Kafane starog Beograda

Kafane starog Beograda bile su srce društvenog života prestonice. Branislav Nušić zapisao je o njima:

“Što se više razvijala nova prestonica, kafane su sve više i više postajale centri u kojima se kretao život. Tu su se sastajali ljudi radi sporazuma; tu su zakazivali sastanke radi posla, tu su se čak i advokati konsultirali sa klijentelom, tu se zakazivao sastanak između provodadžije i devojačkog oca, tu je dužnik potpisivao menicu, ortak ugovor, tužilac punomoćje i, gotovo svi javni akti, izuzimajući testamenta, obavljali su se u kafani. Tu su društva držala sastanke; tu su političari sklapali zavere i konspiracije, tu je često i bolesnik potražio doktora da ga pripita za savet.“
[You must be registered and logged in to see this image.]
Plato ispred "Albanije" uvek je bio najčešće sastajalište Beograđana

Kafane su imena dobijale spontano. Na mestu čuvene skadarlijske kafane Tri šešira ranije je postojala fabrika za izradu šešira. Na zgradi se nalazilo ime firme i tri šešira izrezana od lima, koja su tu ostala i pošto je fabrika prestala da radi, a na njenom mestu se otvorila kafana. Prirodno, Beograđani su je nazvali Tri šešira. Zlatna rupa je dobila ime jer se nalazila u blizini rupe na Vračaru koja je u vreme dinastičkih progona služila kao zatvor za političke protivnike. Mnoge kafane su dobile imena po mestu gde su se nalazile: Ladno kupatilo, Astronomska kula, Čubura, Narodna skupština… Druge su krštene po gostima koji su u nju svraćali: Tesač, Ratar, Tri kovača, Devet kočijaša… Posle 1848, u Beogradu je sve više Srba iz prečanskih krajeva koji donose nova imena: Ruski car, Grčka kraljica, Srpska kruna. Početkom 20. veka u Beogradu je na svakih 50 stanovnika postojala po jedna kafana.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Gosti kafane "Tri šešira" na zajedničkoj slici iz 1904. godine

Poneki sačuvan oronuli zid neke stare beogradske kafane ćutljivo čuva mnoge priče. Na kariranom stolnjaku u Dardanelima Vojislav Ilić je za jednu banku uredniku dečijeg lista napisao svetosavsku pesmu “Ko udara tako pozno?”. Đura Jakšić je dug u kafani Kod kočijaša platio tako što je gazdi nacrtao devet nemačkih radnika koje je video kroz prozor kafane. Ponosni gazda je sliku okačio na zid, a kafana je ubrzo postala poznata kao Devet Švaba. Janko Veselinovć je pričao da mu je kafana spasila život. Jednom prilikom, uz čašicu i razgovor, ostao je za kafanskim stolom duboko u noć. Kada je konačno stigao kući, video je da je pukla trula greda iznad njegovog kreveta, a tavanica se srušila u, na sreću, praznu postelju.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Gostionica "Kod srpske krune" bile je jedna od najpoznatijih kafana starog Beograda

U kafanama su Beograđani prvi put videli mnoga čudesa modernog sveta koja su stizala u Beograd. Prva sijalica u Beogradu zasjala je u kafani Proleće. Zanimljivo je da se na njenom mestu, u današnjoj Masarikovoj ulici, sada nalazi zgrada Elektrodistribucije. Prvi telefon takođe je zazvonio u kafani, u Tri lista duvana, dok je prvi sajam knjiga održan u Kolarcu. U kafani je prikazan i prvi film, a čak je i Narodna skupština kratko vreme posle Prvog svetskog rata zasedala u kafani Kasina.
[You must be registered and logged in to see this image.]
U "Kolarcu" je održan prvi sajam knjiga

Jedna od retkih beogradskih kafana koje i danas radi je Znak pitanja. Tokom duge istorije, kafana je promenila mnoge vlasnike. Sredinom 19. veka vlasnik je bio Naum Ičko, trgovački konzul kneza Miloša. Posle 1878, vlasnik potaje Hećim Toma, poznati ustanički vidar. Sa vlasnicima se menjaju i imena. U vreme dok je gazdovao jedan Užičanin zvala se Kod pastira. Novi vlasnik ju je nazvao Kod saborne crkve, ali se ime nije dopalo crkvenim vlastima pa je posle samo nekoliko sati uklonjeno. Na tabli je, u nedostatku imena, privremeno stavljen znak pitanja, koji je ostao do danas.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Kafana "Znak pitanja" jedna je od retkih koja i danas čuva atmosferu starog Beograda

Stari Beograd imao je i svoj “Bermudski trougao”. Bile su to kafane Šumatovac, Pod lipom i Grmeč, na prostoru između zgrade Politike i Radio Beograda. Legenda kaže da su mu ime nadenuli boemi pre 50ak godina jer su se u njemu gubili mnogi novinari i pisci. Otišli bi u neki od ova tri lokala i kući ne bi dolazili danima.

Većine starih kafana danas nema. Marš na Drinu je postala kockarnica, Lion prodavnica dečijih igračaka, a ostale su danas banke, picerije, kladionice… U retkim koje su opstale, kao Znak pitanja, Tri šešira, Srpska kafana, danas sede neki drugačiji boemi. Nestao je Beograd Nušića i Đure Jakšića. Samo stare razglednice i poneka priča nepoznatog starog gospodina iz ugla kafane čije oči gledaju ka vama i vide neko davno vreme i društvo čuvaju uspomenu na stari Beograd i vreme boema u čijim pesmama i danas uz vino uživamo.
wannabemagazine

„Bermudski trougao“
Nije nikakva mudrost reći da se u Beogradu već decenijama, kad se pomene “Bermudski trougao” - odmah pomisli na životni prostor omeđen kafanama “Pod lipom”, “Šumatovac” i “Grmeč”. Zato je u pravu čitalac Johnny koji je napisao da me “prati u stopu”, ali da ja, zaglavljen u svojoj baš ličnoj ispovesti, nikad neću „dosegnuti VISINU Bermudskog trougla Grmeč - Šuma - Lipa”. On je taj magični trougao između zgrada “Politike”, Radio Beograda i Opštine Stari grad malčice rastegao, dodajući “Vidinac” (“Vidin kapija” na uglu Hilandarske, Palmotićeve i Džordža Vašingtona), “Bosnu” (u Ulici Majke Jevrosime), “Mornar” (preko puta Doma omladine), “Boku” (nekad bila u Ulici Lole Ribara, koja se sad opet zove Svetogorska), sve do “Laste” (kod Crkve Svetog Marka) i “Poslednje šanse” (u Tašmajdanskom parku). Iz tog ugla gledano, “Grgeč” (o kome sam pisao u prethodnom nastavku) može biti “i pored svega drugi krug”, kako je ocenio Johnny, čime je, u stvari, nametnuo zaključak da ničija lična priča ne može da „dosegne visinu“ sveobuhvatne istorije beogradskih kafana.
Priznajem da nisam ni imao takvu nameru, tim pre što imam priličnu „rupu u znanju“ vezanu za najpoznatiji beogradski kafanski trougao. Za staru „Lipu“ sam zakasnio, a „Šumatovac“ nikad nisam voleo, pa sam tako nešto zaista prijatnih trenutaka nakupio samo u „Grmeču“, pre nego što je on pre dve i po godine postao čudna FFFR mešavina („fast food“ plus fensi restoran sa malim pivom i „nula, tri“ pićima).
To me, međutim, nije sprečilo da pre sedam, osam godina na nekom skupu ekonomskih propagandista i stručnjaka za marketing polemišem sa profesorom Miladinom Kovačevićem, koji je tvrdio da je „Bermudski trougao“ dobio ime po tome što je na tom prostoru bilo neizbežno da vas presretne i iskamči koji dinar pesnik Jakov Grobarov, koga su na koricama njegove zbirke „Konj bez jahača“ predstavili kao „značku savremene beogradske i srpske beomije“. Nemajući takva iskustva sa Jašom, ja sam bio bliži mišljenju da su te tri kafane zbirno nazvane po legendarnom Bermudskog trouglu (akvatorij izmedu istoimenih, Bermudskih ostrva, samostalnog Portorika i Fort Loderdejla, isturenog punkta na američkom poluostrvu Florida, gde pod misteriozim okolnostima nestaju brodovi, ljudi i avioni), zato što je u njima „nestalo na desetine dobrih novinara“, posebno iz Radio Beograda i „Politikine“ kuće.
Tu teoriju podržalo je pedesetak gradskih boema „u izbeglištvu“ pre tačno tri godine (15. februara 2007.), okupljenih u već pomenutoj kafani „Bosna“ na projekciji filma „Bermudski trougao“ mladog reditelja Ivana Nikolića. U tom filmu i ja nešto pričam (snimali su nas leta 2006. u bašti bifea „Brioni“ u Svetogorskoj, koji više nije bife i posle rekonstrukcije ulice nema baštu), ali je mnogo važnije što je i tom prilikom, u tako uglednom društvu, rečeno da su „kafane bile mesta gde su novinari, glumci, muzičari, pa i ’obični’ građani otvarali duše jedni drugima, recitovali nove pesme, jadali se ili žustro raspravljali o politici“, te da su „neki boemi zauvek zalutali u ’Bermudski trougao’, da više nikada nisu uspeli, a možda ni hteli, da pronađu izlaz, kao da su naslutili da će novo vreme uništiti kafanu - njihovu dušu“.
Tradicija srpske intelektualne boemije vuče korene iz pretprošlog veka. Posle Drugog svetskog rata, novi naraštaji boema traže se i nalaze po novim sastajalištima, izmešani sa prethodnim generacijama. Međutim, boemski Beograd polako nestaje. Posle više "renoviranja", restoran "Pod lipom" danas je picerija, "Šumatovac" je godina stajao zatarabljen, a "Grmeč" je u međuvremenu promenio vlasnika i od svega je ostalo samo ime.
Iz „Glasa javnosti“ od 16. februara 2007. prepisujem sledeći pasus: „Posle prikazivanja Nikolićevog ’Bermudskog trougla’, kafanom ’Bosna’ odjeknuo je gromoglasan aplauz, kao da su u ’izbeglištvu’ preostali boemi želeli da pokažu da je duh kafane večan i da će oni, dok je i jedne birtije, biti tu kao svetli čuvari starog duha Beograda.“
Drugu veliku teškoću u sklapanju šire priče o beogradsmim kafanama predstavlja činjenica da su još neki „trouglovi“ zaslužili posebno pominjanje. Moj prijatelj Dragoljub Žarković, sa kojim sam sredinom sedamdesetih godina prošlog veka najčešće sedeo baš u „Grmeču“ (on je tada radio u „Ekspresu“, a ja u „Večernjim novostima“), skrenuo mi je pažnju na trougao „Složna braća“ - „Vardar“ - „Barajevo“ (Njegoševa - Beogradska - Krunska), a moj drugar iz mladosti Slobodan Arsić podsetio me je na ugao Takovske u Dvadesetsedmog marta i na dane i noći koje smo proveli u trouglu „Morava“ - „Cer“ - „Gružanka“. Drugari sa kojima sada, nedeljom posle fudbala, sedim u bifeu „Kajmakčalan“ ne bi mi oprostili ako ne pomenem „triangl“ koji su, osim popularnog „Kajmaka“, činili još i „20. oktobar“ (danas ekskluzivni restoran „Zaplet“) i pre dve godine srušeno „Rudo“ (sa najlepšom baštom na Crvenom krstu). Čitalac Laky pomenuo je u komentaru na moj tekst o „Grgeču“ i legendarni trougao Gornjeg Dorćola „Doboj“ - „Papuk“ - „Suvobor“, a novinari iz „Borbine kuće“ koji nisu baš rado odlazili do „Bermudskog trougla“ uglavnom su „nestajali“ negde između „Venere“ (na početku Kosovske), „Raba“ (bife u „Vlajkovićevoj) i „Prešernove kleti“ (u Dečanskoj)...
O nekima od ovih kafana i bifea moraću nešto da napišem u ovoj svojoj „baš ličnoj istoriji“, ali se i meni činilo da bi bilo nekorektno da pišem recimo o „Moravi“ (danas su na tom mestu butik i pekara) ili „Rabu“ (danas kladionica), a da prethodno nisam bar nekoliko pasusa posvetio najčuvenijem beogradskom „trouglu“. „Bermudskom“!

