Momo Kapor

Momo Kapor

[You must be registered and logged in to see this image.]

Момчило Капор, познат као Момо Капор, је сликар, књижевник и новинар.

Биографија

Рођен је у Сарајеву 1937. године. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовића. Објавио је велико број наслова, велики број романа и збирки прича. Аутор је и великог броја документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова. Романи Уна и Књига жалби доживели су екранизацију. Превођен је на француски, немачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик.

Живи и ради у Београду. Књижевни феномен Моме Капора присутан је у нашој књижевности више од две деценије. Један од најчитанијих наших писаца, необичан непосредношћу и лакоћом осваја пажњу читалачке публике, пишући на рубу коментара и свакодневних рефлексија о стварности наших времена и њихових протагониста. Капорово умеће фасцинације заснива се на различитим знањима и истанчаним даровима опажања и расчлањивања стварности и облика живота, његових појавних форми и дубина. Сведочећи увек из времена, Капор нашем времену додаје његову заборављену коренску повезаност која у формама свакодневних гестова, памћења и ликова обликује његове јунаке и обележава њихову судбину. Капорова пристрасност као писца, од оне је пристрасности која је на страни читаоца, на страни оних облика ослобађања од предрасуда које би да нас одвезу од емоција и чистоте непосредности и блискости малих ствари и топлине митологије преживљавања. Капоров сентиментализам и елегантна ироничност су облик одбране од нерасудних снага света зла и живота...


izvor:poezija.forumotion.com

[You must be registered and logged in to see this image.]

Дела

Списак дела Моме Капора према електронском каталогу НБС:

Фолиранти, 1975.
Провинцијалац, 1976.
Ада, 1977.
Лањски снегови, 1977.
Хеј, нисам ти то причала, 1978.
Зое, 1978.
Белешке једне Ане (хроника у 26 глава), 1978.
Скитам и причам: путописни дневник, 1979.
101 прича, 1980.
Уна: љубавни роман, 1981.
Онда, 1982.
Сентиментално васпитање, 1983.
Књига жалби, 1984.
011-Исток-Запад, 1990.
Хало, Београд, 1990.
Дама скитница и off приче, 1992.
Зелена чоја Монтенегра, 1992.
Блокада 011, 1992.
100 недеља блокаде, 1994.
Леро – краљ лептира, 1995.
Последњи лет за Сарајево, 1995.
Хроника изгубљеног града, 1996.
Од седам до три, 1996.
Смрт не боли: приче из последњег рата, 1997.
Најбоље године и друге приче, 1997.
Ивана, 2001.
Легенда о Табору, 2002.
Сања, 2003.
Чувар адресе
Досије Шломовић
Конте
Леп дан за умирање
Љубавне приче
Самац
Успомене једног цртача
Елдорадо
Путопис кроз биографију

izvor:poezija.forumotion.com

Odlomak iz Romana "Una"

...U tom trenutku disk dzokej pusti "Man Gave Names to All the Animals" Boba Dilana i on otkri jednu posve novu Unu koju do tada nije poznavao. Bacila se sama u epicentar uzavrele mase igraca sto je kljucala u tami i, predajuci se sklopljenih ociju tom kovitlacu, nudila se svima istovremeno...
Una , izgleda, zivi jedino kad igra.Profesor , prateci pogledom njene egzibicije( pa ona ce se potucati sa citavom diskotekom), prepoznaje ljubomoru bez ikakvog izgleda na utehu: degradiran, odbacen u ugao, u senku sanka, nepotreban uljez u ovaj tajni krug mladih i lepih, opasnih i nimalo naivnih; vrelina mu pali lice, obuzima ga mucnina, povraca mu se od straha sto je uleteo u zamku. Gospode, ako te ima, naredi disk-dzokeju da prekine ovo mucenje, ovu sporu stvar, i zameni je nekom brzom , djuskavom, uz koju se ne moze igrati tako blizu, tako uvredljivo blizu- promeni plocu!A onda profesor prelazi granice patnje i mirno shvata da je zauvek izgubio Unu, gotovo je i sta se tu moze, bilo je lepo dok je trajalo,a on je samo imao srece sto je jedno vreme bila njegova;sada je s tim svrseno , pa neko cudno olaksanje oslobadja mu telo, celo, ruke, noge , stomak, sve;mirno placa svoj i Unin racun, pa slobodan, ponovo svoj, nezavisan macak, prolazi pored gorila na vratima i zakoraci u svezu noc ...
Neka se potuca s kim god hoce, mislio je , jutro ce svima biti isto! Prljavo i besmisleno.Isto osecanje krivice, iste zguzvane plahte, neistresene pepeljare, gorcina na nepcu, pikavac koji se davi u napola popijenoj casi, prasnjave cipele nasred tepiha, razbacana odeca, sivilo kroz koje se ljubavnici vracaju kuci u vecernjoj odeci, koja tako odudara od snuzdenih ljudi koji odlaze nas posao...Jutro ce sve izbrisati.
Zapalio je cigaretu i povukao dubok dim i u tom casu zacuo grebanje na vratima- Unin uobicajeni znak da se macka-skitara vratila kuci.
-Bas imas srece!-rekla je skidajuci mindjuse.-Koliko me je samo njih nocas zelelo, a imaces me jedini ti! Bas imas srece!
-Zar?-kazao je hladno, i divlje zaronio u njenu mirisljavu kozu, vracen iz svog naivnog bekstva.
Dok mu je ravnomerno disala na ramenu, znao je: bice to duga , iscrpljujuca bitka na zivot i propast da se oslobodi ove devojke koju mu je poklonio slucaj...


Momo Kapor

izvor:poezija.forumotion.com

Foliranti

UVOD

Šetajući po Knez Mihajlovoj, godinama susrećem jednog ludaka. Moj ludak korača veoma brzo i teško ga je pratiti. Na prvi pogled čoveku se može učiniti da mu se negde jako žuri, ali to je samo varka; ma koliko dugo da sam ga pratio, nikada nisam uspevao da otkrijem njegov cilj — bila je to uvek ista tura, posle koje bi naglo iščezao u jednoj od sumornih kućerina iza pasaža što sa Knez Mihajlove vodi na Obilićev venac.

Moj ludak je odeven po modi iz pedesetih godina: teški zimski kaput sašiven od »grombija«, ulepšan ramenima napunjenim fatelinom, visi na njemu kao na vešalici; on nosi plitak šešir preširokog oboda koji je nekada predstavljao beogradsku varijantu popularnog crnog šešira Doka Holideja iz filma »Draga moja Klementina« (»Oh, my darling, oh, my darling, oh, my darling Clementine ...«). Ovratnik njegove košulje je visok i zaobljen pa veoma podseća na kragne »čarlston«-košulja, a čvor kravate vezan u mikroskopski trougao. Pantalone, zvane »frulice«, imaju široke manžetne i veoma su uske; izdaleka liče na nešto deblje čarape. Očigledan je njegov dirljivi napor da jedan već pohaban i umašćen kostim star dvadesetak godina, spase od propasti. Tragovi trule elegancije i očajanja prisutni su u njegovom hodu: moj ludak korača elastično poput periferijske mačke, uvek malo poguren, sa rukama na leđima. Tek izbliza može se uočiti rasulo njegovog lica i odeće — s druge strane ulice on bi ličio na ostale prolaznike, samo da nije tog hoda, koji su još 1949. zvali frajerskim ili degenskim. Radi se, naime, o hodu — naročitoj kombinaciji lukavosti i mangupske obesti sa kojom se šeta odelo... Ima u tom koraku nešto od šeretskog prikradanja zavodnika, kome je ulica veliko lovište. Moj ludak obično pevuši dok pažljivo prati ivicu trotoara. Čuo sam i šta: to je ubitačno jednolični refren »hej babu ribu a baba jede ribu a deda jebe babu hej babu ribu hej babu ribu hej ribu babu...«

