Žarko Laušević

Žarko Laušević: Neiživljena mladost, nenađena zrelost (1)
20. novembar 2011.
Šta je Žarko Laušević ispisao u autobiografiji „Godina prođe, dan nikad“: Politički polupismen. Vrele krvi. Ličnost renesanse. Dobar polemičar. Voleo Tita i SFRJ. Tražio Slobinu ostavku
[You must be registered and logged in to see this image.]
NEW YORK, jesen 2011. / Snimio Vladimir Radojičić
Poslednje veče oktobra, devedeset i treće. Hladno je. Obučen ležim ispod tri ćebeta.

Mislim. O sebi. Hipohondru. Asocijalnom. Nestabilnom. Depresivnom. Melanholičnom. Sebičnom. Nepredvidivom. Nezahvalnom. Zlopamtilu. Perfekcionisti. Promašenom pesniku. Nezavršenom glumcu. Polutalentovanom slikaru. Netalentovanom pevaču. Potencijalnom taksisti. Erotomanu. Nikotinomanu. Bratu od tetke Upravniku Radomanu. Zatvorenom ocu.

O sebi to mislim. Kao o osumnjičenom licu. Kao pritvoreniku. Robijašu. Nenađene zrelosti. Neiživljene mladosti. Manijakalno-depresivnog tipa. Prepoverljiv. Nepoverljiv. Snalažljiv. Smotan. Zanimljiv. Dosadan. Rečit. Ćutljiv. Ubedljiv. Odgovoran. Nepouzdan. Tvrdoglav. Egocentrik. Povremeni muž. Biološki otac. Naivan. Prevejan. Preiskren. Luckast. Uplašen. Zbunjen. Politički polupismen. Nacionalno poluneopredeljen. Demagog. Romantik. Banalne završnice. Maštovit. Istrajan. Kratkog daha. Nepromišljen. Mazohista. Kitnjast. Daltonista. Pogrešan ocenjivač ljudi. Nedovršeni poliglota. Skeptičan. Sujetan. Ledenih nogu. Vrele krvi. Odan. Osetljiv. Netalentovani kockar. Školovani šahista. Igrač sumnjivog valcera. Druželjubiv. Neosvetoljubiv. Samostalan. Bez sočiva ne može da podseče nokte na nogama. Znači - velike dioptrije, bez obzira na kratke noge. Nosilac više ratnih i mirnodopskih priznanja iz oblasti kerebečenja pred puno ljudi. Promenljive sreće i frizure u životu.
Suicidan. Voli da nosi crno. Muromant, neizlečiv. Barokni tip. Ličnost renesanse. Čistunac. Prži povremeno dobru kajganu sa slaninom, sa i bez origana. Dobar, čak natprosečan rešavalac ukrštenih reči. Uvek namešta i koriguje usta dok isprobava nove pantalone. Nosilac šešira u sezoni 1992/93. Dva puta nosio rep u životu. Mitoman, alazon. Mistifikator. Oponent. Dobar polemičar. Operisan od slepog creva, krajnika i sluha. Čekač boljeg života. Pacifista. Veliki hrvatski glumac. Nešto manje srpski. Crnogorski, zasad ništa. Putnik po puno sveta. Voli Argentinu i Makedoniju. Ne voli železničke stanice. Izbegava koncerte Stinga i "Bijelog dugmeta". Na ostale ne odlazi. Ume, ponekad, u bilijaru da ubaci crnu kuglu u srednju rupu. Ponekad, ne. Reumatičan.

Voleo SFRJ i plakao kad su makli F. Voleo Tita, kao svi što su ga voleli. Više od tate i mame. Kad je ovaj umro, išao da ga vidi i suzio kao i svi. Danas ne može da veruje da je u tom mimohodu učestvovalo samo nekoliko ljudi. Ostali su svi slavili kod kuća što je Maršal napokon crk'o. Nikad nema ideju gde bi mogao da slavi Novu godinu. Ove godine je na vreme rezervisao mesto. Uhvaćen par puta da čita „Politikin ZABAVNIK“. Pravdao se činjenicom da je Dostojevskog već dvaput pročitao. Dugo vremena, u strahu od rata, tajno kupovao konzerve. Kad bi ostajao sam kod kuće, brojao ih i posle gledao porniće. Uvek je priznavao samo drugi porok. Zna puno stihova, pogodnih za udvaranje, uz mirišljavu so i sveće.