DUH IZ BOCE
BITKA ZA "ŠUMATOVAC"
Bogdan Tirnanić
Jeste da je bila (predizborna) tišina, ali se prasak čuo nadaleko. "Šumatovac" je pao bez otpora. Nije bilo bitke za ranjenike pošto su štrajkači napustili lokal. Kraj. Nisam bio pasionirani posetilac kafane "Šumatovac" (vidi Kurir od 1. oktobra). Osim, ponekad, u letnjim danima. I u vreme kada sam bio mnogo mlađi. Prele je u pravu: ono što je, kroz opštu kafansku istoriju, nedostajalo "Šumi" bile su devojke. Dopuniću ga: devojke su izbegavale taj lokal zato što su se u njemu tradicionalno okupljali boemi i novinari, pa je sigurnost od kakvog pijanačkog ispada bila nikakva. Ali, šta ćeš, to je sudbina, "zaštitni znak" dotične kafane.

Nekada se "Šumatovac" nalazio tik uz malu, slepu uličicu, uz kante za đubre. Ono gde se, do pre nekoliko dana, nalazila njegova bašta nekada se zvalo "zelena površina". Mislim da je lokal radio do duboko u noć. Zbog novinara. Predstavljao je, u svakom slučaju, tajanstveno mesto. Budući da sam tada još bio dečak, nije mi padalo na pamet da uđem u tu zadimljenu kafanu. Uostalom, ne bi me ni pustili.

Kada sam "stasao" za kafanski život, opredelio sam se ipak za "Grmeč". Ili sam odlazio u "Lipu" na ručak, obično čorbast pasulj ili škembiće. Tadašnji upravnik "Lipe", koja se nalazila u podrumu, u zgradi sklonoj padu, bio je Milo Vlahović, koji je postao "legenda" jer je ako naručiš neko jelo, salatu i hleb, davao besplatno. Tako se, eto, živelo u tom "Bermudskom trouglu", prozvanom tako pošto je raspored tri kafane zbilja bio u trouglu, ali i zato što su mnogi, prilikom "transfera" iz lokala u lokal, zauvek netragom nestali. Mora da su pali pod neki automobil. Tempi pasati!

Valjalo bi, u cilju "istorijske istine", ovim omiljenim boemskim lokalima priključiti i "Zoru", kafančinu u najbukvalnijem smislu te reči, u koju je retko ko zalazio sve dok njen šef nije postao Tasa Panić, takođe "legenda" beogradskog ugostiteljstva. Sada je i "Zora" zatvorena, popadala na nju prašina. Mlađi čitaoci ne pamte da su se, tamo gde je danas Dom omladine, nalazile dve kafane, "Prozor" i "Narodna kafana", koje su prve došle pod udar nepisanog zakona o rušenju bircuza. Moralo se. Makedonska ulica je prvo kafansko groblje.

Da li se mora i ovo sa "Šumatovcem"? Verujem u tvrdnju da je ta kafana poslovala sa višegodišnjim gubitkom. Kao što verujem sebi kada mislim da je to predstavljalo nužnu posledicu brojnih adaptacija kafanskog enterijera. Ona koja će sada uslediti (priča se da će to biti otmena kockarnica sa poslastičarnicom) predstavljaće nastavak presipanja iz šupljeg u prazno. Zaludni branioci "Šumatovca", od kojih neke znam kao dugogodišnje ljubitelje "dobre kapljice", isticali su kako se opiru talasu uništavanja jedne "srpske tradicije", odnosno, specifičnije, procesu uništavanja tradicije "srpske kafane". Takvi su nepomirljivi protivnici uglancanih "svetskih restorana" i "koka-kola" kafića. Usvajam njihovo mišljenje samo polovično.

Jer, Beogradu su potrebni lokali novog tipa i novih usluga. To je zbilja "svetski trend", a možda je i jedan od uslova za prijem u EU. Nemam ništa protiv da ovde "zažive" francuski, italijanski, kineski ili argentinski lokali. Putujući po svetu, često sam ručavao u takvim restoranima. Hrana je uvek bila izvanredna. Nažalost, mada po svemu "svetski", to su ipak bili "nacionalni restorani". Na pariskom bulevaru Monparnas postoji čitav niz "provincijskih kafana", po svemu sudeći sa bogatim jelovnikom, u koje, i pored žarke želje, nikada nisam ušao, jer ne samo da mi "standardni francuski" teško ide, već sam i potpuni analfabeta glede proučavanja ponude na žargonima "galskih provincija".

Dakle, stvar je u kompromisu. Nacionalni restorani drugih zemalja (i kuhinja) ovde su "iskorak ka svetu", ali i "srpska kafana" je značajna kulturna destinacija, koja, uzgred budi rečeno, neodoljivo privlači i slučajne namernike iz sveta. Možda su takvi lokali dovoljni za budući procvat turizma? Nisu. Jer su odviše "turistički", u etno stilu za male pare. Više sam naklonjen Klubu književnika, koji je praktično jedna rupčaga, ali sa izvrsnim jelovnikom koji se ne menja decenijama, a isti je slučaj i sa enterijerom. Ipak, tamo je često srpski "strani jezik". Ne možeš da nađeš mesto od onolikih diplomata i humanitarnih radnika.

"Srpska kafana" je deo naše kulturne baštine, tradicija koje se ne treba olako odricati. Ono što toj kafani garantuje profitabilnost jeste ponuda. Ali ne ponuda veštačkih rakija kojima "ni francuski konjak nije ravan". Ono što takvim lokalima danas smeta jeste njihova permanentna okupacija od strane lokalnih pijanaca.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Beograd je prvu imao pre Pariza, Beča i mnogih drugih evropskih metropola.

Od samih početaka do danas, kod nas su se za kafanu koristila razna imena: karavan saraj, han, mehana, mejhana, kavana, birtija, bife, gostionica, aščinica, krčma, bar, restoran i, na kraju, “ugostiteljski objekat”.

U prvo vreme, u kafanama služila se samo kafa "uz ambijent koji je pratio kulturu života istočnih naroda, gde se kafane prvo i javljaju. Nije zato bez osnova tvrdnja da su Turci, dolaskom u Beograd 1521. godine u jednom od prostora na Dorćolu služili kafu.
Sam naziv, kafana, u Beogradu i Srbiji počinje da se koristi tek posle 1738. godine, kada su Turci ponovo došli u Beograd, posle vlasti Austrije. U turskim izveštajima iz XVI veka opisuju se beogradski karavan saraji i hanovi. Hanovi su imali bolji komfor i služili su za boravak gostiju od više dana.

O prvim kafanama u Beogradu, pisao je 1740. godine, putopisac Keper, koji ističe da su jedne kafane posećivali muslimani, a druge hrišćani. Keper tom prilikom daje opis kafane "Crni orao" na Dorćolu, koja je, kako veli, najbolja u gradu.
Kafana "Crni orao" bila je na spratu zgrade na uglu današnjih ulica Dušanove i Kralja Petra, a do nje se dolazilo trošnim drvenim stepenicama. Kafana nije imala stolove, stolice ni klupe, već minderluke prekrivene ćilimima. Visina kafane nije dozvoljavala da se u njoj čovek uspravi. Zidovi su bili išarani zelenom, crvenom, modrom i narandžastom bojom, a na ulazu je bilo postavljeno nekoliko krčaga i ibrika.

Fotografija Crnog orla, na žalost, ne postoji, ali tu su iz nešto kasnijeg doba, čuveni “Dardaneli”:
[You must be registered and logged in to see this image.]

Početkom XIX veka knez Miloš uvodi porez za mehandžije i obavezu dobijanja dozvole za rad. Mehane su bile stecište trgovaca i špekulanata, a u Savamali i Bukurešt-mali već je 1826. godine bilo alkoholnih pića, ali i bluda.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Među važne datume za istoriju beogradskih kafana svakako spada 1821. godina, kada Beograd dobija mehanski esnaf, 1840. je počela da radi Kneževa pivara, 1871. godine Prvo srpsko pivarsko akcionarsko društvo, 1873. Vajfertova a 1884. godine i Bajlonijeva pivara. Bajlonijeva pivara je 1903. godine proizvodila oko 28.000 litara svetlog ("Prvenac" i "Plzen") i crnog ("Prvenac" i "Salvator") piva.

