Borislav Pekić

Borislav Pekić



[You must be registered and logged in to see this image.]

Borislav Pekić rođen je 4. februara 1930. godine u Podgorici. Živeo je u Podgorici, Novom Bečeju, Mrkonjić - Gradu, Kninu, Cetinju i Bavaništu u Banatu. Od 1945. godine živeo je u Beogradu, gde je pohađao Treću mušku gimnaziju i maturirao 1948. godine. Od 1948. do 1953. je bio na izdržavanju kazne u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš kao pripadnik SDOJ. Bio je osuđen na petnaest godina strogog zatvora, ali je 1953. godine pomilovan.

Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta.

Radio je od 1958. do 1964. godine kao dramaturg i scenarista u filmskoj industriji i bio je autor je brojnih filmova. Prema njegovom tekstu Dan četrnaesti snimljen je film koji je predstavljao Jugoslaviju 1961. godine na filmskom festivalu u Kanu.

Prvi roman, Vreme čuda, objavljuje 1965. godine. Od 1971. godine živeo je i radio u Londonu.

Pekić je već Vremenom čuda izazvao veliko interesovanje široke čitalačke javnosti. Narednim knjigama svrstao se u vodeće i najplodnije jugoslovenske pisce. Nakon prve knjige objavio je portret Hodočašće Arsenija Njegovana (1970) za koji dobija NIN - ovu nagradu za roman godine, novelu Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana (1975), novelu Odbrana i poslednji dani (1977), sotiju Kako upokojiti vampira (Prva nagrada Udruženih izdavača 1977), i roman Zlatno runo, fantasmagoriju u sedam tomova (1978-1986, za koji dobija 1987. Njegoševu nagradu), a koji mnogi smatraju jednim od najznačajnijih savremenih proznih ostvarenja kod nas. Po mišljenju žirija ovaj roman je ušao u izbor deset najboljih romana napisanih od 1982. do 1992. godine. Žanr romanom Besnilo (1983) Pekić je iz istorijske tematike odstupio i sačinio delo sa elementima trilera koji se zbiva na jednom od najvećih svetskih aerodroma – londonskom Hitrou. To je svojevrsna apokaliptična vizija sveta u kojem živimo. Knjiga je doživela je brojna izdanja. Pored Zlatnog runa i Godina koje su pojeli skakavci i ovaj roman je ušao u selekciju deset najboljih romana u srpskoj književnost od 1982. do 1991, po mišljenju čitalaca. I u sledećem objavljenom antropološkom romanu 1999, Pekić je ostao na tragu te negativne, često fantastične utopije (nagrada godine za naučnu fantastiku 1985).

Krajem 1984. godine, u izdanju "Partizanske knjige", izašla su Pekićeva Odabrana dela u 12 knjiga, za koja je dobio nagradu Udruženja književnika Srbije. Časopis Književnost dodeljuje mu 1986. "Povelju" povodom četrdesetogodišnjice izlaženja časopisa. Isto tako, za epos Atlantida (1988 ), dobija "Goranovu nagradu".

Godine koje su pojeli skakavci (knjiga prva), prema anketi dva beogradska dnevna lista, proglašena je za najbolju knjigu u 1987. godini. Knjiga je u kraćem vremenskom periodu doživela tri izdanja. Drugi tom pod istim naslovom 1989. dobija nagradu za memoarsku prozu "Miloš Crnjanski". Zbirka gotskih priča Novi Jerusalim izdata je 1989. godine. Povelju "Majska rukovanja" za izuzetne stvaralačke rezultate na polju književnosti i kulture dobija 1990. od doma omladine "Budo Tomović" iz Podgorice.

