Михаило Ћуповић

MIHAJLO ĆUPOVIĆ


Rođen 1934. godine u Mokroj Gori, opština Čajetina. Bavi se pisanjem poezije za decu i odrasle, monodrama, pozorišnih komada...

Najpoznatija dela su mu: (zbirke poezije) "I ja dižem dva prsta", "Sa izvora Zlatibora", "Uvek zajedno", "Venac od livadskog cveca", "Planina, šta misliš", "Breza na proplanku", "Dobro je što decu ne radjaju tate", "Puce zora iznad Zlatibora", "Hajde deda konj mi budi", "Nad zavicajem" (monodrame) "Zemlja" i "Ero sa ovoga sveta"; i decje pozorišne komade "Veseli mudrac", "Cekajuci vuka", "Da sutra ne bude kasno", "Djacki raspust", i ekološka bajka "Shvati jednom, ljudski rode".

[You must be registered and logged in to see this image.]

Михаило Ћуповић (Чика Ћупо; Мокра Гора, 13. септембар 1934 — Чајетина, 13. септембар 2004), је познати златиборски пјесник.
Живио је и радио у Чајетини, гдје је и умро 12. септембра 2004. године. Позната дјела су му збирке пјесама „И ја дижем два прста“, „Са извора Златибора“, „Увек заједно“, „Планина“, „Венац од ливадског цвећа“, „Хајде, деда, коњ ми буди“, „Најлепша је љубав поред реке“, драма „Немојте крвавити реку“, ратна драма „Ћутећи су говориле“ и монодрама „Земља“. Пјесме су му превођене и компоноване. Добитник је многих признања, међу којима је награда „Пјесници Републици“, расписана поводом тридесетогодишњице АВНОЈ-а у Јајцу.
За живота био је омиљен на свом родном Златибору и често је проглашаван највећим завичајним пјесником. Био је скроман и увијек добро расположен и насмијан. Волио је све људе, а највише дјецу, којима је посветио већи дио својих пјесама. Писао је и пјесме посвећене љубави, сељаку и људима, партизанској борби и своме завичају.


"Da l' ga breza na vetru ispisa,
il' sa zvezdom u septembru pade,
il' ga narcis smisli od mirisa?
Zlatibore, ko ti ime dade"

Mihajlo Ćupović, pesnik

Mihailo Ćupović (1934) rođen je u Mokroj
Gori. Živi u Čajetini. Objavio je knjige poezije: “I ja
dižem dva prsta: (1972), “Sa izvora Zlatibora”
(1976), “Uvek zajedno” (1981), “Venac od
livadskog cveća” (1982), “Planina” (1984), “Šta
misliš” (1986), “Breza na proplanku” (1989),
“Dobro je što decu ne rađaju tate” (1991), “Puče
zora iznad Zlatibora” (1993), i “Hajde, deda, konj
mi budi” (1995). Napisao je dramu “Nemojte kriviti
reku”, monodrame: “Zemlje” i “Era s onoga sveta” i
pozorišne komade za decu: “Veseli mudrac”,
“Čekajući Vuka” i “Da sutra ne bude kasno”,
“Đački raspust” i ekološku bajku “Shvati jednom
ljudski rode”.
Ćupovićeva poezija odiše neizmernom
ljubavlju prema zavičaju i lepotama Zlatibora,
Šargana i Tare. Sa puno razumevanja peva o
naporima i mukotrpnom životu zlatiborskih seljaka
i kiridžija. I u pesmama za decu prisutna je iskrena
i topla ljubav, kao roditeljsko razumevanje za
dečije male želje i igre. U rodoljubivim i
revolucionarnim pesmama Ćupović peva o
slobodarstvu kao “večitom plamenu” i ljudima koji
su delom obeležili svoje vreme.
Manojle Gavrilović (1945) rođen je u
Bjeluši kod Arilja. Književnost je studirao u
Beogradu. Upravnik je Narodne biblioteke “Petar
Kočić” u Beogradu. Autor je zbirki pesama: “Sunce
i kočije” (1973), “Začarano ognjilo” (1975) i
“Bubnjevi sa Karpata” (1979), “Svetlost ćirilice” (1988), “Čuvar zlatne jabuke” (1991) i
“Nedelja u zavičaju” (1991) i slikovnice “Prvi narodni heroj” (1984).