Za nekog ko je poput mene najveći deo života proveo na ulici, ludaci nisu nikakva retkost. Poznajem sve ludake koji su se poslednjih dvadeset i pet godina pojavljivali na Knez Mihajlovoj, mojoj najdražoj ulici na svetu. Sećam se i izludelih ruskih emigranata, babuški u olinjalim astraganskim bundama, bivših generala se sećam, uvaženih staraca što su se sasvim prepustili bedi, obrasli u duge sede brade zapletenih dlaka (jedan od njih još i danas obilazi tri inostrane čitaonice na Knez Mihajlovoj, a rite njegovog zimskog kaputa tapecirane su biltenima ambasada) — poznajem seksualne manijake u tankim hubertusima — njihovi nervozni prsti prljavih nokata čupkaju dno praznog džepa, oči su im vodnjikaste a na licima titra senka večite krivice i stida, onaniste i potajne pedere poznajem i ostarele donžuane — oni prolaze Knez Mihajlovom zaneti svojom izgubljenom lepotom, čije tragove panično ispituju u ogledalima optičarskih radnji. O, siromašni lepotani — grofovi »štrafte«, ostavljeni na cedilu! Vaši životi, to su sumorne šetnje kroz nekoliko besplatnih mesta: nekoliko čitaonica, tri prazne fakultetske aule u kojima odjekuje samoća, dve galerije gde se ne plaća ulaz — poznajem i vas i vaše hitre kose poglede pune bludnih nagoveštaja — upućujete ih bezuspešno mladim šetačicama, njihovom raspomamljenom proletnjem koraku, ružičastom mesu i vlažnim bambi-njuškicama. Još uvek očekujete da će vam se dogoditi neko čudo oko sedam uveče, kada je Knez Mihajlova najraskošnija u obilju što nude njeni izlozi. Kćeri te ulice tako mnogo obećavaju sve dok oko devet ne iščeznu sa trotoara i ne utope se u bezimenosti velikog grada. Odakle uopšte stižu na Knez Mihajlovu? Gde se toliko žure? Kuda odlaze? U kakvim sobama žive?

Godinama sam postavljao zasedu na početku Knez Mihajlove kod »Ruskog cara«, i danas to ponekad činim: ponovo se osećam kao onaj nekadašnji mladi lovac na zaboravljene poznanike, za koje sam mislio da sam ih zauvek izgubio. Tu razapinjem mrežu u koju s vremena na vreme zalutaju dragocene ribe — neke devojke koje su me poznavale iz boljih vremena, neki Ijudi od kojih sam pozajmljivao novac, tačnije, uzimao ga kao što se uzima porez na izuzetnost, misleći da vreme što dolazi vraća sa kamatama ono što sam isprosjačio. Nikada im nisam vratio te novčanice od Ijubičaste hartije, a bilo bi tako smešno da im ga vraćam sada, kada je novac toliko puta zamenjen! Ne postoje, naime, one iste novčanice koje sam pozajmljivao; vrednosti su se sasvim izmenile, a stara hartija od pet stotina dinara iz 1956, na primer, iz koje smo bili u stanju da izmamimo naslućeno bogatstvo i raskoš za jedno veče (ulaznica za Kinoteku u kojoj se prikazivao ciklus Marsela Karnea, dve kafe u »Kolarcu«, zelena kutija cigareta »Morava«, sutrašnji »NIN« sa reportažama o Parizu i dve karte za poslednji autobus; ujutru još i par kuvanih viršli na vlažnom hlebu u kiosku na uglu kod početne stanice na Novom Beogradu — početak koji obećava uspešan dan!) — ta novčanica od petsto dinara, dakle, danas više i ne postoji i bilo bi besmisleno da je sada vraćam, baš kao što bi bilo smešno da nastavljam neke nedovršene Ijubavi koje su mnogo obećavale — sada je kasno, a zatim, u moju mrežu razapetu na tom uglu Knez Mihajlove ponekad uleću i lica koja ne želim da vidim: ima tu i nekih neraščišćenih računa, prijateljstava koja su se kidala zabunom, nekih dana i događaja kojih ne želim da se sećam, pogrešno protumačenih postupaka i gestova — te ribe pustam da prođu kroz rupe moje iskidane mreže, a zadržavam samo neka draga lica, neke godine, neko vreme...

I evo, posle onog tako briljantnog početka šetnje po Knez Mihajlovoj, kada zakoračite na njen uglačani trotoar kod »Ruskog cara« puni slatnih očekivanja da će se dogoditi nešto izuzetno, da počinje veliki kraljevski lov na draga lica i izgubljene drugare, lov na neočekivane obrte koji možda mogu da vam potpuno izmene život; između tog početka, dakle, i onog tako tužnog okreta gore na vrhu ulice gde se ona uliva u Kalemegdan, tog besmisleno tupog okreta na potpetici, kada ste već načisto da vam se neće ništa lepo desiti pa ponavljate šetnju zatvarajući krug unatraške obrnutim redosledom fasada i izloga, menjajući samo stranu ulice, tek da nešto promenite, između ta dva okreta počinjem sve više da se osećam kao onaj siroti ludak odeven po modi iz 1949, koji kao da šetajući obavlja neki neobično važan posao dok prolazi uvek tačno određenom i utabanom stazom slonova, govoreći sam sa sobom.

Čini mi se tako, dok šetam, da sam prestao da živim. Izgleda mi da sam u stvari živeo tamo negde između pedesete i šezdesete i da sam sada, pošto su se svi koje sam voleo i poznavao razišli, savršen stranac među ovim svetom što prolazi mimo mene. Muvam se nekadašnjom »štraftom« razgrćući duhove iščezlih lepotica, košarkašica i cura u modi, prvih manekenki i prvakinja u floretu, što su se rasule po svetu i vremenu; očekujem da ih ponovo sretnem, ali to je nemoguće, pa uranjam u gužvu i isplivavam na Terazijama čija me širina obuhvata tugom i prazninom; ne znam više kamo da krenem, strah me je da me ne pobrkaju sa onim ludakom koji uklet neprestano obilazi grad.

izvor:poezija.forumotion.com

ŠATROPERAMIKALAZA - Momo Kapor*

Kada mi se neki pisac hvali kako perfektno govori šest jezika obično mu savetujem da se zaposli na nekoj hotelskoj recepciji.Tamo čeznu za takvima! Ja, lično, imam velikih muka i sa maternjim. Jedva nadjem reči koje su mi potrebne za sva čuda koja nam se dogadjaju.

Joč u gimnaziji, redovno sam išao na popravne ispite iz francuskog, ruskog i srpske gramatike.

Nikako da uhvatim jedno slobodno popodne i naučim taj engleski! Jedna nadobudna dama u nekom otmenom diplomatskom društvu pokušala je da me uvredi:

“Kako nam to, vi, otkrivate Ameriku u svojim knjigama, a ne znate engleski?”- pitala me je.

“Gospodjo”, kazao sam, “Kolumbo je, takodje, otkrio Ameriku, a nije znao ni reči engleskog!”

Siroti naši prevodioci! Koliko li je tek njima tesko kada pokusaju da prevedu neprevodivo. Piše mi jedan iz Amerike:

“U vašoj priči, koju upravo prevodim, postoje neki nejasni izrazi, pa vas molim da mi ih objasnite. Pišete da je to koštalo kao /kajgana svetog Petra./ Odakle znate da je sv.Petar jeo omlete? Ako je, pak, jeo, koliko je mogla da kosta ta kajgana kada je toliko skupa? Od koliko jaja? U kojoj valuti je placena? Da li bih taj izraz mogao da prevedem kao: */St.Peter’s scrambled eggs?/* Kada smo kod jaja, kod vas sam pronasao izraz /"jaje na oko"/? Staje to? */Egg on eye/*? Zasto bi neko stavio jaje na oko? Da se mozda, kod vas ocna oboljenja ne lece jajima? Unapred zahvalan itd…”

Jedan drugi me pita u pismu, šta to znači da je mališan bio/“pljunuti otac”/? Ko mu je i zasto ispljuvao tatu? Da li se kod nas pljuju očevi i kojom prilikom?