Tajno voli Klaudiju Šifer, a javno traži Miloševićevu ostavku. Nameravao da upiše školu okretnih i južnoameričkih igara, karate, esperanto, ali se u poslednjem trenutku zadovoljavao činjenicom što može da prati devojku do kursa za naučne i stručne prevodioce.

Ponekad se folira slušajući ozbiljnu glazbu. Neozbiljnu nikad ne sluša. Savete, vrlo retko. Samo ako mu odgovaraju. Ljubomoran. Tradicionalan. Konzervativan. Nervozan je. Često ga zatičemo u besmislenoj šetnji tamo-amo i obratno (amo-tamo), sa rukama na leđima, ili u džepovima. Nikad ruke ne drži napred dok šeta. Bilo bi nepristojno, a i nepraktično. Napisao je naučno-fantastičnu priču "Put na sunce", ali je „ZABAVNIK“ nije objavio. Od tada sa indignacijom preskače sve SF-rubrike. A voli prženice. I salate, razne. Pravi divan pire. Palačinke, takođe. Jednom je u letu uspeo da dve palačinke prebaci iz jednog tiganja u drugi. Nikad više kasnije nije ponovio taj podvig. Poznaje lično Nadu Topčagić i Liv Ulman. Obožava filmove strave i užasa. Gleda ih ubrzano, ili bez tona. Donji pritisak mu naginje gornjem. Rasipnik. Ponekad tvrdica. Negira i jedno i drugo. Zaboravan. Voli mandarine i da zavrne rukave od rolke. Prvo mu žao, zbog dece, drugo mu brane. Kad ostane sam, nekad rukave od rolke zavrne do ramena i bude bleskasto srećan.

Boji se aviona i iz istih razloga ne jede ništa što leti, čak ni zimi. Pretvara se da se razume u strane muzičke sastave i očajan je kad mu ne veruju da je grupa "Swingersingersi" zaista postojala. Prevrtljiv u dijalektici i dijalektima. Uvek govori jezikom sagovornika. Željan znanja. Bio jednom žirant i bio strašno ponosan. Pasionirani posmatrač dunje na ormanu. Bezbožnik. Sledbenik kosmičkih religija. Veruje Nostradamusu i Denikenu. Navijač reprezentacije. Upoznat sa aktuelnom političkom situacijom, kod nas, a i šire. Znao je, doskora, koji je glavni grad Obale Slonovače.

[You must be registered and logged in to see this image.]
* * * * * * * * * * * * * *
* Čekam. A šta je drugo život nego čekanje smrti? Kao u nekom Čistilištu. Kao u velikoj čekaonici osluškujemo spoljašnjost.

Vrlo precizno u svesci koju mi je poslala sestra beležim svaki datum, posetu, promenu. Kao da će zbog te pedantnosti sve biti manje bolno. Kao da će ta urednost skratiti Vreme. A ovde sve traje... Od posete do posete. Od podizanja optužnice do suđenja. Od suđenja do drugog, jednom do presude. Onda do žalbe, jedne, pa druge. Do skraćenja. Do ludila. Do trena kad se izgubi mera za vreme.

* Vreme brže prolazi kad pišeš, nego kad sanjaš.

* Žaliće me tajno. Osuditi javno. Oprostiti kasno.

* Sad smo sami - moja samica i ja.

* Samo se sećanje smatra srećom.

* Jedan dan više u zatvoru. Jedan dan bliže slobodi i ma kad bilo. I jedan dan života manje.

* Polako otiče sve od mene. I porodica i prijatelji. I život. Da li ja to polako nestajem? Odlazi i ponos, dostojanstvo, hrabrost... sve ljudsko od mene. Ostaje krhotina koja će sve da otrpi. Da se sagne i kad treba i kad ne treba. Belina čoveka. Praznina. Posledenji izbledeli otisak kome ni original potpis više ne daje nikakvu cenu. Bezvredna kopija. Gde sam to ja? U izmoždenoj rupi koja zjapi? I da li se više ikada mogu izvući? Krug. Zatvor. Može li se dublje? Je l' ovo dno? Kiša. Ništa. Nedolaz. Neizlaz. Bezizlaz. Sve reči koje sadrže izlaz. A njega nigde.

* Slobodu često zamišljam kao ženu. Golu, normalno.