Nigdje nema ljepše zore kao iznad Mokre Gore
Autor: Radoje TASIĆ
U Srbiji skoro svako selo ima svoju manifestaciju. Ali, da gosti na mjesta njihovog održavanja stignu starim "ćirom", kompozicijom koju vuče lokomotiva parnjača, to može biti samo u Mokroj Gori.

Na stotine turista, mještana okolnih sela i gradova,iskoristilo je priliku da na "Zavičajne dane"
u Mokru Goru dođu bar simbolično, u vagonu prve, druge i treće klase i to od željezničke stanice u ovom mjestu do stajališta kod osnovne škole gdje se manifestacija održavala.
Garavi "ćira" je pištao i huktao grabeći prugom kao u neka "srećna vremena" kada je ovom trasom i Šarganskom osmicom dnevno prolazilo na desetine putničkih i teretnih vozova.
Oni, koji to još nisu, sjeli su u voz da se provozaju čuvenom kružnom petljom u obliku broja osam Šarganskom osicom prisjećajući se svoje mladosti i putovanja za ta vremena tim nezamjenjivim prevoznim sredstvom.
Pokretačka snaga projekta obnove napuštene uskotračne pruge od Kremana do Mokre Gore, Radovan Glibiteć kaže, da će se njegovi životni snovi ostvariti kad "ćira" stigne i do Višegrada, za što je potrebno da se završi još samo kilometar trase.
- Ovdje u toku sezone dođe toliko turista da mi nemamo dovoljno kapaciteta za smještaj. Višegrad ima više hotelskih mjesta, poznat je po istorijskim spomenicima rijekama Drini i Rzavu i mnogi naši gosti rado bi otišli do ovog grada - kaže Glibetić.
Prema riječima generalnog direktora Željeznica Srbije Milanka Šarančića, Srbija je od Mokre Gore do granice sa BiH spojila svoj dio pruge, Željeznice RS su to uradile od Vardišta pa do nadomak Višegrada.
- U toku su dogovori da se ovaj projekat završi što će donijeti dobrobit i Željeznicama RS i Višegradu ali i okolnim gradovima na regiji - priča Šarančić.
Na "Zavičajne dane" u Mokru Goru došao je i mitropolit dabrobosanski Nikolaj koji se založio da se trasa pruge što prije završi do Višegrada jer će "ćira" prolaziti i pored manastira Dobrun koji ima šta da pokaže turistima i vjernicima.
Nakon turističkog buma koji je nastao obnovom uskotračne pruge, Mokra Gora se pretvara u mali simpatični pogranični gradić sa svim njegovim karakteristikama.
Na ovogodišnjim "Zavičajnim danima", koje tradicionalno organizuje Udruženje Mokrogoraca u Beogradu, otkriven je i spomenik serdaru Jovanu Mićiću u čijoj su se nahiji, za vrijeme vladavine Miloša Obrenovića, nalazili i ovi krajevi.
Serdar Mićić je poznat po tome što je postavljao granicu između Srbije i Bosne.
Istoričar Ilija Misailović kaže da je Obrenović imenovao Mićića da "zajedno sa jednim Stambojlijom" omeđi granicu prema Bosni, koja je bila još u sastavu turske imperije. Prgavi Mićić je uspio da sa Šargana premjesti granicu do Varadišta a namjera mu je bila da to bude na Mostu Mehmed- paše Sokolovića u Višegradu, što mu nije uspjelo. Ipak, on je zaslužan što je Mokra Gora pripala Srbiji - govori Misailović.
Serdaru Mićiću, koji je poznat i po tome što mu je u vrijeme kad je bio sila i neprikosnoven vlastodržac u svojoj nahiji, prorok Mitar Tarabić prorekao da će umrijeti od gladi i smjenom vladara na prijestolu Srbije to mu se i dogodilo.
Kroz Mokru Goru su u prošlosti prolazili važni karavanski putevi. I stari Rimljani su znali da se u ovom mjestu nalaze izvori ljekovite vode o čemu svjedoči i novčić sa likom imperatora Tiberija pronađen na izvorištu Bele vode .