Zanima ga, takodje, izraz /“buni se k’o Grk u apsu” /Zbog čega je taj Grk zatvoren kod nas i zašto je protestovao? i kako je, uopšte, moguće da nekome /“padne sekira u med”/? Otkud sekira u medu? Zar se med ne čuva u teglama ili zatvorenim posudama?

Sa izrazom /“spava k’o zaklan”,/ imao sam najviše neprilika. Kako prevesti na civilizovani jezik, da neko tako dobro i slatko spava, kao da su ga preklali? Da li smo se kroz istoriju toliko dugo klali da nam je pokolj već ušao u metaforične snove?

No, najviše pitanja dobio sam u vezi sa poetskom slikom da je jedan tip /“prdnuo u čabar”,/ to jest, čabrirao, sto je potpuno neprevodivo ni na kakav jezik! Mada je i to teško, čovek bi, ipak, lakše mogao da objasni kakav je neko, koga zovu /“mrtvo puvalo”/(mrtav a puse) ali kako objasniti tipičan beogradski izraz koji ima toliko skrivenih značenja, a ne znači ništa – /landara pisore/! Ili kada je neko pomalo bleskast, pa ga zovu /indi-mindi-saja-paja/? Da ne pominjem stari izraz: /šatro, Pera, Mika, Laza/!

Prevodioce zanima još i to zašto su za nas toliko udaljena baš /španska sela/ (To su za mene španska sela), kad ima mnogo udaljenijih, kao što su, na primer, novozelandska ili peruanska?

Dobro je da se nisu setili da me pitaju šta znači /"rasturi ga k’o Bugarin ćurku"/ i zbog čega se neko /"smeje k’o lud na brašno"/? Šta ima smešno u brašnu? Da li kod vas u pekarama rade ludaci?

Ipak lakše mi je da odgovorim na pitanje o rečima i izrazima nego o stvarima u ovoj zemlji koje ni ja, zaista, ne umem da objasnim.

Ukratko, da se poslužim rečima jedne novokomponovane pesme:

/Ne plači mi na kućnome pragu/

/Da mi vrata ne povuku vlagu…

izvor:poezija.forumotion.com

VOLIM — NE VOLIM

Kao tipičan Beograđanin (znači, neko ko nije rođen u ovom gradu), ispitao sam na sebi stvari koje volim i stvari koje ne volim.

Možda će nekom budućem istoričaru ovi redovi pomoći da odgonetne kakvi smo bili.

Najpre, volim da me pitaju šta volim, a šta ne volim, a ne da me uvaljuju u stvari o kojima drugi odlučuju!

Volim goveđi gulaš u koji se umače sredina od hleba. Uz to, obožavam da čitam dok jedem, što su mi svi zabranjivali još od malih nogu. Knjiga se, inače, prisloni uz veknu hleba.

Gotovo sve knjige iz moje skromne biblioteke nose tragove davnih gulaša, pasulja i pilećih paprikaša sa noklicama, a veoma često i ružičaste mrlje paradajz salate.

Jedući i čitajući, istovremeno, dovodimo u sklad fizičku i duhovnu hranu.

Volim vino u hladnoj, orošenoj boci.

Ne ulazim u beogradske restorane u kojima je večera obavezna. Prezirem stolove na kojima stoji tablica RESERVEE. U "Hajatu", bilo je toliko otmeno, da su čak i račun donosili na zagrejanom tanjiru!

Ne držim nikada dijetu. Jedanput sam se podvrgao toj iscrpljujućoj kuri na taj način što sam (živeći na raskršću evropskih i orijentalnih puteva) iskombinovao srpsku i tursku kuhinju. Iz obe sam koristio najmanji zajednički sadržitelj - hleb, jer genetski potičem iz pasivnih krajeva, gde je to osnovna hrana. Jedem hleb uz špagete, čak i uz poparu. Iz turske kuhinje uzeo sam lojavu ovčetinu, a iz srpske — svinjetinu.

Iz turske kuhinje koristio sam sogan-dolme, a iz srpske, sarme sa suvim rebrima... Moj organizam se pri tom toliko zapanjio da je od silne zbunjenosti telo počelo samo od sebe da mrša! Dijetu sam veličanstveno završio srpskim gibanicama i turskim tulumbama.

Ne volim tipove koji nose fotografije dece u novčaniku. Ne volim svadbe na kojima se porodice mlade i mladoženje uopšte ne poznaju, pa se sve vreme gledaju popreko preko mladenaca u sredini stola.

Volim beogradske novine, ujutru, kad još mirišu na svežu, tek otisnutu štamparsku boju. Prelistavam ih uz prvu kafu, pa ako su vesti loše (a, obično, jesu) i izgledi za budućnost sumorni, ja — natrag u krevet! Šta da radim u jednom tako glupom danu? Nisam neophodan.

Volim na izvestan način, svoj mali ludi Beograd! U nekom normalnijem gradu mislim da bih skapao od dosade. Najpoznatiji eksperti dobijaju nervne slomove od očajanja što srljamo u propast, a Beograđanima, uglavnom, ništa! Svi žive. Neverovatno! Sada mi tek postaje jasno kako smo izdržali i nadživeli i Tračane i Kelte, Grke, Rimljane, Hune i Ajvare, Turke, Mađare, Austrijance, Italijane, Nemce... da ne nabrajam dalje; istorija mi nije jača strana.

Volim što ovde i dalje ništa ne može i sve može! Što se tiče Turaka, mislim da je i njima ovde bilo podjednako teško, kao i nama, pa su posle petsto godina zbrisali glavom bez obzira iz naših krajeva. I, šta? Ispostavilo se da Beograđani od svih evropskih mesta najčešće mazohistički letuju u Turskoj. Kako sada stvari stoje i koliko nas poznaju u dušu, siroti Turci će uskoro morati da beže od nas i iz svoje sopstvene zemlje!

Ne volim tipove koji sednu na stražnje sedište u taksiju, kao da su ministri. Volim taksiste koji pričaju o politici, pametnije od političara. Ne volim da se ljubim tri puta u obraz, kao ostali Beograđani.

Do pre dvadesetak godina ljubili smo se samo dva puta, a onda je u naše živote, ni sam ne znam kad i kako, prodrlo nešto kao slatko pravoslavlje: uglavnom, kada se pri susretu poljubite dva puta, Beograđanin će vas stegnuti još jedanput i pri tom pogledati sa blagim prekorom, kao da ste pomalo izdali srpstvo.

Na stranu to, što, uopšte, ne volim da se ljubim (sa muškarcima, posebno), a naročito ne sa rođacima sa sela, koji vam prilikom ljubljenja uvaljuju u usta i svoje brkove požutele od duvanskog dima.

izvir:riznicasrpska

UNAPRED ZNAM KRAJ SVAKE PRIČE


[You must be registered and logged in to see this image.]

Već nekoliko generacija odraslo je uz knjige Mome Kapora. Kuća u kojoj Momo živi sa suprugom Ljiljanom i psom Arčibaldom liči na one iz njegovih priča.

Prepuna slika i drugih sitnica, u kojoj je ujedno i Kaporov atelje, odiše njegovom ličnošću. Podsjeća nas na stare građevinske kuće kakve su na ovim prostorima stvarane, a potom nestajale sa svakim ratom koji nas nije mimoilazio u periodima dužim od jednog ljudskog vijeka.

U takvom ambijentu i veoma prijatnoj domaćoj atmosferi koja vlada u kući Kaporovih, nastao je i ovaj razgovor.

KAPOR: To je suviše lepo i duhovito pitanje. Bilo bi šteta kvariti ga odgovorom.

PULS: Pisac i ilustrator u vašim knjigama dobro se slažu?

KAPOR: Da. S tim što je pisac slabije plaćen od ilustratora.

PULS: Ko su ljudi koji su danas u žiži vašeg umjetničkog interesovanja?

KAPOR: Ne družim se mnogo sa umetnicima, zato što od njih ne mogu da naučim ništa. Svaki od umetnika, ma čim se bavio, živi od toga što potkrada ili, tačnije, krade život. Mnogo mi je dragocenije da razgovaram sa nekim čovekom takozvanog svakodnevnog, običnog zanimanja nego sa nekom istaknutom umetničkom pojavom. Pisci uglavnom govore o sebi a to je dosadno.

