Jacques Prevert

Jacques Prevert (Žak Prever)
1900.- 1977.



Jacques Prévert (Žak Prever) (Neuilly sur Seine, 4. februara 1900. – Omonvill la Petite, 11. aprila 1977.), francuski pjesnik . Nazvan je “pjesnikom Pariza”. Iako je najviše poznat po pjesmama konvencionalno-lirskog ugođaja, od kojih su mnoge opjevane – kao “Barbara” i “Uvelo lišće” – njegovi književni počeci vezani su uz nadrealizam. Godine 1931. objavio je humorističku fantaziju “Večera glava u Pariz – France”, pisanu u duhu nadrealizma, tada dominantnog umjetničkog pokreta. Prévert je pjesnik neposredne osjećajnosti. U njegovu pjesništvu prevladava dvojni osjećaj – razumijevanje za individualni život i ljudsku intimu, te revolt prema onima koji onemogućavaju ljudsku sreću. Godinama je objavljivao pjesme pojedinačno, a tek 1940. ih štampa u posebnoj zbirci “Riječi”. Mnoge mu je pjesme komponovao Joseph Cosma. Veći dio svoje aktivnosti posvetio je filmu. Djelovao je kao saradnik režisera Marcela Carnea, a autor je velikog broja filmskih scenarija i dijaloga (“Obala u magli”, “Dan se rađa”, “Ljubavnici iz Verone”, “Djeca raja”). Njegovu ranu poeziju karakterizira revolt i mladenački cinizam, ismijavanje svakog autoriteta.

Poljubi me

To je bilo u jednoj četvrti u Gradu Svjetlosti
U kojoj je uvijek mrak i uvijek zagušljivo
I zimi i ljeti tamo je uvijek zima
Stajala je u stepeništu
On kraj nje a ona kraj njega
Osjećao se sumpor
Jer to popodne uništavali su stjenice
Govorila mu je
Ovdje je mračno
I zagušljivo
I ljeti i zimi ovdje je uvijek zima
Božija zvijezda ne svraća u našu ulicu
Mora da ima preča posla u bogatijim dijelivima
grada
Zagrli me čvrsto
Ljubi me
Ljubi me dugo
Ljubi me
Kasnije biće kasno
Naš život to je sada
Ovdje se umire od svega
Od toplote od zime
Ili se smrzavaš ili gušiš
Ovdje vazduha nema
Ako prestaneš da me ljubiš
Čini mi se umrijeću ugušena
Imaš petnaest godina imam petnaest godina
Oboje trideset
Sa trideset godina više nismo djeca
To su godine kad treba da se radi
To su godine kada se ljubi
Kasnije biće kasno
Naš život to je sada
Ljubi me.

Posjeta muzeju

U muzeju voštanih Uspomena
pođite galerijom Promašenih namjera
hodnikom Neiskrenih želja
stepenicama Bezvoljnih žudnji
i upašćete u klopku Kajanja
I tu
moći ćete da urežete po zidovima
malim nožem-uspomenom kupljenom na ulazu
zareze Nesporazuma
Ali
iznad sale Izgubljenog dobročinstva
vezanih očiju akrobata Ljubav
igraće na žici ukočen od sreće jedva nazrene
od sreće nikad ne zaboravljene
I muzika njegovog cirkusa
oblijetaće svoju izlizanu ploču
islabljenu ali oduševljenu
i ploča će se okretati
kao mjesec krvavi i ožalošćeni
očarani oživljeni nasmijani obasjani
zadivljeni i zadivljujući
I biće to
muzika maroda ptica
muzika ptica naroda

Posjetioci
slušajte tu muziku i dobro je čujte
i ne da samo obraćate pažnju na tu muziku
na taj šum
već predajte joj se sasvim
Ona će vam se spokojno isplatiti
jednog lijepog dana
ili nekog drugog dana
ta muzika naroda ptica ljubavi

Razbijeno ogledalo

Čovečuljak koji je neprestano pevao
čovečuljak koji je neprestano igrao
u mojoj glavi
čovečuljak moje mladosti
prekinuo je pertlu na cipeli
i sve se šatre vašara
srušiše u jedan mah
a u tišini te svetkovine
i u pustoši toga slavlja
čuo sam samo tvoj veseli glas
glas tvoj koričući i slabačak
detinjast i očajan
kako me iz daljine doziva

Ja tada stavih ruku na srce
u kome se prelamalo
sedam parčadi ogledala
okrvavljenih
tvoga zvezdanog osmeha.