Beograd najveći broj gostionica i kafana dobija krajem XIX i početkom XX veka. Grad u nekim statističkim procenama na pedeset stanovnika ima po jednu kafanu ili gostionicu. Na Pozorišnom trgu, danas Trgu Republike, u tom periodu je bilo šesnaest kafana, a u Poenkareovoj, danas Makedonskoj ulici, od 40 kuća 17 je bilo kafana ili gostionica. Na Varoš kapiji je bilo 12, na Terazijama 11, u Skadarliji sedam, na Slaviji devet, u Dubrovačkoj ulici, u donjem delu, 16 kafana i gostionica.
Kafane su imale izuzetno mesto u razvoju društvenog, privrednog i kulturnog života Beograda.
[You must be registered and logged in to see this image.]
1860. godine Nikola Hristić, tadašnji gradonačelnik Beograda, izdao je naredbu da se stanovništvo u kafani može zadržavati do 11 sati uveče, a da posle tog vremena niko na ulici ne sme biti bez fenjera. Jedna od obaveza srpskih vlasti bila je i obaveza vlasnika kafana da svako veče upale fenjer pred kafanom, i to u deset sati uveče. Srbi su poštovali naredbu, ali Turci nisu. Terali su inat.

Hroničari su zabeležili i pokušaje borbe s prostitucijom. Knez Miloš je u svoje vreme naredio da se "te nesrećnice dave bacanjem u Savu". Naredio je i davljenje podvodačica, takozvanih "peza". Golubović navodi da su stradale mnoge Vlahinje, Grkinje, Ciganke, Jevrejke, Levantinke... kao i to da nema traga da su se Srpkinje bavile najstarijim zanatom. Sve to nije sprečilo nered i prostituciju u kafanama, čak ni na tada popularnim "krompir balovima", pa 1838. godine knez Miloš uvodi porez za sve posetioce balova od 10 groša za bolničku kasu i jednog cvancika za pandura.
[You must be registered and logged in to see this image.]

U kafani "Proleće", kasnije nazvanoj "Hamburg", zasijala je prva električna sijalica u Beogradu. Na tom mestu, u Masarikovoj ulici, danas nalazi zgrada - Elektrodistribucije.

U kafani se vodila i politika. Između dva svetska rata a i pre, u njoj su zabeleženi značajni događaji, odluke. Pripadnici stranaka imali su svoje omiljene kafane. Demokrate su išle u "Barajevo", Slovenska ljudska stranka u "Ljubljanu", ministri Cvetkovićeve vlade svraćali su u "Maderu". U kafani su sedeli znani i neznani, slavni i neslavni pisci, pesnici, urednici novina i časopisa, novinari, glumci, slikari i vajari, sportisti, političari... Kafana je bila mesto gde su nastala i značajna književna dela, i mesto književnih diskusija, sukoba oko književnih pravaca, putokaza i književnosti.
U kafanama su nastale i mnoge danas čuvene i rado slušane muzičke kompozicije.

U kafanama su se proslavili pevači kao Sofka Nikolić, Divna Kostić, Mijat Mijatović, Nata Pavlović, Nada Aleksandrović, Dušan Đorđević… Zahvaljujući toj slavi Sofka "lepotu svog glasa (na ploči) zabeležila je u Parizu i Berlinu. I mnogi orkestri, poput "Braće Cicvarića" potekli su iz kafana.

Jedna od tih kafana bila je i „Savinačka kasina“, vlasništvo čuvenog muzičara, kompozitora, vrednog skupljača našeg narodnog melosa, i advokata, koji je besplatno branio siromašne, Vlastimira Pavlovića Carevca



U kafani su nastupali svi značajniji muzičari i pevači toga doba, Beograda između dva rata. Bila je velika čast pevati u Carevčevoj “Savinačkoj kasini”.



Na žalost, kafane ovde sada izumiru. U stvari, ne izumiru nego ih - ubijaju.

Nestale su mnoge kultne kafane, kao „Orač“, „Marš na Drinu“, „Trandafilović“, „Večiti mladoženja“, „Vltava“, ili, „Tri lista duvana“, koja ima poseban istorijski značaj, jer je u njoj obavljen prvi telefonski razgovor u Beogradu, 1883.
[You must be registered and logged in to see this image.]

„Grgeč”
Teško da ću bilo koju etapu ovog (baš ličnog) putovanja kroz vreme, sećanja i beogradske kafane napisati sa više strepnje da ne uvredim nekog svog prijatelja iz čitave plejade sjajnih novinara i još boljih kafanaca, sa kojima sam u „Grgeču“ sastavio više od decenije i po gotovo svakodnevnog susretanja. Nekad samo na tren (kad se svrati da se vidi „koga ima“), a ponekad i uz obaranje nekih lokalnih rekorda, od broja ljudi za jednim stolom do broja obrnutih tura.
Restoran „Grgeč“ nalazio se do pre dve i po godine u zgradi broj 62 tadašnjeg Bulevara revolucije, kome je sredinom devedesetih vraćen naziv Bulevar kralja Aleksandra (koji je nosio pre Drugog svetskog rata, po poslednjem vladaru iz dinastije Obrenovića, ubijenom maja 1903. godine). Istoimena kafana je postojala još u vreme kad je najduža beogradska ulica nosila ime Fišeklijska i nalazila se u zgradi preko puta, a u njoj su se, prema Vidoju Goluboviću („Mehane i kafane starog Beograda“, Službeni list SRJ, Beograd, 2007.) u početku okupljali kočijaši, da bi im se kasnije pridružili i pripadnici tadašnje radničke klase, pa je tako sačuvan zapis da je u toj kafani održan „zbor mesara, kobasičara i crevarskih radnika“. Ta zgrada je porušena u nekom od kasnijih bombardovanja ili sređivanja Beograda, ali je ostala uspomena, pa je krajem pedesetih kad je sagrađena zgrada na parnoj strani i u njoj prostor za kafanu bilo sasvim prirodno da taj novi „ugostiteljski objekat“dobije ime „Grgeč“. Ima i mišljenja da je to učinjeno zbog namere Ugostiteljskog preduzeća „Tri grozda“ da tu bude „riblji restoran“, o čemu su svedočile slike riba po zidovima i dva velika akvarijuma u sali i ta namera je, iako su gosti mnogo radije naručivali „mesarske, kobasičarske i crevarske proizvode“, tvrdoglavo održavana više od tri decenije, sve dok „Grgeč“ krajem devedesetih nije pretvoren u pivnicu.
U kafanu se ulazilo preko osam stepenika (broj zapamćen zbog jedno vreme omiljene dokoličarske igre „koliko čega ima u kafani“) iz „bašte“ koja je tokom mog posećivanja „Grgeča“ nekoliko puta promenila lik, od tri, četiri stola ispod svoda do zauzimanja čitavog trotoara. Na vrhu stepeništa sa desne strane bili su toaleti, od kojih je muški u pravom smislu opravdavao to ime, jer je u njemu ličnu higijenu godinama održavao čuveni „Sima pravnik“, o kome je ispredana jedna od gradskih urbanih legendi. Briljantni student prava je zbog prepirke sa uglednim profesorom Radomirom Lukićem, čije ime danas nosi „petica“ (najveći amfiteatar na Pravnom fakultetu), odlučio da nikad ne diplomira, a za život (skroman ručak i piće u „Grgeču“) zarađivao je pišući seminarske radove i praveći „puškice“ generacijama budućih pravnika. Na Simu sam bar pedeset puta naleteo u tom prostoru, golog do pasa ili nasapunjanog za brijanje, posebno u ranim prepodnevnim satima, ali ga po nepisanom pravilu „ne diraj čoveka iz svoje kafane“ nikad nisam ništa pitao o njegovom životu.
Ja, lično, u „Grgeč“ sam počeo da ulazim negde početkom osamdesetih godina prošlog veka. Uređivao sam tada sportsku rubriku u „Omladinskim novinama“ (kasnije „Omladinske“, pa NON, sve na adresi Bulevar revolucije 52) i po dogovoru sa tadašnjim glavnim urednikom, mojim prijateljem Grujicom Spasovićem (sa kojim se moja kafanska istorija prepliće na još nekoliko mesta) svi „neki novi klinci“ počinjali su saradnju upravo na tim stranicama. Saradnika je bivalo sve više, a prostora u redakciji sve manje, pa smo, s obzirom da sam i ja bio „gostujući urednik“ – moji mladi drugari i ja počeli da sastanke držimo preko puta, u „Maderi“. Tamo baš nisu imali razumevanja za galamu, gomilanje stolica oko jednog stola i početnička pijanstva mojih saradnika, pa smo se mic po mic vratili na našu stranu bulevara, u „Grgeč“. U početku samo subotom posle „istorijskih“ redakcijskih sastanaka i „analiza broja“, a kad su novi naraštaji počeli da dobijaju honorare, stalna zaposlenja i plate, gotovo svakog radnog dana, već od dva, pola tri popodne, pa koliko ko izdrži... Od milion i kusur raznih dogodovština iz „Grgeča“ ja rado prepričavam onu kad je Dule Vranić (danas poznati fotograf Asošiejted presa) došao na odsustvo iz JNA, pa se okupila poprilična ekipa; u jednom trenutku Dule ustade, prvi do njega pomislio da ovaj odlazi pa se prijateljski izljubiše, potom to učinismo i svi ostali, da bi nam vojnik objasnio da je samo hteo u „ve-ce“, pa smo se narednih mesec dana tako pozdravljali kad god bi neko krenuo u pomenutu prostoriju.
Zbog toga mi je moja supruga Mira uvek prebacivala da sedim „sa dečurlijom“, pa mi čak ni mnogo godina kasnije, kad se gotovo cela ta ekipa iz „Grgeča“ našla u redakciji „Borbe“, a naša druženja se, prirodno, prebacila u neke od bližih lokala, nije puno pomagalo objašnjenje da su to već zreli ljudi i sada već moji dugogodišnji prijatelji. I tada smo, tokom burnih i razornih devedesetih, kad god bismo imali nešto ozbiljnije da popričamo, to prebacivali u „Grgeč“, verujući da je to mesto na kome smo najpametniji, a misli nam najmanje dolaze pod udar alkohola i „zamora materijala“. Time bismo najčešće dodavali nova poglavlja nečemu što smo interno zvali „Grgeč prodakšn“, kako ja i dan danas nazivam svaku veliku priču o nečemu što bi „bilo baš dobro, kad bismo mogli da uradimo“. Nasuprot toj gomili nenapisanih feljtona, nepripremljenih knjiga, neurađenih istraživanja, neorganizovanih akcija... stajale su naše lične karijere i poduhvati, što je dobrim delom izbrušeno i u toj neprekidnoj više prijateljskoj nego kafanskoj komunikaciji.
Možda je na to mislio čitalac Matko koji je „Grgeč“ svrstao u „kafančine“ za koje je dobro što su prodate „u ovoj privatizaciji“, uz ocenu da je „čak 90 odsto srpskih novinara svoje tekstove, vesti, kolumne, izveštaje kreiralo u takvim kafančinama“, te da je „zdravije za srpsko novinarstvo da su sve te kafane otišle u istoriju“… Ja, međutim, čvrsto verujem da je ta škola novinarstva i života, kroz koju su u „Grgeču“ prošli ili tu „magistrirali“ Slaviša Lekić, Zoran Pavić, Miroslav Kos, Saša Vučinić, Miodrag Pepić, Srđan Dživdžanovič, pa Milan Bečejić, Mirko Mlakar, Dragan Bisenić... bila jedan od temelja opozicionog posmatranja događaja u Srbiji osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka i da nije slučajno da je najveći broj ljudi iz te ekipe kasnije radio ili pisao u „Dugi“, „Borbi“, „Našoj borbi“, Danasu“, „Dnevnom telegrafu“, „Vremenu“, „Blicu“...
Čak je i jedan Petar Luković svoju novinarsku metamorfozu na neki način započeo u „Grgeču“, jer nam je sve bolje delove intervjua koje je pravio za „Dugu“ sa tadašnjim zvezdama estrade, u kojima se prvi put govorilo o estradi, zabranama, pevanju Titu... na jedan potpuno drukčiji način, kasnije sakupljenih u odličnoj knjizi „Bolja prošlost“ – prvo pročitao uz turu pića za stolom u ćošku, na koji se čak ni „šef Cokan“ nije usuđivao da stavi kartonče sa onim „RESERVE“. Nije tajna da je upravo tadašnji šef „Grgeča“, kao član jednog udruženja pisaca amatera, koji je često organizovao njihova okupljanja i književne večeri u ovom objektu, imao posebno razumevanje za pisanu reč svojih gostiju, pa i ne mali prema onima koji su ponešto uspeli da objave.
Fotografija koju prilažem uz ovaj tekst i na kojoj je jedan deo pobrojanih novinara nije, međutim, snimljena posle nekog Lukovićevog čitalačkog časa, već jedne subote posle tradicionalnog pikanja fudbala u „Lazarcu“ (nekada poznata sala u Lazarevićevoj). Imali smo termin od pola osam ujutru i da rano ustanemo, okupimo se, malo mučimo loptu, okupamo se i nastavimo druženje – više nas je od volje za rekreacijom motivisao upravo taj zajednički doručak u „Grgeču“, koji se ponekad pretvarao i u večeru.
Na slici su i konobari Vlada (sada ga srećem u „Bosni“ u Majke Jevrosime) i Kiza (jedno vreme držao sopstvenu kafanu „Element“ u istoj ulici), naslednici legendarne veteranske postave Ika – Neđa (poznat po izreci „Sve za tebe, sine“)...
U „Grgeč“ sam godinama odlazio i na nedeljni ručak sa porodicom, tu sam proslavio kad sam posle punih 17 godina završio fakultet, tu smo zalili i kad sam imenovan za direktora „Borbe“, za njega je na neki način vezana i priča o novinarskom podvigu koji su izveli ljudi iz tog lista 9. marta 1991. godine, tu sam, kad je već pretvoren u pivnicu, voleo da posedim sa pokojnim Bobanom „Čičom“ Marjanovićem, pre nego što ja uhvatim tramvaj za Zvezdaru, a on odgega do svoje kuće u Prote Mateje... Zbog svega toga, iako mi je usput, iako imam račun u Raiffeisen banci, nikad nisam ni pomislio da uđem u njihovu ekspozituru u Bulevaru kralja Aleksandra 62.

