Ivan V.Lalić

Ivan V.Lalić
1931.-1996.


Ivan V. Lalić,Srpski pesnik, esejista i prevodilac rodio se 08.06.1931.U Beogradu.
Jedan od najistaknutijih pesnika neosimbolističke struje u savremenoj srpskoj poeziji.
Radio neko vreme kao novinar i urednik Radio Zagreba; bio je urednik u „Prosveti“ i „Nolitu“. Svojom poezijom preko artizma, uravnoteženih slika i duhovne sabranosti obnovio je liniju simbolističkog pesništva. Tragajući za klasičnom merom pesme i nalazeći pesničko nadahnuće u literaturi, Lalić se u svojoj poeziji okretao Vizantiji i antičkom svetu. Takođe je bio izvrstan prevodilac, esejista i kritičar. Ivan V. Lalić je ušao u književnu kritiku kao hroničar časopisa, najpre „Letopisa Matice srpske“, a potom beogradske „Književnosti“. Njegovu kritiku odlikuje objektivnost, kao i iskustvo koje u nju unosi. Priredio je nekoliko antologija i zbornika. Bavio se prevodilaštvom, naročito prepevima; tako je između ostalog priredio „Antologiju novije francuske lirike“ (od Bodlera do naših dana) i izbore pesama Helderlina (Nolitova nagrada) i Pjer Žan Žuva. Autor je radio-drame „Majstor Hanuš“ (nagrada Jugoslovenske radiodifuzije).
Umro je 28.06.1996. u Beogradu.

Dokaži

Dokaži , ako možeš , da te nema -
To neće biti dokaz da ja jesam.
Dokaži opet , jer dokaze sve sam
Zaboravio . Zato trajem , zeman.

Kadkad noću u tišini slušam ;
Treperi prostor , rađa se oluja.
Pulsira oganj u zvezdama zgrušan
Po volji boga slavuja i guja...

Dokaži svoju odsutnost na način
Da um se smrzne , a da srce shvati -
Zašto od tebe ištem nemoguće?

Promaja noći , jedan krov bez kuće,
Pehar kukute , napev kao začin-
Pošalji tvoju senku , da me prati.

Jutro

Prosto jutro, kad sva su lica bogova slična.
U jetkom praskozorju, svirepa, nepomična.
Jednako mokra od tuđih suza, zelena od plesni.
U osmehu što otkriva naoružane desni.

Jutro bez namere, o zubati zidovi sobe
Iz koje treba da pođem, običan, međ ljude,
Da nastavim davne nedovršene seobe
U stvari što kao zvezde zbunjujem prisustvom,

Jutro bez milosrđa, glas kiše na prozoru, studen
I ljubičast, pokreti okovani iskustvom;
Svakog sam jutra slabiji a bogovi se smeše

Zubatim osmehom; oni su isti, a mene je sve manje,
A njihova prokleta snaga je samo moje neznanje.
Moj zaborav, uboga krv, oči i ruke što greše.

Prostori nade

Imam iskustva sa prostorima nade,
Sa prostorima odmerene milosti. Iskustva
S tim predelima koji iznenada čvrsnu
U bilo koji oblik: u vrt sa jorgovanom,
Ulicu u Firenci, jutarnju sobu, more
Premazano srebrom pred oluju, ili
U noć bez zvezda kada svetli samo
Knjiga na stolu. Prostori nade
U vremenu su, i nepovezani
U sistem čuda ili u jedinstvo;
Naprosto, oni postoje. U Kanfanaru na primer,
Na železničkoj stanici; vetar u divljoj lozi
Pre četvrt veka: jedan prostor nade.
Drugi, postavljen negde u budućnost
Već razara prazninu oko sebe,
Nejasan ali stvaran. Verovatan.

U prostorima nade raste svetlost,
Besplatno, i glasovi su jasniji,
Smrt ima lepu senku, jorgovan cveta kasnije,
Ali ga zato gledaš kao da cveta prvi put.

Tragovi

Tragovi tvoji među stvarima,
otisak usne zamišljen na čaši,
haljine tvoje u plakarima
kad vešalicu praznu mašta maši —

trezna halucinacija. Pavana
za infantkinju. Muzika teskobe
što rastvara se u vazduhu sobe
i sleže kao talog na dnu dana.

Korak u praznoj sobi. Glasovi
pod kupolom od kosti. Dečiji su.
Sekunde duge kao časovi.

U nedremanom oku kamere
još jedan snimak. Pomak namere
osmeh na licu tvom, u bezobrisu.

Ljubav

Već godinama učim tvoje crte, u koje dani
Utiskuju svoje male vatre; godinama pamtim
Njihovu svetlucavu neponovljivost, i rešetkastu lakoću

Tvojih pokreta, iza providnih zavesa popodneva;
Tako te više ne prepoznajem izvan pamćenja
Koje te predaje meni, i tako sve teže krotim
Struju vremena što ne prođe kroz tebe, kroz blagi metal
Tvoje krvi;

Ako se menjaš, menjam se sigurno i ja,
I s nama taj svet sagrađen oko jednog trenutka
Kao plod oko koštice, satkan od nestvarnog mesa
Što ima ukus munje, ukus prašine, ukus godina,
Ukus snega rastopljenog na plamenu tvoje kože.

Već godinama znam da nestajemo zajedno;
Ti progorena zvezdom moga sećanja, izvan koje
Sve manje te ima, ja lepo rasturen u tebi,
U svim popodnevima, u svim sobama, u svim danima,
U svemu što puni te polako, kao pesak
Postelju reke;
i taj naš trenutak
Traje duže od tuđe smrti.