Ernest Hemingvej

[You must be registered and logged in to see this image.]
Ernest Miler Hemingvej, rođen 21. jula 1899. godine, bio je američki pisac i novinar. Bio je pripadnik pariskog udruženja izgnanika dvadesetih godina dvadesetog veka, i jedan od veterana Prvog svetskog rata, koji su kasnije bili poznati kao „izgubljena generacija“. Dobio je Pulicerovu nagradu 1953. godine za svoj roman ‚‚Starac i more'', kako i Nobelovu nagradu za književnost 1954. godine.

Svojim posebnim načinom pisanja koji karakteriše škrtost na rečima, nasuprot stilu njegovog književnog suparnika Vilijama Foknera, Hemingvej je značajno uticao na razvoj fantastične književnosti dvadesetog veka. Mnogi njegovi romani se danas smatraju klasičnim delima američke književnosti. Među čitaocima je mnogo poznatiji kao romansijer nego kao pripovedač. Književna kritika, međutim, smatra da je Hemingvej upravo u pripovetkama svoju snažnu, neposrednu i istovremeno latentnu lirsku viziju sveta iskazao na estetski mnogo adekvatniji način nego u romanima. To se pogotovo s pravom može tvrditi ako se korpusu njegovih pripovedaka doda i delo ‚‚Starac i more'', koje se po obliku nalazi između kratkog romana i duže pripovetke.

Hemingvej je od oca nasledio avanturistički duh i nemiran temperament što je vrlo rano odredilo njegov životni put. Nije hteo da troši vreme na sticanje univerzitetskog obrazovanja. Počeo je da radi kao novinar, otkrio je svoj spisateljski dar i pisanje mu je postalo životni poziv. Ribolov i lov su mu bili omiljeni hobiji. Kad god je putovao, a bio je strastveni putnik, obavezno je nosio tri stvari: udice, pušku i pisaću mašinu. Fizički snažan, radoznao i žedan života, obišao je Evropu, Ameriku, Kinu, Afriku, a živeo je u Parizu, Ki Vestu, Havani.

Aktivno je učestvovao u Prvom svetskom ratu, grčko-turskom ratu, španskom građanskom ratu i Drugom svetskom ratu. Bio je ratni dopisnik ali i borac, što mu je omogućilo da stekne ogromno iskustvo i skupi solidnu građu za svoje pisanje.

Hemingvej je voleo intenzivno življenje koje je podrazumevalo putovanja, lov, koridu, piće, žene. Istovremeno je putovao, ratovao, uživao u lepotama života i neprekidno pisao. Hemingvej se oglasio kao pisac u Parizu. Kada se iz rata vratio u Ameriku, fizički i psihički ranjen na italijanskom ratištu, nije mogao da se smiri. Ugovorio je dopisnički rad za jedan američki list, oženio se i vratio se u Pariz, koji je u to vreme bio središte književnog i kulturnog života starog kontinenta.

Tu će ući u krug Getrude Stajn i Ezre Paunda, koji će podržati Hemingvejeve književne ambicije. Objaviće ‚‚Tri priče i deset pisama'' (1923), ‚‚U naše vreme'' (1924) i ‚‚Prolećne bujice'' (1926). Ove knjige skreću pažnju na novo književno ime, a ono će odjednom bljesnuti 1926. godine kada izlazi jedan od njegovih najboljih romana ‚‚Sunce se ponovo rađa''. To je bio roman o ljudima „izgubljene generacije“ — izraz Getrude Stajn, kojim je označena generacija mladih koja je preživela strahote svetskog rata i iz njega ponela ne samo fizičke nego i duševne ožiljke, ali i duboko razočarenje zbog izneverenih ideala i pomerenih vrednosti u posleratnoj stvarnosti. Hemingvej živi, putuje i piše: ‚‚Zbogom oružje'' (1929), ‚‚Snegovi Kilimandžara'' (1935), ‚‚Imati i nemati'' (1937). Iskustvo iz španskog građanskog rata pretočiće u roman ‚‚Za kim zvona zvone'' (1940), još jedan roman koji će osvojiti veliki broj čitalaca i još više učvrstiti reputaciju Ernesta Hemingveja kao velikog pisca. Popularnosti ovoga romana doprineće njegova filmska verzija sa Gari Kuperom i Ingrid Bergman u ulogama Roberta Džordana i Marije. Posle toga nastaje velika pauza ćutanja, ali intenzivnog života i putovanja. Godine 1950. izlazi roman ‚‚Preko reke pa u šumu'', koji kritika proglašava najslabijim delom Ernesta Hemingveja. To je pogodilo pisca koji 1952. godine objavljuje roman ‚‚Starac i more'' i njime zadobije nepodeljena priznanja kritike, Pulicerovu nagradu za književnost, a 1954. godine i Nobelovu nagradu. Kada je osetio da mu zdravlje popušta i onemogućava život kakav je želeo da živi, izvršio je samoubistvo lovačkom puškom 2. jula 1961. godine, završivši kao i njegov otac 1928. godine. Sahranjen je 6. jula 1961. godine u podnožju planine Testerin Zub. Pre spuštanja u raku njegovi sinovi su zatražili da se pročita onaj njegov čuveni stih ‚‚Naraštaj jedan odlazi i drugi dolazi, a zemlja stoji uvek…'', stih koji pamte svi oni koji su makar i jednom pročitali njegovu knjigu ‚‚Sunce se ponovo rađa''.

Posthumno je, 1964. godine, objavljena memoarska proza ‚‚Pokretni praznik'' - o životu u Parizu i „izgubljenoj generaciji“.