Tako da su u žiži mojih umetničkih interesovanja uglavnom poštari, taksisti s kojima razgovaram kad se vozim, piljari, bakali, penzioneri, zatim mladi svet koji ima svoje kućne miljenike, pse, sa kojima svakog dana šetam i po nekoliko sati po noći kod Hrama svetog Save i Narodne biblioteke. U tim dugim šetnjama, kada su svi opušteni, kada niko nije važan, čuju se mnoge divne stvari. Oseti se puls te nove generacije.

Kad sve saberem, u žiži mog umetničkog interesovanja je moj pas Arčibald, zvani Arči, sa kojim provodim najviše vremena od svih Beograđana. Sa njim šetam, sa njim gotovo da i razgovaram. Budući da su te šetnje najčešće i najduže kod Narodne biblioteke, na tom vračarskom platou, gde i stanujem, kada sam sreo jedanput gospodina Milutina Petrovića, upravnika Narodne biblioteke, rekao sam: Gospodine Petrovi"u, da sam proveo ovoliko vremena u vašoj biblioteci koliko ispred nje, bio bih sigurno najnačitaniji srpski pisac, što je sasvim tačno.

Arčibald, inače, kako ga ja zovem, ima strano ime ne zbog toga što sam ja snob, nego zbog toga što nije pristojno davati psima srpska imena. Zamislite da sam mu dao ime Mile ili Buda ili Savo i kad ga zovnem u parku "Mile, dođi ovamo", dođe njih petoro, a kad viknem Arčibalde, dođe samo savetnik američke ambasade.

PULS: Rekli ste: "Dovoljno sam star da me više ništa ne može iznenaditi." Taj pesimizam ne liči na vas?

KAPOR: To i nije pesimizam. Budući da sam ja iz Republike Srpske, tačnije moji preci su iz Hercegovine, a ja sam rođen u Sarajevu, ja sam ono što bi se moglo nazvati fatalistom orijentalnog tipa.

To znači da znam unapred kraj svake priče, ali to me ne ispunjava očajanjem niti destrukcijom, niti bezvoljnošću, nego upravo jednim optimizmom.

Znači, to je samo jedna igra koja nam je suđena da je odigrano. Znači, igramo neko vreme i treba je igrati na najbolji mogući način. Sve ovo što se sada dešava je jedan stari film, jedna stara lekcija iz istorije koju Srbi nisu naučili, budući da su bili loši učenici. Kao i ja, uostalom.

PULS: Pisac i političar su dvije naspramne stvari. Pisac može biti sve, ali političar nikako?

KAPOR: Ima neuspelih pokušaja, uglavnom da pisci budu i političari. Nikad se nisam bavio politikom, ona se bavila sa mnom vrlo često. Jednostavno, to su dva zanata koja imaju različite rokove trajanja. Ako se radi o piscu, knjiga koju on napiše na primer ne mora da bude uspela, može da bude potpuno neuspela. Naći će se jednom, za 50, 100 godina u antikvarnici, gde će je neko kupiti za pet para. Znači, za 50 godina taj pisac će imati odgovornost da li je govorio istinu ili je lagao.

Dok je politika stvar aktuelnog zbivanja i političar nema takvu odgovornost jer za 50 godina ga se niko neće ni setiti, pa čak i ako je bio jedan od najvećih političara. Evo, na primer, sad bilo koga da pitam da li zna kako se zvao predsednik vlade Republike Francuske onog leta kad je Van Gog naslikao suncokrete. Ne znam ni ja, kao ni vi. Znači, važniji su suncokreti Van Goga nego ime tadašnjeg predsednika republike i vlade, jer oni su zaboravljeni, a ti suncokreti su prisutni svakog trenutka u našim životima. Možda je to i najbolji odgovor na odnos politike i umetnosti uopšte.

PULS: Vi ste senator Republike Srpske. Sluša li još neko mišljenja senatora?

KAPOR: Na tom Senatu nikada ništa nisam govorio, jer smatram da tamo ima mnogo pametnih ljudi koji znaju taj državotvorni zanat, koji je i poseban. Kada bi me neko nešto pitao, ja bih mogao da govorim o kulturi, ali ona još nije stigla na red. Republika Srpska je uvek imala prečih stvari.

PULS: U osnivačkoj povelji UNESKO-a nalazi se jedan stav: "Rat se začinje u glavama ljudi i samo se tamo može uistinu sprečavati." Šta onda reći o našim glavama? Još uvijek nama gori kuća, a nismo se snašli da odemo po vodu?

KAPOR: Mislim da se narod kojem pripadamo ponaša najbolje što može. Nemam nikakve primedbe na njegovo ponašanje. U jedno sam siguran, to sam i zapisao. Ratovi uvek počinju najpre rušenjem umetničkih dela. To je jedna vrlo zanimljiva priča za nas koji tamo živimo, ili smo poreklom od tamo, kao ja.

Uzmimo samo grad Sarajevo. Svedočenje jednog mog prijatelja i vršnjaka, neću mu otkriti ime, pošto još živi u Sarajevu, u kojem ne verujem da bi mu to koristilo da se oda, jeste sledeće: Jedna ustaška patrola je 1941. godine upala u njihovu kuću u Pazariću, gde je njegov deda imao jednu ogromnu biblioteku od oko 2.000 knjiga. Rekli su im da spale sve ćirilične knjige. Onda su deca nosila te knjige, spaljivala ih i stavljala pod onaj veliki kazan u kojem se iskuvava veš ili kuva pekmez.

Tu su goreli srpski i ruski klasici, iz Srpske književne zadruge. Budući da je deda mog prijatelja studirao u Austrougarskoj i znao savršeno nemački jezik, on je imao jednu veliku biblioteku na nemačkom koja je ostala, a 1945. godine su morali da spale sve knjige na nemačkom.

Ista porodica je u Sarajevu 1992. godine morala da spali sve knjige srpskih pisaca. Znači, od Ive Andrića, Dobrice Ćosića, Meše Selimovića, koji se izjašnjavao kao srpski pripovedač, knjige koje sam ja napisao, kao i mnoge druge pisce. Znači, tri puta su gorele knjige i o tome se ništa ne zna, a jedna paljena knjiga pred Rajhstagom je još uvek svetski simbol. Neću da vam kažem da su u Zagrebu 1991. godine knjige srpskih pisaca bile bačene na patose knjižara i da su po njima gazili. Tu su bile i moje knjige i knjige Dobrice Ćosića i mnogih mojih prijatelja, beogradskih pisaca.

Jedan čovek se sagnuo i uzeo jedan primerak knjige Dobrice Ćosića. Mislim da je to bila knjiga "Vernik". Izašao je iz knjižare i već po izlasku su ga zaustavila dva policajca u civilu i premlatila. Sve to se dešavalo u ovih nekoliko godina koje spominjemo. Onda je to mnogo stravičnije od paljenja knjiga u Rajhstagu.

Vi znate da je rat u nesrećnoj Bosni počeo najpre kada je srušena bista Branka Ćopića u Bosanskoj Krupi, da se nastavilo razbijanjem mermernog reljefa na obali Drine u Višegradu.

To je bio spomenik posvećen Andriću i mi smo ga obnovili dve-tri godine kasnije. Srušene su biste svih ličnosti kojih su se dokopali, gorele su knjige, a onda su počeli da gore ljudi.

Uvek najpre gori umetnost. To je izgleda toliko važno u ovoj zemlji da se zbog umetnosti može izgubiti glava, što nije slučaj u civilizovanim zemljama, gde je umetnost neka vrsta razbibrige, neka nadgradnja.

Što se tiče mržnje u glavama ljudi, ona je potpuno razumljiva jer se taložila godinama i ona je morala da eksplodira jednog dana.