MustraBecka

“Gradski podrum”
Priznajem, očekivao sam malo više komentara na prvi tekst iz ove serije. Ne mislim da odustanem, ali neću ni nastaviti tamo gde sam stao sa pričom o mnogima nepoznatoj i već potpuno zaboravljenoj staročukaričkoj kafani “Dva lađara”. Ako bih išao tom stazom svoje mladosti, školovanja i studiranja, morao bih da se zadržim u još nekim kafanama i bifeima kojih više nema, pa mi ne bi puno pomogao ni izgovor da je ovo jedna “baš lična istorija”, niti bih mogao da nešto duže zadržim pažnju čitalaca i podstaknem njihova razmišljanja i oživim sećanja.
Da priče o “Šećerancu”, “Ubu”, “Kosmosu”, “Moravi”, “Gružanki” (znače li nekome uopšte ova imena) ostavim za neki od narednih nastavaka uticao je komentar koji je poslao Đorđe, iz koga prepisujem sledeću rečenicu: “Ako biste mogli nama mlađima da opišete kako je bilo u ‘Poslednjoj šansi’, ‘Žagubici’, ‘Gradskoj kafani’, onda ona čuvena kafana gde su se pravnici sakupljali, gde je sada Rajfajzen banka na bulevaru. Ja o doživljajima iz tih kafana i o beogradskim boemima saznajem od mog teče. O Beogradu kojeg više nema”.
Da budem iskren, u “Poslednjoj šansi” sam se uvek osećao nekako neprirodno, u “Žagubici” nikad nisam bio, a pretpostavljam da je Đorđe mislio na čuveni “Gradski podrum”, kafanu u zgradi Doma sindikata, u prostoru gde se sada nalazi “Imago” tržni centar robe za decu, jer Beograd nikad nije imao pravu “Gradsku kafanu”, mada je na to pretendevao onaj objekat u “Ineksovoj” zgradi na Trgu Republike. U vreme kad u prestonici nije bilo “ludog noćnog provoda” po splavovima, u “Silikonskoj dolini” i duž zemunskog keja, od čega neki sada hoće da naprave turističku atrakciju, “Gradski podrum”, preko puta “Borbe”, u koji se ulazilo iz Dečanske (tada Ulica Moše Pijade), bio je poslednja noćna oaza svih koji su želeli da se zabave uz živu muziku, nešto proslave ili se samo pokažu pred društvom. Kad je zatvoren negde početkom sedamdesetih pričalo se da je najviše prigovora imala beogradska policija, jer su izgubili mesto na koje je već iste večeri morao da dođe svaki iole ozbiljniji prestupnik da se pohvali i počasti.
“Sredinom pedesetih, kafane su imale rang kulturnih ustanova. U njima se nije provodilo vreme - tu se živelo. Jelo, piće i domaćinska usluga bili su svetinja, baš kao i muzika na čijem se imenu gradio ‘imidž’ kuće i njen ugled. Odlazak u kafanu bio je umetnički doživljaj, daleko sadržajniji od pokretnih filmskih slika ili pozorišne drame. Još kad krene pesma, u oblaku dima i hektolitru alkohola - umetnosti nikad kraja!”, zapisao je moj prijatelj Petar Luković u knjizi “Bolja prošlost” (“Mladost”, Beograd, 1989). “Gradski podrum”, koji je jedno vreme nosio ime “Korzo”, imao je dve potpuno različite klijentele. Noćnu publiku koja je obožavala narodnjake i čija je ikona bio Toma Zdravković, koji je početkom šezdesetih, tri godine, svake večeri, pevao od osam do četiri ujutru. “Nepopravljivo sentimentalan, Toma je inspiraciju crpeo iz ličnih iskustava”, piše Luković i tako objašnjava nastanak pesama (“Ciganka”, “Buket belih ruža”, “Kad se voli što se rastaje”, “Danka”, “Branka”...), koje su i dan danas nezaobilazne na svim veseljima i u repertoaru svih kafanskih muzičara. U “Gradskom podrumu” su pevali i Dragan Živković Tozovac, i Šaban Bajramović, i legendarna Ljiljana Petrović... Ali u mom sećanju, jednostavno, nema ni tih slika, ni tih zvukova. Bio sam “mali” za takvo mesto, gde je sve počinjalo onda kad smo mi već morali da budemo u krevetu, pa sam svoje prve kafanske korake morao da pravim znatno kasnije, u manje poznatim i manje atraktivnim lokalima.
S druge strane, neka čudna tvrdoglava odbojnost koju smo mi, Čukaričani, pokazivali prema prvim nagoveštajima jednog novog, urbanog Beograda, oličenog prvenstveno u muzici novih “vokalno istrumentalnih sastava” i obrascima ponašanja koje su sa sobom nosile “Siluete”, “Elipse”, “Zlatni dečaci”... držala nas je na distanci od “Gradskog podruma” i u onim trenucima u drugoj polovini šezdesetih kad je taj prostor dobijao sasvim drugi izgled i sasvim drugu publiku. Tada to nije bila kafana već “dansing klub”, jer su subotom i nedeljom popodne tu održavani sada već istorijski matinei, na kojima se postepeno profilisala beogradska rok scena i udarani temelji novog poimanja tzv. “zabavne muzike”. Umesto uštogljenih “la, la, la” pevača (sa izuzetkom neponovljivog Đorđa Marjanovića) nastupali su “neki novi klinci” zbog kojih su vrištale gradske devojčice i krstile se čukaričke majke, a naši očevi bili spremni da nam oproste i prva pijanstva, i poneku tuču, i sitnu kocku... Samo da ne budemo kao “oni čupavci iz grada”.
Zbog toga ne mogu ništa više da napišem o “Gradskom podrumu”. To, međutim, nije slučaj sa “Grgečom” (Đorđe je napisao “ona čuvena kafana gde su se pravnici sakupljali, gde je sada Rajfajzen banka na bulevaru”), koji u mom kafanskom životu ima izuzetno mesto, možda i zbog toga što sam u njemu u drugoj polovini devete decenije prošlog veka “uživo” pratio nastajanje već pomenute knjige Petra Lukovića “Bolja prošlost”.
Nekoliko dana pošto je i “Grgeč” krajem pretprošle godine otišao u istoriju, odnosno na tom mestu otvorena ekspozitura Rajfajzen banke, u “Blicu” sam u stalnoj rubrici “Moj Beograd” objavio duhoviti, ali ipak ogorčeni komentar Branislava Milićevića, široj javnosti poznatog kao “Branko Kockica”:
“Stanujem na ugu Bulevara kralja Aleksandra i Beogradske ulice”, rekao je Branko. “Nekad sam bio vezan ta to mesto, jer je tu bila kafana 'Grgeč', koje više nema. Uđem neki dan tamo i kažem: 'Dajte mi deset ćevapa', a oni meni: 'Ovde je banka'. A ja kažem: 'Super, pojeftinili ste, nekad su bili dve banke!'”

