Gilgameš

Ep o Gilgamešu se smatra najstarijim književnim delom koje nam je poznato.Nastao 1700. godina pre nove ere,pisan je klinastim pismom,na glinenim pločicama.
Ukupno ih je dvanaest,a čuvane su u Asurbanipalovoj biblioteci u Nivivi,koja je imala preko 300.000 pločica.
Ep je pisan u dvanaest pločica,koje nisu kompletno sačuvane.
Ono što danas možemo čitati je ostatak epa,sačuvan na prvoj,drugoj,četvrtoj,šestoj,sedmoj,osmoj,deveto j i dvanaestoj pločici.
Gilgameš je kralj ,polubožanskog porekla,pa samim tim i smrtan.Prijatelj Gilgamešov,Enkidu je nastao kao kreacija boginje Aruru,koja ga je stvorila od blata sa namerom da uništi Gilgameša,ali su se njih dvojica igrom slučaja sprijateljili.
Izraz da će neko biti *pravljen i od blata* ,možda potiče upravo iz spoznaje o ovom prijateljstvu ,odnosa koji je trebao imati sasvim drugačiju namenu,a pretvorio se u nešto iznad svega ljudsko.Iz ovog prikaza prijateljstva proističe i najveća vrednost i lepota epa - poruka o humanizmu i čovekoljublju koju nosi,ljubav prema prijatelju,za koga treba sve učiniti i bez kojeg je život prazan.S druge strane,ep govori i o čovekovoj smrtnosti,njegovoj nemogućnosti da dosegne večnost.Ostati u večnosti može se samo stvaranjem dela trajne vrednosti,dela koje ostavljamo iza sebe,a koja će govoriti i nakon naše fizičke smrti.
Pandam ovoj životnoj filozofiji nalazimo i u delima naših pisaca - "Blago onom ko živi dovijeka,imao se rašta i roditi " - Petar Petrović Njegoš
[You must be registered and logged in to see this image.]

Duboko potresen smrću prijatelja Enkidua,sa kojim se proslavio u mnogim junačkim podvizima,moćni kralj Gilgameš,vladar Uruka,zabrinut nad spoznajom sopstvene prolaznosti kreće u potragu za besmrtnošću.Na tom putu stiže i do boginje Sabitu i moli je za pomoć:

Moga mladog brata ,pustinjsku panteru,Enkidua,
moga mladog prijatelja,koji je sve učinio
da se uspnemo na Breg kedrova,da uhvatimo
i ubijemo nebeskog Bika,
da savladamo Humbabu što prebivaše u Šumi kedrova,
da u gorskim klancima ubijamo lavove;
mog prijatelja koji je sa mnom deliosve opasnosti i muke,
kojeg sam voleo,tako jako voleo - njega je stigla ljudska sudbina.

Dan i noć sam plakao za njim i nisam ga položio u grob.
Čekao sam i verovao da moj prijatelj mora oživeti
od mojeg glasnog dozivanja.
Sedam dana i sedam noći,ležao je tu kao zgažen crv.
Tražio sam život,ali ga više nisam našao.
Zato sam jurio pustinjom,sličan čoveku divljine.
Sudbina prijatelja,tako teško leži na meni.
Kako samo da to prećutim?Kako da se izjadam?

Moj prijatelj kojeg volim,postao je prah.
Enkidu,moj prijatelj,postao je kao blato zemlje.
Zar neću i ja morati da se smirim kao on i da ne ustanem doveka?
Tebe sada gledam Sabitu,
da ne bih gledao smrt,koje se bojim.

Boginja Sabitu odgovara Gilgamešu:

Gilgamešu,kuda žuriš? Život koji tražiš - nećeš naći.
Kada su bogovistvorili ljude,
smrt su odredili za njih,a život zadržali za se.
Zato ,jedi i pij Gilgamešu,
napuni svoje telo,dan i noć samo se veseli!
Neka ti je svaki dan radosna svetkovina!
Veseli se dan i noć uz harfu,frulu i ples!
Obuci čistu odeću,operi i pomaži svoju glavu
i okupaj telo u svežoj vodi.
Veselo gledaj decu koja te hvataju za ruke !
Raduj se u zagrljaju žene !
zato se vrati u Uruk,u svoj grad,kao slavljen kralj i junak!