Sloboda je i kad čovek može da se isplače, pa mu posle bude lakše.

* Sumorna subota sa suncem. Slično sunovratu. Sklupčan smišljam smisao. Setio sam se, spuški smrad sa susednog svinjca svi smatramo sopstvenim sranjem. Smanjujemo se. Stiskamo. Samo se sećanje smatra srećom. Stop.

NASTAVLJA SE
novosti.rs

Žarko Laušević: Žalim, kajem se, odričem se (2)
21. novembar 2011
Šta je Žarko Laušević ispisao u autobiografiji „Godina prođe, dan nikad“, koja će se, u izdanju ”Novosti”, pojaviti 30. novembra: Nemam opravdanja za svoju ljubav i prihvatam kaznu kakva god bila
[You must be registered and logged in to see this image.]
Čekam ekspertizu još vitak. Njima ja, u stvari, ne trebam zdrav. Potrebna im je samo moja forma, pa špricom, ogromnim špricom usisavaju moju unutrašnjost, stavljajući nešto drugo, umjetno, zahvalnije nešto. Za moje dobro. Kad izađem biću najbolji na svetu, spravljen po vrhunskim recepturama svega dosad patentiranog u sudsko-medicinskoj praksi. Biću još voljeniji, a možda naučim i da volim. Tada će terapija mog izlečenja biti okončana. Sad sam još u početnoj fazi lečenja, ali neki rezultati se već naziru. Zatvorenike počinjem da cenim više od šefa države, a ko zna, možda bih i Miloševića razumeo kad bi mi ga doveli u sobu. Skratio sam folijom fitilj sobne sijalice i usmerio njen islednički snop u pravcu zenica oka mojih.
"Šta moram da priznam, recite mi i ja ću to učiniti, ne morate da palite i ventilator? Nije dobro za sinuse, a i trošite struju, bez potrebe. A možda vam ventilator i ne radi?"

Jeste, priznajem voleo sam Tita. Ja, dalje, znam da je ta moja ljubav (prva i najveća) prema Maršalu, posle sasvim prirodno dovela do kataklizme na ovim prostorima... I plakao sam, ponavljam, što sam već rekao istražnom sudiji, kad je Josip Broz umro.

Nemam opravdanja za svoju ljubav i prihvatam kaznu kakva god bila.

Voleo sam, priznajem, sve narode i narodnosti bivše SFRJ. Učio sam, krijući, slovenački, a makedonski, nažalost, i dan-danas razumem. Učili su me da psujem na albanskom. Žao mi je zbog svega.

U Zagrebu sam uvek pričao zagrebački, čak i kad sam branio Miloševića.

U Beogradu sam na ekavskom ćutao da je pedeset Lauševića jednako kao i devedeset domorodaca koji su se prezivali Tesla, ubijeno na tlu Nezavisne Države Hrvatske.

Posebno se kajem što volim neke Albance. Tu sam mnogo grešan.

Dalje, na Novu 1992., sam od ciganskih trubača, mojih, izvinjavam se, prijatelja, u Klubu "Bojan Stupica", tražio da mi sviraju sa pevanjem himnu "Hej, Sloveni" koju sam, iako svestan njenog plagijata, smatrao jedinom provokacijom za netrepćući stojeći stav.

Stidim se sada toga i odričem! Odričem se! Odričem se! Odričem se!

Kajem se danima već, i pljujem po sebi, što se može utvrditi i analizom barutnih gasova moje pljuvačke koju možete pronaći na mom licu.

Doktori moji! Istražitelji i iscelitelji moji! Braćo, Srbi.

Ako nešto znači za moju dalju sudbinu, ja sam se već do danas dosta popravio. Ne pevušim više uopšte makedonsku pesmu: "Biljana platno beleše", a o slovenačkoj poeziji uopšte, a posebno o Lovru Kuharu i Prešernu, mislim sve najgore.

Sve svoje bivše SFRJ nagrade sam uništio i javno se sprdam sa njima. Moja zlatna Sterijina značka je na službenom reveru poštara Bore (Debelog), a sa zlatnom pulskom „Arenom“ se igrao moj Duka i menjao je sa komšinicom Mišom za album "Kapetana Dragana". Malo li je?

Odričem se svojih muslimanskih kumova! I svih hrvatskih prijatelja! (tri puta se odričem!)