Zbog toga je Mika Milićević, čuveni usmeni književnik, Sarajevo zvao karakaz, čuveni kazan u kome se to kuvalo, kuvalo, sve dok taj lonac nije eksplodirao i razneo i kuvara i kuhinju, i tu kuću i ulice, i čitav grad. Ne radi se ni o kakvim patološkim momentima nego o jednoj normalnoj ljudskoj mržnji koja se podnosi do izvesne tačke, kada poniženja više ne mogu da se trpe i kada se dogodi to što se dogodi. Jednostavno, to je život.

PULS: Jedan ste od zabranjivanih pisaca i novinara, čak i neki "etalon četnika — početnika" u okviru pisanije, da li i šire?

KAPOR: Nikada nisam imao neki politički koncept niti ideologiju. To me ne zanima. Znate, s kojom god ideologijom da idete u život, on je toliko elastičan da će lako naći dokaze, čak je i Hitler našao dokaze za nacizam, koji je monstruozna ideologija. Ali sam, ipak, dolazio u sukobe zato što nisam mogao da trpim kad neko laže ili kada je neko smešan, a da ga ja ne opišem. Ljudi su vrlo osetljivi. Oni se najviše boje smeha. Najviše su stradali i uspeli u našoj književnosti satiričari i humoristi.

Ozbiljni pisci su retko išli u zatvor.

Lagao bih vas kada bih rekao da sam mnogo trpeo. Zbog toga što sam ja posrednik dva zanata. Kad me zabrane kao pisca, ja mogu da živim od slikanja. Vreme kada su me zabranjivali bilo je najlepše vreme u mom životu. To je jedno blagosloveno vreme kada se piše, a kada vam skinu zabranu, onda to objavite i svi se zapanje kad ste to napisali.

Hoću da kažem da su me dugo držali na ledu i to je verovatno tajna mog još uvek relativno svežeg izgleda. Klizao sam se godinama po ledu.

PULS: Jednom prilikom rekli ste da osjećate nostalgiju i pomalo neku krivicu prema starim dobrim polupismenim komunistima?

KAPOR: Što više razmišljam o njima, oni mi se sve više sviđaju, to je apsurdno. Oni su me najviše jurili. Mihiz je imao jednu divnu teoriju, on koji je bio najviše proganjan, pored Matije Bećkovića.

On je govorio da nam je predsednik države Josip Broz bio i vladar i operetska ličnost, znači neko ko je voleo bela odela, pušio havanu, nosio zlatnu iglu u kravati, svirao sa dva prsta na belom klaviru, voleo lipicanere, operu, voleo operete Johana Štrausa i bio vojnik austrougarski. Zbog toga je i naše proganjanje bilo hedonističko-amatersko. Znači, treba se čuvati onih vladara koji ne vole žene, ne vole da uče i ne vole da piju. On je to sve voleo i bio blag prema nama.

Tačno je da sam poznavao mnoge vrhunske rukovodioce, komunističke, koji su pravili taj režim i istoriju. Naravno, družio sam se sa njima tek kad bi pali sa vlasti, dok su bili na vlasti – ne. Nisam stigao od drugih.

Jahta Josipa Broza je bila jedna sandukara koja je nekad prevozila banane. Bila je veoma skromna u odnosu na neke koje danas imaju novopečeni milioneri. Hoću da kažem da je ovo neki novi svet pun bogatstva, bržeg sticanja. O tome je najbolje rekao Ivo Andrić. To je nešto najtačnije što sam ja čuo u životu, a glasi: "Dođu vremena kada pametni zašute, budale progovore, a fukare se obogate."

PULS: Da se vratimo vašem književnom stvaralaštvu. Za pisanje romana potrebno je dosta vremena, koncentracije, ali i naročite dokolice. Čega vi od svega toga najviše imate?

KAPOR: Dokolice. Ona mi nadoknađuje talenat koji nemam. Zato sada postoje kapi koje mogu da se kupe u apoteci, zovu se "talentin". Uzmete šest kapi dnevno i odmah ste talentovani.

PULS: Vaša djela odisala su vedrinom, ironijom, humorom. Da li je to bilo zbog trenda ili zato što ste tada na svijet i život gledali drugačije? Pa i vaša posljednja djela su drugačija?

KAPOR: Rat je mnogo pomogao da se uozbiljim, kao i mnogi drugi. Pre rata bio sam jedan tip sa kojim se ja danas ne bih družio. Neki tip koji je uglavnom leteo u prvoj klasi preko okeana, poznavao najbolje restorane, barove i diskoteke u Njujorku, Parizu, Sidneju, Londonu, tip koji je mnogo polagao na to šta će o njemu da napiše kritika, tip koji je promenio mnogo lepih žena, i to u modi, koji je, kao i mnogi Jugosloveni, putovao u druge zemlje da bi se obukao.

Znači, bio sam neko za koga su bile važne neke potpuno sporedne stvari. U ratu, kad vidite prave drame, pravu nesreću, pravi život izbliza bude vas sramota što ste bili takvi i onda, čini mi se, postanete mnogo bolji. Na kraju krajeva, najbolju su monasi. To su najbolji ljudi koje sam ikada sreo u životu i najčistiji. Oni ne poseduju ništa, a to je prvi uslov da se pravi dobra umetnost.

PULS: Gdje je uporište za toliku optimističku energiju kojom zračite u svim svojim razgovorima? Da li možda u činjenici da su često glavne junakinje vaših djela žene?

KAPOR: Verovatno su moji preci krivi. Od svog oca nasledio sam visok pritisak, prezime i slavu, Svetog Jovana. Predaka koji nemaju ništa. Žive ispod planine Viduše.

Ko zna šta sam nasledio. Možda su oni bili takvi jer nisu imali šta da izgube, a mnogo su se nadali i svet im je izgledao kao čudo. Mnogi od tih dedova i pradedova su išli u Ameriku i oni su putovali po mesec dana brodom do Novog kontinenta da tamo rade. Po noći bi izlazili na palubu, zamotali svoj duvan, škiju, u papiriće i pušili. Bilo ih je strah od te ogromne vode jer nisu znali da plivaju.

Stvar se nimalo nije izmenila. Ja letim u Njujork džambo-džetom, gledam to more i imam isti strah. Ne znam da letim. Na istom smo.

izvor:riznicasrpska

nastavak

PULS: Koliko se vi kao slikar vraćate onome što pamtite od predaka?

KAPOR: Kod mene je vrlo komplikovana situacija s te strane, da sledim zov mojih predaka od kojih niko nije bio slikar, niti su slikari postojali u Hercegovini. Prvi slikar u Hercegovini je moj profesor Nedeljko Gvozdenović, akademik. Dakle, da sledim taj zov, verovatno bih slikao izvor Trebišnjice, brkate Hercegovce i neke planine kao loš Lubarda. Međutim, moj otac je iz Hercegovine, a moja majka je iz stare građanske sarajevske porodice i, kao što vidite, ja slikam predeo moje bake, a sećajući ga se. Sigurno bih znao jednu pesmu koja mi je ključna u životu, a koja glasi:

"Zvone zvona Manasije, Notrdam, Notrdam,
kuda ideš, Tanasije, otkud znam, otkud znam."

PULS: Jedan ste od najtiražnijih pisaca na području bivše Jugoslavije. Kupuje li naš svijet još knjige?

KAPOR: Vidite, budući da je moj izdavač dugo bio u Zagrebu, a to je "Znanje", i da tamo ma mnogo mojih knjiga, jedan zagrebački literarni kritičar, da mu ne pominjem ime, u intervjuu koji je dao ovde, rekao je da je zvanično najčitaniji pisac Ivan Aralica, a tajno Momo Kapor. To je bila najlaskavija ocena mog rada. Međutim, i kad se radilo o bivšoj Jugoslaviji i ovoj sadašnjoj, tajna mojih bestselera je u tome što ja kupujem najveći broj svojih knjiga, poklanjam ih kad idem u goste. Oni su ipak jeftiniji od pristojnih buketa cveća, naravno, još uvek se dobro drže. Biti pisac bestselera znači setiti se anglosaksonske poslovice da je u zemlji slepih, jednooki čovek kralj.