Ovo je najveće i najznačajnije delo vavilonsko-asirske književnosti,čiji najstariji motivi datiraju još iz sumerskog vremena,a sadržajno,može se razdvojiti na dva dela.U prvom delu se priča o prijateljstvu kralja Gilgameša i Enkidua - čoveka nemrljive snage koji je odrastao u prirodi sa divljim životinjama - od prve do sedme ploče.Drugi deo epa posvećen je dogadjajima nakon smrti Enkiduove,prepun je opisa Gilgamešove žalosti zbog smrti prijatelja,njegovog straha od smrti i potrage za besmrtnošću - od osme do dvanaeste ploče.
Iako je ,formalno posmatrano,ovaj ep vrlo jednostavan i stilski siromašan,on pripada velikim književnim delima čovečanstva,jer se u njemu s jedne strane susreću motivi koji će biti razradjivani u biblijskoj i grčkoj mitologiji kao na primer,čovek napravljen od gline i oživljen,zmija koja krade besmrtnost,veliki potop,silazak u podzemlje (had),neki od Gilgamešovih podviga su preteča mita o Heraklu.S druge strane nalazimo,bez obzira na pesimističkom stavu i nesretnom završetku divne primere upornosti u traženju odgovora na osnovna pitanja života i smrti koja su valjda oduvek mučila čoveka.
Moglo bi se reći da je Gilgameš jedno od prvih filozofskih dela.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Prva ploča

Ovo je pevanje o Gilgamešu,kralju grada
Uruka,silnom i neukrotivom junaku koji čini mnoga dobra dela,
ali i zla.Na molbu naroda upućenu bogovima da ga spasu od
Gilgameša,kao neukrotive napasti,bog neba Anu zapoveda
da boginja Auru stvori junaka koji će moći da se suprotstavi Gilgamešu.Ona načini junaka od blata i pljuvačkom ga oživi i da mu ime Enkidu.Enkidu živi u stepi.Otac jednoga lovca daje savet sinu da ode u grad i da se požali Gilgamešu,i da traži da Enkiduu daju mladu ženu s kojom će se vratiti u stepu kako bi zavela Enkidua koji je snažan i silan.Tako on i postupi.Ona Enkiduu priča o velikom Gilgamešu i poziva ga da sa njom podje u grad.

Druga ploča:

Enkidu obučen u novo ruho,kosmat i ogroman
stoji pred hramom i nikoga ne pušta unutra.Narod mu se divi i
klanja.Dolazi do borbe izmedu njih dvojice.Gilgameš pobedjuje-on
i Enkidu postaju prijatelji.Gilgameš poziva Enkidua da zajedno podju
u Kedrovu šumu i da ubiju strašnog Humbabu,koji je uvredio Šamašaboga ,boga sunca.

Treća ploča:

Enkidua uvode u kraljevu palatu punu sjaja i raskoši ali on jadikuje za slobodom u stepi i životinjama.
Enkidu beži u stepu,a za njim u potragu kreće Gilgameš.Zajedno se vraćaju u grad Uruk.
Enkidu sanja da preobražen u pticu pada sve dublje i dublje,gde
ljudima ne treba svetlo,gde se hrane samo prahom.Gilgameš sluti
nesreću i prinosi bogovima darove,a to isto savetuje i Enkiduu.

Četvrta ploča:

Šamaš,bog sunca šalje dva prijatelja da ubiju
strašnog Humbabu,jer ga je uvredio.Oni dolaze do Kedrove
šume iza koje se nalazi Breg bogova.Ubijaju Humbabinog
čuvara šume.Opisani su strah i ulazak u šumu.


Peta ploča:

Opis dugog putovanja kroz šumu;odmor i
Enkiduov san.San je po Gilgamešovom tumačenju povoljan:
predskazuje pobedu nad Humbabom.Boginja Irnini ih opominje
da se ne sme ići na Breg bogova,jer tamo ljudi ne zalaze i
savetuje ih da se vrate u grad Uruk.Dva junaka vraćaju se u grad
noseći Humbabinu glavu.

Šesta ploča:

Dat je opis svetkovina u gradu Uruku povodom
pobede nad Humbabom.Gilgameš je u svečanom i svetlom ruhu.
Ištar,boginja ljubavi se zaljubljuje u njega,ali on ne prihvata tu
ljubav zbog mnogih njenih podlosti prema onima koje je zavela.
Ona,ljuta stupa pred oca,Anua i traži osvetu:da bog Anu stvori
nebeskog bika koji ce ubiti Gilgameša.Gilgameš i Enkidu se bore protiv bika,pobeduju i proslavljaju.

