Herman Hese

[You must be registered and logged in to see this image.]

Херман Хесе

рођен: 2. јул, 1877.
Калв, Немачка
преминуо: 9. август, 1962.
Монтагнола, Швајцарска

Херман Хесе (нем. Herman Hesse; 2. јул 1877. - 9. август 1962.), немачки писац, добитник Нобелове награде за књижевност 1946. године. Писао је лирске песме, новеле и романе. У почетку свог стварања био је романтичар, у прозним делима под утицајем психоанализе и оријенталне мудрости. У Хесеовим делима јасно је уочљиво његово занимање за егзистенцијалне, духовне и мистичне теме и велики утицај будистичке и хинду филозофије. Његова најпознатија дела су Степски вук (Der Steppenwolf), Сидарта (Siddhartha), Игра стаклених перли (Das Glassperlenspiel)

Живот

Рођен је у граду Калву, Виртемберг, 1877. године. 1922. године емигрирао je у Швајцарску, 1923. је постао швајцарски држављанин. Као антимилитариста и пацифиста, јако се успротивио Првом светском рату. Његова осећања која се тичу рата изражавао је у многим својим књигама. За време Другог светског рата, нашао се се у чудним околностима. Немачки пропагандиста Јозеф Гебелс (Joseph Goebbels) у почетку је штитио његове књиге, и као резултат Хесе је могао да објављује своја дела. Међутим, када је захтевао да одређени делови његовог романа Нарцис и Златоусти (Narziss und Goldmund) који се тичу погрома остану недирнути, нашао се на нацистичкој црној листи. Ипак, успео је да избегне Други светски рат и скрасио се у Швајцарској.

Као и многи његови ликови, Хесе је у току свог живота имао много проблема са женама. Његов први брак са Маријом Берноули (Maria Bernoulli), са којом је имао троје деце, завршио се трагично, тако што је његова жена ментално оболела. Његов други брак са певачицом Рут Венгер (Ruth Wenger), трајао је веома кратко, а највећи део времена провели су одвојени једно од другог. То је довело до дубоке емотивне кризе, Хесе се повукао у себе и избегавао социјалне контакте, што је описао у свом чувеном роману Степски вук (Der Steppenwolf). Ипак, његов трећи брак са Нинон Долбин Ауслендер (Ninon Dolbin Ausländer, 1895. - 1966.), трајао је до краја његовог живота. Своју трећу жену споменуо је у књизи Путовање на исток (Die Morgenlandfahrt).

Хесе је у свом каснијем животу развио одређену дозу конзервативизма. У Игри стакленим перлама (Das Glasperlenspiel), један од ликова проглашава сву музику после Јохана Себастијана Баха (Johann Sebastian Bach) вештачком и лошом, проглашавајући Лудвига ван Бетовена (Ludwig van Beethoven) за екстремни пример лошег укуса у музици. Иначе, Игра стаклених перли, са са својим идеализованим средњевековним стилом била је изузетно популарна књига у ратом разрушеној Немачкој 1945. године.

Хесе је умро у сну у Монтањоли 9.августа 1962. године у својој 85. години.

izvor:poezija.forumotion.com

Библиографија

1904. Петер Каменцинд (Peter Camenzind)
1906. Под точком (Unterm Rad)
1910. Гертруда (Gertrud)
1914. Розалда (Rosshalde)
1915. Кнулп (Knulp)
1919. Демијан (Demien)
1919. Клајн и Вагнер (Klein und Wagner)
1919. Чудне вести са Друге Звезде (кратке приче) (Märchen)
1920. Клингсорово последње лето (Klingsors letzer Sommer)
1920. Тумарања (Wanderung:Aufzeichnungen)
1922. Сидарта (Siddhartha)
1927. Степски вук (Der Steppenwolf)
1928. Криза: Странице из дневника (Krisis: Ein Stück Tagebuch)
1930. Нарцис и Златоусти (Narziss ung Goldmund)
1932. Путовање на исток (Die Morgenlandfahrt)
1937. Аутобиографски есеји (Gedenkblätter)
1942. Поеме (Die Gedichte)
1943. Игра стаклених перли (Das Glassperlenspiel)
1946. Ако се рат настави... (есеји) (Krieg und Frieden)
1976. Моја вера:Есеји о животу и уметности (My belief: Essays on Life and Art)
1995. Завршене бајке Хермана Хесеа (The complete Fairy Tales of Herman Hesse)
Nazad na vrh Ići dole

izvor:poezija.forumotion.com

" Stepski vuk "

Prilikom citanja knjige sam imala osjecaj da je Hari Haler kopija Hermana Hesea ( cak su i inicijali isti ), koji je prosao svasta, a nije prosao zapravo nista.Jer kao i Hari, svi mi nosimo svoje sahovske figure u dzepu i sami odredjujemo kako cemo ih poredjati, a kao za inat postavimo najgoru mogucu kombinaciju. Kod Hesea se opet javlja ista kombinacija licnosti kao i u “ Narcisu i Zlatoustom “. On u sebi nosi dvije osobe, jednu koja bi da se prepusti stihiji i drugu koja je puna gradjanskih obzira i normi, tako da je uvijek u sukobu sa samim sobom ( odlicno mi je to poznato ).Nema snage da prihvati komformistu i odbaci onog razuzdanog,ali nema ni hrabrosti da unisti malogradjanstinu.Taj sukob je najgora kazna i to traje vjecno.moze da prevagne jedna ili druga strana u odredjenim zivotnim periodima ( Narcis ili Zlatousti ), ali sa tim sukobom se zivi do kraja. Ovdje su te suprotnosti date u Hariju u mladosti ( koji se drzao svih normi ), i Hermine koja ih je odbacila.Sam Hari je u fazi kada se lomi izmedju dvije strane. I u ovom djelu se javlja tanka crta homoseksualnosti kod Hesea koji opisuje Herminu koja na bal dolazi obucena kao mladic. On je obozava i zeli, ali ne smije s njom da plese jer je u kostimu muskarca ( opet norme ). To je prisutno i u “Narcisu “.Inace cijeni Hese izgleda vise musku ljepotu i idealizuje je ( Herman iz djetinjstva-prijatelj, Zlatousti, Demijan ). Sve u svemu, Hese je prodoran, detaljan, lud i predivan.

Odlomak iz “Stepskog vuka “- kad Hermina govori Hariju

…” Nosio si u sebi jednu sliku o zivotu, jednu vjeru i zahtjev, bio si spreman na djela patnje i zrtve, a postepeno si primjecivao da svijet od tebe ne trazi ni djela ni zrtve i tome slicno, da zivot nije herojski ep, sa junackim ulogama i ostalim, vec samo gradjanska bolja soba u kojoj su ljudi savrseno zadovoljni jelom i picem, kafom i pletenjem carapa, igranjem taroka i muzikom preko radija.A ko hoce nesto drugo i u sebi nosi nesto drugo, ono junacko i lijepo, ko obozava velike pjesnike ili svece, taj je budala i Don Kihot.Lijepo.tako sam i ja prosla prijatelju moj! Bila sam darovita djevojka i predodredjena da zivim po nekom uzvisenom uzoru, da postavljam velike zahtjeve prema sebi i da ispunjavam dostojne zadatke. Mogla sam da primim na sebe veliki udes, da budem zena jednoga kralja, ljubavnica jednog revolucionara, sestra jednog genija ili majka jednog mucenika.A zivot mi je, eto, dopustio samo da budem kurtizana sa dosta ukusa- pa i to mi je bilo prilicno otezavano!Tako se to zbivalo sa mnom.Neko vrijeme sam bila neutjesna i dugo sam trazila krivicu u samoj sebi.Mislila sam da zivot, najzad, uvijek mora da bude u pravu, a ako se on narugao mojim lijepim snovima, tako sam mislila, znaci da su moji snovi bili glupi i da oni nisu bili u pravu.Ali sve to nije pomoglo.A posto sam imala dobre oci i usi, a posto sam bila pomalo radoznala, pocela sam veoma pazljivo da posmatram zivot, svoje poznanike i susjede, vise od pedesetoro ljudi i sudbina, i tada sam vidjela, Hari, da su moji snovi bili u pravu, po hiljadu puta u pravu, isto kao i tvoji. A zivot i stvarnost nisu bili u pravu. Da jedna zena moga kova nema drugi izbor nego da bijedno ostari u sluzbi pored pisace masine nekog covjeka koji zaradjuje novac, ili da se za takvog jednog covjeka uda radi njegovog novca, ili da najzad postane neka vrsta djevojcure, isto je tako nepravedno kao i to sto covjek kakav si ti, usamljen, povucen u sebe i ocajan, mora da se masi noza za brijanje. Kod mene je bijeda mozda bila vise materijalna i moralna, kod tebe duhovna – ali je put bio isti.Zar mislis da ne mogu da shvatim tvoj strah od fokstrota, tvoju odvratnost prema barovima i dvoranama za igru i tvoje rogusenje protiv jazza i svih tih drangulija! Shvatila sam sve to isuvise dobro, kao i tvoje gnusanje prema politici, tvoju tugu zbog blebetanja i neodgovornog poslovanja raznih stranaka i stampe, tvoje ocajanje zbog rata, kako proslog tako i buduceg,zbog nacina na koji se danas misli, cita, gradi, svira, proslavlja i stice obrazovanje!U pravu si, stepski vuce, po hiljadu puta u pravu, pa ipak moras da propadnes. Tvoji zahtjevi su odvise visoki, tvoja glad prevelika za ovaj jednostavni i nemarni svijet, zadovoljan tako sitnim stvarima, koji te odbacuje od sebe jer ti za njega imas jednu suvisnu dimenziju.Ko danas hoce da zivi i da uziva u tome, ne smije da bude kao sto smo ti i ja. Ko umjesto ciguljanja trazi muziku, umjesto razonode radost, umjesto novca dusu, ko umjesto spekulisanja trazi istinski rad, i umjesto igre istinsku strast, tome ovaj ljepuskasti svijet ne moze biti domovina …”(124/5 str. )
Nazad na vrh Ići dole