Organizator na Šarganskoj osmici Aleksandra Lazarević kaže da je zapisano da su ljudi iz svih krajeva dolazili na tri mokrogorska izvora da se liječe, ali su u vrijeme velikih epidemija ovdje donosili i zarazne bolesti.
- Tako je, prema starim zapisima, lokalni sveštenik da bi spasao stanovnike ovog sela od kuge, zatrpao izvore koji su bili manje poznati do velike poplave 1994. godine kada je lekovita voda ponovo izbila na površinu. Time su oživjele priče o rimskom imperatoru Tiberiju, čiji je novčić pronađen u izvoru, u rimskoj varoši - saliji, o tome kako je neki Dubrovčanin u znak zahvalnosti što mu se žena nerotkinja izliječila na izvoru tu sagradio crkvu - priča Lazarevićeva.
Mokrogorci su izvore Bele vode pretvorili u pravi turistički raj, uredili ih, izgradili od jednog do drugog trasu željezničke pruge po kojoj turiste vozi mala lokomotiva sa vagonima, mnogo manja od one parnjače uskog kolosijeka koja saobraća Šarganskom osmicom. Pri kraju su i radovi na prelijepoj crkvi posvećenoj Jovanu Krstitelju, zaštitniku voda. Sve su to mogli da vide i posjetioci "Zavičajnih dana".
Ovo mjesto odvajkada je bilo poznato po kiridžijama, ljudima koji su na konjima ili volovskim zapregama vozili u unutrašnjost Srbije luč i prodavali ga seljacima ili mijenjali za žito i ostale životne namirnice.
Zato se na "Zavičajnim danima" svake, kao i ove godine, organizuju takmičenja koja podsjećaju na borovinu, luč, kiridžiluk i rakiju.
Drvosječe su se takmičile u rezanju borovih trupaca testerom kladarom, zatim dubećom testerom, a kršne rabacije su se nadmetale u natezanju konopca.
Bogdan Čančarević iz sela Kršanja je u maloj katrani, u dvorištu osnovne škole, demonstrirao kako se nekad pravio katran koji je korišten u gumarskoj industriji ali i narodnoj medicini.
- U prostor od borovih oblica u obliku obrnute piramide se natrpa velika količina luča, zatvori se piljevinom i odozdo potpali. Proces sagorijevanja lučevine bez prisustva vazduha traje najmanje jedan dan i noć kad se polako na dnu katrane otvori čep i procuri katran - objašnjava Čančarević.
Zaštitni znak Mokre Gore bio je boem, dobričina i dječiji pjesnik Mihajlo Ćupović. On je bio i jedan od osnivača manifestacije "Zavičajni dani". U svojim pjesmama opjevao je ovaj kraj, ljude u njemu, a posebno seljake, njihovu muku i rad.
Moto pod kojim su se okupili Mokrogorci i ljubitelji Mokre Gore su Ćupovićevi stihovi "Nigdje nema lepše zore, kao iznad Mokre Gore".
I dok garavi "ćira" pukće savlađujući serpentine kroz planinu Šargan, iznad naselja Mokra Gora blješti u neonu i toplotom starih kuća brvnara zrači Drvengrad režisera Emira Kusturice na Mećavniku. Još jedno mokrogorsko čudo.
Okupljanje oko kazana
Bekrije i ljubitelji rakije od šljive "madžarke" okupljali su se oko kazana iz čije je lule tekla vatrena voda. Da se rakija od šljive "madžarke" može peći i krajem juna pokazivao je posjetiocima Milenko Glibetić.

Библиотека,,Љубиша Р. Ђенић" и Дом културе у Чајетини организују у недељу, 13. септембра у 19 часова у сали Библиотеке у Чајетини, поетско вече као сећање на песника и завичајног писца Михајла Ћуповића. Кажу да велики људи умиру на дан свог рођења, па су организатори 13. септембар, дан рођења овог песника и 12. септембар, дан смрти, вођени самим Ћуповим стиховима ,,...И кад те нема треба да те има..."одлучили да обележе као дан сећања на овог врсног песника.