Pisma iz tuđine (1987), Nova pisma iz tuđine (1989, nagrada Sent-Andreje "Jaša Ignjatović") i Poslednja pisma iz tuđine (1991. godišnja nagrada Grafičkog ateljea "Dereta" za najuspešnije izdanje te godine) spadaju u publicistički domen ovog pisca. Esejistička proza, Sentimentalna povest britanskog carstva, objavljena u izdanju BIGZ-a (1992), doživela je tri izdanja. Posthumno je dodeljena počasna nagrada izdavača ovom delu 1993. Potom je BIGZ objavio knjigu Vreme reči (razgovori s Pekićem, priredio Božo Koprivica, 1993.), Odmor od istorije (eseji, priredio Radoslav Bratić, 1993), roman Graditelji (1994.) koji je 1995. godine bio BIGZ-ov bestseler, kao i Rađanje Atlantide (komentari, priredila Ljiljana Pekić, 1996.) takođe bestseler ovog izdavača. Dnevničke zabeleške Skinuto sa trake (izabrao i priredio Predrag Palavestra, 1996), bile su na bestseler listi "Narodne knjige" 1997. godine. Prvi tom komentara za Zlatno Runo pod naslovom U traganju za Zlatnim Runom (priredila Ljiljana Pekić) štampan je 1997. godine.
Pekić je autor oko 30 dramskih dela za pozorište, radio, televiziju, emitovanih i igranih na našim i stranim radio - televizijskim stanicama i pozorišnim scenama. Između ostalih Generali ili srodstvo po oružju (1972; Nagrada za komediju godine na Sterijinom pozorju u Novom Sadu), 186. stepenik – (1982; Prva nagrada Radio Zagreba). Povodom Dana Radio televizije Beograd dodeljena mu je 1987. diploma za osvojenu I nagradu na konkursu u kategoriji radio-dramske emisije. Drami Kako zabavljati gospodina Martina dodeljena je prva nagrada na festivalima u Ohridu i Varni (1990). Sledi godišnja nagrada "Knjeginja Milica" od strane pozorišta u Kruševcu 1991. godine, a novembra 1991. godine dobio je plaketu "Pečat" Narodnog pozorišta u Beogradu za specijalne zasluge.

Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski.

Od 1968. do 1969. bio je član uredništva Književnih novina, a u 1990. učestvuje u uređivanju prvih brojeva obnovljenog opozicionog lista Demokratija, organa Demokratske stranke, čiji je bio jedan od osnivača, potpredsednik i član Glavnog odbora. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, član Krunskog saveta, potpredsednik PEN-a. Centar Beograd, član PEN-a Centar London, honorarni komentator srpskohrvatske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu. Bio je član Udruženja književnika Srbije, član Udruženja filmskih i član Udruženja dramskih umetnika Srbije. Posthumno ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena. Septembra 1997. dodeljena mu je Počasna plaketa od strane "Jugoslovenskog festivala Mojkovačke filmske jeseni" povodom 50. godišnjice Jugoslovenskog igranog filma.

Borislav Pekić je preminuo 2. jula 1992. godine u Londonu.

izvor:projekat rastko

[You must be registered and logged in to see this image.]