Sedma ploča:

Enkidu sanja da ga je zgrabio strašni orao i odneo u visine,a onda je padao i ležao razmrskan na tlu.
Gilgameš tumači san kao nagoveštaj nesreće.


Osma ploča:

Enkidu se razboleva i umire.Gilgameš je šest dana jadikovao nad njim.Sahranjuje Enkidua,a zatim očajan
luta stepom.Gilgameš susreće lovca i ispoveda tugu zbog nestanka prijatelja.

Deveta ploča:

Gilgameš,zbog straha od smrti,ide na put da
pronadje praoca Utnapištima i od njega dobije lek za vecni život.
Susreće se sa divovima,koji čuvaju nebesku kapiju,prolazi kroz sunčevu kapiju,ide kroz tamu,a zatim prema
Vrtu bogova.Bog sunca Šamaš ga upozorava da život koji traži nikad nece naći i da ide u Vrt bogova,kod Siduri
Sabitu ,boginje koja čuva stabla života i ulaz u Vrt bogova.

Deseta ploča:

Susret boginje Sabitu i Gilgameša.koji joj ispoveda svoju tugu i bol,strah od smrti.Boginja mu govori o besmrtnosti
bogova i smrtnosti ljudi i o tome kako treba živeti,jesti,piti i radovati se.Boginja ga upućuje na kormilara Ur Šanabija,
da ga preveze preko Vode smrti.Gilgameš nalazi praoca Utnapištima i priča mu o svom bolu i jadu,o nameri da pronadje
eliksir za večni život.Utnapištim govori o smrtnosti svakog bića.

Jedanaesta ploča:

Gilgameš postavlja pitanje praocu kako je
stekao besmrtnost.Praotac priča o potopu,o volji bogova da se
spase ;o ladji i svim stvorovima koje je uneo u ladju;priča o velikoj
vodi.Opis potopa odgovara opisu potopa u Bibliji;kad Noje pravi
ladju i spasava sve vrste bića,da se još jednom obnovi svet.
Praotac Utnapištim upućuje Gilgameša u tajnu večnog života;
da na dnu mora potraži travku protiv smrtnosti.Gilgameš dolazi
do slatkovodnog mora,roni i nalazi čudotvornu travku.Dok se
Gilgameš kupa u jezeru,zmija mu odnosi travku.Razočaran,
Gilgameš se vraća u Uruk sa svojim pratiocem Ur Šanabijem
kojem obećava kuću i bezbrižan život.


Dvanaesta ploča:

Gilgameš je uplašen.Zahteva od sveštenika i čarobnjaka da mu prizovu Enkiduov duh,da ga pita za sudbinu mrtvih.Gilgameš dolazi do podzemlja pred boginju Ereškigal,koja upravlja podzemnim svetom.Ona poziva Enkiduovu senu.Enkidu mu govori o poražavajućoj istini. Gilgameš se vraća u svoj grad i tada smrt dolazi i po njega.

Прва плоча

Све је видео он, господар земље.
Упознао је свакога и свачије знање и дело,
Све је разумео.
Видео је живот и рад људи.
Изнео је на светло тајне и скривене ствари.
Мудрост, као понор дубока, била му је јасна.
Донео је вести из времена пре великог потопа.
Другим путем ишао је у даљину.
Мучно је било дуго путовање и тегобна вожња.
Сву муку дао је патник написати клиновима.
У тврдом камену уклесана су сва дела
И све патње.
Гилгамеш, победносни јунак,
Саградио је зид око Урука.
Високо као брег диже и свети храм
У утврђеном граду.
Чврсто, као од туча, лежи насути темељ.
Под заштитом узвишене куће,
У којој пребива бог са неба,
Далеко се пружа житница града,
Прекрасно спремиште.
Сјајном белином блиста у светлу
Краљевска палата.
Цео дан стоје стражари на бедемима,
А и ноћу бдију ратинци.