Bogato Hemingvejovo životno iskustvo, njegovo aktivisticko viđenje sveta i neposrednog života i njegovo moderno shvatanje proznog rukopisa, na različite načine se reflektovalo u njegovim romanima i pripovetkama. Ono se najviše oseća u njegovom sadržinskom sloju i u obuhvaćenom egsistencijalnom prostoru, zatim u stvaranju specificnih književnih likova i njihovih međusobnih odnosa i načina komuniciranja, a na izvestan način i u obliku i stilu njegovih ostvarenja. Karakteristične teme svoje proze Hemingvej je pronalazio u sredini i prostoru koje je sam veoma dobro poznavao: u svom zavičaju, na mičigenskim jezerima i rekama, u šumama i poljima koje je zavoleo u detinjstvu, zatim na ratištima Italije, Grčke, Turske, Španije, Francuske, na lovištima u Africi i u iskušenjima na moru kraj obala Floride i Kube. U njegovim pripovetkama teme ljubavi, nasilja, smrti, čovekove borbe za samopotvrđivanje i za osmišljanje života nisu međutim davane oponašanjem neposrednog životnog toka i oblika, kako bi se moglo očekivati s obzirom na snažnu autobiografsku notu u njima, već u obliku jedne moderne narativne stilizacije, u kojoj se vrlo često sugestija, simbol, eliptični izraz, odsustvo suvišnih eksplikacija i komentara, i ukazivanje na suštinske elemente postojanja i odnosa među ljudima, predstavljaju sažetim pripovedačkim oblikom i stilom, naizgled suviše jednostavnim i direktnim, a u suštini vrlo složenim, mnogoznačnim i izuzetno funkcionalnim. Zahvaljujući takvim narativnim sredstvima, osnovne životne preokupacije i vizija sveta književnih junaka u njegovim pripovetkama nisu opterećene nepotrebnim detaljima, nijansama, opisima banalnosti konkretnog sveta, kao i drugim, manje narativnim književnim materijalom. Snažan psihološki doživljaj književnih junaka, koji je u podtekstu mnogih situacija o kojima se govori u ovim pričama, iskazuje se indirektnim književnim sredstvima, dijalogom, koji je inače veoma dobar u celokupnoj Hemingvejovoj prozi i značajan element njene strukture, eliptičnim naznakama, retrospektivnim slikama, lirskom sugestijom, dramskom tenzijom i drugim oblicima dinamizacije narativnog teksta. To se pogotovo dobro vidi u poznatom ciklusu priča o Noku Adamsu, koji predstavlja literarnu transpoziciju najdubljih Hemingvejovih autobiografskih iskustava, ali i u mnogim drugim pričamama u kojima se iskazuje specifična hemingvejevska, istovremeno lirska i naturalistička vizija sveta.

Kao energičan zagovornik životne spontanosti i dinamike, Hemingvej je i u svoje književne likove projektovao slične osobine. Zato se oni kreću u krugu određenog, ne naročito velikog broja opštih i suštinskih životnih situacija i potreba. Oni se u njima bore za potvrđivanje vlastite ličnosti u neposrednoj stvarnosti i najčešće se suočavaju sa neminovnošću poraza, ali i pored toga i dalje nastavljaju da se otvoreno i svesno susreću sa determinisanim životnim situacijama u ratu, u ljubavi, u lovu, u areni, na ringu, u kojima postoji alternativna mogućnost ili poraza ili pobede. Mnogi junaci njegovih priča i romana rođeni su gubitnici, oni su unapred svesni mogućnosti da neće uspeti u pojedinačnoj borbi i suprotstavljanju uobičajenim, banalnim i konvencionalnim oblicima i sadržajima postojanja. Zahvaljujući takvoj viziji života i čovekovog mesta u njemu, Hemingvej je u potpunosti mogao da ostvari lik gubitnika koji nikad ne pristaje na poraz i smrt, iako su oni sasvim izvesni u svetu nasilja, grubosti i svakodnevnog izneveravanja pojedinačnih čovekovih vizija i snova.

U najboljim i najkarakterističnijim Hemingvejovim pričama tema poraza i smrti, poraza u ljubavi, u profesiji, tema stvarne ili simbolične smrti u suočavanju sa brutalnom svakodnevnicom, i druge, njima srodne teme, međusobno se prepliću, povezuju, i spontano proizilaze jedne iz drugih. Hemingvej ih je zapravo video kao zajedničke situacije savremenog čoveka i čoveka uopšte i njegovog agresivnog vremena prepunog izazova i protivrečnosti. Zato su Hemingvejove pripovetke i bile tako inspirativne mnogim američkim piscima različitih narativnih opredeljenja, i piscima dokumentarne i autobiografske proze, i minimalistima, i zagovornicima tzv. ‚‚prljavog realizma''. One su, takođe, bile podsticajne i nekim evropskim prozaistima između dva svetska rata i jednom broju srpskih pripovedača koji su se formirali kasnih pedesetih i ranih šezdesetih godina. Hemingvejov jednostavni stil i njegove simbolične životne teme s razlogom su privlačili one naše pisce koji su u neposrednom životu pronalazili svoju osnovnu umetničku inspiraciju.

Ostala dela:
‚‚A sunce izlazi'', ‚‚Muškarci bez žena'', ‚‚Zbogom oružje'', ‚‚Smrt popodne'', ‚‚Snegovi Kilimandžara'', ‚‚Pobednik ne dobija ništa'', ‚‚Zelena brda Afrike'', ‚‚Peta kolona'', ‚‚Prvih četrdeset i devet novela'', ‚‚Pokretna svečanost'', ‚‚Rajski vrt'', ‚‚Istina u svitanje'' itd.