Ova bubuljica ispod levog uveta mi je sasvim prirodno nastala kad sam juče čuo, sa nekog radija, Balaševićevu pesmu: "Računajte na nas", koju je spevao na zakletvu Titu. To navodim kao očigledan dokaz da sam postao i prirodno alergičan na one stvari, neću da ih više pominjem, ni nabrajam, jer bih sasvim uništio ten.

Očekujem da ćete prihvatiti ovo dosad navedeno kao iskreno kajanje, pa nastavljam.

Kajem se što sam se u noći između 30. i 31. jula, prošle godine našao u kafiću

"Apple", kad sam mogao u to vreme mirno da igram jamb, sa kumovima Pavlom i Mirjanom Jovanović, u Gospodar Jevremovoj, pevušeći:

"Volim Sloba, mrzim Tita,

Srbija se opet pita!"

Kajem se što sam prethodno nabavio pištolj marke "CZ 99", umesto da sam svoj bezrazložan strah sputavao bensedinima, ili neizlaženjem iz stana, crtajući, na primer, Sloba i Šešelja, kako se tri puta iz zaleta ljube u usta, bez straha od infekcije.

Kajem se što sam te noći osetio banalan i potpuno bezrazložan strah kad su krenuli da nas biju.

Kajem se što nisam King Kong, ili makar Brus Li.

Kajem se što se nisam potpuno prepustio njihovoj nameri i što im nisam pomogao kad su krenuli da prevaspitavaju mog brata.

Kajem se što volim svoga brata.

Kajem se, jer, da nisam tako reagovao danas bih bio potpuno miran i sigurno se ne bi otkrila moja mračna prošlost, koju sam, priznajem, hteo da sakrijem.

U nadi da ćete me popraviti potpuno, sa željom da vaša cenjena ekspertiza ne započne još mesecima, drugarski vas pozdravljam.
[You must be registered and logged in to see this image.]
* Sad znam zašto neko piše u zatvoru. Nije to samo zabašurivanje situacije. To je i duboka potreba da se, i svezan, negde dokazuje. Da i pri ugašenom svetlu - gleda. I sputanih nogu, korača. Da gladan - gladi stomak. Da prkosi logici zatvora.
Belina papira kao postrojene šahovske figure pred početak partije. Kao neizvesnost oplodnje. Sve je moguće. I pobeda i jalovost pacerskog poteza. Protivnik samo trpi, kao teniski zid. Jajna ćelija čeka. Kao papir. Sa najboljim slovom će zaneti. Kao kompjuter. Poznate informacije će ispljunuti nazad. Pokušaj ponovo! Papir se cepa od smeha tvojoj nemoći. Na sve će pristati. Boliš ga do krvi, ali ćuti. I čeka. Čeka pravu reč.

* Beži glumče iz ove zajebane zemlje! Beži i ne okreći se! Nemaš zašto. Naći će se već neki komesar da nam premeri pozorište i da se potrudi da ukloni tragove naših zločina. Nailazi veliko "novo doba" preživših pacova, rezistentnih na sve ljubavne napitke ovoga sveta, koje smo, naivno verujući u njihovu isceliteljsku moć, upravo za njih spravljali i tu smo se najviše zajebali. Pobediće ljubav, pravda, lepota, smisao? Neće.

Pobediće lešinari i bubašvabe.

* Kažnjavam sebe zbog jučerašnje slabosti čitavog dana fizičkim poslovima i teškim vežbama. Mogu ja da robijam! Mogu da robijam i više nego što zaslužujem. Da, i: "Ne mogu oni mene toliko da kazne, koliko ja mogu da robijam!"

* Izdišući život - usisavam smrt.

* Ko zna gde je moja sveća, moj fatalni plamen? Je li bila, ili će tek? Je li ovo pisanje to odlaženje problemu u susret? Da bi se čovek oslobodio aerofobije - treba da leti! Da bi rešio svoje probleme moraš ih izazvati na dvoboj. Ti i tvoji problemi. Oči u oči. Ko pretekne - pričaće. Ako ti ostaneš, pričašće do kraja života o pobeđenim problemima i imaćeš novi problem. Logoreju pobede. Ako pobede problemi, ostaće da cinično svedoče o tvojoj ništavnosti, neće otići sa tobom. Lebdeće i iznad tvoje poslednje kuće.