Само једна трећина Гилгамеша је човек,
А две трећине је бог.
С дивљењем и страхом
Гледају грађани његов лик,
По лепоти и снази
Никада му нису видели равног.
Лава тера из свог склоништа,
Хвата га за браду и пробада.
Дивљег бика лови брзином
И снагом свог лука.
Његове речи и говор у граду су закон.
Сину је важнија краљева воља
Него очева жеља
Чим син постане човек
У служби је великог пастира
Као ратник и ловац, чувар стада,
Надзорник градње и писар
Или слуга светог храма.
Гилгамеш, човек бола и радости,
Није уморан.
За њега, јакога, дивнога, мудрога,
Морају да раде и млади и стари,
Моћни и незнатни.
Уруков сјај треба да сија
Пред свим градовима земље.
Гилгамеш не пушта љубавницу њеном драгом,
Ни кћерку силнога њеном јунаку.
Њихово јадиковање допире до великих богова,
Богова неба, господара светога Урука:
"Ви сте створили моћног дивљег бика
И брадатог лава,
Гилгамеш наш кнез јачи је од њих.
Нећете наћи њему равнога.
Силна је његова моћ над нама.
Не пушта љубавницу њеном драгом,
Ни кћерку јунака њеном мужу."
Њихово јадиковање чуо је Ану, бог неба.
Он позове богињу Аруру,
Богињу вешту обликовању.
"Ти си Аруру створила људе и животиње
Заједно са Мардуком јунаком.
Створи сада лик који би био сличан Гилгамешу,
Биће које би било као он,
Но не само пустињска животиња.
Нека дође затим тај силни у Урук.
Нека се бори са Гилгамешом,
А тада буди спокојан Уруче!"
Кад то чу Аруру, створи у мислима биће
Као што је желео Ану, бог неба.
Она опра руке, узе блато
И обложи га својом божанском,
Мајчинском пљувачком.
Обликова Енкидуа, створи јунака
Оживљеног крвљу и дахом
Борбеног бога Ниниба.
Сада он стоји сам у степи,
Длакав по целом телу.
Као у жене таласа му се дуга коса,
Пружа се као пшеница.
Ништа не зна он о земљи ни о људима.
Крзнима је одевен као Сумукон,
Бог њива и стада.
Са газелама једе траву по пољу.
Са стоком пије на заједничком појилу.
Са мноштвом животиња гура се у реци.
На том појилу неки ловац постави замке.
Енкиду се супротстави том човеку,
Који је долазио да поји своју стоку.
Једног дана, па и другог, и трећег
Стоји Енкиду претећи му на појилу.
Ловац га опази и дуго гледа нетремице.
Са стоком се враћа натраг у тор.
Спопада га срџба,
Унезверена и мрачна лица виче од бола.
Бол обузе његово срце, јер се уплашио.
Енкиду му се причинио као чудовиште из планине.
Ловац подиже глас и рече свом оцу:
"Оче неки је човек дошао из далека, са планине,
Чини се као да је потомак Ануа.
Силна је његова снага,
Непрестано лута по степи,
Заједно са животињама стоји на нашем појилу.
Страшан је његов лик,
Не смем му се приближити.
Засуо је јаму за хватање коју сам ископао,
Покидао је замке које сам поставио.

Тако су ми измакле из руку
Све пољске животиње.»
Отац рече сину, ловцу:
"Иди у Урук Гилгамешу
Говори му о неустрашивој снази дивљега.
Измоли за себе младу жену,
Која се посветила Иштари,
Богињи љубави,
И одведи је са собом.
Кад стока дође на појило,
Жена она збаци са себе своју одећу
Да би он узео бујност њеног тела.
Кад је угледа приближиће јој се,
Тако ће се отуђити стоци
Која је са њим расла по пољу."
Ловац саслуша очеве речи и отиде.
Упути се према Уруку, уђе кроз капију,
Стане пред краљева врата
И пред краљем паде ничице.

Тада подиже руку и овако рече Гилгамешу:
"Неки је човек дошао из далека, са планине,
Његове снаге су силне као војска небескога бога.
Велика је његова моћ у целој степи.
Непрестано лута по пољу,
Ноге су му стално са стоком на појилу.
Страшно га је гледати.
Не смем да му се приближим.
Он ме спречава да копам јаме, да полажем мреже
И постављам замке.
Затрпао ми је јаме,
Раздерао мреже
И покидао замке.
Тако су ми измакле из руку
Животиње мога поља."
Гилгамеш рече њему ловцу:
"Иди само, мој ловче,
Поведи са собом младу жену
Из светог Иштариног храма.
Одведи му је.

Кад он дође са животињама на појило,
Нека она збаци са себе одело,
Да би узео бујност њеног тела.
Кад је угледа он ће јој се приближити.
Тако ће се он отуђити стоци
Која је расла са њим у пољу."
Ловац саслуша његову реч и оде.
Доведе младу жену из Иштариног храма.
Они пођоше и гоњаху мазгу најкраћим путем.
Трећег дана стигоше
И обретоше се на одређеном пољу.
Ловац и жена спустише се на тло
Недалеко до појила.
Један дан, па и други дан
Задржаше се на истом месту.
Стока долази и пије на појилу.
Водене животиње се гурају у реци.
Ту је и он, Енкиду, снажан потомак неба.
Са газелама једе траву,
Са стоком заједно лоче воду.

