Franc Kafka

[You must be registered and logged in to see this image.]
Franc Kafka jedan je od najznačajnijih pisaca dvadesetog veka. Rođen je u Pragu u neposrednoj blizini jevrejskog geta, 3. jula 1883, a umro u 40. godini u sanatorijumu Kirling kraj Klosternojburga, u blizini Beča. Većina dela objavljena je posthumno zahvaljujući njegovom prijatelju Maksu Brodu.
Franc Kafka rođen je kao prvo, od šestoro dece, Hermana i Julije Kafka. Deda po ocu bio je mesar, a deda po majci sveštenik. Francovi roditelji govorili su i češki i nemački, mada je ocu bio bliži češki a majci nemački. Otac mu je bio vlasnik prodavnice luksuzne robe, a oboje i otac i majka su naporno radili, neki navode i po 12 sati, dok su decu čuvale guvernante ili sluge. Francova braća umrla su kao deca, tako da je odrastao kao jedini sin sa još tri mlađe sestre: Gabrijelom (Eli) (1889–1941), Valerijom (Vali) (1890–1942) i Otilijom (Otla) (1891–1943). Najmlađa sestra Otla bila je udata za hrišćanina.

Sve tri sestre i njihove porodice umrle su ili ubijene u getu u Lođu ili u koncentracionim logorima. Najmlađa sestra Otla ubijena je 7. oktobra 1943. u gasnoj komori u Aušvicu.

Pohađao je nemačke škole. Završio Starogradsku nemačku gimnaziju, upisao prava, zatim prešao na germanistiku, pa se opet vratio na prava. Briljantno je završio pravni fakultet a 16. juna 1906 dobio je diplomu doktora pravnih nauka.

Radna biografija

Godine 1902. upoznaće Maksa Broda, jednog od pripadnika znamenitog Praškog kruga, a već 1903. se razboleo i provodi jedno vreme u sanatorijumu. Posle završenih studija (1906) radi kod advokata Riharda Levija, a u časopisu „Hiperion“ objaviće 1908. osam proznih skica pod zajedničkim naslovom Razmatranje. Nastavlja da piše (Opis jedne borbe, Pripreme za venčanje na selu) i ponešto objavljuje (Preobražaj, Osuda, U kažnjeničkoj koloniji, Seoski lekar, Umetnik u gladovanju...), ali njegova mladalačka dela uglavnom su izgubljena, dok su ona najbolja koja su mu donela svetsku slavu (Proces, Zamak, Amerika) ugledala svetlo dana tek posle piščeve smrti, zahvaljujući odanom prijatelju Maksu Brodu, koji nije ispunio kafkinu poslednju želju da ih spali. Bio je vanredno strog prema sebi i svom radu. Pisao je sporo i sa prekidima, ispravljao i doterivao stalno;sam je uništio veći deo svojih rukopisa. Obraćao je veliku pažnju na jezik i njegove skrivene nagoveštaje;u čemu je bio blizak nemačkim egzistencijalnim filozofima. Za života je obično bio štampan na lepoj hartiji i u malom broju primeraka, prihvaćen od poznatih nemačkih izdavačkih kuća koje su se posvetile objavljivanju ekspresionističke književnosti.Kafkin kratki život obeležio je i poznanstvo sa tri žene. Najpre će 1912. Kod Maksa Broda sresti svoju dalju rođaku Felisu Bauer, sa kojom će jedno vreme biti veren, a njih dvoje održavaće bogatu prepisku sve do 1917. Još burnija i neobičnija biće Kafkina veza sa Milenom Jesenskom-Polak, koja će početi slučajno dok je ona prevodila na čeki njegovu pripovetku Nosač uglja. S njom će se Kafka takođe intezivno dopisivati i ostaviće joj svoje Dnevnike. Najzad, već na samrtničkoj postelji, kada je, razoren tuberkulozom, težio samo 49 kilograma, početkom maja 1924, zatražiće ruku dvadesetogodišnje Jevrejke Dore Dijamant, ali njen otac neće dozvoliti venčanje. Franc Kafka umire ubrzo posle toga – 3. juna 1924. Poslednje što je zapisao bilo je „Ubijte me ili ste ubica“.

Dela

Romani: "Proces", "Zamak", "Amerika"
Pripovetke: "Preobražaj", "U kažnjeničkoj koloniji", "Jazbina", "Seoski lekar", "Umetnik u gladovanju", "Ložač", "Mala žena".
Pisma: "Pismo ocu: na osnovu rukopisa", "Pisma Mileni", "Pisma prijateljima", "Poslednja pisma".

Drugi književni oblici: "O grehu, patnji, nadi i istinskom putu: iz ostavštine", "Mandat : iz zaostavštine", "Šetnja po krovu: sabrani crteži Franca Kafke" , "Moja tvrđava: o tamnicama srodnim i okolnim stvarima: ostavština iz neobjavljenih rukopisa", "Vavilonska jama: priče i snovi".