izvor:poezija.forumotion.com

RAZBOJNIK

Imao bih da pričam o mnogo čemu lepom, nežnom i vrednom ljubavi iz moga detinjstva, o svojoj zakriljenosti kraj oca i matere, o detinjskoj ljubavi i prilično razigranom živovanju u blagoj, dragoj, svetloj okolini. Ali mene zanimaju samo oni koraci koje sam učinio u svom životu da bih dopro do sebe samoga. Sve lepe tačke gde sam se odmarao, sva srećna ostrva i rajeve, čija mi draž nije ostala nepoznata, ostavljam da počivaju u sjaju daljine, i ne žudim da još jednom stupim u njih.

I zato govorim, dok se još zadržavam na svom dečaštvu, samo o onome novom što mi se dogodilo, što me je teralo napred, što me je otkidalo od ranijeg.

Ti podstreci dolazili su uvek iz "drugog sveta", i uvek su donosili sa sobom strah, prisiljavanje i nečistu savest, uvek su bili prevratnički i dovodili u opasnost mir, u kome bih bio rado ostao da prebivam.

Nastupile su godine kada sam morao nanovo da otkrijem da u meni samom živi neki pranagon, koji je u dopuštenom i svetlom svetu morao nikom poniknuti i sakrivati se. Kao svakog čoveka, tako je i mene osećanje čulnosti koje se lagano budi, spopadalo kao neprijatelj i razarač, kao nešto zabranjeno, kao zavođenje i greh. Ono što je moja radoznalost tražila, što mi je stvaralo snove, radost i strah, velika tajna puberteta, to nije nimalo dolikovalo brižljivo negovanom blaženstvu moga dečjeg spokojstva. Činio sam kao svi ostali. Vodio sam dvostruki život deteta koje više nije dete. Moja svest živela je u onom što me je okruživalo i što je bilo dopušteno, moja svest je poricala novi svet koji se pojavljivao na obzorju. Ali sam pored toga živeo u snovima, nagonima, željama podzemne vrste, preko čega je onaj svestan život gradio sebi sve bojažljivije mostove, jer se detinji svet u meni rušio. Kao gotovo svi roditelji, tako ni moji nisu pritekli u pomoć životnim nagonima koji su se budili, ali o kojima se nije govorilo. Oni su samo s neiscrpnom brižljivošću pomagali moje beznadežne pokušaje da se oporekne stvarnost, i da se i dalje ostane u detinjem svetu, koji je postajao sve nestvarniji i lažljiviji. Ne znam da li u tome roditelji mogu učiniti mnogo, ne prebacujem svojima ništa. To je bila moja lična stvar — da iziđem sa sobom na kraj i da nađem svoj put; i ja sam svoju stvar izveo rđavo, kao većina lepo vaspitane dece.

Svaki čovek preživljuje tu teškoću. Za prosečnoga je to ona tačka u životu kad zahtev za vlastitim životom dolazi u najoštriji sukob sa okolnim svetom, kad put unapred mora da se izvojuje u najgorčoj borbi. Umiranje i ponovno rađanje, što je naša sudbina, mnogi doživljuju samo jedanput u životu, prilikom raspadanja i laganog rušenja detinjstva, kad sve što smo zavoleli hoće da nas napusti, i kad najedanput osetimo oko sebe samoću i smrtnu hladnoću vasione. I mnogi i mnogi nasuču se zauvek na ovaj sprud, i celog svog života privežu se bolno za ono što je u nepovrat prošlo, za san o izgubljenom raju, koji je najgrđi i najubitačniji od svih snova.