Живо се гура с мноштвом у води.
Погледа га света жена,
Њега, човека пуног снаге,
Дивљег момка, човека с планине.
Он хода преко поља, мотри унаоколо,
Приближава се.
“Ту је он, жено! Откриј своје груди,
Откриј брежуљак радости
Да би узео бујност твога тела!
Не чекај дуже, погледај његову радост!
Кад те угледа, он ће ти се приближити.
Узбуди пожуду у њему,
Примами га у замку жене!
Отуђиће се својој стоци,
Која је расла с њим у пољу.
Његова ће прса чврсто на теби почивати!”
Тада жена открије своје груди,
Открије брежуљак радости
Да би он узео бујност њеног тела.
Она не оклеваше и опази његову пожуду.
Спусти своју одећу,
А он је угледа и баци на земљу,
Узбудила је пожуду у њему,
Примамивши га у замку жене.
Чврсто су почивала његова прса
На светој службеници божијој.
Били су сами.

Шест дана и седам ноћи
Упознавао је Енкиду жену,
Сјединивши се са њом у љубави.
Засићен бујношћу њеног тела,
Подиже Енкиду лице и погледа по степи.
Погледом је тражио животиње
Тек што су га угледале,
Газеле у трку побегоше.
Пољске су животиње узмицале пред њим.
Чуђење обузе Енкидуа.
Мирно је стајао као прикован.
Окрену се жени и седе до њених ногу.
Поледа је у очи, и кад она проговори,
Његове је уши слушаху:
“Енкиду, ти си леп, ти си као бог!
Зашто хоћеш да јуриш
С дивљим животињама по пољу?
Пођи самном у Урук,
У град опасан бедемима.
Дођи у свети храм,
Пребивалиште Ануа и Иштаре!

Дођи у сјајну кућу
У којој станује Гилгамеш,
Примеран јунак.
Снажан као дивљи бик, он моћно влада,
Њему равног нећеш наћи у народу.
Тако му рече,
А он се обрадова ономе што је чуо.
Енкиду рече њој, службеници Иштариној:
“Устај, жено моја!
Води ме у свето пребивалиште Ануа и Иштаре,
Тамо где борави Гилгамеш,
Примеран јунак,
Где влада он, дивљи бик,
Силан међу људима!
Хоћу да га изазовем на борбу,
Звонким гласом зваћу јакога,
Објавићу усред Урука:
“И ја сам силан!”
Тако ћу ући и променити судбину.
Родио сам се у степи,
Снага је у мојим удовима!
Сопственим ћеш очима гледати шта чиним.
Ја знам како ће се све догодити.”
Жена и Енкиду дођу до града
И уђу кроз капију.

Шарени су ћилими прострти по улицама.
Људи ходају у белим оделима
И с врпцама око главе.
Из даљине брује харфе и звуче фруле.
Свечаност је светковала дању и ноћу.
Лепо развијене девојке,
Пуне живота у свим удовима,
Играју пролазећи.
Кличући дигоше јунаке из њихове одаје.
Света жена улази прва у Иштарин храм.
Из светилишта узима свечано одело.
Сјајним оделом кити Енкидуа,
Крепи га хлебом и вином са олтара богиње.
Приближује му се једна посвећена и видовита
И рече му овако:
"Енкиду,
Нека ти велики богови подаре дуг живот!
Хоћу да ти покажем Гилгамеша,
Човека бола и радости.
Треба да га видиш и да му погледаш лице,
Као сунце сјаји му око.
Од мишића, тврдих као туч,
Једар је високи стас.
Његово је тело пуно укроћено сувишне снаге.
Није уморан ни дању ни ноћу.

Изазива страх као Адад, бог олује.
Шамаш, бог сунца, милостив је Гилгамешу.
Еа, бог дубине, подарио му је мудрост.
Божанско тројство изабрало га је за владара
И просветлило му је памет.
Пре но што си сишао са планине
И дошао из степе,
Већ те је слутио Гилгамеш.
Сањао је чудан сан у Уруку.
Пробудио се из сна,
Причао је мајци сан и рекао:
“Мајко, ове сам ноћи видео необичан сан.
Звезде су стајале на небу.
Тада оне падоше на мене као сјајни ратници.
Војска је била као један човек.
Покушао сам га подићи,
Али био ми је претежак.
Покушао сам да га отргнем,
Али га нисам могао ни помаћи.
Људи са Урука су стајали
И посматрали призор.
Сагибали су се и љубили му ноге.
Тада сам га притиснуо као жену,
Преврнуо тако да сам лежао на њему