У оквиру ове вечери биће престављена књига поезије из фондације Михајла Ћуповића "Даривам ти корак лак" Милке Росић. О књизи говоре Љубивоје Ршумовић и аутор уз музичку пратњу на клавиру Софије Радишић.



,,...Ако за собом не оставиш траг

Неће се знати је ли те било

ни куда си прошао..."

Михајло Ћуповић

Beše visoki brkati delija, blagi pogled i osmeh; Mihailo Ćupović. Ostale su pesme da nam pričaju onako kako je samo on umeo...


Z L A T I B O R S K A LJ U B A V
Što je ona moja Lena iz zlatiborskih dolova,
pred njom bi se zastidela i boginja.
Rumena kao jabuka, ko sunce na zapadu,
ko u jesen gloginja
zbog nje ja ostah bez njiva, kola i volova.
Zbog nje ja gubim dane, pijem, padam s nogu.
A noćima ko lud lutam livadama i šumom.
Zbog nje se ja zavadih sa ocem, komšijom i kumom.
Ali šta vredi ja drukče ne mogu.

Nisam zbog nje samo poludeo ja.
Ej, znam ih koji su od mene luđi.
Ali svi oni za nju ostaše tuđi,
samo meni htede sebe da da.

Ih, kad pođe ta moja Lena:
Zamiriše ko sva zlatiborska sena.
A bedra... bedra joj drhte ko nabrekla vena.
Ta moja Lena - boga joj njena.

Kad veče na šume spusti meko čelo,
a ja kroz šljivak pravo mojoj Leni.
A kako i ne bi kada smo zaljubljeni,
o tome već dugo priča celo selo.

Noć. Nas dvoje. Ptice, Mesec i zvezde sjaje.
A ona mirise ko dunja, ko duboka šuma...
Pa recite mi kako da ne ostanem bez uma,
to je doba kad se cela mladost daje.

Tu celu noć pokloni mi Lena.
Celu noć sam med' zvezdama bio
i sa njene kose kapi rose pio...
Ej, celu noć u plastu zlatiborskog sena.

Opet ću da se napijem moga mi života,
i raširenih ruku da poletim gore.
Ko god hoće neka kosi, kopa, ore...
i sve bez traga neka ide, more.
A ja? Pa ja odoh Leni, zar je to sramota,
i vratiti se neću opet prije zore.

D O Đ I T E
Ko voli zvezde na plavom svodu,
ko voli bistru vodu,
ko nauči da razume
govor brda, polja, šume,
neka dođe u prirodu.

Adresa je evo, ova:
Ulica sto cvetova.
Putokazom nežnih grana,
trg livada rascvetana.

Kad zatrepte biser zrna,
s jutrom pođi tragom srna,
na planini sprat treći...
Ostalo ce ptice reći.

Ko nauči da razume
govor reka, brda, šume,
i s pticama pesmu viti,
neka samo jednom dođe
pa će uvek dolaziti.

Ž I V O T
Ne daš li se životu ceo,
znači da si samo živeti hteo.

Znači da si negde na putu stao
i sebe od sebe danima krao.

Ne daš li se životu ceo,
znači da živeti nisi smeo.

Dok si plašljivo stazom išao,
sa njim si se negde mimoišao.

Život nije samo topla plima.
I kada te nema - treba da te ima.

Gospodjo Evropo, zbog cega se na mene tako

surva?

Jeste da si zenskog roda, ali nemoj

da budes kurva.

Ti imas ceo hleb, a meni samo mrva.

Zasto na mene gledas kao na obicnog crva?

Znam, tebi je lepo, raskosno. Sve ti je

ravno,

mogu ja i gladan, ali kao i uvek ici cu

uspravno,

………………………………………..

Pa evo, gospodjo, mogu ti reci

Prastam ja, prastam. Mali su cesto od

velikih veci.



Mihajlo Cupovic (1992)