ŽANROVSKE IGRARIJE

Pre gotovo dve decenije, 1981.g. Borislav Pekić je napisao roman "Besnilo", koji će se pred jugoslovenskom publikom pojaviti 1983.g. Bio je to prvi od tri subverzivna romana ovog već priznatog i cenjenog autora; druga dva su "1999" i "Atlantida". Narečena subverzivnost ogleda se u činjenici da je Pekić posegao za žanrovskim, 'paraliterarnim' temama i strategijama, što je na velike muke stavilo većinu glavnotokovskih teoretičara i prikazivača tekuće produkcije jer se do tada nije dešavalo da jedan 'ozbiljan i uvažen' pisac skrene u, samo prezira dostojne, močvare kiča i šunda. Tako je Pekić nastavio s provociranjem učmalih i u tradiciju beznadežno zapletenih akademskih književnih krugova, što je podvig poštovanja vredan. "Besnilo" je, kao prvi udarac etabliranim krugovima, podnelo talas iznenađenja i neverice, posle kojih su sledile serije kritika u kojima su se njihovi autori trudili da, na svakovrsne, pa čak i akrobatske načine, pronađu vrhunske dubine ovog romana i tako opravdaju pisca svrstanog u 'svoj' tabor. Ni glasovi neodobravanja romana nisu delovali ubedljivije a sličan utisak odavali su i 'umereni' prikazi. Rečju, gotovo niko ko se poduhvatio analize "Besnila" nije se proslavio.
Vremenska distanca dozvoljava, čini se, danas, širi pogled na ovaj književni slučaj. Pekić je u više navrata, direktno ili prema svedočenjima svojih prijatelja, pozitivno govorio o tzv žanrovskim delima i piscima, najčešće pominjući Stivena Kinga, 'kralja horora', što svedoče da ga je ova vrsta proze intrigirala, odnosno da ju je čitao bez apriornih predrasuda (za razliku od ovdašnjih pisaca i kritičara koji je nisu čitali ali su imali negativan stav o njoj). Stoga je sasvim razumljivo što je Pekić prihvatio ponudu jednog američkog izdavača da napiše žanrovski roman. Naravno, da bi se taj posao valjano obavio trebalo je, osim sakupljanja građe, dobrano proučiti samu tehnologiju stvaranja takvih romana. Jer, u pitanju je rabota podložna precizno razrađenim pravilima. Knjiga nosi odrednicu "žanr-roman" i u njoj nalazimo teme-elemente pre svega Horror i Science Fiction žanrova uz dodatke špijunskih i krimi žanrova. No, osnovni žanr po kome je "Besnilo" pravljeno, pa u sebe upija ostale, je - bestseler žanr koji je od pomenutih razlikuje po većoj krutosti svojih zakona. 'Uobičajeni' SF, Horror, špijunski ili krimi proizvod može odstupati od obrazaca žanra, što će, možda, odbiti deo publike ali i pridobiti neku drugu, te će, sve-u-svemu, prodaja biti solidna; ali takvo eksperimentisanje u bestseler zoni je neoprostivo i oprobanim igračima ovog 'sporta' na pamet ne pada da se njime bave pošto je vrlo lako ispasti iz prve lige i ovako određene varlivim modnim trendovima (poneki od autora sa dobrim rejtingom mogu sebi da dozvole 'incidente', samo što tada takve knjige idu u manjim tiražima pa se za njima stvara veštačka nestašica kod fanova).
Bestseler, dakle, u startu mora da bude jasno pisan (previše stilskih egzibicija odbija prosečnog čitaoca), uzbudljiv (dosada navodi kupca da odbaci robu i, nezadovoljan, o tome obavesti svoje poznanike), pametan (šaka fakata iz manje poznatih ili egzotičnih oblasti daće čitaocu iluziju da pred sobom ima 'ozbiljno i poučno štivo' koje ga obrazuje; naravno ni u mudrovanju se ne sme preterivati), psihološki 'produbljen' (ubeđenje da je potrebno otkriti junakovu životnu priču, ma kako ona bila vulgarizovana - a jeste; dublje zadiranje u konstituciju ličnosti nije poželjno - ne sme se izneveriti jer konzumenti to shvataju kao šund koji oni, kao sredovečni pripadnici srednjeg društvenog sloja, preziru), i, konačno, idejno korektan (što će reći da se mogu 'proturati' teze o lošem uticaju države, civilizacije, o manipulacijama naukom ali uvek kao izuzeci za koje su krivi pojedinci pošto osnovni, pozitivistički stav prema svim civilizacijskim institucijama mora ostati nepokoleban obzirom da su upravo sredovečni konformisti potvrda ove istine).
