Đorđe Vukadinović

Putin i Srbi

Razlozi zbog kojih Putin uživa toliki rejting u Srbiji raznoliki su i ponekad čak malo protivrečni

To da aktuelni ruski premijer Vladimir Putin uživa neviđenu popularnost u Srbiji jedna je od strože čuvanih tajni srpske politike, i verujem da će i prilikom ovog njegovog predstojećeg dolaska biti učinjeno sve da svest o toj činjenici ne prodre preduboko u srpsko i svetsko javno mnjenje.

Opravdanje za to će, verovatno, kao i prilikom prethodne posete Dmitrija Medvedeva, biti „bezbednosni razlozi”. Ali suština je da se po svaku cenu skrije i zabašuri činjenica da, za razliku od političke i medijske elite, obični građani u Srbiji gaje velike simpatije za Ruse i Rusiju, a da, kada je Vladimir Putin u pitanju, te simpatije ponekad poprimaju obrise obožavanja. Zato će, čini mi se, i ovog puta biti ultimativno poželjno sprečiti svaki bliži kontakt gosta sa građanima i spontane manifestacije proputinovskog raspoloženja (neće valjda biti da je Beograd za Putina nesigurniji nego što su Tirana i Priština bile za Bila Klintona i Džordža Buša?), a sve mi nešto govori da će i uloga ministra Vuka Jeremića u protokolu povodom Putinovog dočeka biti svedena na najmanju meru.

Naklonost i poštovanje prema Putinu u Srbiji su praktično konsenzualni i gotovo nezavisni od drugih političkih opredeljenja, pokazuju istraživanja u koja je autor ovih redova imao uvid, ali ta istraživanja retko dolaze u masovne medije i pred lice šire javnosti. Sa izuzetkom pristalica LDP-a i LSV-a, kojima je, razume se, idol Obama, svi ostali, dakle, ne samo glasači „proruskih” SRS, DSS i SPS–JS–PUPS-a (kao i SNS-a) nego u tek nešto manjem procentu i simpatizeri proevropskih demokrata i G 17 plus od svih stranih državnika ubedljivo najbolje ocenjuju Putina (i Medvedeva), a za najprijateljskiju državu i narod proglašavaju Rusiju i Ruse.

Razlozi zbog kojih Putin uživa toliki rejting u Srbiji raznoliki su i ponekad čak malo protivrečni. Jedni ga vole naprosto zato što je Rus. Drugi zato što je, posle slabog Borisa Jeljcina, zaustavio propadanje zemlje i Rusiji povratio nacionalno samopouzdanje. Treći, iako možda ne mare previše za Ruse, njega cene zato što je odlučan, fizički jak i medijski atraktivan. Četvrti, zato što im imponuje kako razgovara i kako se obračunava sa svojim oligarsima. Peti, zato što se nadaju da bi mogao nešto učiniti i za Srbiju, zaštititi nas od zapadnih pritisaka, pomoći oko Kosova, Republike Srpske i drugih pitanja.

Tom autoritetu i simpatijama prema Putinu ne može čak, barem za sada, da naškodi ni stalna kampanja difamacije koja se protiv njega, kao i Rusije uopšte, vodi po „drugosrbijanskim” medijima i koja povremeno poprima obrise pravog govora mržnje, kao ni od ove jedva manje štetna „putinomanija” onih koji se nadaju da će, pre ili kasnije, „Vladimir Vladimirovič” jednoga dana na belom tenku umarširati u Beograd i tako dovršiti ono što, sticajem okolnosti, Staljin svojevremeno nije stigao da uradi. No, dok su ovi poslednji pomalo komični i marginalni, oni prvi, „putinofobi”, vrlo su uticajni i sve više daju ton aktuelnoj politici.

U svakom društvu ima „antidržavnih elemenata”, ali je u Srbiji problem što su upravo ti neodgovorni elementi došli u poziciju da državu vode, ili barem značajno usmeravaju njenu politiku. To je utoliko teže razumeti ako imamo na umu opisano raspoloženje najširih slojeva stanovništva, koje je, i nakon svih partijsko-političkih vratolomija i medijskih lobotomija, i dalje većinski patriotsko, antiatlantsko i rusofilno.

Treba razumeti da Vladimir Putin nije nikakav „Mikajlo” iz Tarabićevog proročanstva, i da 23. marta ne dolazi ovamo zato da „spase Srbiju”, već lider jedne velike zemlje koji dolazi da zaštiti i osigura ruski energetski i politički interes u regionu. Ali u ovom aktuelnom trenutku, kao i, pošteno govoreći, u većini slučajeva tokom istorije, taj ruski i Putinov interes se uglavnom poklapa i sa našim državnim i nacionalnim interesima i zato za njega – zbog nas samih, a ne zbog Rusije i Putina – treba imati maksimalno razumevanje. Baš kao što se, recimo, u konkretnom slučaju, zahtev Brisela povodom srpskih „dvojnih akciza” na naftne derivate ne poklapa ni sa interesom države, niti NIS-a, niti većine građana zainteresovanih da kupuju bar malo jeftinije gorivo.

Apsurdna je situacija u kojoj se uopšte postavlja dilema da li učiniti nešto što odgovara i državi i velikoj većini potrošača i kompaniji koja je i dalje velikim delom srpska – ali, avaj, sticajem okolnosti, odgovara i ruskoj strani – ili učiniti suprotno, tj. onako kako zahteva Brisel, pozivajući se na jedno restriktivno tumačenje prelaznog trgovinskog sporazuma između Srbije i EU. Zamislimo samo kakva bi se galama digla da je slučaj obrnut, to jest da danas Rusija od Srbije zahteva nešto što će uterati manje para u državnu kasu, prinuditi većinu građana da skuplje plaća benzin i još pri tom ošteti interese, recimo, neke zajedničke srpsko-američke kompanije!?

I zato kažem i ponavljam. Sve dok je tako, dok se na takav način odnosimo, ne prema Rusiji, nego prema sebi, svojoj državi i svojim nacionalnim interesima, neće nam biti spasa i nikakvi izbori, ni „rekonstrukcija”, ni tri Putina (i „Mikajla”) nam ne mogu pomoći.

glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao”
Đorđe Vukadinović