izvor:poezija.forumotion.com

SPLAVAR

Hoću da ostanem na toj reci, pomisli Sidarta, to je ona ista preko koje sam nekad
prešao na putu ka ljudima detinjeg uma, tada me je povezao ljubazni splavar, poći
ću njemu, iz njegove kolibe me je u svoje vreme put odveo u novi život, koji je
ostario i umro - neka i moj sadašnji put, moj sadašnji novi život pođu odavde!
Nežno se zagledao u vodenu struju, u providno zelene i kristalne linije njenih
tajanstvenih obrisa. Video je kako iz dubine izranjaju svetli biseri, kako vazdušni
mehuri plivaju na površini, odražavajući nebesko plavetnilo. Reka mu je uzvraćala
pogled iz hiljade očiju, zelenih, belih, kristalnih, nebesnoplavih. Kako je voleo ovu
vodu, kako ga je očaravala, kako joj je bio zahvalan! U svom srcu je čuo glas, koji
se nanovo probudio, a koji mu je govorio: Voli ovu vodu! Ostani kraj nje! Oh, da,
hteo je da uči od nje, hteo je da je sluša. Učinilo mu se da bi onaj ko bi razumeo
ovu vodu i njene tajne razumeo i mnoge druge stvari, mnoge tajne - sve tajne.
Ali, među tajnama reke on je toga dana dokučio samo jedno, a to ga je dirnulo do
dna duše. Video je da voda promiče, neprekidno otiče, a da je još uvek bila tu, da
uvek i za sva vremena ostaje ista, pa ipak svakog trenutka drugačija! Oh, ko bi to
mogao da shvati, da pojmi! On nije shvatio i poimao, u njemu se pokrenula slutnja,
zabrujala daleka sećanja, božanski glasovi.
Sidarta se diže, glad se nepodnošljivo uskomešala u njegovoj utrobi. U zanosu je
krenuo dalje, penjući se obalskom stazom osluškivao je šum vodenog toka,
osluškivao kako mu glad krči u utrobi.
Stigavši do splava, vide da je čamac spreman i u njemu istog splavara, koji je
nekad mladog samanu prevezao preko reke. Sidarta ga je poznao, on je ta-kođe
veoma ostario.
- Hoćeš li da me povezeš? - upita ga.
Splavar se iznenadio što tako otmen čovek ide sam i pešice, ali ga primi u čamac i
otisnu se od obale.
- Odabrao si lep život, - progovori namernik. -Mora da je lepo provoditi dane kraj
ove vode i ploviti po njoj.
Veslač se, osmehnut, njihao:
- Lepo je, gospodine, baš kao što kažeš. Ali, nisu li svaki život i svaki rad lepi?
- Kanda je tako. Ali zavidim ti na tome.
- Oh, ti bi ubrzo izgubio volju na takav život i rad. Nije to za ljude u finoj odeći.
Sidarta se nasmeja.
- Neko me je danas sa podozrenjem posmatrao upravo zbog moje odeće. Da li bi,
ti splavaru, primio od mene ovu odeću koja mi je mrska? Treba da znaš da nemam
novaca da ti platim prevoz.
- Gospodin se šali, - nasmeja se splavar.
- Ne šalim se, prijatelju. Znaj, da si me već jednom prevezao svojim čamcem preko
ove vode, za božju nagradu. Učini to i danas, a primi za to moju odeću.
- Zar će gospodin bez odeće da nastavi put?
- Oh, najradije ne bih ni nastavio put. Najviše bih voleo, splavaru, da mi daš neku
staru pregaču i da me zadržiš kraj sebe kao pomoćnika, bolje reći kao učenika, jer
prvo moram naučiti da baratam oko čamca.
Splavar je dugo i ispitivački zagledao stranca.
- Sad te poznadoh, - reče naposletku.
- Jednom si spavao u mojoj kolibi, bilo je to davno, kanda je prošlo više od
dvadeset godina, tada sam te prevezao preko reke i rastali smo se kao dobri
prijatelji. Nisi li ti bio samana? Ne mogu više da ti se setim imena.
- Moje ime je Sidarta, a bio sam samana kada si me poslednji put video.
- Dobro mi došao, Sidarto. Ja se zovem Vasudeva. Bićeš i danas, kako se nadam,
moj gost i spavaćeš u mojoj kolibi, ispričaćeš mi odakle dolaziš i zašto ti je ova lepa
odeća tako mrska?
Stigli su na sredinu reke i Vasudeva je zaveslao snažnije, hvatajući se ukoštac sa
vodenom strujom. Radio je mirno snažnim rukama, pogleda uperena u pramac.
Sidarta je sedeo i posmatrao ga, setio se kako se nekad, poslednjeg dana onog
doba koje je proveo kao samana, u njegovom srcu probudila ljubav prema tom
čoveku. Sa zahvalnošću je prihvatio Vasudevin poziv. Kada su pristali uz obalu
pomogao je da se čamac priveže za kočeve, a onda ga splavar zamoli da uđe u
kolibu i ponudi ga hlebom i vodom, te Sidarta sa zadovoljstvom prionu da jede, sa
zadovoljstvom pojede i plodove mangoa kojima ga je Vasudeva poslužio.
Zatim se spustiše na neko deblo na obali, sunce je bilo na zalasku, i Sidarta ispriča
splavaru svoje poreklo i život, onako kako ga je danas video pred očima, u onom
času očaja. Njegova priča potraja do duboko u noć.
Vasudeva ga je slušao sa velikom pažnjom. Sve je poimao slušajući ga, njegovo
poreklo i detinjstvo, silno učenje, sva traganja, sve radosti i nevolje.
Među svim vrlinama splavara bila je jedna od najvećih: što je kao malo ko umeo da
sluša svog sagovornika. Iako ne bi progovorio ni slovca, sagovornik bi osetio da
Vasudeva upija njegove reči mirno, otvoreno trudeći se da ne gubi nijednu, da nije
nestrpljiv i da to kazivanje ne želi ni da hvali niti da kudi, već samo sluša. Sidarta je
bio svestan kakva je sreća poveravati se takvom slušaocu, polagati sopstveni život,
sopstvena traganja i patnje u njegovo srce.
Pred kraj Sidartine priče, kada je govorio o stablu kraj reke, i o svom dubokom
padu, o svetom omu i kako je nakon sna osećao toliku ljubav prema reci, splavar ga
je slušao s dvostrukom pažnjom, predano, zatvorenih očiju.
A kada je Sidarta zaćutao i nastupio dug tajac, Vasudeva najzad reče:
- Sve je baš kao što sam i mislio. Reka je progovorila. Ona ti je takođe prijatelj, i
tebi se obraća. To je dobro, veoma dobro. Ostani kod mene, Sidarto, prijatelju moj.
Nekad sam imao ženu, njen ležaj je bio pokraj mog, ali ona je umrla davno, odavno
živim sam. Živi sad ti sa mnom, mesta i hrane ima za nas obojicu.
- Hvala ti, - reče Sidarta, - sa zahvalnošću primam tvoj poziv. A hvala ti i na tome,
Vasudevo, što si me tako pomno slušao! Retki su ljudi koji umeju da slušaju reči
drugoga, nikad nikoga nisam sreo koji bi to umeo kao ti. I tome ću se učiti od tebe.
- Ti ćeš to naučiti, - reče Vasudeva, - ali ne od mene. Reka me je naučila da
slušam, pa će i tebe. Reka zna sve, od nje se svemu možeš naučiti. Eto, i to si već
naučio od vode da je dobro stremiti naniže, tonuti, tražiti dubinu. Bogati i otmeni
Sidarta će postati veslar, učeni braman Sidarta će biti splavar: i to ti je rečeno od
reke. Naučićeš i ono drugo od nje.
Sidarta progovori posle dugog ćutanja.
- Šta je to drugo, Vasudevo?
Vasudeva se diže.
- Kasno je, - reče, - hajd'mo na spavanje. Ono »drugo« ti ne mogu reći, prijatelju.
Naučićeš to, a možda već i znaš. Vidiš, ja nisam učen, nisam vičan da govorim, niti
da mislim. Umem samo da slušam i da budem pobožan, ništa drugo nisam učio.
Kada bih umeo da iskažem i da poučavam, možda bih bio mudrac, a ovako sam
samo splavar i moj zadatak je da ljude prevozim preko ove reke. Mnoge sam
prevezao, hiljade, i svima njima ova reka nije značila ništa drugo doli prepreku na
njihovom putu. Putovali su tragom novca i poslova, na svadbe i na hadžiluke, a reka
im je bila smetnja i splavar je bio samo tu da ih što brže prebaci preko zapreke. Ali,
nekim malobrojnim među hiljadama, četvorici ili petorici, reka više nije bila prepreka,
oni su čuli njen glas, oni su ga slušali i reka im je postala sveta, kao i meni.
Hajdemo sad na počinak, Sidarto.
Sidarta je ostao kod splavara i naučio da opslužuje čamac, a kad nije imao posla sa
splavom obrađivao je sa Vasudevom pirinčano polje, skupljao suvarke, brao
plodove sa stabala banana. Naučio je da delje vesla, da popravlja čamac, da plete
korpe, radujući se svemu što bi naučio, a dani i meseci prolazili su mu u letu. Ali,
više no što je to Vasudeva mogao, poučavala ga je reka. Od nje je neprestano učio.
Pre svega je naučio od nje veštinu slušanja, da osluškuje smirena srca, strpljive,
otvorene duše, bez strasti, bez želje, bez suda i mišljenja.
Prijatno je živeo kraj Vasudeve, izmenivši s njim tu i tamo po koju reč, malobrojne i
dugo promišljene reči. Vasudeva nije bio pobornik mnogih reči, Sidarti je retko
polazilo za rukom da ga natera da govori.
- Da li si - upita ga jednom - od reke naučio i tajnu: da vreme ne postoji?
Vasudevino lice ozari vedri osmeh.
- Jesam, Sidarto, - reče. - Misliš li time ovo: da se reka nalazi svuda u isti mah, na
izvoru i na ušću, na vodopadu i na skeli u brzaku, u moru, u planini, svuda i
istovremeno, i da za nju postoji samo sadašnjica, bez senke budućnosti?
- To je ono što sam mislio, - reče Sidarta. - I kada sam to naučio, bacio sam pogled
na svoj život i on je takođe bio reka, i dečaka Sidartu su od muškarca Sidarte
razdvajale samo senke, a ništa stvarno. Sidartina ranija rođenja nisu bila prošlost,
niti su njegova smrt i povratak brami budućnost. Ništa nije bilo, ništa neće biti, sve
jeste, sve ima svoje bitisanje i sadašnjost.
Sidarta je govorio sa zanosom, ova svetla misao prožimala ga je dubokom radošću.
O, zar nisu sve patnje bile vreme, zar nije sve tegobno i neprijateljsko u svetu
nastalo i bilo savladano čim je savladano vreme, čim se iz misli moglo izbrisati
vreme? Govorio je s ushićenjem. Vasudeva ga je gledao smešeći se i klimao
glavom, ćutke je odobravao i, prešavši rukom preko Sidartinih pleća, vratio se svom
poslu.
Jednom, kada je reka u doba kiša nabujala i silno hujala, Sidarta reče:
- Reka ima mnogo glasova, veoma mnogo glasova, zar ne, prijatelju? Zar u nje nije
glas kralja, i ratnika, i bika, i noćne ptice, i porodilje, i onoga koji uzdiše i još hiljade
drugih glasova. Zar ne, prijatelju?
- Tako je, - klimnu Vasudeva glavom, - svi glasovi bića se nalaze u njenom glasu.
- Znaš li, - produži Sidarta, - koju reč izgovara ako ti pođe za rukom da istovremeno
čuješ njenih deset hiljada glasova?
Vasudevino lice je ozario blaženi osmeh, i primaknuvši se Sidarti, on mu šapnu na
uvo sveti om. I upravo je to čuo i Sidarta.
Njegov osmeh je svakom prilikom bivao sve sličniji osmehu starog splavara, gotovo
je istovetno zračio, blistao od sreće, treperio u spletu hiljade bora, postajao isto tako
detinjast, isto tako starački. Mnogi putnici su, ugledavši dvojicu splavara, pomislili