U "Besnilu" su ispoštovani svi postavljeni zahtevi: priča o besnilu na Hitrou, zarazi, karantinu, borbi sa bolešću, otkrivanju njene prave prirode sa pripadajućim ludim naučnikom zaostalim iz nacističkog doba, uz dodatke dvostrukih i trostrukih špijunskih zavera, jednog (ne)savršenog zločina, tragične ljubavi i, na kraju, kremaciji aerodroma uz prigodno lamentiranje nad pravcima razvoja civilizacije i opstanku demona, ni u jednom trenutku ne odstupa od standardnog naboja akcija i ideja koje prosečni konzument može da proguta a da mu zalogaj ne zastane u grlu. Zarad (za)date svrhe tu su i udarne rečenice (tzv "panč lajn") na krajevima poglavlja, planirani rast tenzije, mnoštvo podataka (kako to rade Artur Hejli u romanima "Aerodrom", "Hotel", "Konačna dijagnoza", "Točkovi" ili Majkl Krejton u "Andromedinom soju" i "Komi", da pomenemo dela popularna u vreme nastanka "Besnila"), mnoštvo likova koji se pojavljuju samo da bi bili eliminisani (što je bio manir u tada kurentnom trendu romana o katastrofama, a "Besnilo" je i tu 'na liniji'; i Stiven King je koristio ovaj postupak uz neretka preterivanja 'izazvana' pravilom da je plaćen po broju napisanih reči), malo špijunaže (višestrukog zaplitanja kakve prijaju Forsajtu ili Ladlamu ali i sa umornim, tužnim obaveštajcima kakvih ima u Le Kareovim knjigama). Mala odstupanja od standarda mogu se videti u podudaranju ideja pisca i terorista ili u uvođenju mitološkog nivoa sa Gabrijelom, Velikom Zveri i Harmagedonom, ali je u pitanju tek minimalno iskrivljavanje šablona. Čak i dužina romana, upravo onakva kakva se traži, svedoči o Pekićevoj marljivosti; no, upravo je preveliki obim teksta bio razlog što se roman nije pojavio na američkom tržištu; umesto traženih 200 strana Pekić je napisao 400 a nije bio voljan da delo skraćuje. Da je tretiran kao provereni autor bestselera a ne kao početnik Pekić ne bi imao te probleme (i Kingu su prve romane kratili i prepravljali već prema obimu sredstava koje je izdavač želeo da uloži u projekat).
Da li bi "Besnilo", da je izašlo na 'teren', postalo bestseler pitanje je bez odgovora. Uprkos trudu i kalkulacijama, ćud kupaca ne može se u potpunosti predvideti. Mnoštvo autora nenadano uleti na vrhove lista prodaje i još brže netragom nestane (setimo se Benčlijevih "Čeljusti" po kojima je snimljen film "Ajkula"). Retki su pisci koji uspeju da se održe duže vremena u prvoj postavi (ni King ne uspeva uvek, uprkos moćnoj reklami; jedan od retkih starosedelaca na listama je Din Kunc koji izvanredno predviđa trendove i prilagođava se, pišući jedne ezone SF, druge Horror, treće melodrame...) Dakle, ako proizvod ne stigne na tržište ne može se nagađati da li bi se i kako prodavao, bez obzira na njegove kvalitete. No, ako već nije napravio posao u svetu, Pekić je "Besnilom" napravio ršum na ovdašnjoj knjiženoj sceni jer se odvažio da napiše ovakvu knjigu i potpisao je punim imenom i prezimenom, čime je počinio dvostruko 'bogoluljenje': ne samo što je, umesto 'večnim vrednostima', pažnju poklonio industrijskoj potrošnoj robi (a bestseler to jeste jer svake godine stižu novi a stari, upotrebljeni padaju u zaborav) nego je to i javno priznao i stavio na uvid (varijanta da je roman napisao zbog para ali pod pseudonimom još bi bila prihvatljiva, uz objašnjenje da se naš pisac u inostranstvu mora snalaziti na svakojake načine). Ipak, provereni buntovnik Pekić nije se dao zbuniti niti je bio voljan da pravi kompromise, potvrđujući time svoje stalno opiranje učmalosti i nepokoravanje nametnutim autoritetima i vrednosnim skalama.
Ilija Bakić