И баци га к твојим ногама.
Ти си га примила за сина
И ставила уза ме као брата.”
Ришат, господарица мајка,
Зна да тумачи снове
И објасни овако сину, кнезу:
“То што си видео звезде на небу
И како је Ануова војска пала на тебе
Као један човек,
Ти га хтео подићи, но беше ти претежак,
Хтео га стрести, а ниси могао,
То што си га притиснуо као жену
И бацио ка мојим ногама,
А ја га примила као сина,
То значи: доћи ће један јаки.
Као мноштво ратника силне су његове снаге.
Изазваће те на борбу,
Бориће се са тобом,
Над њим ће бити твоја рука,
Лежаће до мојих ногу.
Узећу га за сина,
Биће ти као брат.
Друг ће ти бити у борби,
Биће ти пријатељ.”
Погледај, Енкиду, то је сан
И тумачење господарице и мајке.”
Тако је говорила посвећена и видовита,
А Енкиду напусти узвишену Иштарину кућу.

Друга плоча

Енкиду прекорачи праг храма
И ступи на улицу.
Светина се зачуди
Кад угледа степског човека
Његово снажно тело
Надвисује све силне у граду.
Као таласи спушта му се дуга брада и коса.
“Јунак из Ануових брегова дошао је у град.”
Јунак из Урука препречује путу свету кућу.
Сва се војска скупила и наступа против њега,
Али је одбија његов претећи поглед.
Пред чудесном појавом клања се народ,
Пада му пред ноге и боји се као дете.
Као богу Гилгамешу је прострта постеља
Од ћилима у храму
Да се краљ сједини са самом Иштаром,
Богињом плодности.
Гилгамеш излази из свог двора
И приближује му се.
Енкиду стоји на дверима храма
И пречи му да уђе.
Као два рвача хватају се у коштац
На улазу свете куће,
И даље се боре на улици.
Као војска лежи Енкиду
Над пастиром земље.

Тада га овај стиште као жену
И преврну тако да је лежао изнад њега.
Подиже га и баци мајци пред ноге.
Диви се народ Гилгамешовој снази.
У очајној срџби виче на њега Енкиду.
Замршена је и усковитлана коса моћне главе.
Он је дошао са степе,
Па није познавао ни маказа ни бријача.
Енкиду се усправи и погледа противника.
Мрачно постаде његово лице
И тмуран његов изглед.
Руке му падоше на уморна бедра,
Очи му се напунише сузама.
Ришат господарица и мајка,
Ухвати га за руке:
“Ти си мој син, данас сам те родила.
Твоја сам мајка, а ово ти је брат.”
Енкиду отвори уста и рече Ришати Господарици:
“Мајко, ја сам у борби нашао брата.”
Гилгамеш му рече:
“Ти си мој пријатељ,
Бори се одсада уза ме!”
Да би заштитио кедрове
У далекој шуми богова,
Бел је поставио чувара Хумбабу
На страх људима.

Његов глас је као завијање олује,
Дахом његових уста шуми дрвеће,
Страшно хучи његово дахтање.
Свако ко залази у планину кедрова
Боји се страшног чувара шуме.
Ко год се приближи светом гају
Дршће целим телом.
Гилгамеш рече Енкидуу:
“Хумбаба чувар Кедрове шуме,
Увредио је бога Шамаша,
Судију духова и људи.
Постављен за чувара светих кедрова,
Не поштује никакве границе,
Излази на ужас људима.
Он чини да дрвеће шуми као урлање буре.
Сваког убија ко год се приближи.
И јакога руши његова рука.
Моје срце тражи да пронађем страшнога
И да га савладам.
Пријатељу,
Ми нећемо беспослено мировати у Уруку,
Нећемо рађати децу у Иштарином храму,
Поћи ћемо за пустоловинама
И јуначким делима.

С тобом ћу опет ловити по степи.”
Енкиду рече пријатељу Гилгамешу:
“Мора да је страшан Хумбаба, коме идемо.
Кажеш да је силан и снажан.
И ми треба да кренемо да се боримо с њим?”
Гилгамеш рече њему, Енкидуу:
“Пријатељу,
Хајдемо заједно до светог кедра,
Заједно ћемо се борити против Хумбабе
И убићемо непријатеља богова и људи!”