Kafka je govorio nemački jezik kao maternji, ali je tečno govorio i češki, da bi kasnije naučio i francuski. Od 1889. do 1893. godine pohađao je osnovnu školu. U Starogradskoj nemačkoj gimnaziji maturirao je 1901. godine i upisao se na nemački univerzitet Čarls-Ferdinand gde je prvo počeo da studira hemiju, ali se posle dve nedelje prebacio na prava, po želji svog oca. Prava su zahtevala duže studiranje, što je Kafki omogućilo da po svojoj želji ide i na časove nemačke književnosti i istorije umetnosti. Na univerzitetu se pridružio studentskom klubu, koji je organizvao književne i čitalačke večeri, gde je upoznao i Maksa Broda, sa kojim će ostati prijatelj do kraja života, a koji će se kasnije istaći kao promoter, spasilac i tumač Kafkinih spisa i njegov najuticajniji biograf. Kafka je stekao stepen doktora prava 18. juna 1906. godine i proveo je obaveznu godinu neplaćene službe kao advokatski pripravnik u građanskom i okružnom sudu.
Kafka se celoga života osećao uskraćenim za prave odnose sa ljudima. Bio je plašljivo, pokorno dete, koje je neprestano nosilo u sebi osećanje krivice.

Moj „strah" je moja suština i verovatno najbolji deo mene

Kao odličnog đaka od osnovne škole do kraja školovanja, predavači su ga voleli, ali on je u duši bio protiv autoritativnih institucija i dehumanizovanog nastavnog programa, koje je isticalo učenje na pamet. Ova buntovna crta njegovog karaktera biće uočljivija kada kao adolescent bude izjavio da je socijalista i ateista.

1. novembra 1907. godine zaposlio se u velikoj italijanskoj osiguravajućoj komapniji „Assicurazioni Generali", u kojoj provodi oko godinu dana, neprekidno se žaleći da mu radno vreme ni malo ne odgovara, jer mu ostaje malo slobodnog vremena za pisanje. Vodio je neku vrstu dvostrukog života: s jedne strane bio je uzoran, vredan i nagrađivan radnik, a sa druge strane usamljeni pisac, koji se bori sa sopstvenim rukopisima, neprestano ih spaljujući.

15. jula 1908, dao je otkaz, i za dve nedelje našao je posao u Radničkom osiguravajućem društvu Kraljevine Bohemije. Svoje poslove je često nazivao „poslovi za stan i hranu", aludirajući da se njima bavi samo radi novca. Ipak, nije ih zbog toga samo „odrađivao", baš naprotiv, a malo je poznato i da je upravo on izmislio zaštitni šlem za radnike, za koji je dobio i medalju 1912. godine, jer je njime umanjeno povređivanje na radu za 25%.

1912. godine u kući Maksa Broda upoznao je Felisu Bauer, predstavnicu diktafonske kompanije. Njih dvoje su imali bogatu korespodenciju, dva puta su se verili, ali im je veza definitivno okončana 1917. godine. Iste godine oboleo je od tuberkuloze.