da su braća. Često su večerom zajedno sedeli na deblu kraj obale, ćutali i
osluškivali šum vode koja za njih nije bila voda, već glas života, glas postojanja,
glas večnog nastajanja. I katkad se događalo da su, slušajući reku, obojica mislili na
istu stvar, na prekjučerašnji razgovor, na nekog od svojih putnika čiji su ih lik ili
sudbina zanimali, na smrt, na svoje detinjstvo, da u isti mah izmenjaju poglede kada
bi im reka saopštila nešto prijatno, pomislivši isto, obojica srećni zbog istog
odgovora na isto pitanje.
Iz splava i dvojice splavara izbijalo je, zračilo nešto što je plenilo mnoge putnike.
Događalo se da neko od putnika, zagledavši se u lice jednog od splavara, počne da
priča svoj život, da priča o svojim jadima, da prizna zlodela, da traži utehu i savet.
Događalo se da neko od njih zatraži dozvolu da provede veče kod njih i da
osluškuje šum reke. Događalo se i to da dođu radoznalci, koji su čuli da na tom
splavu žive dva mudraca, ili čarobnjaka, ili sveca. Radoznalci su postavljali mnoga
pitanja, ali nisu dobijali odgovore, a nisu naišli ni na čarobnjake, niti na mudrace,
zatekli su samo dva stara prijatna čovečuljka koji su, po svemu sudeći, bili mutavi i
pomalo čudni, a i tupavi. Radoznalci su se smejali i silno ih je zabavljalo koliko je
benast i lakoveran narod kad širi prazne glasine.
Godine su prolazile a da ih nijedan od njih nije brojao. Jednom su naišli monasi,
sledbenici Gotame, Bude, koji su ih zamolili da ih prebace preko reke, i splavari su
od njih saznali da žure da se vrate svom velikom učitelju, jer se pronela vest da je
Uzvišeni na smrt bolestan i da će uskoro umreti svojom poslednjom ljudskom smrću
i ući u večno izbavljenje. Ne potraja dugo i naiđe nova četa monaha, pa za njom još
jedna, i kaluđeri, kao i ostali putnici i namernici, ne pričahu ni o čemu drugom doli o
Gotami i njegovoj skoroj smrti. I kao što se u ratničkom pohodu ili za vreme
krunisanja nekog kralja ljudi sjate sa svih strana i okupljaju u rojevima kao mravi,
tako su, privučeni kao nekom čarolijom, pohrlili tamo gde je veliki Buda očekivao
smrt, tamo gde će se zbiti čudesni čin kada u večni sjaj uđe Svetli, Savršeni jednog
razdoblja sveta.
Sidarta se u to vreme često sećao mudraca samrtnika, velikog učitelja, koji je
svojim glasom opominjao narode i razbudio stotine hiljada, čiji je glas i sam jednom
slušao, čiji je sveti lik jednom i sam posmatrao sa najdubljim poštovanjem. Sećao
ga se sa prijateljskim osećanjima, pred očima mu iskrsnu njegov put ka
savršenstvu i s osmehom ožive u sebi reči koje je nekad, kao mlad čovek, uputio
Uzvišenom. Učinilo mu se, prisećajući ih se pun vedrine, da su to bile ponosne i
zrele reči. Odavno je bio svestan da ga ništa ne razdvaja od Gotame, čije učenje
ipak nije mogao da primi. Onaj ko istinski traži, ko istinski želi da nade put, ne može
primati nikakvo učenje. Ali, onaj ko ga je našao, taj je mogao da odobrava svako
učenje, svaki cilj, toga više ništa ne odvaja od hiljade drugih koji su živeli u duhu
večnog, u duhu božanskog.
Jednoga od tih dana, kada su toliki poklonici odlazili Budi, krenula je i Kamala,
nekad najlepša među kurtizanama. Odavno se ona povukla iz svog ranijeg života, i
poklonivši svoj vrt monasima Gotame, našla je utočište u učenju, pripadala je krugu
prijateljica i dobročiniteljki poklonika. U pratnji dečaka Sidarte, svoga sina, čuvši
vest o bliskoj smrti Gotame, krenula je na put pešice, odevena u jednostavnu
haljinu. Išla je sa svojim sinom duž obale reke; ali dečak se brzo umorio, tražio je da
se vrati kući. Tražio je da se odmore, tražio da jede, bio je jogunast i plačljiv.
Kamala je češće morala da otpočine zbog njega, on je navikao da isteruje svoju
volju, ona je morala da ga hrani, da ga teši, da ga kori. On nije shvatio zbog čega je
njegova majka morala da krene na ovaj tegobni i tužni hadžiluk, u nepoznato
mesto, nepoznatom čoveku, koji je bio svetac i ležao na samrti. Neka umre, što se
to dečaka ticalo?
Poklonici su bili nedaleko od Vasudevinog splava, kad je mali Sidarta ponovo
naterao majku da se malo odmore. Kamala se i sama umorila i, dok je dečak
grickao bananu, ona se šćućurila na zemlji, zažmurila za koji tren i otpočinula. Ali,
najednom bolno vrisnu, dečak je pogleda uplašeno i vide da je pobledela od užasa,
a ispod njenog skuta šmugnu mala, crna zmija, koja je ujela Kamalu.
Oboje potrčaše putem da što pre stignu do ljudi i dođoše blizu splava, tu se Kamala
sruši na zemlju, ne mogavši da ide dalje. Dečak zakuka iz glasa, ljubeći i grleći
majku, a ona mu se pridruži dozivajući u pomoć sve dok njihovi krici nisu doprli do
ušiju Vasudeve, koji je stajao kraj čamca. Brzo je prišao, podigao ženu i na rukama
je odneo do čamca, dečak je trčao za njim i ubrzo sve troje stigoše do kolibe, u
kojoj je Sidarta stajao kraj ognjišta i ložio vatru. Dižući pogled, ugledao je prvo
dečaka i njegov lik ga je na neki čudan način podsećao i oživljavao u njemu nešto
davno zaboravljeno. Zatim je ugledao Kamalu, koju je ubrzo poznao, mada je
onesvešćena ležala na rukama splavara, i bilo mu je jasno da je to njegov sopstveni
sin, čiji je lik u njemu razbudio uspomene, pa mu srce zaigra u grudima.
Ispraše ranu Kamali, koja je već bila pocrnela i telo joj se nadulo, pa joj uliše u usta
lekoviti napitak. Svest joj se povratila, ležala je u kolibi na Sidartinom ležaju, a
Sidarta - koji ju je nekad toliko voleo - nadneo se nad njom. Njoj se učini da sanja,
smešeći se zagledala se u lice svoga prijatelja i tek posle nekog vremena postade
svesna svog položaja i, setivši se ujeda zmije, uplašeno poče da doziva dečaka.
- On je kraj tebe, budi bez brige, - reče Sidarta.
Kamala ga pogleda u oči. Progovorila je jezikom otežalim od otrova.
- Ostario si, dragi, - reče - osedeo. Ali, još uvek si nalik na mladog samanu koji je
jednom, bez odeće i prašnjavih nogu, došao u moj vrt. Mnogo si mu sličniji nego
onda kada si napustio Kamasvamija i mene. Po očima si mu sličan, Sidarto. Oh, i ja
sam ostarila, stara sam - zar si me ipak poznao?
Sidarta se nasmeši: - Odmah sam te poznao, Kamalo, mila moja.
Kamala pokaza na dečaka i reče: - Jesi li i njega poznao? On je tvoj sin.
Njen pogled se zamuti i ona sklopi oči. Dečak je plakao i Sidarta ga posadi na svoje
koleno, pusti ga da se isplače, milujući ga po kosi i, zagledavši se u detinji lik, pade
mu na pamet bramanska molitva koju je naučio nekada davno, kada je i sam bio
mali dečak. Lagano, pevajućim glasom, počeo je da izgovara reči molitve, one su
potekle iz prošlosti i detinjstva. Jednolično pevušenje smirilo je dečaka. i on je,
zajecavši još koji put, najzad zaspao. Sidarta ga položi na Vasudevin ležaj.
Vasudeva je stajao kraj ognjišta i kuvao pirinač. Sidarta mu dobaci pogled koji je
ovaj, smešeći se, uzvratio.
- Ona će umreti, - reče Sidarta tihim glasom. Vasudeva klimnu glavom, odraz
plamena sa ognjišta prelete njegovim ljubaznim licem.
Kamala se još jednom osvestila. Od bola joj se iskrivilo lice, Sidartin pogled pročita
patnju ucrtanu na njenim usnama, na bledim obrazima. Ćutke, pažljivo i očekujući,
udubio se u njenu patnju. Kamala to oseti i pogledom potraži njegov lik.
Zagledavši se u njega, ona reče:
- Sad vidim da se i tvoj pogled izmenio. Postao je sasvim drugačiji. Po čemu ipak
poznajem da si ti Sidarta? Ti si to, a opet i nisi.
Sidarta nije progovorio, već je pogledom ćutke uronio u njene oči.
- Jesi li postigao? - upita ona. - Jesi li našao spokojstvo?
On se nasmeši i položi svoju ruku na njenu.
- Vidim da jesi, - reče ona - vidim. - Ja ću takođe naći mir.
- Našla si ga, - prošapta Sidarta.
Kamala se netremice zagledala u njegove oči. Pomislila je kako je htela da se
pokloni Gotami, da vidi lik Savršenog, da udahne njegovo spokojstvo, a da je
umesto njega sad našla Sidartu, da je to bilo dobro, isto tako dobro kao i da je
videla Uzvišenog. Htela je da mu to kaže, ali se jezik više nije pokoravao njenoj
volji. Gledala je u njega bez reči i on vide da se život gasi u njenim očima. Kada joj
se pogled ispunio poslednjim bolom i oko ugasilo, kada je poslednji trzaj preleteo
preko njenih udova, njegovi prsti joj zaklopiše oči.
Dugo je sedeo kraj nje i gledao u njeno zauvek usnulo lice. Dugo je posmatrao
njena usta, stara i umorna usta usahlih usana, sećajući se da je nekad, u proleće
svog života, ova usta upoređivao sa sveže raspuklom smokvom. Dugo je sedeo
tako, čitao iz crta njenog bledog lica, iz umornih bora; ispunivši dušu tim pogledom,
video je i svoje lice u istom položaju, isto tako belo, ugaslo, a istovremeno je video
svoje i njeno lice u mladim danima, rumenih usana, zažarenih pogleda, i osećanje
sadašnjosti i istodobnosti, osećanje večnosti prožimalo ga je do srži. U tom času je
osetio duboko, dublje no ikad, nerazru-šivost svakog života, večnost svakog
trenutka.
Pošto se digao, Vasudeva ga posluži pirinčem. Ali, Sidarta nije jeo. Oba starca
pripremila su sebi ležaj na slami u štali, gde se nalazila njihova koza, te Vasudeva
leže da spava. Sidarta iziđe i presede noć ispred kolibe, osluškujući šum reke,
zapljuskivan prošlošću, u isti mah dodirivan i okružen svim razdobljima svog života.
Povremeno se dizao, prilazio vratima kolibe i osluškivao da li dečak spava.
U rano jutro, pre no što se sunce pojavilo na nebu, Vasudeva iziđe iz štale i priđe
svom prijatelju.
- Spavao si? - reče mu.
- Nisam, Vasudevo. Sedeo sam ovde i slušao šum reke. Ona mi je rekla mnogo,
duboko me je ispunila blagotvornim mislima, mislima o jedinstvu.
- Snašla te je žalost, Sidarto, ali vidim da tuga nije prodrla u tvoje srce.
- Nije, dragi, kako bih mogao da budem tužan? Ja, koji sam bio bogat i srećan, sad
sam još bogatiji i srećniji. Podaren mi je sin.
- Neka je tvoj sin i meni dobro došao. Ali sad, Sidarto, prionimo na posao, treba
mnogo raditi. Kamala je umrla na onom istom ležaju na kome je nekad izdahnula
moja žena. Napravićemo lomaču na onom istom brežuljku na kome sam nekad
podigao lomaču svojoj ženi.
Dok je dečak još spavao, njih dvojica su podigli lomaču.