Ta ljubav

Ta ljubav
Tako silna
Tako drhtava
Tako nežna
Tako očajna
Ta ljubav
Lepa kao dan
I ružna kao vreme
Ta ljubav tako stvarna
Ta ljubav tako divna
Tako srećna
Tako vesela
I tako jadno
Drhteći od straha ko dete u mraku
A tako sigurna u sebe
Ko neki spokojni čovek u sred noći
Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih
Gonila ih da govore
I primoravala da blede
Ta ljubav vrebana
Jer te druge mi smo vrebali
Ganjani ranjavani gaženi dotucavani poricani zaboravljeni
Zato što smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali
gazili dotucavali poricali zaboravljali
Ta ljubav cela celcata
Još toliko živa
A sva ozarena
To je tvoja lljubav
To je moja ljubav
Ona koja je bila
To osećanje je uvek novo
I nije se izmenilo
Toliko stvarno kao neka biljka
Toliko drhtavo kao neka ptica
Toliko toplo i živo kao leto
Možemo oboje
Otići i vratiti se
Možemo oboje
Otići i vratiti se
Možemo zaboraviti
A zatim ponovo zaspati
Pa probuditi se patiti bditi
Pa ponovo zaspati
Sanjati i smrt
Zatim probuditi se osmehnuti se smejati se
I podmladiti se
Naša ljubav zastaje tu
Tvrdoglava ko magare
Živa ko želja
Svirepa kao sećanje
Hladna kao kajanje
Nežna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Nežna kao dete
Gleda nas smešeći se
I kazuje mnogo ne govoreći ništa
A ja je slušam drhteći
I vičem
Vičem za tebe
Vičem za sebe
I preklinjem te
Za tebe za sebe i za sve one koji se vole
I koji su se voleli
Da ja im vičem
Za tebe za sebe i sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gde si
Gde bila si nekad
Ostani tu
Tu gde si
Gde si bila nekad
Ostani tu
Ne pomiči se
Ne idi
Mi koji smo voleli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve više
Odemo gde bilo
Daj nam znak da si živa
A mnogo docnije na ivici nekog šipražja
U šumi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruži nam ruku i spasi nas.

Slobodna četvrt

Stavio sam kapu u kavez
i izišao sam sa pticom na glavi
Što
Zar se više ne pozdravlja
upitao je komandant
Ne
više se ne pozdravlja
odgovorila mu je ptica
A tako
oprostite mislio sam da se pozdravlja
rekao je komandant
Ništa ništa svatko se može zabuniti
rekla je ptica.

Šta se događa u jednom trenutku

Jedna lasta leti po nebu,
leti ka svome gnezdu
u kome su joj mali.
Ona im nosi suncobrane
stakliće lončiće trave
i mnoge stvari koje zanimaju decu.
U istome trenutku
dole u kući u kojoj je postelja
mladić jedan umire polako.
Na troroaru ispred vrata
zastaje neki tip u crnom
pa odlazi
dok iza ovih vrata
mladić ljubi devojku.
A mladić na postelji umire.
Lasta proleće ispred prozora
i baca poklone kroz okna i veli:
“Gle jedan kako umire“,
i ona leti sprat više
i tamo gleda kroz okno.
A tu
ubica sedi s licem u šakama
a žrtva leži u uglu zgrčena.
Još jedan mrtvac govori lasta.
Ubica sa licem u šakama
pita se kako da ode odavde…
Ustaje i uzima cigaretu
pa seda.
A lasta ga posmatra izdaleka
i najzad u svom kljunu nosi šibicu
pa kljunom kljuca u okno.
Ubica otvara prozor
uzima šibicu, hvata lastu
i pali svoju cigaretu.
Nema na čemu odgovara lasta,
to je bar najmanja stvar.
I odleće jednim treptajem krila.
A ubica zatvara prozor
seda na stolicu i puši.
Žrtva ustaje i veli-
Nezgodno je biti mrtav,
čovek je sasvim hladan.
A ubica žrtvi daje cigaretu
“Popuši jednu, zagrejaće te“.
I žrtva kaže hvala.
A ubica odgovra
“Oh to je najmanja stvar.
Zar vam ne dugujem barem toliko?!“
I uzima šešir i stavlja na glavu
i odlazi.
Korača ulicom
pa naglo se zaustavlja.
Misli na ženu koju je mnogo voleo
zbog nje je čak i ubio.
Istina on tu ženu ne voli već odavno
ali joj to nikad nije smeo reći
jer neće da joj učini nažao.
I tako s vremena na vreme
zbog nje tek ubije po nekog.
Njoj to čini veliko zadovoljstvo.
Radije bi umro nego ona da pati
zbog njega.
A nje se ne tiče šta muči ubicu.
A kad drugi pati,
on prosto poludi.
Kao da je ošinut.
Van sebe je
i čini šta bilo, gde bilo, kad bilo.
A onda se gubi naglo.
Svako vrši svoj posao.

VRT
Hiljade i hiljade godina
Nece biti dovoljno
Da iskazu
Onaj tren vecnosti
Kad si me poljubila
Kad sam te poljubio
Onoga svetlog jutra
U parku Monsuri u Parizu
Na zemlji
Koja se u zvezde racuna.