Naime, mi smo vrlo nisko na lestvici naroda koji čitaju, ali ipak se čita, čini mi se više u unutrašnjosti nego u gradovima, gde je zavladao kompjuter koji, navodno, potpuno preti da uništi knjigu kao medij. Mnogi futurolozi kažu da se više neće štampati knjige nego će one biti na disketama, na kompjuteru će da se čita, što se već i dešava. Međutim, nije mi jasno kako će onaj koji želi da pročita neku ljubavnu priču pred spavanje staviti kompjuter na grudi u krevetu, jer još uvek se leži pred spavanje, koliko ja znam. Tako da ja ne verujem u to.

Naravno, raspad Jugoslavije je suzio tržište knjiga na pojedine regione, pa je Igor Mandić predložio da se ja ponovo štampam na hrvatskom i prevodim na hrvatski. To nije ništa, ako me još budu prevodili na bošnjački, biću vrlo preveden pisac.

PULS: Kako dunavski alas gleda na "Dalas" i druge satelitske TV-okupacije?

KAPOR: Razgovarao sam sa Nikitom Mihalkovim 1994. godine u Beogradu i sprijateljio se s njim. Razgovarali smo dok smo mogli, dok izvesna količina pića nije prešla razumnu meru.

Pitao sam ga: Nikita, da li si primetio da su američki filmovi svi isti?

Uvek beli policajac ima crnog policajca za ortaka i jure riđeg kriminalca i uvek belom oduzmu značku i revolver jer je prekoračio ovlašćenja, ali on nađe ubicu i oženi se advokaticom, koja je inače bila protiv njega. Ona je na kraju pomogla da ispliva iz toga. A Nikita mi je uzvratio: "Jesi li primetio da nema američkog filma u kojem ne pogine bar sto ljudi, izrešeta ih neko, dolete u vazduh sa automobilom, padnu kroz prozor u reku."

I kaže Nikita: "Niko ljude ne ožali, niti zna ko im je majka, imaju li sestru. Niti kako se zovu. Svi izginu kao da to uopšte nije važno."

"A", kaže, pre 150 godina jedan student u Petrogradu ubio je jednu babu i o tome napiše knjigu jedan pisac, i onda se pišu disertacije o tome da li je student imao pravo da ubije nekorisnu babu ili nije. Eto, u tome je razlika između nas i njih. Zapad misli kako da živi, a mi mislimo zašto živeti."

PULS: Na stranicama kulturnih rubrika dolazi do pomjeranja. Sada su u vrhu tih strana filmske i video-produkcije, ispred knjiga, slika?

KAPOR: Nikad se ne bunim protiv nekog vremena niti protiv nečega što je takvo kakvo je, što je činjenica. Ništa ne uspeva bez razloga i ništa ne propada bez razloga. Ja sam samo tip koji pripada drugoj civilizaciji. Ponosim se tim i ponašam se u okviru toga. Na primer, ja pišem za "Večernje novosti" i moje kolege kolumnisti su najpre svoje tekstove slali teleksom iz kuće kad ih napišu. Međutim, sada ih već šalju i-mejlom preko Interneta. Kod mene još uvek dolazi kurir po tekst. Onda sednemo, popričamo o vremenu, bolesnima, životu, popijemo. Onda on uzme moj tekst i odnese. Kao u srednjem veku.

Kad me pitaju da li mislim da prođem na kompjuter, ja kažem ne. ja mislim da pređem na olovku, sa mašine na kojoj kucam sa dva prsta.

Poznavao sa Ivu Andrića. Imao sam tu privilegiju da ponekad dolazim kod njega. Uzeo sam tu privilegiju da nikad ne pišem o tim susretima kao ostali. On je pisao naliv-perom u sveske, a naš zemljak Branko Ćopić pisao je olovkom, takođe u teku, kako je on zvao. Imao je i gumicu, to je tada bio primitivni kompjuter.

Kada su jednog italijanskog novinara nagovarali da pređe na kompjuter i objašnjavali mu njegove prednosti, govoreći da se mnogo brže uradi na kompjuteru, on im je rekao: "Ja se nigde ne žurim."

Kad su mu rekli da greške može da ispravi jednim pritiskom dugmeta, on je rekao: "Ja nikad ne grešim." To je savršeno tačno. Svako piše u onom ritu u kojem razmišlja.

Možda smo sad dotakli jednu temu koja je interesantna za vaše čitaoce, a to je odnos sprava za pisanje sa pisanjem i svetom koji opisuju. To vam izgleda ovako. Lakše ćete me razumeti ako vam ispričam da je moj prvi čamac na Savi bio na vesla i da sam ja veslao polako uz obalu, čuo šum vetra u granju, video svakoga ko peca na obali, video svaku ribu koja iskače iz vode. Kasnije sam jedrio. To je isto jedna bešumna tehnika plovidbe. Isto sam video obale, samo malo brže kad je vetar. Kasnije sam kupio motor od 10 "konja" i ljudi su mi brže promicali i nisam mogao s njima da razgovaram, samo da im doviknem nešto. Sada vidim na Savi puno glisera, u kojima čovek ne može da radi ništa sem da se drži za neku polugu da ne padne u vodu. Ne može da puši jer se cigareta gasi na vetru. Znači, to je potpuno drugi pogled na svet.

Znači, ti koji voze glisere vide reku i svet drukčije nego alas koji vesla i puzi, i mili uz maticu reke. Isto je i sa kompjuterom. Branko Ćopić i Ivo Andrić videli su svet sa olovkom ili Ivo Andrić nešto brže sa naliv-perom nego oni koji su pisali na pergamentu guščijim perom. Ja sam video brže svet od njih kucajući sa dva prsta na mašini, a oni koji pišu na kompjuteru imaju potpuno drugu predstavu o svetu. Oni ne ispisuju stranicu nego ekran.

Kad su me učili da pišem na kompjuteru i ostavili u jednoj sobi, našli su me kako piljim u ekran. Pitali su me šta radim, šta pišem. Rekao sam im da čekam da počne serija na drugom programu. Šta bih drugo očekivao od ekrana nego neku glupu seriju. Preći ću na kompjuter kada neko napiše nešto slično "Ratu i miru", a da je to napisao na kompjuteru.

PULS: U novinarstvu ste od svoje 16. godine. Zavidite li onima koji tek počinju da se bave ovim poslom?

KAPOR: Ne, uopšte. Novinarstvo se potpuno izmenilo, verovatno nabolje. Neću da se mešam u to. Istakao bih novinare pisce, tipa mojih uzora, koji su imali svoj stubac ili svoju stranu jednom nedeljno, gde su oni pisali šta im se dešava, kako oni vide svet. Danas se novinarstvo svelo na vesti. To i jeste pravo novinarstvo, ono jeste anonimno, ono je agencijsko, ono se ne potpisuje, ono je elektronsko i kompjutersko. Ali novine, one se pročitaju i bacaju, ili se njima operu prozori.

PULS: Književne nagrade su kod nas više konvencija nego literarna vrijednost. Da li su vas upravo zbog toga one zaobilazile?

KAPOR: Nije pristojno da govorim loše o nagradama jer ih nisam dobijao. Voleo bih da jesam, ali nisam. Međutim, nagrade su, bilo kakve, jedna vrlo korisna i dobra stvar za pisca. Pisci žive vrlo teško. Jedva sastavljaju kraj s krajem i dobro je kad dobiju bilo kakvu nagradu i kad se obrati pažnja na njihov rad.

Izgleda da sam se ja loše ponašao pa me je ove godine ponovo zaobišla AVNOJ-eva nagrada, možda će ove godine da mi daju "Sedmojulsku". Postoji jedna tajanstvena nagrada, to je nagrada "Dučićevih večeri poezije" u Trebinju. Nijedan od dobitnika nije saznao koliki je iznos te nagrade. Kad pesnik dobije na sceni u koverti tu nagradu, odmah je pruži gradonačelniku Trebinja, koji obično sedi u prvom redu, i daje mu se za ratnu siročad, što je potpuno u redu.

PULS: Da li je ijedna od tih nagrada koje su vama poznate izdržala probu vremena?