izvor:poezija.forumotion.com

SIN

Dečak je, zazirući i plačući, prisustvovao posmrtnom obredu svoje majke,
natmureno i unezvereno je slušao Sidartu koji ga je pozdravio kao sina i poželeo
mu dobrodošlicu u Vasudevinoj kolibi. Danima je bledih obraza sedeo na
pokojničinom brežuljku, odbijao jelo, krio pogled, zatvarao svoje srce, braneći se od
svoje sudbine i odupirući joj se.
Sidarta ga je štedeo sa puno obzira i puštao mu na volju, poštujući njegovu tugu.
Sidarta je shvatio da ga sin ne poznaje, da ne može da ga voli kao oca: Postupno je
uvideo i shvatio da je jedanaestogodišnji dečak razmaženi mamin sin, odrastao u
bogatstvu, naviknut na fina jela i mekšu postelju, naviknut da zapoveda slugama.
Sidarta je shvatio da se ožalošćeni i razmaženi dečak ne može odjednom i
dobrovoljno zadovoljiti životom u tuđini i siromaštvu. Nije ga prisiljavao da radi, već
je mnoge poslove obavljao umesto sina, birao za njega uvek najbolje zalogaje.
Nadao se da će ga postepeno, ljubaznim strpljenjem pridobiti.
Nazvao je sebe bogatim i srećnim kada je dečak dospeo kod njega. Ali, kako je
vreme prolazilo, a dečak se i dalje mrgodno tuđio, pokazavši da je u srcu ohol i
jogunast, ne želeći da se prihvati bilo kakvog rada, ne ukazujući starima dužno
poštovanje, pljačkajući Vasudevine voćke - Sidarta je sve više bio svestan da mu
sin nije doneo sreću i mir, već nevolje i brige. Ali, voleo ga je i miliji su mu bili
nevolje i brige koje donosi ta ljubav od sreće i mira bez dečaka.
Otkako je mladi Sidarta došao u kolibu, stari su podelili između sebe sve poslove.
Vasudeva je opet sam obavljao dužnosti splavara, a Sidarta je preuzeo radove u
kući i u polju, da bi bio uz sina.
Dugo vreme, duge mesece je Sidarta čekao da ga sin razume, da prihvati njegovu
ljubav i da je jednom možda i uzvrati. Duge mesece je čekao Vasudeva,
posmatrajući očekivao je i ćutao. Jednoga dana, kada je dečak Sidarta opet
namučio svog oca prkosom i hirovima, razbivši mu obe činije za pirinač, Vasudeva
pozva uveče svog prijatelja na stranu.
- Izvini, - reče mu - govorim ti iz prijateljska srca. Vidim da mučiš sebe i vidim da si
ojađen. Zabrinjava te sin, dragi moj, a i meni zadaje brige. To je poletarac navikao
na drugi život, na drugačije gnezdo. On nije kao ti bežao od bogatstva i iz grada,
pun gađenja i prezasićen, on je protiv svoje volje morao da napusti sve to. Upitao
sam reku, o prijatelju, pitao sam je mnogo puta. Ali, reka se smeje, ona me ismeva,
i mene i tebe, trese se od smeha što smo tako budalasti. Voda teži vodi, mladost
teži mladosti, tvoj sin se ne nalazi na mestu na kome može da stasa. Upitaj reku,
poslušaj je i ti!
Sidarta se snuždeno zagledao u prijateljsko lice, u čijim borama je carevala
postojana vedrina.
- Zar se mogu rastati od njega? - upita prigušeno, postiđeno. - Ostavi mi vremena,
dragi moj! Vidi, ja se borim za njega, borim se da pridobijem njegovo srce, da ga
plenim ljubavlju i ljubaznim strpljenjem. Hteo bih da reka jednom govori i njemu, on
je takođe pozvan.
Vasudevin osmeh je procvetao još većom toplinom. - Oh da, i on je pozvan, i on
ima večni život. Ali, znamo li, ti i ja, zašto je pozvan, za kakav put, za kakva dela, za
kakve patnje? Njegova patnja neće biti mala, jer mu je srce gordo i nemilostivo,
takvi moraju da propate mnogo, predstoje im mnoge zablude, činiće mnoge
nepravde, opteretiće se mnogim grehovima. Reci mi, dragi moj: Zar ti svog sina ne
vaspitavaš? Ti ga ne prisiljavaš? Ne tučeš ga? Ne kažnjavaš ga?
- Ne, Vasudevo, ja sve to ne činim.
- Znao sam. Ti ga ne prisiljavaš, ne tučeš ga, ne naređuješ mu, jer znaš da je
blagost jača od strogosti, da je voda jača od stene, ljubav jača od sile. Vrlo dobro,
da te pohvalim. Ali, nije li zabluda što smatraš da ne treba da ga prisiljavaš, što ga
ne kažnjavaš? Ne sputavaš li ga okovima svoje ljubavi? Zar ga ne postiđuješ
svakodnevno, zar mu ne otežavaš još više svojom blagošću i strpljenjem? Ne
primoravaš li oholog i razmaženog dečaka da živi u kolibi sa dvojicom staraca koji
se hrane bananama, za koje je i pirinač poslastica, čije misli ne mogu da budu
njegove, čije je srce staro i stišano i ima drugačiji hod od njegovog? Nije li sve to za
njega prisila, nije li to kazna?
Sidarta je, zaprepašćem oborio pogled zemlji. Tihim glasom je upitao: Šta misliš,
šta treba da uradim?
Vasudeva reče: - Povedi ga u grad, odvedi ga u kuću njegove majke, biće tamo još
slugu, pa ga predaj njima. Ukoliko ih nema, odvedi ga nekom učitelju, ne zbog
nauka, nego da bude uz druge dečake i devojčice, u svetu koji je njegov. Zar na to
nikad nisi pomislio?
- Ti vidiš moje srce, - progovori Sidarta tužno. -Pomišljao sam na to često. Ali, čuj,
kako da predam tom svetu dečaka, kome ionako nedostaje blagost srca? Neće li
postati obestan i zabrazditi u sladostrašće i obest, neće li da ponovi sve zablude
svog oca, da se potpuno izgubi u sansari?
Osmeh ozari splavarevo lice, on nežno dodirnu Sidartinu mišicu i reče:
- Upitaj o tome reku, prijatelju! Slušaj kako se smeje! Misliš li doista da si svoje
ludosti počinio da bi sina poštedeo od istih? Možeš li da sačuvaš svog sina od
sansare? Kako? Učenjem, molitvama, opominjući ga? Mili moj, zar si zaboravio
poučnu priču o sinu bramana Sidarti, koju si mi jednom ispričao na ovom istom
mestu? Ko je sačuvao samanu Sidartu od sansare, od greha, gramzivosti, ludosti?
Jesu li pobožnost njegovog srca, opomene koje su proizišle iz očevog učenja, ili
sopstvena saznanja, sopstvena traganja mogla da ga sačuvaju? Koji otac, koji
učitelj bi mogao da ga sačuva od toga da sam živi svoj život, da sam sebe uprlja
životom, da sam ispije gorki napitak, da sam nađe svoj put? Veruješ li, dragi, da bi
neko mogao da bude pošteđen toga puta? Možda tvoj sinčić, zato što ga voliš, zato
što bi hteo da ga poštediš patnje i bola i razočaranja? Ali, i kad bi i deset puta dao
svoj život za njega, opet ne bi mogao da ga oslobodiš ni najmanjeg delića njegove
sudbine.
Vasudeva još nikad nije izgovorio toliko reči. Sidarta mu je ljubazno zahvalio, pa se
potišteno vratio u kolibu i dugo nije mogao da zaspi. Vasudeva mu nije rekao ništa
što već i sam nije pomislio i znao. Ali, to saznanje nije mogao da pretvori u delo,
jača od saznanja je bila njegova ljubav prema dečaku, jači su bili njegova nežnost i
strah da ga izgubi. Da li je ikad postojalo nešto što bi toliko plenilo njegovo srce,
tako slepo, bolno, tako bezuspešno, a ipak tako srećno?
Sidarta nije mogao da posluša savet svoga prijatelja, nije mogao da se liši sina.
Dozvoljavao je da mu dečak naređuje, da ga nipodaštava. Ćutao je i čekao, vodio
svakodnevnu borbu ljubaznosti, nečujnu borbu strpljenja. Vasudeva je takođe ćutao
i čekao, prijateljski, vispreno, trpeljivo. Obojica su majstorski ovladali strpljenjem.
Jednom, kada ga je dečakov lik živo podsetio na Kamalu, Sidarta se namah seti
reči koje mu je Kamala nekada davno, u danima mladosti, uputila:
- Ti ne umeš da voliš, - rekla mu je tada i on se s tim saglasio, uporedivši sebe sa
zvezdom, a ljude detinjeg uma sa lišćem koje opada, pa ipak je u njenim rečima
osetio i prekor. Odista, on se nikad nije do kraja gubio u ljubavi, nikad se nije
mogao potpuno predati drugom biću, a zaboraviti sebe, niti činiti ludosti zbog ljubavi
prema drugom, on to nikada nije umeo, a u tome je i bila - kako mu se tada činilo -
ta velika razlika koja ga je odvajala od ljudi detinjeg uma. Ali, sad, otkako mu je sin
došao, Sidarta se sav pretvorio u čoveka detinjeg uma, koji pati zbog drugog bića,
koji voli drugoga, izgubljen u toj ljubavi, preobražen zbog te ljubavi u budalu. Sada