izvor:art-anima

Čkola za političare

Sabrana pisma iz tuđine

Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010,

34. Ško­la za po­li­ti­ča­re, ili po ju­tru se dan po­zna­je

Ima jed­na do­sad­na po­slo­vi­ca ko­ja mi je za­gor­ča­va­la mla­dost. Ona gla­si: „Po ju­tru se dan po­zna­je.“ Na en­gle­ski je ne­pre­vo­di­va. Ov­de se dan ret­ko za­vr­ša­va ka­ko je po­čeo. Bal­kan­ski da­ni su do­sled­ni­ji. Ve­če se dr­ži ju­tar­njih obe­ća­nja. Je­di­no su nam isto­rij­ski da­ni neš­to ne­po­u­zda­ni­ji. I le­po kad nam sva­ne, ru­žno nam se smr­ka­va. Bio sam lenj i ne­po­slu­šan. Sa­da sam, s istim is­ho­dom, vre­dan i po­slu­šan. Neo­prav­da­nost po­slo­vi­ce u mom slu­ča­ju do­puš­ta mi da i na tu­đa ju­tra, tu­đe mla­do­sti, gle­dam s na­dom ko­ju po­slo­vi­ca po­ri­če. Či­nje­ni­ca da je ne­ko u de­se­toj po­bio ro­di­te­lje ne zna­či da će u pe­de­se­toj ubi­ti i de­cu.

Či­nje­ni­ca da je ne­či­ja in­te­li­gen­ci­ja u de­se­toj bi­la na ni­vou pa­pra­ti ne zna­či da se u pe­de­se­toj, kad se po­sta­ne dr­žav­nik, ne­će raz­vi­ti ba­rem do pa­me­ti me­so­žder­ske bilj­ke. Či­nje­ni­ca da se u de­se­toj sla­bo ra­ču­na­lo ne zna­či da se u pe­de­se­toj ne­će do­bro kra­sti. Či­nje­ni­ca da smo u de­se­toj la­ga­li jer laž od isti­ne ni­smo raz­li­ko­va­li ne zna­či da u pe­de­se­toj ne­će­mo la­ga­ti sa­mo za­to što sa­da isti­nu zna­mo. Mla­da­lač­ka se­bič­nost u de­se­toj, kad do pe­de­se­te stig­ne­mo, ne mo­ra se pre­tvo­ri­ti u sta­rač­ki ego­i­zam; mo­že po­sta­ti i ono što će­mo sad gor­do zva­ti – ra­zu­mom.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Jed­nu od idu­ćih emi­si­ja po­sve­ti­će­mo en­gle­skom obra­zo­va­nju, po­ma­lo u stra­hu da ne­će­mo bi­ti shva­će­ni. Iz dva raz­lo­ga: što En­gle­zi još ne­ma­ju evrop­sko obra­zo­va­nje, i što mi ne­ma­mo vi­še – ni­ka­kvo. Ovaj put, me­đu­tim, go­vo­ri­će­mo o mo­ral­nom aspek­tu obra­zo­va­nja, či­ji mo­del ne od­re­đu­ju sa­mo ško­la i po­ro­di­ca, već, na­ro­či­to ako je o po­li­tič­kom mo­ra­lu reč, za­jed­ni­ca u ko­joj se ži­vi i od ko­je se uči.

Grč­ki po­lis, ru­di­men­tar­ni ob­lik an­tič­ke dr­ža­ve, bio je i ško­la gra­đan­stva. On je for­mi­rao Gr­ka, čo­ve­ka i gra­đa­ni­na. On ga je učio mo­ra­lu i po­gle­du na svet. Da­nas bi sva­kog pri­seb­nog čo­ve­ka, Joh­na kao i Ži­vo­ra­da, uža­snu­la vest da ga za­jed­ni­ca još uvek for­mi­ra, i da je nje­gov druš­tve­ni mo­ral ma­nje stvar nje­go­ve slo­bod­ne vo­lje, a vi­še vra­ća­nje druš­tvu – me­re za me­ru.

Ne­dav­no sam upo­znao mla­du na­du ov­daš­nje stran­ke. Poš­to je odr­ža­la vi­še bli­stav no bi­star go­vor o ča­ri­ma i pred­no­sti­ma de­mo­kra­ti­je, ne­po­gre­ši­vo­sti slo­bod­nog na­rod­nog ra­zu­ma i vi­so­kim mo­ral­nim oba­ve­za­ma po­li­ti­ke, pri­vat­no mi je ta na­da re­kla: da je glav­na pred­nost de­mo­kra­ti­je u to­me što je ne­po­sti­zi­va, da mu, dok svoj ra­zum ima, ni­či­ji dru­gi ni­je po­tre­ban, da je po­li­ti­ka nu­žno naj­ne­mo­ral­ni­ji ob­lik jav­ne de­lat­no­sti i da je sva­ki po­li­ti­čar od za­na­ta, shod­no to­me, jed­no­vre­me­no pro­iz­vo­đač ko­nop­ca za ve­ša­nje i dže­lat. Bu­du­ći mi­ni­star je po­tom od­ju­rio na dru­gi zbor. Ostao sam za­do­vo­ljan. Sad sam bar znao šta me oče­ku­je.