MustraBecka

Autor:
Ivan Mrđen

„Dva lađara“
Prošao sam pre neko veče pored “Prešernove kleti” u Dečanskoj ulici i kroz ogromna stakla izloga ugledao srceparajuću prazninu. Beli zidovi, nema nameštaja, nema šanka, nema ničega... Nisam imao volje da istražujem da li je to propao još jedan pokušaj da se vrati stara slava kafane u kojoj su nastajale i nestajale generacije novinara iz “Borbine” kuće ili je u pitanju nekakvo renoviranje, tim pre što sam se jednom već opekao kad je isti gazda renovirao “Srpsku kafanu” u Svetogorskoj, a ja sam javno prognozirao da će je pretvoriti u kockarnicu (kao što je već učinjeno sa nekim drugim kafanama, od “Triglava” do “Zore”). To se (kad je reč o “Srpskoj kafani”), srećom, nije dogodilo, ali te večeri sam još jednom prošao stazom svog života i zabadao kočiće sećanja na mestima na kojima su bile beogradske kafane, koje su nešto značile u mom životu. Uglavnom “bile”, jer su neke porušene, na mestu drugih su banke, kladionice, kancelarije, pekare, a neke su pretvorene u “ugostiteljske objekte” koji sa mojim poimanjem ugostiteljstva nemaju nikakve veze. Pošto me je moj prijatelj Marko Stjepanović zamolio da obnovim pisanje svog bloga za “Blic” (ipak sam ja autor najčitanijeg priloga u prošlom ciklusu, “Kako je Taša zaradila 300.000 dinara”), pomislio sam da bi možda bilo zanimljivo da tu svoju baš ličnu istoriju ostavim i u nekoj sigurnijoj formi, osim beskrajnih kafanskih prepričavanja u stilu “sećaš li se one kafane, kako je ono beše ime”. Verujem da će i oni koji budu čitali ove tekstove osetiti potrebu da iznesu neku svoju “istoriju bolesti”, pa da se, osim što ćemo se isplakati jedni drugima na ramenu, zajedno založimo da se sačuva makar ovo malo beogradskih kafana, u kojima još živi, živi, duh kafanski.
Prva kafana u koju sam ušao bila je “Dva lađara” na starom čukaričkom trgu, gde je bila krajnja stanica tramvaja “trinaestice”, kasnije “četvorke”. Deo tog trga i danas postoji, to je onaj niz kuća od nekadašnjeg “Dinama” do Visoke ulice, kao i zgrada u kojoj je nekad bila nadaleko čuvena kafana “Velika Čukarica”, u čijim prostorijama se danas nalazi, kažu sasvim pristojan, restoran “Gušti mora”. Sa te strane, su osim kafane, bilo još prodavnica cipela “Borovo”, knjižara, tekstilna radnja, gvožđara, piljara, novinarnica i pekara, dok su u zgradama na parnoj strani Radničke, koje su srušene kad su počeli radovi na pregrađivanju Save i pretvaranju Ade Ciganlije u poluostrvo, bile poslastičarnica, prodavnica koju smo zbog nešto većeg izbora prehrambene robe i pića zvali “delikates” i mesara. Sa tog trga odvajali su se Obrenovački i Lazarevački drum, mada je ovaj drugi još nekih kilometar i po nosio ime Radnička ulica.
Kafana “Dva lađara” bila je malo skrajnuta sa tog centralnog prostora na kome je čukarička sirotinja kupovala sve što nije mogla sama da napravi, jer se nalazila “s druge strane rampe”. Čukarička železnička stanica nalazila se kod Hipodroma i pruga uskog koloseka je do nje i od nje vodila kroz tunnel, čiji je drugi kraj bio tik uz trg, pa su zbog prolaska vozova (lokalnih do Obrenovca, ali i znatno dužih linija, do Sarajeva, pa čak i do Dubrovnika) većim delom dana u Radničkoj bile spuštene rampe sa obe strane pruge, jer je po tadašnjim propisima rampu trebalo spuštati deset minuta pre nailaska voza. Sećam se da su vozači, uglavnom kamiona, jer na Čukarici tada automobila nije ni bilo, kad bi im se “ispred nosa” spustila rampa, isključivali motore i odlazili u “Dva lađara” na “jedno s nogu”. Ta kafana je, za razliku od “Velike Čukarice”, koja je najviše gostiju imala uveče, naročito u vreme sa “živom muzikom”, preko dana bila vazda puna, jer je ispred nje bila početna stanica lokalnih autobusa za Barajevo, Stepojevac i Lazarevac.
Bila je to niska prizmena zgrada, u koju se ulazilo sa strane, dok su duž Radničke bili prozori sa zagaravljenim staklima, od dima parnih lokomotiva sa spoljne i kafanskog sa unutrašnje strane, sa desetak stolova poređanih u dva reda, između kojih je plesala Bosa Grubor, žena iz našeg dvorišta u Doksimovoj ulici. Ta kršna Ličanka imala je dve devojčice, Radmilu i Gordanu, jednu i dve godine starije od mene, koje su mene i moju braću, po starom čukaričkom pravilu, da mlađa deca slušaju stariju, svaki čas slale da nešto odnesemo njihovoj majci ili da im nešto donosemo od nje. Moja mlađa braća su to vešto izvrdavala, ali ja sam baš voleo da izvršavam njihova “naređenja”, jer sam tako sa opravdanjem ulazio na “zabranjenu teritoriju”, a i “tetka Bosa” bi mi uvek sipala neki sok ili dala makar ratluk, koji se onda obavezno služio uz kafu.
Kasnije, kad sam već stasavao kao momčić, polako sam shvatao da se meni, u stvari, dopadala ta vesela i jedra konobarica, koju sam prestao da zovem “tetka Bosa”. Ona se u letnjim noćima kupala u koritu nasred našeg dvorišta, uverena da njene komšije ili čvrsto spavaju ili ne smeju ni da priđu prozoru od svojih oštrokonđi, pa sam uglavnom ja bio i najstariji i jedini muški posmatrač tih scena, koje nisu bile nikakav egzibicionizam, već jednostavna higijenska potreba, jer u našim stančićima nije bilo kupatila, a vodu smo svi koristili sa zajedničke česme u dvorištu.
Zbog nje sam u to vreme, pri povratku iz škole, samoinicijativno svraćao u “Dva lađara” i pitao da li treba “nešto da odesem Radi i Goci”. A onda sam, kad sam već bio u osmom razredu osnovne, jednog majskog dana prihvatio njenu ponudu da umesto soka popijem čašu piva, zbog čega se sutradan moj otac žestoko posvađao sa Bosom, a u svađi naravno nema kočnica, pa sam tako čuo da moj otac zna kako mu ona “već duže vreme kvari dete”.
Usledila je, naravno, izričita zabrana ulaska u “Dva lađara”, koja mi i nije tako teško pala, jer su se Bosa i njene ćerke ubrzo odselile iz našeg dvorišta. Video sam je još samo jednom, tri godine kasnije, kad sam kao učenik Građevinske tehničke škole bio na praksi u Umci, na gradilištu fabrike lepenke. Ne znajući kako da ispunim dane, ja sam besciljno lutao do Ostružnice sa jedne i Bariča sa druge strane, da bih jednog dana ugledao Bosu u čuvenoj kafani “Duboko”, na kraju klizišta između Umke i Bariča, koje ni dan danas nije sanirano. Imao sam već sedamnaest godina, bio sam beskrajno zaljubljen u jednu devojku iz mog razreda i moja stara komšinica mi je tog dana izgledala još starija. Popio sam pivo, malo smo pričali o komšiluku i otišao svojim putem. Odlazeći, primetio sam da se i ta kafana nalazila pored stare pruge i da je ispred nje takođe stajala rampa!

