Vladislav Petković Dis

Vladislav Petković Dis
1880.-1917.


Vladislav Petković Dis ,zauzima istaknuto mesto u srpskoj poeziji XX veka i gotovo je nezaobilazno ime svakog antologičara. Dis, deveto od trinaestoro dece Dimitrija i Marije Petković, rođen je 27. februara 1880. godine prema starom kalendaru, odnosno 10. marta po novom u Zablaću kod Čačka. Dimitrije Petković, Disov otac, doselio se sredinom 19. veka iz okoline Kumanova i u Zablaću je držao mehanu. Vladislav je završio osnovnu školu u rodnom Zablaću i prvih šest razreda gimnazije u Čačku, da bi 1897. godine upisao sedmi razred gimnazije u Zaječaru. Gimnaziju ne uspeva da završi jer nije položio završni ispit zrelosti, ali to nije bila prepreka da radi kao privremeni učitelj u selu Prliti kraj Zaječara školske 1901/1902. godine.

Iz Prlite 1903. godine prelazi u Beograd, gde počinje da objavljuje prve pesme u časopisima Srpski književni glasnik, Nova iskra, Brankovo kolo, pod pseudonimom Dis (srednji slog imena). Dis je svoje pesničko nadahnuće i potporu pronašao u boemskim krugovima oko Skadarlije, koji su predstavljali suštu suprotnost akademskoj i profesorskoj eliti oko Knez-Mihailove ulice. Savremenici su ga zapamtili kao mladog, anemičnog i nervoznog čoveka, koji je bio tankih nerava i zanesenog pogleda. Dis se najčešće kretao u društvu Sime Pandurovića, Antuna Gustava Matoša, Milana Simića, Luke Smodlake. Za Vladislava Petkovića Disa posebno je značajna 1911. godina, kada je iz štampe izašla zbirka Utopljene duše, koju je pesnik objavio o svom trošku. Knjiga i Disova poezija izuzetno su loše prošli u kritici Jovana Skerlića, ali je bilo i drugih mišljenja. Dis je veoma cenio svoju knjigu, koja ga je uvrstila u sam vrh srpskog modernog pesništva. Iste godine ženi se Hristinom (Tinkom) Pavlović u Beogradu, a pre toga su morali da pozajme venčani prsten od slučajne prolaznice kod crkve Svetog Marka. U braku su imali dvoje dece, Gordanu i Mutimira. Srpska kraljevska akademija Disu je 1913. godine dodelila godišnju nagradu za siromašne pisce.

Ta je godina bila veoma teška za porodicu Petković, ali Dis uspeva iste godine da objavi svoju drugu zbirku pesama Mi čekamo cara, takođe kao autorsko izdanje. Izdanje je ponovljeno 1914. godine. Pesme ove zbirke su nadahnute patriotizmom i Balkanskim ratovima, u kojima pesnik nije učestvovao; prijavio se kao dobrovoljac, ali je odbijen zbog slabog zdravlja. Prvi svetski rat proveo je na mestu ratnog dopisnika Braničevskog odreda; preživeo je povlačenje preko Albanije, dolazak na Krf, odakle odlazi u Francusku marta 1916. godine. U Francuskoj je napisao Nedovršene pesme, koje će 1916. objaviti Srpske novine na Krfu. Boravak u Parizu u jesen 1916. godine Disu donosi zdravstvene probleme. Maja 1917. pesnik se odlučuje na put ka Krfu, kako bi bio bliže svojoj porodici. Nemačka podmornica je izjutra 18. maja 1917. godine torpiljirala parobrod „Italija”, koji je na dno Jonskog mora odvukao i Vladislava Petkovića Disa.

Poginuli dom

Bez pesama, želja, potresa i smeha,
Odneseni zvuci, miris i dobrota,
Avlija je crna, crna je i streha,
I crna su okna na kući života.

I danju i noću obavija patnja,
Kao odjek stvari, dom ispunjen grobom.
Čini se da i sad tu silazi pratnja
Za šum, čim se javi, da ga vodi sobom.

Dvorištem su kratke i duboke staze
Nepomične senke i duša pustinje:
Kao da čuvari neumorno paze
Da ih ne poseti proleće, ni inje.

Pognuta drveta, u znaku ćutanja
Stoje k'o kajanja, kao učenici
Apostola mrtvog, što poraze sanja,
Zemlju koju nose grešni mučenici.

Odajama doma zaborav je seo
Na kolevku praznu i postelju bdenja;
Zidove i slike vuče pokrov beo
S nameštajem starim u san razorenja.

Sve se umirilo u toj kući smrti:
Nagoveštaj reda, uspomene blede,
Odmor i pregnuća, odaje i vrti,
Duh života kobnog, i još ruka bede.

U tome dodiru tišine umorne
Izgleda da tu se ipak neko krije
Je li to obmana vizije sumorne,
Il' časovnik smrti što bez srca bije.

Ja znam ovu kuću, i čija je bila,
Znam je po poretku, propasti i boji.
Znam je, što na svemu vidim crna krila,
Okamenjen jauk... Znam je, al' nek stoji.

Možda spava

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za budjenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne secam se niceg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, sto ja noćas snih;
Ne sećam se nićeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad.

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaze, da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, nevidjena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Tamnica

To je onaj život gde sam pao i ja
s nevinih daljina, sa očima zvezda
i sa suzom mojom što nesvesno sija
i žali, ko ptica oborena gnezda.
To je onaj život gde sam pao i ja

Sa nimalo znanja i bez moje volje,
nepoznat govoru i nevolji ružoj
i ja plakah tada. Ne beše mi bolje.
I ostadoh tako u kolevci tužnoj
sa nimalo znanja i bez moje volje.

I ne znadoh da mi krv struji i teče,
i da nosim oblik što se mirno menja;
i da nosim oblik, san lepote, veče
i tišinu blagu ko dah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,

I da beže zvezde iz mojih očiju,
da se stvara nebo i svod ovaj sada
i prostor, trajanje za red stvari sviju,
i da moja glava rađa sav svet jada,
i da beže zvezde iz mojih očiju,

Al' begaju zvezde; ostavljaju boje
mesta i daljine i vezuju jave;
i sad tako žive kao biće moje,
nevino vezane za san moje glave.
Al' begaju zvezde; ostavljaju boje.

Pri beganju zvezda zemlja je ostala
za hod mojih nogu i za život reči;
i tako je snaga u meni postala
snaga koja boli, snaga koja leči.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala.

I tu zemlju danas poznao sam i ja
sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda.
I sa suzom mojom, što mi i sad sija
i žali ko tica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.

Kao stara tajna ja počeh da živim.
zakovan na zemlju što životu služi,
da okrećem oči daljinama sivim,
dok mi venac snova moju glavu kruži.
Kao stara tajna ja počeh da živim.

Da osećam sebe u pogledu trava.
I noći, i voda i da slušam biće
i duh moj u svemu kako moćno spava.
ko jedina pesma, jedino otkriće;
Da osećam sebe u pogledu trava

I očiju, što ih vidi moja snaga,
očiju što zovu kao glas tišina,
kao govor šuma, kao divna draga
izgubljenih snova, zaspalih visina,
I očiju, što ih vidi moja snaga.

Nirvana

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prozalnosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća,
I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće - k meni dohođeše.

To su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
To su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada.
Pogled koji nemo ljudsko oko:
Bez oblika, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, ko kam da je neki,
Padao je na mene i snove
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideju, i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prozalnosti stvari.