U En­gle­skoj. A u mo­joj ze­mlji? Pre­pri­ča­ću uzo­rak na­šeg po­li­tič­kog mo­ra­la iz be­o­grad­skog NIN-a od 13. apri­la 1986, pa su­di­te sa­mi. Na vest o ras­pi­si­va­nju li­ci­ta­ci­je za na­še atom­ske cen­tra­le, ko­ju smo u proš­loj emi­si­ji na­zva­li „ju­go­slo­ven­skim mo­ral­nim Čer­no­bi­ljem“, po­ja­vi­le su se an­ti­nu­kle­ar­ne pe­ti­ci­je gra­đa­na, ali su uče­ni­ci biv­še Pr­ve be­o­grad­ske gim­na­zi­je obo­ri­li sve ju­go­slo­ven­ske pe­ti­ci­o­naš­ke re­kor­de. Nji­hov je pro­test pot­pi­sa­lo 70.000 sred­njoš­ko­la­ca Sr­bi­je. Ovim za­vr­ša­vam lep­ši deo pri­če. Ple­me­ni­tu na­du osta­vljam na vra­ti­ma po­li­ti­ke, i ula­zim u nje­nu ma­nje ple­me­ni­tu re­al­nost.

Zna­ju­ći za ani­mo­zi­tet vla­sti pre­ma ini­ci­ja­ti­va­ma gra­đa­na ko­je od nje ne po­ti­ču, or­ga­ni­za­to­ri sred­njo-
š­kol­skog an­ti­nu­kle­ar­nog pro­te­sta tra­že za svo­ju ak­ci­ju, i do­bi­ja­ju je, sa­gla­snost vi­šeg omla­din­skog vođ­stva. Na ne­vo­lju, do­la­zi do omla­din­skih iz­bo­ra. Či­me se po­no­vo do­ka­zu­je da su iz­bo­ri či­sta ne­sre­ća i da bi bez njih svi­ma bi­lo bo­lje. (Na­ma sva­ka­ko. Bar bi­smo pre­va­re­ni bi­li sa­mo jed­nom, a ne vi­še pu­ta.)

U sva­kom slu­ča­ju, no­vim funk­ci­o­ne­ri­ma na po­čet­ku ka­ri­je­re ni­je se svi­de­lo da od­mah ima­ju pro­ble­me, prem­da, opet, ne vi­dim zaš­to bi u de­mo­kra­ti­ji vo­lja na­ro­da bi­la pro­blem, kad je pra­vi pro­blem uvek u nje­nom od­su­stvu, te su na­jed­nom iz sve sna­ge preg­nu­li da već odo­bre­nu ak­ci­ju za­u­sta­ve. „Čak i lju­di ko­ji su nam apla­u­di­ra­li i di­za­li nas u ne­be­sa“ – ka­že mla­di ini­ci­ja­tor an­ti­nu­kle­ar­ne ak­ci­je A. K. – „sa­da su nam go­vo­ri­li da smo po­gre­ši­li. Svi su po­če­li da pe­ru ru­ke.

Bi­lo je pret­nji da ću u za­tvor i da će mi ro­di­te­lji bi­ti ot­puš­te­ni s po­sla, a da će se svi pot­pi­si spa­li­ti.“ Za­vr­ša­vam na­vod­ni­ce za­di­vljen ljud­skim pro­gre­som, jer ne­kad bi sa svo­jim pot­pi­si­ma go­re­li i pot­pi­sni­ci. Ova­ko ne go­ri niš­ta. Čak ni obra­zi omla­din­skih funk­ci­o­ne­ra – od sti­da.