KAPOR: Svaka od tih nagrada imala je, naravno, svoje greške, ali mislim da je NIN-ova nagrada izdržala vreme i zadržala ugled, za koju sam voleo da je dobijem, a nikad nisam. Verovatno je i neću dobiti jer ću već biti klasik kad dođe red na mene, a klasiku ne trebaju nagrade. To je nagrada koja nije politička i nije vezana ni za kakav datum i, naravno, Njegoševa nagrada, oko koje se uvek lome koplja, koja je sad stigla u prave ruke kod Matije Bećkovića, koji je zakoniti naslednik Petra Petrovića Njegoša.

PULS: Da li Pale ili ono što se sada zove Srpsko Sarajevo mogu biti kompenzacija za ono Sarajevo iz kojeg je potekao i vaš "Poslednji let iz Sarajeva"?

KAPOR: Nikad. To je isto kao kad bi Beograd pripao marsovcima, a Mali Mokri Lug i Batajnica ostali u srpskim rukama. Lepo je što je ostalo makar nešto, samo kad bi se iz Lukavice videla brda iznad Sarajeva, bilo bi dovoljno da se ne vidi. Sarajevo nije grad. Ono je metafora, ono je više od toga. Ono je simbol, ali ono je oteto. Što kaže jedan čovek: "Ubi me s penkalom."

PULS: Eks-Juga. Je li ostao ko od drugara s kojim se viđate ili bar telefonom čujete. Da li je i tu štednja impulsa?

KAPOR: To je jedna tužna priča. Mnogo se družim sa Sarajlijama. Oni su izbeglice i oni žive po Beogradu i raznim drugim mestima. Kada se vidimo, mi govorimo o Sarajevu sa nostalgijom, sa malim bolom, povređujući sami sebi sopstveno rame. Oni su za mene najdragoceniji trag Sarajeva. Oni pamte i njihove čuvene gradske lepotice, melodiju uz koju smo igrali, sve mirise, gustinu magle, vrhove dolina na koje smo se penjali.

Tako da je lepo i to što je ostalo od Sarajeva, jer Sarajevo se razvejalo po svetu i svako je odneo neko svoje malo Sarajevo u Kanadu, Novi Zeland, Dansku... Sarajevo je jedan tragičan grad, a tragični gradovi porađaju veliku umetnost.

PULS: Koja vas je ličnost, a poznajete ih mnogo, impresionirala?

KAPOR: Svaki živ čovek me impresionira, prvo svojom snagom da izdrži, da se bori, da osnuje svoj dom, da odneguje decu, da pobedi vreme. Svaka priča najobičnijeg čoveka je prava drama pred kojom sam ja zadivljen.

Ova rat je bio herojski, bio je etnički, građanski, civilizacijski, verski, ali u svim tim velikim istorijskim kretanjima, kad se ona pogledaju, meni su najvažnije i najtragičnije sitne drame ljudi koji su napustili gradove sa najlon kesom u rukama.

PULS: Za vas kažu da ste uspješan čovjek. Vaše riječi to ne potvrđuju?

KAPOR: Uspeh je kategorija koja me nikad nije zanimala. Nisam merio šta je uspeh, da li masovni pad ukusa.

PULS: Dokolica Mome Kapora, ako je ima?

KAPOR: Trudim se da postignem dokolicu. Ako sam napravio neki uspeh u životu, to je da imam mnogo slobodnog vremena. Prvo da nemam šefa, od kojeg to slobodno vreme zavisi. Drugo da raspolažem potpuno vremenom, koje mogu da poklonim bližnjima, sebi, sporednim stvarima. Iz dokolice se rađa umetnost. Ne možete vi da budete užurbani sa pejdžerom i dva mobilna telefona i da razmišljate o suštini života dok oni zvone.

Potpuno sam izvan toga.

PULS: Osjećate li vi teret starosti, one duhovne ili biološke?

KAPOR: Biološke. Duh nikada ne stari, ali se još uvek zapanjim kad ustrčim na četvrti sprat i zadišem se ili pokušam da nešto preskočim, a ne mogu. Onda osećam da sam strašno star. Rođen sam 1937. godine, ali u ovom trenutku sigurno imam 270 godina. Dok su drugi živeli svoj jedan život, ja sam živeo najmanje osam. Dovoljno je da živite u dve umetnosti, pisanju i slikanju, to su dva odvojena života. Pored toga, oduvek sam bio radoznao. Voleo sam da vidim mnogo stvari i jurio sam na sve strane.

PULS: Gde ćete na more, da li negde mimo Crne Gore?

KAPOR: Posljednjih godina ne idem u Crnu Goru, sem kad imam neki posao, iz jednostavnog razloga što tamo postoji teror druženja. Crnogorci su strašno gostoljubivi. Kad izađem iz mog hotela i sednem ispred da pročitam novine i pijem jutarnju kafu, odmah ih dođe 10 i dođe još 10 lozovača sa drugih stolova, jer ja sam neka vrsta crnogorskog pisca, pošto sa jedini napisao roman o knjazu Nikoli. I, naravno, počne neizbežna priča o politici. U jednom trenutku pogledam na sat i vidim da je pet popodne, a ja popio 15 ili 20 lozovača.

Zbog toga ja idem u Grčku. Pošto meni nije potreban odmor, ja ni od čega nisam umoran, tamo odlazim i čitavo leto slikam.

PULS: Vaša poruka čitaocima "Glasa srpskog"?

KAPOR: Jonesko je govorio "Ja nisam poštar da prenosim poruke. Jedino što bih želeo da im kažem da svrate ponekad u knjižaru i doznaju više o meni iz knjiga koje su objavljene u njihovom gradu i "Glasu srpskom", koji mi je pružao podršku i štampao vrlo teške i komplikovane knjige u ovim još težim vremenima.


PISCI

PULS: Nimalo poetično ne govorite o svom umjetničkom radu, ali ni o političkom angažovanju?

KAPOR: Da. Treba demistifikovati zanimanja. Pisci, kao i drugi umetnici, skloni su da od toga prave velike mistifikacije. Slikarski posao je veoma sličan stolarskom ili obućarskom. Kad su Milorada Živanovića, velikog glumca, zapitkivali da li je video gostovanja teatra Nacional France Popiler ili Stanislavskog, on se jednom naljutio i rekao: "Šta imam da gledam! Jesi li nekad video nekog šustera da ide da gleda drugog kako pravi cipele?"

Hoću da kažem da pravi umetnici nisu nikad ni pravili nikakve mistifikacije. Pisma Antona Pavloviča Čehova u poslednjoj knjizi njegovih sabranih dela puna su tekstova tamo gde mu nisu platili da traži još 13 rubalja i 16 kopjejki koje su mu dužni. U jednom pismu čak kaže: "Ovakvih priča mogu da napišem nedeljno i po desetak, samo kad bi mi ih platili." Uz to ne govori o umetnosti, nego o honoraru. To mi se veoma sviđa. Uvek mi je sumnjivo kad neko piše za istoriju i kad daju izjave koje su upućene Olimpu, a ne svakodnevnom životu. Umetnost je jednostavna stvar, naravno za profesionalce. Amateri su skloni da izmišljaju čuda oko toga, zato što nisu sigurni u svom poslu. Mi koji smo vaspitani od malih nogu i učili za to, mi smo već dresirani da pravimo umetnička dela.


SARAJEVO

Gradovi ostaju, ljudi se menjaju. Ko zna, jednoga dana i Sarajevo će možda promeniti svoje sadržaje. To je vrlo značajan grad, koji se ne može ubiti na taj način i ne može se iz njega odstraniti to tkivo srpsko koje mu je davalo jednu neverovatno dragocenu vrednost. Međutim, jedino je utešno to što je manje od Srba ostalo Hrvata. To je jednostavno preskupa igračka koju su dobili da se igraju neka primitivna deca iz nekih divljih plemena koji nisu imali plemenite gradove i ni to pretvaraju u divlja gnezda. Tako se i ponašaju.