“Smederevo”
Ivan Mrđen
(uz pomoć Vladimira Stankovića i Slaviše Lekića)

Ovog teksta ne bi bilo da me dvojica mojih prijatelja i sjajnih novinara Vladimir Stanković (koji je nedavno potpisao za NIN, pa smo sad opet zaposleni u istoj firmi, prethodno je to bilo u “Borbi”) i Slaviša Lekić (glavni i odgovorni urednik magazina “Status”, sa kojim sam takođe radio u “Borbi”) nisu, svaki za sebe, pitali kad ću nešto da napišem o “Smederevu”, svojevremeno jednoj od najboljih kafana u gradu. Iskreno sam im odgovorio da je ovo moja “baš lična istorija”, te da sam u „Smederevu” na zglu Zmaj Jovine i Braće Jugovića bio samo jednom. Bilo je to početkom 1991. godine, kad sam Dušanu Mihajloviću, lideru tek osnovane Nove demokratije, ponudio posao u „Borbi”, onako na svoju ruku, a on me je, kao pravi policajac (tada a duši, a kasnije i u praksi) tri sata „ispipavao” i ispitivao ko stoji iza svega toga. Nismo se dogovorili, jer je Dule imao ozbiljnije planove, ali se sećam da je tada u „Smederevu” radio čuveni konobar „Rista, koga će mnogo godina kasnije gazda Branko Stanković dovesti u „Klub Sokoj” u Mišarskoj ulici, gde i dan danas radi.
Zbog toga sam predložio Vladi i Slaviši da njih dvojica napišu svoje „baš lične” priče o ovoj kafani, što su obojica sa zadovoljstvom učinili. Tako, pošto prošlog petka iz objektivnih razloga nisam imao prilog na ovu temu, sada čitaocima poklanjam dva, meni se čini, sjajna teksta:

Vladimir Stanković:
Uloga “Smedereva” u junskim danima 1968.
Priznajem da se ne bih osmelio da ovu “sasvim ličnu istoriju” sedenja u jednoj kafani stavim na papir da me moj drug i kolega Ivan Mrđen, sa kojim sam od nedavno, na obostrano zadovoljstvo, ponovo u istoj firmi, nije ohrabrio serijom svojih nostalgičnih sećanja na poznate, manje poznate i nepoznate beogradske kafane…
Nasleđujući tradiciju čiji početak niko nije mogao da veže za neke određene ljude ili tačno vreme, studenti iz provincije imali su 60-tih godina prošlog veka mesta svojih okupljanja. Mi Zaječarci nalazili smo se između 19 i 20 sati, u zavisnosti od doba godine, ispred hotela “Balkan”. Strogi centar, a tu je bila i Balkanska ulica kojom se išlo ka autobuskoj i železničkoj stanici ili dolazilo od njih. Obe stanice imale su značajno mesto u životu studentarije, jer su tamo pristizali paketi koje su brižni roditelji slali po nekome kako bi deci na studijama bilo lakše… Malo ispod nas, prema Knez Mihailovoj, negde ispred “Dušanovog grada” skupljali su se Užičani, “Kasina” je, čini mi se, bila zborno mesto Čačana, dok su se Leskovčani okupljali kod “Šanse”.
Posle odstajanih 60-tak minuta, razmene informacija i novosti, ako je bilo para za kafanu znalo se - pravac “Smederevo”, u Ulici braće Jugović, ugao sa Zmaj Jovinom, vrlo blizu Prirodno-matematičkog fakulteta a ni Filološki i Filozofski nisu bili daleko. Opet “miraz” prethodnih generacija, bez objašnjenja zašto baš “Smederevo”. Kafana je bila sasvim obična, ali je imala neki “šmek” privatnosti. Svi su se međusobno znali, keleneri su bili “na ti” sa velikom većinom gostiju, znali su ko šta pije… Jedna od znamenitosti kafane bili su baš kelneri, posebno dvoje - Mica i Mita. Mica je bila krupna, da ne upotrebim neku drugu reč, uvek raspoložena a osmeh joj je otkrivao zlatni zub. Bila je veliki navijač Crvene zvezde dok je Mita bio zakleti Partizanovac, koji je pre dolaska na posao obavezno išao na prepodnevni trening i onda ceo dan, govoreći u prvom licu množine, planirao nedeljnu pobedu “crno-belih”. Iako smo i sami bili navijački podeljeni, uživali smo da “bockamo” Micu i Mitu koji su znali ozbiljno da se dohvate oko fudbala…
Kad bismo uveče došli, Mica je obično pitala:
- Je l’ opet pet ćevapa, tri čačkalice i jedno pivo sa tri čaše?
Najčešće je tako bilo, ali se često dešavalo da umesto pet stigne svih deset ćevapa. Na pitanje “šta je ovo”, nemarno je odgovarala:
- Zabrojala se kuvarica…
Dešavalo se da pivo popije samo jedan od nas, Peća Šakić, kasnije poznati slikar u Parizu i Los Anđelesu. On je, kad bi Mica donelo pivo, prvi zgrabio flasu i sasuo u nju poveću pljuvačku koji je prethodnih minuta marljivo sakupljao…Naravno, nikome nije bilo više do piva a na sve ljutnje i prigovore, samo je odgovarao:
- Što se vi niste setili ?
Naš ugled u Micinim očima, a boga mi i Mitinim, naglo je skočio kad je, valjda beše 1967. godine, u Zvezdu, direktno iz našeg “Timoka”, došao naš gimnazijski drug Predrag Bubanja, zvani Buki. Kad smo ga, sa puno ponosa, predstavili Mici, nepoverljivo je prokementarisala:
-Jes’, baš tebe čekamo…Takvih ko ti imamo kol’ko ‘oćeš…

Da ih je bilo - jeste. Od Džaje i Kuleta Aćimovića do Žike “Luna” i Duje na golu. Bila je to ona velika Zvezda, tri puta uzastopno prvak one Jugoslavije, sa Čičom Miljanićem na klupi… U takvoj konkurenciji naš drugar Buki, objektivno, nije imao šansu da igra, ali je trenirao sa njima i bio član ekipe (skoro kao “član biblioteke”, što bi rekao još jedan naš zemljak, Zoran Radmilović)… Ubrzo mu je i slika izašla u novinama, tako da je Mica bila razuverena što nam je još malo popravilo status kod nje. Neku godinu kasnije Buki je, igrajući za Bor, dao Dujkoviću tri gola na “Marakani”. Jes’ da je Zvezda pobedila sa 5:3, ali tih godina malo je bilo igrača sposobnih da urade to što je uradio Buki… Kasnije ga je lopta odvela čak do Kolumbije, igrao u Bogoti sa Šekijem. Danas peca ribu u Oklendu, Novi Zeland… Ima pravo Bajaga kad peva o drugovima rasutim po svetu.
U burnim junskim danima 1968, kad smo naivno ali sa najboljim namerama pokušali da ondašnju državu približimo Evropi (koliko vidim, još smo u redu) Mica i “Smederevo” odigrali su epizodnu, ali važnu ulogu. Naime, sa zabarikadiranih fakulteta na Studentskom trgu mogle su , privremeno, da nas izvuku - ili da budem precizan i pošten, bar mene - samo dve stvari: glad i fudbal. Možda je redosled bio i obrnut. Problem gladi rešavan je pretrčavanjem do “Smedereva” gde bismo na brzaka pojeli nešto “s kašiku” kako je voleo da kaže moj, na žalost odavno pokojni, drug Trile, takođe nekadašnji fudbaler “Timoka”. Jednog dana Mica mi je tutnula u ruke kesu sa sendvičima:
- Nosi tamo drugarima… Ne znam šta tražite, ali znam da ste gladni i bez revolucije.
Petog juna te 1968. u polufinalu Evropskog prvenstva u fudbalu Jugoslavija je u Firenci igrala sa Engleskom, aktuelnim prvakom sveta. Znao sam da nema ni promil šansi da me elan revolucionarnih ideja zadrži na fakultetu. Kasno popodne izašao sam mirne savesti, uveren da je i navijanje za državnu reprezentaciju sasvim u skladu sa patriotskim osećanjima. Bila je to ona nezaboravna noć u kojoj je Džaja tri minuta pre kraja majstorski na grudi primio loptu pošto je preletela Bobija Mura i onda je velemajstorski zviznuo Gordonu Benksu “kroz uši”…A igrali smo sa deset igrača gotovo od početka, Ivica Osim se povredio i samo statirao na levom krilu.
Naravno, nije bilo nikakve dileme da ću isto ponoviti i tri dana kasnije, za finale protiv domaćina Italije. Bila je to najveća krađa u istoriji evropskih prvenstava. Godinu dana kasnije počeću da se bavim novinarstvom, što, evo, radim već 41 godinu ali ostajem pri tvrdnji da je to najveća nepravda koju sam video. Vodili smo 1:0, opet golom Džajića koji je igrao u životnoj formi, trebalo je da bude bar 3:0, penal nad njim kad ga ruše sa dve ruke, s leđa, vidim kao da je juče bio, ali sudija Dinst iz Švajcarske imao je druge namere ili drugi zadatak… Italijani su izjednačili devet minuta pre kraja, u produžetku nije bilo golova a u novom meču kroz dva dana mi mismo imali šansu…
Ali, da se vratim “Smederevu”. Negde 1970. naš “Timok” izbacio je još jednog prvoligaškog igrača, u Partizan je došao Ivica Pogarčić. Igrao je levo krilo a kad je u Novom Sadu svojim golom doneo pobedu protiv “Vojvodine” našoj sreći nije bilo kraja… Kako se igralo popodne, uveče je bio na zbornom mestu ispred “Balkana” a odatle smo otišli na pravu večeru, naravno u “Smederevo”. Mita je tog dana radio prepodne i nikad sebi nije oprostio što te večeri nije bio na poslu da usluži, lično, strelca jednog gola za “Partizan”…
Vremenom, odlasci u “Smederevo” počeli su da se proređuju… Doduše, tradiciju je, nenamerno, nastavila moja supruga Gordana, koja je radila u IHTM, smeštenom na Prirodno-matematičkom fakultetu, pa im je “Smederevo” bilo najbliže… Ali, to se ne važi, ona nije iz Zaječara. Ne znam do kad je tradicija potrajala, ali znam da kad sam se krajem 90-tih godina vratio u “Smederevo” tadašnja garnitura kelnera nije znala ništa o Zaječarcima. A vratio sam se zbog Bojane i Slaviše Lekić, Mikija Petrovića i društva okupljenog oko “Statusa”. Imali su neki iznajmljeni prostor tik uz kafanu i ništa logičnije od viđanja u njoj. Nisu mi baš verovali kad sam ih uveravao, pokazujući na poveći potporni stub u sred sale, da sam “svojevremeno ja izgradio”.
Na žalost, “Smedereva” više nema. Prođem, k’o nekad u osam, što bi rekao Đoka Marjanović, ulicom Braće Jugović ali taj izlog nisam nikad udostojio ni jednog pogleda. Neka mi vlasnik lokala oprosti, ali za mene će zauvek tamo biti samo kafana “Smederevo” u kojoj su nekada sedeli Zaječarci i u kojoj su legendarni kelneri bili Mica i Mita…