je i on, kasno, jednom u životu osetio tu najjaču i najneobičniju strast, patio zbog
nje, ojađen, a ipak prožet blaženstvom, preporođen, nečim obogaćen.
Jasno je osetio da je ova slepa ljubav prema sinu strast, nešto veoma ljudsko, da je
to sansara, mutni izvor, potamnela voda. Ali, istovremeno je osetio da ona nije
bezvredna, da je nužna, da izvire iz njegovog sopstvenog bića. Trebalo je okajati i
tu slast, iskusiti i te patnje, počiniti i te ludosti.
Sin je za to vreme pustio da se otac zavarava, da pokušava da ga pridobije, pustio
ga da se svakodnevno ponižava i povinuje njegovim hirovima. U tom ocu nije bilo
ničega što bi ga očaralo, ničega što bi mu ulilo strahopoštovanje. Ovaj otac je bio
dobričina, čovek prostodušan i blag, možda i veoma pobožan, možda svetac - ali
sve to nisu bile osobine kojima bi dečaka mogao pridobiti za sebe. Dosadan mu je
bio taj otac, koji ga je zarobio u svojoj bednoj kolibi, prosto dosadan, a to što je
svaku nepristojnost uzvratio osmehom, svaku porugu ljubaznošću i svaku pakost
dobrotom, smatrao je najmrskijim lukavstvom tog matorog potuljenka. Dečaku bi
bilo milije da mu je pretio, da ga je zlostavljao.
Dođe dan u koji je izbila ćud mladog Sidarte i on se otvoreno okrenuo protiv oca.
Ovaj mu je dao nalog, zatražio da skuplja suvarke. Dečak, međutim, nije izišao iz
kolibe, stajao je prkosno i besno, lupao nogama o tle, stiskao pesnice i u silnom
izlivu jarosti tresnuo ocu u lice svu svoju mržnju i prezir.
- Donesi sam te svoje suvarke, - vikao je zapenušivši - nisam ti ja sluga. Znam da
me nećeš tući, ne usuđuješ se; znam da hoćeš neprekidno da me kažnjavaš i
ponižavaš svojom pobožnošću i popustljivošću. Hoćeš da i ja budem kao ti, isto
tako pobožan, blag i mudar! Ali, čuj me, da bih ti učinio nažao, radije ću postati
drumski razbojnik i ubica i otići u pakao nego da postanem neko kao što si ti! Mrzim
te, nisi moj otac pa neka si i deset puta bio milosnik moje majke!
U njemu prekipeše srdžba i jad, uskovitlaše se stotine pustih i opakih reči koje je
sad uputio ocu. Dečak zatim istrča iz kolibe i vrati se tek kasno uveče.
Sutradan ga više nije bilo. Zajedno s njim nestala je i mala korpa, ispletena od like u
dve boje, u kojoj su splavari držali bakrenjake i srebrnjake dobijene od putnika za
prevoz. Nestao je i čamac, Sidarta je video da leži na suprotnoj obali. Dečak je
pobegao.
- Moram poći za njim - reče Sidarta, koji je drhtao od muke posle jučerašnjih
pogrdnih reči dečaka. - Dete ne može samo da prođe kroz šumu. Nastradaće.
Moramo da sagradimo splav, Vasudevo, da bismo prešli preko vode.
- Sagradićemo splav, - reče Vasudeva - da bismo dovezli čamac koji je dečak
uzeo. Ali, njega bi trebalo pustiti, prijatelju, nije on više dete, umeće da se snađe.
On traži put koji će ga odvesti u grad, i u pravu je, ne zaboravi to. On je uradio ono
što si ti sam propustio. Brine o sebi i ide svojim putem. Oh, Sidarto, vidim da patiš,
ali tebe mori bol kome bi se trebalo smejati, kome češ se i sam uskoro smejati.
Sidarta nije odgovorio. Sekira mu se već našla u rukama i on poče da gradi splav
od bambusa, Vasudeva mu pomože da povezuje stabla konopcima od upletene
trave. Zatim se prevezoše preko reke, struja ih je ponela daleko niz vodu, i najzad
izvukoše splav na suprotnu obalu.
- Zašto si poneo sekiru? - upita Sidarta.
Vasudeva reče: - Možda je izgubljeno veslo našeg čamca.
Sidarta je znao na šta misli njegov prijatelj. Pomislio je da je dečak možda bacio ili
razbio veslo, da se osveti i da ih spreči da ga gone. I odista u čamcu nije bilo vesla.
Vasudeva pokaza rukom dno čamca i pogleda u svog prijatelja s osmehom, kao da
je hteo da kaže: - Zar ne vidiš šta sin hoće da ti kaže? Zar ne vidiš da on ne želi da
ideš u potragu za njim? -Ali, to nije iskazao rečima. Prionuo je da izdelje novo veslo.
Sidarta se, međutim, oprostio od njega pre no što je pošao da traži sina. Vasudeva
ga nije zadržavao.
Sidarta je već dugo išao šumom kada mu sinu misao da je njegovo traganje
uzaludno. Ili je dečak već daleko odmakao i možda već stigao u grad, pomislio je, ili
će se, ako je još na putu, sakriti ispred njega. Razmišljajući dalje otkri da u stvari
nije u brizi za sinom, da je u dubini duše ubeđen da dečak nije nastradao i da mu u
šumi ne preti nikakva opasnost. Uprkos tome išao je brzo i bez odmora, ne više da
ga spase već gonjen željom da ga možda još jednom vidi. Tako je žurio sve dok nije
stigao nadomak grada.
Stigavši do širokog puta blizu grada, zaustavio se na ulazu prekrasnog luga koji je
ranije pripadao Kamali, gdje ju je nekad prvi put ugledao u nosiljci. To nekadašnje
vreme vaskrsnu u njegovoj duši, video je sebe kako stoji na tom mestu - mladi,
bradati, nagi samana, kose pune prašine. Dugo je Sidarta stajao tu i gledao kroz
otvorenu kapiju u vrt. Video je monahe u žutim rizama kako promiču ispod lepih
stabala.
Dugo je stajao tu, zamišljen, video pred sobom slike i osluškivao istoriju svog
života. Stajao je tako i pogledom pratio monahe, video umesto njih mladog Sidartu,
mladu Kamalu u šetnji ispod visokih stabala. Jasno je video sebe kada ga je
Kamala ugostila, kada je od nje primio prvi poljubac, kako se gordo i pun prezira
osvrnuo na svoj život bramana i pun žudnje započeo svetovni život. Video je
Kamasvamija, video sluge, gozbe, kockare i muzikante, video je Kamalinu pticu
pevačicu u kavezu, preživljavajući sve to još jednom, udišući sansaru postao je
ponovo star i umoran, ponovo je osetio gađenje, ponovo osetio želju da sam sebe
ugasi, ponovo je uživao u svetom omu.
Pošto je dugo postojao na kapiji vrta, Sidarta uvide da je želja koja ga je nagnala da
dođe na ovo mesto bila nerazumna, da svome sinu ne može pomoći, da se ne
može vezati za njega. Duboko u srcu je osetio ljubav prema beguncu, kao živu
ranu, ali je istovremeno osetio da mu ta rana nije zadata da po njoj rije, već da ona
treba da se pretvori u cvet i da zrači blistavim sjajem.
Žalostilo ga je što u ovaj čas rana još nije procvala, još nije zračila. Umesto da se
nađe na cilju svojih želja, koje su ga dovele ovamo tragom odbeglog sina, obreo se
u pustoši. Seo je tužan, osećao da u njegovom srcu nešto umire, da je prazan, da
pred sobom više nema nikakve radosti, nikakav cilj. Sedeo je utonuvši u misli i
čekao. Naučio je na reci jedno: da čeka, da bude strpljiv i da osluškuje. I zato je
sedeo i osluškivao, u prašini na drumu, osluškivao kako mu srce radi umorno i
tužno, očekujući glas. Mnoge časove je ostao tu šćućuren, osluškujući, više nije
video slike, tonuo je u prazno, potpuno se opustio, a pred sobom nije video nikakav
put. I kada bi rana zabridela, nečujno je izgovarao om, osetio sebe u omu. Monasi u
vrtu su ga videli i, kako je mnoge časove ostao šćućuren i kako se na njegovoj
sedoj kosi taložila prašina, prišao mu je jedan od njih i stavio dve banane ispred
njega. Starac ga nije primetio.
Iz ove obamrlosti ga trže ruka koja mu dodirnu rame. Ubrzo je poznao ovaj nežni,
stidljivi dodir i povratio se. Digao se i pozdravio Vasudevu koji je pošao za njim. I
bacivši pogled na Vasudevino srdačno lice, na sitne i osmehom ispunjene bore,
vedre oči, i sam se nasmešio. U tom ugleda banane kraj sebe, uze ih i pruži jednu
splavaru, a drugu pojede sam. Zatim se ćutke vratio sa Vasudevom u šumu, krenuo
kući, na splav. Nijedan od njih ne pomenu šta se tog dana dogodilo, nijedan ne
pomenu dečaka, njegovo bekstvo, nijedan ne progovori o zadatoj rani. U kolibi se
Sidarta ispruži na svoj ležaj i kada mu nakon izvesnog vremena Vasudeva priđe da
ga ponudi šoljom kokosovog mleka, vide da je zaspao.