Ne verujem u budućnost gradova u kojima je na zverski način ubijeno toliko ljudi. Ne mislim u bici za njih nego onih koji su ubijeni siledžijski, bedno u poniženjima, po zatvorima, javnim kućama, privatnim robijašnicama. Sarajevo će morati da prođe jedno iskupljenje da bi ponovo bilo čisto. Sarajevo koje sam voleo je u mojim knjigama, a ono što je preostalo neka im je alal.


NOVINARSTVO

Novinarstvo za koje sam ja vezan je sporo, prisno, udobno kao neka stara fotelja ili papuče na koje ste se navikli. Novine su jedan razgovor sa čitaocem i dokaz da naš mentalitet još uvek nije u tom ubrzanju da od novina pravi samo hitnu informaciju, nego da još uvek traži jedan razgovor.

Novine su kod nas više ritual nego informacija.

Volim u provincijskim gradovima subotu i nedjelju ujutro kad izađu ljudi u proleće, sednu za astale na sveže polivenu zemlju, naruče kafu ili rakiju i počnu da čitaju. Po novinama se već zna kojoj vrsti pripadaju. Intelektualci, naravno, čitaju NIN i lepo ga je videti u nečijim rukama ili "Politiku", koja je tradicionalno štivo na kojem smo svi manje-više naučili da čitamo. Onda je čoveku drago da piše u tim novinama koje zatekne u nečijim rukama.

Autor: Neda Simić

izvor:riznicasrpska

Momo Kapor o pamćenju, lepom pitanju, strastima i smrti


[You must be registered and logged in to see this image.]

JOŠ NISAM BIO MRTAV I BEO

Moji motori rade podjednako — i na ljubav i na mržnju. Svaki pisac mora da bude na strani svog naroda, pa makar taj narod i ne bio u pravu: držim se tog pravila, jer smatram da je moj narod i te kako u pravu

Momo Kapor je slikar, novinar, pisac bestselera biblioteke "Hit" zagrebačkog "Znanja". Jedan je od retkih pisaca koji je imao sreću da proputuje svet, vidi sve njegove lepote i zla, a nakon toga tvrdi da je ovde, u Srbiji, najlepše, najbolje... Svestan je činjenice da mu mnogi ne veruju, i zbog toga malo razočaran podseća na "bludnu" majku koja svojoj kćeri govori "da su svi muškarci isti, da uvek hoće samo jedno".

Njegov roman "Lep dan za umiranje" izazvao je, nakon dodele NIN-ove nagrade, mnoge književne kritičare da se izjasne ne samo o romanu koji je napisao, već i da, kako je to običaj u Srbiji, kažu nešto više i o "ideološkom liku i ženi" autora. Momo Kapor nije ove godine dobio nagradu koju je želeo, ali je zato dobio nagradu "Todor - Toša Manojlović" u Zrenjaninu.

Vaš roman "Lep dan za umiranje" proglašen je za "knjigu opasnu po život".

■ Sam život je takođe opasan po život!

U toku rata svađala sam se s američkim pilotima i s Vama zato što ste mi jednom rekli "da je rat prirodna pojava"... Da li su to stvarno bili lepi dani za umiranje?

■ Suviše lepo pitanje da bih ga kvario odgovorom.

Napisali ste već novi roman?

■ To je "Čuvar adrese", završna knjiga "Sarajevske trilogije" koju sam radio poslednjih deset godina. U ovom trenutku za taj projekat zainteresovalo se više izdavača. To je, inače, prva trilogija u istoriji tog nesrećnog grada u kojem sam rođen i u koji mi je već više od četvrt veka zabranjen ulazak. Najpre su me gonili komunisti, a zatim islamisti. Vraćam im ljubavlju za taj grad, jer on će se pamtiti po meni, ne po njima.

Da li se i dalje osećate kao Oliver Tvist srpske književnosti? Ponovo niste dobili NIN-ovu nagradu.

■ Slagao bih vas kada bih vam rekao da nisam želeo tu nagradu. Ali bih vas još više slagao kada bih vam rekao da se čitavog života nisam pripremao da ne dobijem nagrade i da me takve stvari ne pogađaju... Sudeći po poslednjim prikazima mojih knjiga, počeće i da biju po ulicama, a važno je da još ne biju.

Nekada su Vas strasno voleli, sada Vas neki strasno mrze...

■ Više sam zahvalan onima koji me mrze, nego onima koji me vole. Ovi prvi pomažu mi da ostanem u odličnoj formi, dok me ovi drugi uljuljkuju u osećanju da sam navodno uspešan. Moji motori rade podjednako i na ljubav i na mržnju.

Ideološku? Zašto u srpskoj književnosti ima toliko ideologije?

■ Znate, jedanput sam pitao jednog umnog starog pisca zbog čega su gotovo svi pisci u našoj istoriji bili istovremeno i narodni tribuni, poslanici, ministri, a u naše vreme direktori i glavni urednici, da ne pominjem sva ostala unosna zanimanja. Odgovorio mi je da je to zbog toga što Srbi najbolje znaju koliko malo u Srbiji vredi sama umetnost. Pravi umetnici skapavali su od tuberkuloze i gladi, uglavnom kao korektori beogradskih štamparija, ili umirali po tavanima i podrumima.

Da li se nešto izmenilo?

■ Danas su mnogi umetnici imućni. Poneki, čak, vrlo bogati. Cvrčak je pobedio vrednog mrava. Lafonten se zeznuo.

Da li je tačno da ste predloženi za člana Srpske akademije nauka i umetnosti?

■ Nemam pojma... Ali, ja sam već akademik. Član sam Akademije umetnosti i nauka Republike Srpske. Po svojoj vokaciji, najviše bi mi odgovaralo da budem član vojne akademije.

Šta biste predavali na vojnoj akademiji? Kreativno pisanje?

■ Ratno novinarstvo! Jedan sam, naime, od retkih ratnih reportera iz krajeva "s drugu stranu Drine" koji je još živ. Uz to, za vreme ovog poslednjeg rata pisao sam sve vreme u listu "Vojska", zvaničnom glasilu Vojske Jugoslavije. Za to vreme bio sam sigurno najprevođeniji srpski pisac, prevođeniji i od mog prijatelja Milorada Pavića, jer su taj list na 19 jezika prevodile generalštapske službe 19 zemalja koje su nas napale.

Rekli ste da se "proza trudi da bude ekstravagantna i nasilna" i da je "lepota kazivanja gotovo zaboravljena". Nalazite da je pisanje u "Vojsci" lepo kazivanje"?

■ Ne znam da li ste možda čitali ratne reportaže Ernesta Hemingveja iz Prvog i Drugog svetskog rata... Ili knjige "Kaput" i "Kožu" Kurčija Malapartea, da ne pominjem Marloove reportaže iz španskog rata i Kine. Šta mislite, da li one zadovoljavaju najviši kriterijum u pisanju proze? Ne moram da idem toliko daleko da bih spominjao knjige Antoana de Sent Egziperija "Ratni pilot", a ovde imamo jednog rasnog proznog pisca, odličnog ratnog reportera koji se zove Nebojša Jevrić, koji je direktan naslednik Miodraga Bulatovića u prozi.

Da li ste Vi čitali "Uličnu revoluciju" Knuta Hamsuna? Ne plašite li se da će Vam čitaoci vraćati knjige?

■ Bio sam na strani svog naroda... Ivo Andrić kome verujem napisao je da "svaki pisac mora da bude na strani svog naroda, pa makar taj narod i ne bio u pravu". Držim se tog pravila, jer smatram da je moj narod i te kako u pravu. To što me ne voli jedan deo Beograda, smatram čistim komplimentom.

U Srbiji, ako se prisetimo, one koje mnogo vole, skraćuju za glavu...

■ To je ubistvo iz ljubavi! Što je svirepije, to je ljubav jača i intenzivnija!

Šta ako i Vama počnu da "iskazuju tako ljubav"?

■ Ne bih im preporučio.

Zašto?

■ Ima onih koji bi se osvetili i njihovoj deci. Ali, što kaže Rajko Petrov Nogo: "Osevapio bi se onaj ko bi me ubio".

Vi kao da volite smrt?

■ Ne znam. Još nisam bio mrtav i beo.


Olivera Đurđević

izvor:riznicasrpska