NASTAVLjA SE
novosti.rs

Žarko Laušević: Kakav je život ubica? (3)
22. novembar 2011. 20:58
Šta je Žarko Laušević ispisao u autobiografiji „Godina prođe, dan nikad“, koja će se, u izdanju „Novosti“, pojaviti 30. novembra (3): Onda izgovorih jednu rečenicu, kao da je govorim na nekom stranom jeziku: „Ubio sam dvojicu, a trećeg ranio.“
[You must be registered and logged in to see this image.]
Otkrivam polako moju okolinu. Vrata od ove prostorije ne zaključavaju, pa se može izaći u hodnik, omeđen rešetkama od drugih, beskrajnih hodnika. Ti drugi su, opet, zakatančeni više puta i tako sve do one plave pneumatske kapije kroz koju sam sinoć ipak morao proći.
Malopre čujem tihe korake ispred vrata i oprezno pitanje:

„Ko ima tu, je l’ ima neko tu?“

„Ima“, odgovoram, ne znam kome.
Ti si novi, je l’ da?“

„Da, sinoć sam stigao.“

Vrata se otvaraju. Ulazi tridesetogodišnji mršavko, bled, upalih očiju, bez tri-četiri prsta na levoj ruci.

„Imaš vatre?“, pita.

„Imam.“

„A, je l’ mogu ja da dođem ponekad, pa da zapalim cigaru od tebe, pošto više nemam šibica i tako…“

MOGU JA OVO
Ponekad u smiraj dana, a češće u svitanje, osetim neku utehu. Taj osećaj da sam pobedio još jedan dan, savladao još jednu noć, porazio neko, ma i malo vreme, bez obzira na sva iskušenja i krize kojima sam u tom periodu bio izložen… čini da, skupljen, šapatom ohrabrim sebe – mogu ja ovo! Dobio sam neku nagradu u Nišu. Dobio sam i nagradu u Herceg Novom pre petnaestak dana. Kako je to sve relativno, meine liebe Mileva! Nema glumca koji mi ne bi pozavideo na tim velikim priznanjima. Ali i nijednog koji bi se menjao sada sa mnom.
„Možeš, zapali“, nudim ga i cigaretom.

„Marlboro?“

„Aha.“

„Original, američki?“, raširio oči.

„Valjda…“, palim i njemu i sebi.

„Marlboro …ti pušiš dobre cigare.“ Glas mu je vrlo tih.

„Šta ti je s rukom?“ , pitam da mu skrenem neprijatan pogled.

„Preveliko punjenje“, analizira cigaretu koju puši.

„Bomba... s ratišta?“

„Ne, petarda, a ti?“

„Šta... ja?“

„Šta si ti uradio?“, pita bojažljivo.

Prvi put za ove tri nedelje da neko ne zna ni ko sam, a kamoli šta sam uradio. Onda izgovorih jednu rečenicu, koju kao da odnekud ponavljam, a i kao da želim da saznam šta u stvari znači. Kao da je govorim na nekom stranom jeziku koji sam učio, ali nisam nikad tako dobro savladao.

„Ubio sam dvojicu, a trećeg ranio.“

Stojim tu pred nekim čudnim neznancem, i prvi put svezah neke reči, teške reči u prvom licu jednine, koje nisu pisali drugi ljudi. Te reči sam ja stvorio u svojoj glavi, nastale su kao posledica onog što sam ja uradio.


SRBIN I ALBANAC
Čujem u hodniku crnogorski akcenat. Pouzdan znak da sutra idemo u toplije krajeve. Znam i ko je doveden. Pita Zef šta je uradio. Kažem: „Ubio zbog njive.“ „Zbog njive ubio ćovek?“ „Ti si ubio zbog boksa cigareta?!“ „Aaa, to je drugo!“ „Pa si, drugi put, ubio zbog šamara!“ „Žarko ti si naaaš, Crnogorac, ti znaš šta prićam. Znaš da morao sam.“ Htedoh da mu kažem da nisam njihov. Da sam ničiji. Da sam Eskim. Da sam sa Novog Zelanda. Iz Sibira. Da sam Slovenac, da sam … Odustajem od diskusije, jer kao da se na neki bolestan način i radujem ovoj gluposti koja me trenutno okružuje i koja će sutra nastaviti bez mene. Znam da ostavljam dvojku, koja već sad neskriveno pati. Zef - zbog duvana, Kiki - zbog hrane koju donosi Maja. Kiki je pitao: „Šta ćemo sad da radimo?“ Zef je odgovorio: „Da ćekamo.“ Semuele Bekete, ne znam kako da ti ovo saopštim, ali ja imam ispred sebe najboljeg Vladimira i Estragona, koje istorija teatra može da ponudi. Oni će za par trenutaka da počnu da se glože, ćute, vole. I da čekaju svog Godoa. Strašna, a istinita slika Albanca i Srbina. Koji se ni po čemu ne razlikuju.
„Ubio dvojicu, trećeg ranio!“, zvoni mi u ušima i dalje, dok jednako tragam za značenjem izjave.