izvor:poezija.forumotion.com

Mala zvezdo na letnjem

nebu!Kako je dobro i istinito to što si mi pisala,i kako bolno odjekuje
tvoja ljubav,poput večitog jada,poput večitog prekora.Ali ti si na
dobrom putu kada meni a i samoj sebi,priznaješ svako osećanje svog
srca.Ali nemoj nijedno osećanje nazvati malim,ne nazivaj nijedno
nedostojnim!
Dobro je,veoma dobro svako,pa i mržnja,i zavist,i ljubomora,i
svirepost.Ne živimo ni od čega drugog doli od naših
bednih,lepih,predivnih osećanja,i ako bilo kome među njima nanosimo
nepravdu,to je zvezda koju smo ugasili.
Ne znam volim li Đinu.Zapravo, sumnjam.Zbog nje ne bih podneo nikakvu
žrtvu.Ne znam umem li uopšte da volim.Znam za požudu,i da tražim sebe u
drugima,da osluškujem odjek,da tražim ogledalo,umem da tražim slasti i
sve to može da bude nalik na ljubav.
Nas dvoje,i ti i ja,lutamo istim lavirintom,zamršenim stazama naših
osećanja,koja su oštećena u ovom svetu zla i zato se,svako na svoj
način,svetimo tom opakom svetu.Ali ostavimo jedno drugom snove,znajući
kako je rujan i sladak ukus vina snova.
Samo su valjani,bezbedni ljudi načisto sa svojim osećanjima i sa
"dometom" i posledicama svojih postupaka,oni koji veruju u život i ne
preduzimaju nijedan korak koji ne bi odobravali i sutra i prekosutra.Ja
nemam tu sreću da se ubrajam među njih,osećam i postupam kao čovek koji
ne veruje u sutrašnjicu i svaki dan smatra poslednjim.
Draga vitka ženo,bez mnogo sreće pokušavam da izrazim svoje
misli.Izražene misli su uvek mrtve!Ostavimo ih da žive!Duboko i
zahvalno osećam da me razumeš,da je nešto u tebi srodno meni.Kako se to
knjiži u knjizi života,da li su naša osećanja
ljubav,pohota,zahvalnost,sažaljenje,da li su ona materinska ili
detinja-to ne znam.Često žene gledam kao stari prepredeni razvratnik,a
često kao dečačić.Katkad je najčednija žena za mene najprimamljivija,a
katkad najbujnija.Sve je lepo,sve je sveto i sve je neizmerno dobro što
smem da volim.Zašto,dokle,do kog stepena-to je neizmerljivo.
Ne volim samo tebe,ti to znaš,ne volim ni samo Đinu,sutra ili
prekosutra voleću i slikaću druge slike.Neću se kajati ni za jednu
ljubav koju sam ikad osećao,kao ni za mudrost ili glupost koju sam zbog
nje počinio.Tebe možda volim zato što si slična meni.Druge volim jer su
sasvim drugačije no što sam ja.
Pozna je noć,mesec stoji nad Saluteom.
Kako se samo smeje život,kako se smeje smrt!
Baci ovo glupo pismo u vatru i baci u vatru tvog Klingsora.

Herman Hese

izvor:poezija.forumotion.com

Moja vera

Pogled volje je necist i izoblicen. Tek tada kada ništa ne želimo, tek tada kada naš pogled postaje cisto posmatranje, nastupa duša - lepota. Ako posmatram šumu koju želim da kupim, zakupim, u njoj želim da lovim, opteretim je hipotekom, tada ne vidim šumu vec samo odnos prema svojoj volji, svojim planovima i brigama, prema svom novcaniku. Tada se ona sastoji od drveta, stara je ili mlada, zdrava ili bolesna. Ali ako ne želim ništa od nje, gledam li “bez misli” u njenu zelenu dubinu, tek tada postaje šuma, priroda, rastinje, tada je lepa.
Tako je i s ljudima i njihovim licima. Covek, koga ja sa strahom, s nadom, požudom, s namerom, sa zahtevom gledam, nije covek vec samo mutno ogledalo moje volje. Gledam ga, svesno ili nesvesno, s puno ustezanja, s pogrešnim pitanjima: “Da li je pristupacan ili ponosan? Poštuje li me? Može li se prevariti? Razume li nešto o umetnosti?” S hiljadu takvih pitanja najcešce se odnosimo prema drugim ljudima koje susrecemo, i mi važimo za poznavaoce ljudskih duša i psihologe ako nam pode za rukom da razjasnimo u njihovoj pojavi, njihovom izgledu i ponašanju ono što služi našim namerama i odgovara nam. Ali, ta predstava je siromašna, i u tom nacinu poznavanja duše najpromišljeniji su: seljak, skitnica, nadriadvokat, vecina politicara i ucenih.
U trenutku kada volja miruje i javlja se posmatranje, cisto videnje i predanost, sve postaje drugacije. Covek prestaje da bude koristan ili opasan, interesantan ili dosadan, prijatan ili neobrazovan, jak ili slab. On postaje priroda, postaje lep i neobican kao i sve ka cemu se okrece cist pogled. Jer pogled nije istraživanje ili kritika, on nije ništa osim ljubavi. On je najviše i najpoželjnije stanje naše duše: bespožudna ljubav.
Ukoliko smo postigli to stanje, makar i na nekoliko minuta, sati ili dana (zadržati ga zauvek u sebi bila bi potpuna duhovnost) tada ljudi izgledaju drugacije nego inace. Oni nisu više ogledala ili delici naše volje, oni ponovo postaju priroda. Lepi ili ružni, stari ili mladi, dobri ili loši, otvoreni ili zatvoreni, cvrsti ili meki, nisu više suprotnosti, nisu više mera. Svi su lepi, znacajni, niko više ne može biti potcenjen, omražen ili neshvacen.
Sa stanovišta mirnog pogleda priroda je samo promenljiv oblik uvek prisutnog, besmrtnog života. Tako je i covekov najvažniji zadatak i dužnost da razvije dušu. Beskorisno je raspravljati da li je duša nešto ljudsko, ne nalazi li se i u životinjama, u biljkama! Duša je sigurno svuda - svuda je moguca, svuda pripremljena, svuda naslucivana i poželjna. Ali, kao što ne smatramo da je kamen izraz pokreta, vec životinja (iako je i kamen pokret, život, stvaranje, propadanje), tako dušu tražimo pre svega kod coveka. Tražimo je tu gde se najsigurnije nalazi, boluje, postoji.

