudnom obrtu smisla postaju slobodni i mirni, gotovo neranjivi. Ma šta uradili, ništa nedostojno ih ne dotiče.

Nije Milicu ubila nemaština, materijalna beda. Ko dobro poznaje ženu, zna da ona "živi samo u zanosu, u oku muškarca, u tečnoj ljubavi vina". Milica je živela u zanosu za svoju mladu Srbiju, za njenu herojsku istoriju i njene junake, u zanosu koji se pružao sa njenog prozora ka vrdničkim vinogradima od čijih je plodova sama spravljala vrhunski bermet i šiler. U zanosu pri pogledu na stablo visoke marele na brežuljku, ka plavim bregovima, ka prašnjavim vrdničkim drumovima koji joj prljaše ivice haljine.

Zauvek odlazeći iz svog vrdničkog raja, želela je da svoj zanos preda Beogradu, mladim ustanicima, ranjenicima, da je prepoznaju kao svoju Jovanku Orleanku, večnu ljubavnicu srpstva, svoju Milicu Srpkinju. Mislila je da će svojim besedničkim darom pokrenuti iz duševnog mrtvila rodoljube okupljene oko Crkve i Društva "Crvenog krsta", ona, siromašna materijalno a bogata duhovno. Trebalo je da to bude konačni smisao njenog puta, kruna i ostvarenje ideala iz njene poezije.

Taj zanos ostao je bez odgovora. Beograd je nije razumeo ili nije ona njega. Niko više nije želeo da je prepozna. Gde iščeznu ona ljubazna gospoda koja pisaše o njenim "nadzemaljskim očima"?

Ubio ju je zaborav. Milica je morala da bude opčinjena da bi živela. Bez zanosa i opčinjenosti ostajala je prazna, beskrvna, apstraktna, besmislena. Progutala ju je gorčina i ona ostaje zauvek zgrčena u svojoj surovoj samoći, iščupana iz svog fruškogorskog raja. Sećala se još samo, ponekad, trave pune njoj tako omiljenog NEZABORAVKA.

USAMLJENOST JE BILA NJENA KOB

Njen status nezavisne spisateljice u onim konvencionalnim vremenima, dokaz je moralne čvrstine i lične hrabrosti

KNJIŽEVNI [color=6b686e]susreti "Milici u pohode", posvećeni srpskoj pesnikinji 19. veka, vrdničkoj vili Milici Stojadinović Srpkinji (1828—1878), predstavljaju danas uglednu i prestižnu manifestaciju. Više od trideset godina (prvi susreti su bili 1975) tu se okupljaju književnici, slikari, vajari, čitav jedan svet kreativnih ljudi, koji čuvaju sećanje na ovu izuzetnu ličnost, pesnikinju srpskog romantizma, sa namerom da se svojim stvaralaštvom nadovežu na bogatu tradiciju srpske kulture. Manifestacija je bila podsticaj za čitav niz istraživanja i afirmaciju senzibiliteta čitave epohe. Pohod duhovnom zavičaju vrdničke vile za proteklih tridesetak godina bio je inspirativan.

U dalekoj prošlosti Milica je imala prethodnice u srpskoj istoriji i književnosti (monahinja Jefimija, kneginja Milica, Jelena Balšić i dr), a od onih koje su joj prethodile neposredno (Eustahija Arsić, Julijana Radivojević i Anka Obrenović) jedino je ona postala legenda.

Prva tema Milice Stojadinović Srpkinje je rodoljublje kao inspiracija i to je kod nje posebnog karaktera. Njeno rodoljublje, opsednutost prošlošću, ali i Fruškom gorom, proisteklo je iz patrijarhalnog okrilja roditeljske svešteničke kuće. Od malena vaspitavana u nacionalnom duhu, ova pesnikinja će u svom patriotskom zanosu i adoraciji junaka iz prošlosti srpskog naroda, pevati o Kosovu, "velikom groblju, gde je jedno puno slave carstvo pogrebeno". Jedna od ključnih imenica za Milicu je Kosovo, a njena preokupacija srpskim bosanskim temama bila je u potpunosti u skladu sa nacionalnim kolektivnim zanosom onoga vremena. Posebno je dragocen dnevnik Milice Stojadinović Srpkinje. U svetlim likovima srpske istorije i usmenog predanja, ona je nalazila i podstrek za borbu Srba 1848. godine. Bila je ponosna na srpsku prošlost i nesrećna zbog zle sudbine srpskog carstva. Istovremeno, njeni kontakti i živa korespondencija sa uglednim evropskim ličnostima (Ludvig August Frankl), govori o njenom nastojanju da se teme i sudbine tretiraju i osmatraju na širem, evropskom atlasu ratova i blagostanja.

Isidorina opaska o Vukovom putu koji nas vodi u Evropu i Dositejevom povratku u zavičaj sa bogatim prtljagom evropskih prosvetiteljskih ideja, u Miličinom slučaju važi kao istina koja obuhvata obe mogućnosti.

Poznate su bliske i prijateljske veze Milice Stojadinović Srpkinje sa savremenicima, Ljubom Nenadovićem, Đorđem Rajkovićem, Vukom i Minom Karadžić i drugima, a veoma je poštovana i u naše vreme bila je inspiracija pesnicima i slikarima, koji su želeli da sačuvaju uspomenu na njen lik i njenu ličnost. Godinama već iz svih krajeva naše zemlje, ali i iz inostranstva, dolaze umetnici na ovu manifestaciju koja se odigrava u Novom Sadu, Irigu, Vrdniku, Bukovcu, Krušedolu, Hopovu...

Najzad, i nikako na poslednjem mestu, njen status nezavisne spisateljice u onim konvencionalnim vremenima, dokaz je moralne čvrstine i lične hrabrosti. Usamljenost je bila njena kob, uprkos signalima koje je o svojim oduševljenjima i ukupnoj osećajnosti slala na sve strane. Tako onda njena pisma postaju očajnički, skoro brodolomnički vapaj (ne jedino u onoj poslanici Đorđu Rajkoviću u kojoj otkriva datum svog rođenja), a fruškogorske dnevničke beleške, nalik na hroniku sećanja i romantično shvaćenog panteizma. Njena predanost opštoj stvari bila je totalna, dok je njeno gubitništvo stvorilo jednu od najtragičnijih biografija stoleća