Kraj pe­ti­ci­je gla­si: „Ko su lju­di ko­ji to pla­ni­ra­ju i da li su sve­sni da, ka­da se mi bu­de­mo su­sre­ta­li s pro­ble­mi­ma ko­je će nam nu­kle­ar­ke do­ne­ti, oni ne­će bi­ti ži­vi?“ Za­sad, me­đu­tim, oni su i te ka­ko ži­vi. Onaj ko­ji je je­dva živ ostao – ini­ci­ja­tor je pe­ti­ci­je.

Poš­to je živ, mo­žda bi va­lja­lo da u ne­koj no­voj pe­ti­ci­ji pi­ta svo­je omla­din­ske vo­đe ka­kav je to dvo­li­čan mo­ral, ku­po­pro­daj­na čast i sa­mo­ži­va pa­met, što in­te­re­se vla­sti­te ka­ri­je­re sta­vlja iz­nad svih dru­gih, i da li su sve­sni da, kad se ini­ci­ja­tor bu­de sre­tao s pro­ble­mi­ma ko­je će ta­kav mo­ral ne­sum­nji­vo do­ne­ti, oni vi­še ne­će bi­ti me­đu ži­vi­ma.

Ali bi­će živ ini­ci­ja­tor pe­ti­ci­je A. K. i nje­go­vi dru­go­vi. Mo­žda će i on bi­ti omla­din­ski funk­ci­o­ner i po­ten­ci­jal­ni mi­ni­star. Ka­kav, za­vi­si od ko­ga je mo­ral učio. Ako ga je na­u­čio od se­be, ako ga je iz svo­je mla­do­sti po­neo, ne­če­mu se još i mo­že­mo na­da­ti. Ako ga je učio od svo­jih omla­din­skih pret­hod­ni­ka, sla­bo nam se pi­še.

Na mo­ju sre­ću, ja sam bez­be­dan. Dok ne­ko od njih po­sta­ne mi­ni­star ko­ji će od­lu­či­va­ti o me­ni i mom na­ro­du, ja ću već bi­ti mr­tav.

Ali na­rod ne­će. Ne mo­že se ta­ko la­ko iz­vu­ći kao ja.

izvor:borislavpekic

Englezi i četiri paradoksa

Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić.

32. En­gle­zi i če­ti­ri pa­ra­dok­sa

Go­vo­re­ći o fran­cu­skom ka­rak­te­ru – po­sao ne­za­hva­lan za na­ci­ju ko­ju mo­že­te po­de­li­ti na ono­li­ko Fran­cu­za ko­li­ko ih ima – Da­ni­nos je re­kao da pro­se­čan Fran­cuz ga­ji ve­li­ko poš­to­va­nje pre­ma za­ko­nu, ali još ve­će pre­ma advo­ka­tu ko­ji će mu po­mo­ći da ga za­o­bi­đe. Pa­ra­doks je pri­vi­dan. Još ni­sam sreo čo­ve­ka ko­ji po­rez bez rop­ta­nja pla­ća. Ako je ra­zu­man, pri­zna­će da je po­rez neo­p­ho­dan, ako ni za šta dru­go, ono da auto­mo­bil ne bi vo­zio ur­vi­na­ma i pla­ćao oru­ža­ne na­jam­ni­ke ko­ji bi ga spro­vo­di­li uli­com.

No, da ne­sra­zmer­no mno­go pla­ća za ono što od dr­ža­ve za­uz­vrat do­bi­ja, to sva­ko mi­sli. Ma­lo se lju­di za­do­vo­lja­va pla­ton­skim pri­go­vo­ri­ma. Po­ku­ša­ji da se po­rez za­o­bi­đe, uma­nji ili iz­beg­ne opšti su i ovi na­po­ri vi­še od iče­ga dru­gog uje­di­nju­ju gra­đa­ne na svim me­ri­di­ja­ni­ma sve­ta.