Slaviša Lekić:
Jedna kafana za dve redakcija
U “Smederevo” sam prvi put ušao februara 1998. godine. Lepo ušuškana kafanica u centru grada, na ćošku Braće Jugovića i Zmaj Jovine, nije među novinarima, posebno onima koji su se tih godina gložili sa Miloševićevim civilnim pokretom, bila na dobrom glasu: u njoj su, kružile su informacije kafanskih sveznajućih insajdera, godinama ranije, odsedali članovi zloglasne grupacije “Čarapićev brest”! Nisu to bili teroristi, ama, bolje da jesu: tu se gotovo dnevno zasedali, s kraja osamdesetih, Mira Marković, Jagoš Purić, Nebojša Maljković, Zoran “Kundak” Todorović, Snežana Aleksić, Tahir Hasanović, Zoran Čičak, Radoš Smiljković i ostali primerci bulumente koja je spremala puč u Univerzitetskom komitetu, Osmu sednicu CK Saveza komunista Srbije, “događanje naroda”, a potom i sam rat.
Te februarske subote, u “Smederevu” je “pala” odluka o ustoličenju redakcije magazina “Status” u Zmaj Jovinoj. Mali korak za čovečanstvo, ogroman za mene i, ispostaviće se – “Smederevo”. Kelner je bio na: “Stižem” – “Evo” – “Sa’ ću”; nisu tog dana imali crnogorsku “lozu”, od kuvanih jela na ponudi je bio čorbast pasulj a naznaka “Od juče”, imala je za cilj da potkrepi kvalitet ponude.
U “Smederevu” sam se definitivno uverio u opravdanost parole: “Prvi mačići se u vodu bacaju”! Jer, iako je “upoznavanje” neslavno prošlo, “Smederevo” je postalo neprikosnoveni depadans redakcije “Statusa” već posle par meseci. Iako je ulaz u redakciju “Statusa” bio svega dvadesetak metara niže, rukopisi, fotografije i ideje za “Status” ulazi su kroz vrata “Smedereva”. Sećam se zaprepašćenih lica nekoliko slučajnih namernika (inače je u “Smederevu” ordinirala stalna postava “gostiju), uz aplauze onih koji su nosili inventarski broj “Smedereva”, kad je gnevna saradnica, zbog odbijenog teksta, sadržinu polulitarske flaše BIP-a sasula ovom uredniku na glavu. Da, nekad su prave novinarke pile pivo.
U “Smederevu” je zaliven prvi broj “Statusa”. I drugi, treći… i peti bi da bombardovanje nije zarobilo dopola printani broj u magacinu štamparije. Redakcija je raspuštena, ali sam ja, ipak, ostao zarobljenik “Smedereva”. Sa mojom voljom poklopile su se i životne okolnosti: posle ozbiljnih dojava iz vrha vlasti (bilo je i tamo izuzetaka) da nam se ne može garantovati miran san u stanu gde smo inače živeli, Bojana i ja smo, pod okriljem jedne kasnomartovske noći 1999. godine, sa dve na brzaka popakovane torbe stvari, bezbednost potražili u Zmaj Jovinoj, iza blindiranih vrata stana gde je bila redakcija “Statusa”. Ona će kasnije objašnjavati prijateljima: “Privremeno smo pobegli iz Vranjske ulice: ja u Zmaj Jovinu, Slaviša u ‘Smederevo’”! U Zmaj Jovinoj, pardon, “Smederevu”, ostali smo do kraja avgusta kad su se i zvanično stekle okolnosti da nam niko neće nauditi u sopstvenom stanu.
Vratili smo se u Vranjsku ali ja nisam otišao iz “Smedereva”. Tu, zajedno sa kelnerskom postavom koja je u međuvremenu htela –ne htela maestralno edukovana, dao sam svoj skromni doprinos formiranju redakcije beogradskog “Reportera”! Tu je nastao, naknadno zabranjivan, seljen i raseljavan, čak hapšen zajedno sa kombijem i vozačem, “Reporter”! Tu su pohranjivani primerci zabranjenog “Reportera” dok ih ne bi pokupili diskretni kolporteri, koji su ih kasnije delili po ulicama Beograda. Tu su održavani redakcijski sastanci. Tu su, ako na “radnom mestu” posle sinoćne “analize broja” slučajno nije bilo nikog od urednika, deponovani tekstovi. Tu su potocima, barabar, tekli alcohol & teme: više je ideja za tekstove poteklo u “Smederevu”, nego u tada ozbiljnim redakcijama kakvi su bili konkurentski “NIN” & “Vreme”!
“Smederevo” je bila baza “Reportera”. U svako doba dana tu si mogao zateći nekog iz garniture koju su činili Suzana, Pava, Rade, Pera, Vesna, Vlada, Dragana, Željko, Biljana… Pohodili su nas ovejani drugari iz drugih redakcija: Zozon, Mirkan, Čaki, Srki… Ko nam sve nije dolazio u “redakciju”. Od pripadnika raznih službi, preko dragih gostiju Dragana Bujoševića i Radmile Stanković, do anonimusa koji su hteli da nam pomognu novcem, idejama ili, prosto, da nas okuraže.
Jednom se u “Smederevu” pojavila neka Zorica: niko čuo, niko video. Hoće da piše za “Reporter”. “A, šta bi ti pisala”? “Pa, recimo intervju sa patrijarhom Pavlom”? “E, pa, super ideja, samo napravi”, glasila je urednička „otkačka”! Eto nje i sutra: “Ja napravila”! “Šta, bre, napravila”?! “Pa, intervju”! Ok! “A, koliko imaš“?! “Hm, recimo ovoliko po visini i ovoliko po širini ekrana”, rukama je odokativno odmeravala Zorica! “Ma, koliko karaktera”, iznervirano će kelner Draganče?! “Kara… šta”, zaprepastila se Zorica! Eskluzivni intervju je, ipak, objavljen već u narednom broju “Reportera”. Zorica se nikad više nije pojavila u “Smederevu”, čija je kasa, posle uobičajenog protoka vremena, uzaptila njen ekskluzivni honorar: ovoliko i ovoliko.
Postoktobarske promene su se odrazile i na rad “redakcije”. Legalizacijom “Reportera” nestao je onaj “smederevački” šmek, ugrađen u temelje tih novina. Ubrzo je nestalo i samo “Smederevo”. Nestala je čak i Zmaj Jovina ulica. Tek ponekad u “Klub SOKOJ” naletim na Ristu, dragog batajničkog kelnera s kojima sam ubijao dane a ponekad i noći u “redakciji” na uglu Braće Jugovića i Zmaj Jovine. Ostali su rasuti ko zna gde.
Ali, kad god danas u redakciju stigne novi broj “Statusa” i prostorijom se raširi miris tek odštampanih novina, meni su, uvek i iznova u glavi zavrti “Smederevo”.
Može li se očekivati više od kafane?!

“Central”

Bife “Central” u Čika Ljubinoj 11 je središnja tačka najintimnijeg dela ove moje, baš lične priče o beogradskim kafanama, onog koji se odnosi na međusobno upoznavanje i prvi period zabavljanja tada 23-godišnje Mirjane Gligić i njenog evo već punih 37 godina životnog saputnika. Iako se nismo upoznali u “Centralu”, prvi zajednički izlazak imali smo u subotu 14. aprila 1973. godine baš do tog bifea na dva nivoa sa strmim drvenim stepenicama do sale u podrumu, na kojima me je ona uhvatila pod ruku a ja osetio da se u tom dodiru nagoveštava mnogo više od pukog pridržavanja.

Upoznali smo se tog popodneva u Klubu radnika društvenih delatnosti, na prvom spratu zgrade broj 15, ulaz pored australijske ambasade. Napisao sam već u delu ove hronike o restoranu “London” da mi je u jednom trenutku počelo da smeta to svakodnevno okupljanje, pretežno u muškom društvu, opijanje i prepričavanje jučerašnjih pijanki, neobavezna pitanja “gde si” i “šta ima” na koja se i ne očekuje odgovor, a najviše prišamljičavanje nekih lokalnih tipova, uglavnom grebatora za piće i ordinarnih lažova. Među njima je šampion nad šampionima bio neki Bane “Kreza” iz Sarajevske, koji je mene, kao vatrenog “partizanovca” i čoveka koji i dandanas može napamet da izrecituje neke sastave “crno – belih”, pa i njihovih protivnika (Kramerijus, Kolar, Taborski, Migas, Tihi, Vojta, Pospihal, Mraz, Kvašnjak, Mašek, Vrana – to je, na primer, sastav praške “Sparte” iz one nezaboravne utakmice 9. marta 1966. godine u Beogradu, kad je “Partizan” 4:1 iz Praga anulirao sa 5:0 i plasirao se u polufinale Kupa evropskih šampiona) ubeđivao da je igrao tri godine za prvi tim kluba iz Humske, pri čemu bi kad malo popije mešao i Bobeka, i Zebeca, i Vladicu Kovačevića, i Galića, sve do tada aktuelnih Đorđića ili Bjekovića.
U takvom društvu i “provodu”vremenom je bilo sve manje mesta za devojke, a i one koje bismo ponosno doveli u “našu kafanu” da je “upoznamo sa društvom” ili bi prestale da nam se javljaju ili bi tražile da izađemo na neko drugo mesto. Tako sam i ja, zahvaljujući nekoj Miri iz Travnika. koja mi je već na drugom “sudaru” rekla da joj ne pada na pamet da sedi u “Londonu”, otkrio “Klub”, kako smo kasnije nazivali to posebno i više nego prijatno mesto. Ušuškan na prvom spratu, neprimetan sa ulice, sa stolovima prekrivenim uštirkanim belim stolnjacima i diskretnim osvetljenjem, klupskim cenama pića i dobrom kuhinjom, više nego ljubaznom konobaricom Anom… taj restoran nam se zaista činio kao mesto samo “za posebne prilike”, pa smo u početku moji kumovi Branko Arbutina “Albanac” i Miodrag “Lale” Vasić i ja tamo odlazili samo sa devojkama. Naša zaricanja da nećemo da kažemo ostalima za to tajno mesto nisu dugo vredela, tako da su se vremenom, mic po mic, svi naši drugari iz “Londona” preselili u “Klub” i jedina vajda bila je što smo se rešili “Kreze” i sličnih tipova.
Tu je, međutim, dolazilo mnogo više devojaka, posebno studentkinja Filozofskog i Filološkog, pa je očijukanje sa okolnim stolovima ubrzo postalo daleko zanimljivije od naših bajatih “londonskih” priča. Iako je za neku sasvim drugu ličnu istoriju priča o Mirinom i mom upoznavanju, tek te večeri je u “Centralu” slavio venčanje neki njen drugar, pa sam se ja ponudio da je pratim do tamo, što nam uz već opisanu scenu na stepeništu daje pravo da već godinama 14. april obeležavamo kao “naš dan”.
Klub radnika društvenih delatnosti nije radio ponedeljkom, pa smo se kroz dva dana nas dvoje našli u “Centralu”, gde su u gornjoj sali uz šank bila svega tri stola za stalnu postavu, nešto starijih i, meni se bar činilo, vazda isto obučenih gostiju, dok je u podrumu po čijim zidovima su iscrtani nekakvi “motivi starog Beograda” bila “sala za ručavanje”, što je poštovano utoliko što bi gomila mlađarije za stolovima tu I tamo poručila ponešto od “specijaliteta kuće”. Zato smo u narednim godinama, kad je “naš Klub” zatvoren a taj prostor pretvoren u kancelarije, moja Mira i ja 14. april slavili u “Centralu”, uz kolenice, prebranac i krompir - salatu, kao zaštitni znak njihovog jelovnika. U takvim prilikama bili bismo sretni ako bi radila konobarica Dragica, koja nas se sećala kao “golupčića iz ćoška”, mada ni legendarni Ika nije propuštao da nas pozdravi kao “stare goste”. Prvo je on otišao u penziju, a onda Dragica, da bi pre nekoliko godina nestao i “Central”.
Na dan kad smo nas dvoje slavili 35-godišnjicu upoznavanja gospodin Ivica Stevanović nam je u svom restoranu “Palilula” pripremio “jelovnik iznenađenja”: kolenice, krompir - salatu i prebranac! Napisao sam sutradan u svom redovnom komentaru na prvoj strani “Blicovog” dodatka “Beograd” i ovo: “Šta vam vrede uspomene, ako nemate gde da ih – poručite”, da se zahvalim gazda Ivici, ali i da nekako kažem da “to ipak nije to”.
“Central” je središnja tačka najintimnijeg dela ove moje, baš lične priče o beogradskim kafanama, zato što se nalazi između “Kluba” i “Zore”, čuvene kafane u Makedonskoj, u koju smo u prvim danima zabavljanja moja Mira i ja odlazili kad bismo želeli da budemo sami ili kad u “Centralu” nije bilo mesta. Te tri kafane, od kojih ni jedna više ne radi (u “Zori” je sad pola kladionica, a pola kockarnica) podjednako smatram mestima na kojima smo se nas dvoje upoznali i utabali stazu za brak koji traje već duže od tri i po decenije. Ponekad mislim da mnogi ljudi greše što u tom periodu svojih veza hoće da se naprave pametnijim i kulturnijim nego što jesu, pa to prvo zajedničko vreme troše po pozorištima, bioskopima, igrankama… Ako hoćeš nekoga zaista da upoznaš i da se uveriš da li ti odgovara, kafana je pravo mesto za to!