Ubiti, znači - učiniti nečiji život gotovim, nasilno ga okončati, onemogućiti ga protiv njegove volje da dalje diše, govori, misli, voli, da postoji.

„Jesi bio mnogo ljut?“, pita mršavko.

„Nisam bio… ljut, nego sam se branio“, kažem.

„Aaaa, vidiš, a ja sam bio ljut!’“

„Kad si bio ljut?“, pitam, a nisam siguran da želim odgovor.

„Pa, tada kad sam zadavio ženu.“

Ćutim. Ćuti i on.

„Čiju ženu?“ , ipak upitah.

„A, svoju, svoju“, umiruje me, „a onda mi je umrlo dete.“

„Kad ti je umrlo dete?“

„Pa, tada kad sam zadavio ženu.“

„Od čega ti je umrlo dete?“

„Od gladi“, mirno i razložno mi saopštava, „ja sam nju zadavio i otišao, a beba nam je umrla od gladi tri dana posle.“


U trenu shvatih da želi da me fascinira svojim zločinom.

„Pa, jesi li ti…“, htedoh da kažem lud ili normalan, svejedno, pa shvativši svu ispraznost ove konverzacije, nastavih sa - „…bio pijan?“

„A, jesam, jesam…“, izgovori to kao neoborivu, olakšavajuću okolnost, pa, da pojača kvalifikaciju, dodade: „… a bio sam i LjUT!“

„I ljut“, ponovih za njim.

„Strašno ljut!“, popravi nas obojicu, značajno ističući kažiprstom ovo strašno. Klimam glavom, pušim, ne znam šta ću sa svojim gostom.

„To su tvoja deca?“, gleda malenu fotografiju.

Ćutim. I on oćuta malo, pa, klimajući glavom, zaključi:

„Ti si najbolji ovde. Ti bi mogao da pređeš u našu sobu.“

Polaskan, što sam, eto, kvalifikovan za njihovu sobu, dadoh mu par cigareta, prateći ga ka vratima.

Odlazeći, moj gost se doseti i vrlo ozbiljno predloži:

„Molim te, dođi da nam vidiš sobu!’“ Izgledalo je kao da me poziva u diplomatski salon dvorca Kralja Nikole na Cetinju. Odoh, šta ću, ipak je to poziv najbližeg komšije. S vrata me zapahnu smrad mokraće, isti onaj koji je ovaj nesrećnik doneo u moju sobu.

„Idem ja sad, da ne naiđe komandir“, izvinjavajući se prekidoh posetu. Posle trideset sekundi je ponovo došao da zapali cigaretu i istim onim tonom kojim je zastupao svoj slučaj objasni da je njegov cimer ubio majku i brata.

„Majku i brata“, kažem.

„Da, majku i brata.“

Naglo umoren, odjednom, krećem prema krevetu. Pođe za mnom, setivši se:

„I babu!“ Kao da mu je ono prvo dvoje delovalo nekako premalo, pa je u trenutku odlučio da sahrani i nesrećnu babu.

„I babu“, potvrdih.

„I babu, babu,“ složi se i on, „i babu.“

„Mora da je bio strašno ljut“, ležem.

„Aaa, mnogo ljut i… neuračunljiv i...i... nužna odbrana.“ Nabraja i gradira kao da se ispred njega nalazi lično Robert Ripli, beležeći novi slučaj za svoju rubriku Verovali ili ne!

„VEČERAAAA!“, prolomi se spasonosni poziv na uzbunu, na šta se moj komšija bez pozdrava stušti na vrata.

Opet negde blizu kao da čujem glas mog brata.
novosti.rs
NASTAVLJA SE