Uprkos strahu da ga doživljavaju i fizički i mentalno antipatičnim, impresionirao je druge svojim dečačkim, urednim i isposničko dobrim izgledom, tihim i uzdržanim ponašanjem, očiglednom inteligencijom i smislom za humor.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Kafkini glavni likovi su osobeni po tome što ne uspevaju da komuniciraju sa svojim okruženjem, slede sopstvenu, unutrašnju logiku i podsmevaju se logici mase, svetu koji je groteskan i nasilan. Heroj je samo glas napaćene ličnosti, koja uzalud traži informacije, koja želi da razume svet, ali i traži razumevanje sveta. On pati i u duhu i u telu, očajnički traži, ali uvek iznutra, smisao, sigurnost, ličnu vrednost i osećaj svrhe. Ostali likovi su često samo skicirani, samo u službi radnje. Sam Kafka je svoja dela smatrao nekom vrstom „otkupa", „molitve" pomoću koje se miri sa svetom ili nadmašuje negativna iskustva u njemu.
Kafka je kombinovao obično i fantastično, često predstavljajući stvarnost kao bolesno patološko stanje, koristeći metafore ozbiljno i bukvalno. Tako u „Metamorfozama" agent osiguranja (gle čuda! baš kao on) budi se kao odvratni, džinovski insekt, kojeg porodica odbacuje i koji je prepušten umiranju u samoći.
U romanu „Amerika", porodica šalje dečaka u Ameriku. On tamo traži utočište kod brojnih očinskih figura. Njegovu nevinost i jednostavnost koriste gde god mogu, a poslednje poglavlje slika njegovo pristupanje svetu snova. U „Procesu", Jozef K, prihvata optužnicu, iako mu je niko ne saopštava, iako ne zna od čega treba da se odbrani, iako na svakom koraku nailazi na zlo, nemoral i razvratnost, želeći upravo da dokaže svu apsurdnost optužbe, dopušta tako da upravo on bude uvučen u opšti vrtlog besmisla. U želji da dokaže da je optužba nonsens, on se sukobljava sa nepoznatom silom, koja je jača tim što je misterioznija. („Ne, reče sveštenik, ne mora se sve smatrati kao istina, dovoljno je da se smatra kao potreba." - „Proces"). On želi da se oslobodi, ali oslobođenje je nemoguće, jer kako da se oslobodi onaj ko ne zna ni za šta je kriv. („Ipak su od svega najvažnije advokatske veze i one su, uglavnom, vrednost odbrane." - „Proces"). Ceo svet, iako je apsurdan, groteskan, smešan, živi po svojim pravilima, kreira stvarnost u kojoj nema mesta za nekoga ko se razlikuje, i zato Jozef izgleda kao usamljeni čudak, čija borba je tim besmislenija što on odbija da prihvati pravila koja taj svet nameće. („Pretrpeo je poraz samo zato što je tražio bitku." - „Proces")
„Zamak" je njegovo poslednje delo, a dešava se u selu kojim dominira zamak. Vreme kao da je stalo u ovom zimskom krajoliku i gotovo sve scene se dešavaju u mraku.
Kafkina dela imaju bogata tumačenja. Egzistencijalisti vide Kafkino očajanje kao temelj na kojem se gradi autentično postojanje, drugi prepoznaju neuroze nastale usled sukoba sa ocem, a treći ističu društvenu kritiku, prikazivanje neljudskosti moćnih državnih agenata, nasilja i varvarstva koje vrebaju ispod površine normalnosti, dok se nadrealisti dive stalnom nametanju apsurda. Ovo samo pokazuje koliko su njegova dela „otvorene parabole" čija značenja su podložna različitim tumačenjima a ipak ostaju večito neotkrivena. Treba znati da je Kafka govorio da su dela Sjerena Kjerkegora na njega izvršila veliki uticaj, pa je verovatno stoga i pokušavao da stvara po ugledu na ideal ovog danskog filozofa - delo treba da naliči na ogledalo u kojem se ogleda sam čitalac. Koliko je čitalaca toliko je i tumačenja, svako je ispravno i ni jedno nije, a sve zavisi od ugla posmatranja. Ovo nije samo zanimljivo oruđe, novina u stvaranju, već ima svoj duboki smisao da je istina uvek individualna, subjektivna i da je niko ne može otkriti za nas. To je posao za svakog pojedinca.
U vreme kada je umro, njegova dela su cenili mali literarni krugovi, jer je za života objavio tek nekoliko pripovetki u različitim časopisima. Njegovo ime i dela nikada ne bi preživeli da je Maks Brod ispoštovao njegov testamnet. Rodio se u Pragu, koji se tada nalazio u sastavu Austro-Ugarske, poticao je iz češke, jevrejske porodice, a celoga života je pisao na nemačkom jeziku. Kao što je i red, danas se sve ove nacije otimaju o njegovo nasleđe, ali je on uvek bio i ostao samo svoj.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Kafkina poslednja fotografija

"Mala basna"

"Ah", reče miš, "svet se svakog dana sve više sužava. Isprva je bio toliko širok da me je bilo strah; trčao sam i trčao, i osetio se srećan kada sam najzad desno i levo u daljini video zidove; ali ti dugački zidovi toliko brzo hitaju jedan ka drugome da se ja nalazim već u poslednjoj sobi, a onde u uglu čeka klopka u koju ću utrčati."
"Treba samo da promeniš pravac trčanja", reče mačka i pojede ga.

Franc Kafka 1920.

Mnogi se žale da su reči mudraca uvek samo parabole i da se u svakodnevnom životu ne mogu upotrebiti, a mi imamo samo taj jedini život. Kad mudrac kaže: „Pređi preko”, on ne misli da treba preći na drugu stranu, što bi se još i moglo postići kad bi rezultat bio vredan pređenog puta, nego misli na neko legendarno Preko, na nešto što ne poznajemo, što ni on ne može pobliže da opiše i što nam, prema tome, ovde ne može biti ni od kakve pomoći. Sve te parabole žele, zapravo, reći samo to da je nepojmljivo nepojmljivo – a to smo znali. Ono, međutim, sa čim se svakoga dana mučimo, nešto je sasvim drugo.

Na to će jedan reći: „Zašto se branite? Kad biste slušali parabole i postupali kako one kažu, i sami biste postali parabole, pa se već sami tim oslobodili svakodnevnih muka.”

Drugi reče: „Kladim se da je i to parabola.”

Prvi reče: „Dobio si.”

Drugi reče: „Ali, na žalost, samo u paraboli.”

Prvi reče: „Ne, u stvarnosti; u paraboli si izgubio.”