Raz­li­ka iz­me­đu Fran­cu­za, En­gle­za i nas je u to­me što je za Fran­cu­za na­ći ru­pu u za­ko­nu i pre­va­ri­ti dr­ža­vu pi­ta­nje gra­đan­ske ča­sti; za En­gle­za ne­ča­stan po­stu­pak, o ko­me on ne go­vo­ri, ni s kim o na­či­ni­ma is­ku­stva ne iz­me­nju­je, ali mu se zbog to­ga ne pre­da­je s ma­nje en­tu­zi­ja­zma; a za nas se pi­ta­nje ča­sti uopšte ne po­sta­vlja – stvar je to če­sto go­le nu­žde. Ti­me ne­će da se ka­že da smo mi poš­ten svet ko­ji za­kon kr­ši je­di­no iz nu­žde. Da nu­žde ne­ma, kr­ši­li bi­smo ga zbog ko­ri­sti.

[You must be registered and logged in to see this image.]

(U me­đu­vre­me­nu, uko­li­ko ima vi­še za­ko­na, ima me­đu nji­ma i vi­še ru­pa. Naj­ne­pro­boj­ni­je je i naj­o­pa­sni­je za­ko­no­dav­stvo ko­je ima sa­mo je­dan za­kon. Ako za kre­ta­nje uli­com no­ću po­sto­ji sa­mo je­dan je­di­ni pro­pis, a on ve­li da će se bez opo­me­ne pu­ca­ti na sva­kog ko se po­sle su­mra­ka na­po­lju za­tek­ne, on­da je ja­sno da ta­kav za­kon ne­ma ru­pa. Bi­će­te ubi­je­ni čim vas vi­de. No ako on ima sa­mo je­dan iz­u­ze­tak, ne pu­ca se, re­ci­mo, na bol­ni­ča­re, ru­pa za vas je tu. I vi mo­že­te obu­ći be­li man­til.)

izvor:borislavpekic

Paradoks engleskih klasnih neprijatelja
Sabrana pisma iz tuđine
Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010

31. Pa­ra­doks en­gle­skih kla­snih ne­tr­pe­lji­vo­sti

Do­bar po­zna­va­lac gra­đan­ske psi­ho­lo­gi­je pi­ta se o če­mu sa­nja Ame­ri­ka­nac kad vi­di mi­li­o­ne­ra u rols-roj­su i od­go­va­ra: o to­me da jed­nog da­na i on u nje­ga sed­ne. O to­me će, u su­sre­tu s bo­ga­ta­šem, sa­nja­ti i ve­ći­na En­gle­za. Iz­ne­ve­ra­va­ju­ći tra­di­ci­je Fran­cu­ske re­vo­lu­ci­je, Fran­cuz Jac­qu­es će sa­nja­ti da se on vo­zi rols-roj­som, a mi­li­o­ner ide peš­ke. Osta­ju­ći u tra­di­ci­ji so­ci­ja­li­stič­ke re­vo­lu­ci­je, naš će Ži­vo­rad sa­nja­ti o ča­su kad će peš­ke ići svi, i on i mi­li­o­ner. Iskre­no se ra­du­je­mo kad nam po­đe na­bo­lje, ali smo pod­jed­na­ko, če­sto i vi­še za­do­volj­ni, ako osta­ne­mo na istom, pod uslo­vom da dru­gi­ma bu­de go­re.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ta­ko do­la­zi­mo do kla­sa i kla­sne mr­žnje. Iako na pr­vi po­gled iz­gle­da da kla­sne mr­žnje ne mo­že bi­ti bez kla­sa – one ko­ja će mr­ze­ti i one ko­ja će se mr­ze­ti – u stvar­no­sti ih je mo­gu­će na­ći raz­dvo­je­ne. U ve­ći­ni ka­pi­ta­li­stič­kih dr­ža­va pri­zna­ju se kla­se, ali po­ri­če kla­sna mr­žnja. U ve­ći­ni so­ci­ja­li­stič­kih, na­pro­tiv, kla­sna se mr­žnja pri­zna­je, a kla­se po­ri­ču. Za­jed­no se mo­gu na­ći je­di­no kod Mar­xa.

izvor:borislavpekic