Autor:
Ivan Mrđen

„Šećeranac“
Zaveden nekim komentarima na moje prethodne tekstove, malo sam preskakao određene periode u svom kafanskom stasavanju, pa sam i čitavu priču sa nivoa „baš ličnog“ doživljaja pretvorio u manje više standardne tekstove o nekim značajnim beogradskim lokalitetima, na kojima su „lokali“ neki drugi ljudi i sa kojima ja, lično, nisam imao puno zajedničkih iskustava. Kad me je Laky opomenuo da moram da spomenem i čuveni „Bajlonovski šestouganik“, koji su sačinjavale tri kafane i tri bifea („Vašington“, „Limovac“, „Drinčićevo“, „Pančevo“, „Šaran“ i „Skadar“) i kad sam potom od njega dobio i iscrpan spisak „kafana sa muzikom“ kojih je svojevremeno, kako je napisao, „po broju bilo više nego li sada ukupno kafana u Beogradu“, a koje su od „naprednih demokratskih snaga pretvorene u kladionice, kockarnice i butike“ – shvatio sam da me nikud neće odvesti lutanje po istoriji beogradskih kafana, ako se povedem za tuđim doživljajima i očekivanjima. Zato moram ovu priču da vratim na staze svoje rane mladosti i na početak puta koji je jednog momka sa stare Čukarice odveo ka tome da se mnogo godina kasnije oseti pozvanim da piše o fenomenu beogradskih kafana na osnovu solidnog ličnog iskustva.
Neće mi pasti kruna s glave ako priznam da bar u polovini kafana sa Lakijevog spiska nisam proveo toliko vremena da bih imao neke lične priče, da sam od pomenutog šestougla više puta bio samo u „Vašingtonu“ (koji se sada zove „Belle Epoque“) i to uglavnom tokom jednog leta kad sam bio beznadežno zaljubljen u jednu devojku iz Ulice Pavla Papa (koja se sada zove Jelisavete Načič), pa sam sabajle dolazio u baštu (koje više nema) i čekao da ona prođe kroz pijacu i krene uzbrdo Cetinjskom. Tada sam još živeo u Doksimovoj ulici na Čukarici, a do Bajlonijeve pijace sam imao direktnu vezu, autobus „tri’estčetvorku“ koji je povezivao tri železničke stanice („Dunav“, Glavnu i Čukaricu) i koja je funkcionisla sve do kraja šezdesetih godina prošlog veka, čak i pošto je ukinuta pruga uskog koloseka, a zgrada čukaričke železničke stanice kod Hipodroma pretvorena u više radionica, uglavnom sa prefiksom „auto“, samo zato (u to sam bio čvrsto ubeđen) da ja mogu da stignem do moje „busije“ u bašti „Vašingtona“.
Iz autobusa bih, po navici, pogledao u jednu drugu kafansku baštu, ako se to može reći za nekoliko stolova razbacanih u senci topola. Igrao sam u to vreme fudbal u „Šećerancu“, a klupske prostorije bile su u zgradi od crvene cigle koja i danas stoji na na krivini gde se Paštrovićeva spaja sa Radničkom ulicom. Tu smo se presvlačili za treninge i utakmice, pa odatle trkom do igrališta na Adi Ciganliji, da bismo se dva sata kasnije, posle kupanja, preselili u restoran na „čaj“ i „dopunsku ishranu“. Navodnici su neophodni, jer se „čaj“, čak i za nas iz podmlatka, ubrzo pretvarao u pivo ili neku žestinu, a „dopunska ishrana“ se sastojala uglavnom od nadaleko čuvenih domaćih kobasica.
Naš trener, legendarni čika Vlada Ruman, čovek koji je godinama bio rezervni golman u „Partizanu“, prvo Franji Šoštariću, pa Slavku Stojanoviću, imao je čudan odnos prema porocima, pa nam je branio da pušimo ali nije imao ništa protiv toga da „momci ponekad nešto popiju“. To je objašnjavao činjenicom da pušenjem stalno smanjujemo svoje fizičke mogućnosti, a da se kafanskim druženjem, naravno posle treninga i utakmica, pojačava ekipni duh i učvršćuju međusobna prijateljstva, a to je nezamislivo bez ića, pića i muzike. Tako sam i ja tokom pet godina igranja u „Šećerancu“, bez nekog značajnijeg sportskog uspeha, u tom podrumu, između vitrina sa fotografijama iz bogate klupske istorije (klub je osnovan 1933. godine), stekao neke navike za čitav život - nikad nisam pušio, a većinu prijateljstava sam stekao i potvrđivao u kafanama. Iako sam vodio računa da ne preteram, posebno u vreme kad sam bio kapiten podmlatka, sva moja prva opijanja vezana su za taj prostor sa zelenim linoleumom i niskim prozorima, kariranim stolnjacima i mirisom kvasca koji se u čitavom kraju osećao iz stare šećerane.
Smatram svojom ličnom sramotom što sam poslednji put u „Šećerancu“, kakvim ga ja pamtim, bio krajem 1972. godine, kad smo pokojni Miodrag „Lale“ Vasić, moj takođe pokojni kum Branko Arbutina, naš drugar Slobodan Arsić i ja, posle bazanja po „Novogodišnjem vašaru“ na Beogradskom sajmu, otišli u „Šećeranac“ sa namerom da nešto popijemo, pojedemo i – ne platimo! To „bežanje“ bilo je u to vreme veoma popularna ludorija, pa su na udaru uglavnom bile kafane iz kojih se, kao i u „Šećerancu“, izlazilo da bi se otišlo do klozeta, a koliko je to u ovom našem slučaju bilo glupo i nepromišljeno najbolje pokazuje podatak da smo se Branko i ja (i on je nekoliko sezona igrao u „Šećerancu“), kad smo ušli, pozdravili sa bar polovinom prisutnih gostiju. Srećom, naišao je čuveni „Rankulja“ (Rade Ranković, jedan od najboljih igrača „Šećeranca“ svih vremena i dugogodišnji sekretar kluba), pa je on izmirio naš račun, a ja sam, iako sam mu već narednog dana vratio novac, godinama osećao grižu savesti zbog tog suludog nasrtaja na sopstvenu „školu života“.
Taj stari klupski restoran treba razlikovati od istoimene kafane u zgradi nekadašnjeg kupatila „Šećeranac“ na Adi Ciganliji, koja je godinama bila u vrhu popularnosti upravo po dobroj kuhinji i prijatnom ambijentu za porodične izlaske, a teško da moja priča o „Šećerancu“ ima neke veze sa fensi restoranom otvorenim na istom mestu pre dve godine. Tada smo se moj kum Velebit Veinović, kolege iz Radio Beograda Slobodan Đukić i Voja Kajganić, moja supruga Mirjana i ja, sticajem okolnosti, našli na otvaranju tog „novog“ i potpuno drukčijeg „Šećeranca“, da bismo – videvši svet koji se tim povodom okupio i osetivši atmosferu nekog potpuno novog beogradskog kafanskog štimunga, jednoglasno zaključili da to „ipak nije mesto za nas“. Zato se nisam previše ni iznenadio, a moram da priznajem ni uzrujao, kad sam nedavno pročitao da je taj restoran u međuvremenu i promenio ime u - „Džulijeta“!
MustraBecka

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kafana "Zlatni Konj"

[You must be registered and logged in to see this image.]