Herman Hesse

izvor:poezija.forumotion.com

Herman Hese - Sidarta


PRVI DEO

1. SIN BRAMANA

U senci kuće, na sunčanoj rečnoj obali kraj čunova, u senci smokvinih stabala
stasao je Sidarta, prelepi sin bramana,1 mladi soko, zajedno sa Govindom, svojim
prijateljem. Sunce je opalilo njegova svetla pleća na obali reke, kada se kupao,
obavljao sveta pranja, prinosio svete žrtve. Senke su se slivale u njegove crne oči u
mangoovom lugu za vreme dečačkih igara, kada je slušao majčinu pesmu, kada je
prinosio svete žrtve, slušao učenje svoga oca, učenjaka, u razgovoru sa
mudracima. Odavno je Sidarta učestvovao u razgovorima mudraca, učio se sa
Govindom govorništvu, učio se sa Govindom veštini razmišljanja, podvrgavao
meditacijama. Umeo je da nečujno izgovori om,2 reč nad rečima, da je izgovara u
sebi sa udahom, da je izgovara iz sebe sa izdahom, sabrane duše, čela ovenčana
sjajem bistroumna duha. U biti svoga bića već je znao za atman,3 nerazrušiv,
sjedinjen sa svemirom.
1 Braman - na najstarijem sanskritskom jeziku označava moć koju su sveštenici pripisivali sebi: da
pesmama i izrekama jačaju silu bogova, da ih privole da blagonaklono usliše njihove želje. Sveštenik
koji poznaje »čarobnu izreku« - braman, nazvan je takoñe braman, a u kasnije vreme bramana. (Prim.
prev.)
2 Om - po bramanskoj liturgiji naročito sveta reč, koja se (slična hrišćanskom »amin«) izgovara na
početku i na kraju recitovanja svetih spisa. Bramani su joj u najranija vremena pridavali mistično
značenje. (Prim. prev.)
3 Atman - na izvornom sanskritskom znači »dah, sopstvo, suštastvenost«, a kasnije postaje sinonim
indijske metafizike: sila koja deluje u biću jedinke i čini jedinstvo sa prauzrokom svakog postojanja, sa
»velikim jednim« koji objedinjuje sva bića i svetove. (Prim. prev.)
Radost bi zaigrala u srcu njegovog oca zbog sina, sklonog učenju, žednog znanja,
kad bi video da on izrasta u velikog mudraca i sveštenika, u velikana među
bramanima.
Milina bi zaigrala u nedrima njegove majke kad bi ugledala kako seda i kako ustaje
snažni lepi vitkonogi Sidarta, kako je pozdravlja savršeno uglađeno.
Ljubav bi se rađala u srcima mladih bramanskih kćeri kada bi Sidarta prolazio
ulicama grada, svetla čela, kraljevska pogleda, uzanih bedara.
Ali, više od svih njih voleo ga je Govinda, njegov prijatelj, sin bramana. Voleo je
Sidartin pogled i njegov umiljat glas, voleo je njegov hod i savršeni sklad njegovih
pokreta, voleo je sve što je Sidarta činio i rekao, a najviše je voleo njegov duh,
njegove uzvišene, vatrene misli, žarku volju, njegovu obdarenost. Govinda je znao
da Sidarta neće biti običan braman, lenj obredni činovnik, gramzivi prodavac
vradžbina, sujetan, jalov besednik, da neće biti zao, podmukao sveštenik, niti
pitoma, glupava ovca među brojnim stadom. Ne, on to neće biti, a ni sam Govinda
nije želeo da postane takav, da bude braman kakvih ima na desetine hiljada. Želeo
je da bude sledbenik Sidarte, voljenog, uzvišenog. I ako bi Sidarta jednom postao
bog, ako bi jednom ušao među ozarene, Govinda će ga slediti, kao njegov prijatelj,
pratilac, kao njegov sluga, kopljonoša, njegova senka.
Svi su voleli Sidartu, svima je on bio radost, svima uživanje.
Ali, Sidarta sam sebi nije bio radost, nije uživao u sebi. Promičući ružičastim
stazama smokvika, sedeći u plavičastoj senci u lugu razmišljanja, perući svoje telo
pri svakodnevnom pokajničkom kupanju, prinoseći žrtvu u dubokoj senci mangoove
šume, savršeno skladnih pokreta, voljen od svih, svima radost, on ipak nije u svom
srcu nosio radost. Snovi i nemirne misli dolazili su mu iz rečnih voda, iz svetlucanja
noćnih zvezda, iz rastopljenih sunčevih zraka, nadirali su snovi i nespokojstvo duše
iz žrtvenog dima, iz daha stihova Rig-vede,4 iz odlomaka učenja starih bramana.
4 Rig-veda - jedna od četiri Vede, najstarijih spomenika literature na sanskritskom. Rig-veda je
najstarija i sastoji se od deset knjiga stihova i hvalospeva. (Prim. prev.)
Sidarta je u sebi počeo da pothranjuje nezadovoljstvo. Da oseća da ga ljubav oca,
ljubav majke, pa i ljubav njegovog prijatelja, Govinde, neće uvek i za sva vremena
usrećiti, utoliti, zasititi i zadovoljiti. Počeo je da naslućuje da su mu prečasni otac i
ostali njegovi učitelji, mudri bramani, već saopštili veći i najbolji deo svoje mudrosti,
da su svoje obilje već ulili u posudu njegovog uma punog iščekivanja, a ta posuda
nije bila puna, duh nije bio zadovoljan, duša nije bila spokojna, srce se nije stišalo.
Sveta pranja su bila dobra, ali ona su bila samo voda, nisu mogla da speru greh,
nisu lečila žeđ duha, nisu mogla da razreše pritisak u srcu. Osobite su bile žrtve i
prizivanje bogova - ali zar je to bilo sve? Da li su žrtveni obredi pružali sreću? I kako
su stvari stajale sa bogovima? Da li je zbilja Prajapati5 stvorio svet? Nije li to bio
Atman, on, jedini, svemogući? Nisu li likovi bogova stvoreni kao ti i ja, podređeni
vremenu, prolaznosti? Da li je samim tim dobar, da li je pravilan, da li je celishodan
čin prinošenja žrtve bogovima? Kome drugom je trebalo prinositi žrtve, kome
drugom odavati počast, da li Njemu, Jedinom, Atmanu? I gde je boravio, gde je
kucalo njegovo večno srče, gde drugde doli u sopstvenom ja, u onome najdubljem,
u nerazrušivom, koje svakako nosi u sebi. Ali, gde je bilo to ja, to najunutarnjije,
poslednje? Nije bilo meso i kost, ni misao, niti svest, tako je glasilo učenje
najmudrijih. Gde se onda nalazilo? Da bi se prodrlo do tog ja, do sebe, do atmana -
da li je postojao neki drugi put za kojim je vredelo tragati? Oh, niko mu nije ukazivao
na taj put, niko ga nije znao, ni otac ni učitelj ni mudraci, niti svete obredne pesme!
Bramani i njegove svete knjige znali su sve, o svemu su vodili brigu i više od toga, o
stvaranju sveta, o postanku govora, hrane, o udahu i izdahu, o poretku čula, o
delima bogova -znali su beskrajno mnogo - ali, da li je bilo vredno znati sve to, a ne
znati ono jedno jedino, najosnovnije i jedino bitno?
Svakako, mnogi stihovi u svetim knjigama, prvenstveno u Upanišadama6 Samaveda,
7 govorili su u divnim pesmama u tom najunutarnjijem i poslednjem. »Tvoja
duša je vasceli svet«, pisalo je tu, a bilo je napisano i to da čovek u snu, u
najdubljem snu, ulazi u svoje najsuštastvenije i boravi u Atmanu. Čudesnu mudrost
5 Prajapati - po bramanskoj religiji tvorac sveta i vasione. (Prim. prev.)
6 Upanišade - teološko-filozofski traktati na sanskritskom, koji sadrže najstarije filozofske teorije
Indijaca. (Prim. prev.)
7 Sama-veda - sadrži melodije koje se pevaju prilikom prinošenja žrtava. (Prim. prev.)
su sadržali ovi stihovi, sva saznanja najmudrijih bila su sabrana u magične reči,
čiste kao med koji skupljaju pčele. Zacelo, neizmerna saznanja, koja su sakupila i
očuvala bezbrojna pokolenja mudrih bramana, nisu se smela nipodaštavati.
Ali, gde su bili bramani, gde sveštenici, gde mudraci ili pokajnici kojima je uspelo ne
samo da dokuče to najdublje znanje, već i da u njemu žive? Gde je posvećeni koji
će postojanje u Atmanu volšebno preneti iz sna u budno stanje, u život, u svaki
korak, u reči i dela? Sidarta je poznavao mnoge prečasne bramane, pre svih svog
oca, iskonski čistog, učenog, nadasve poštovanja dostojnog. Njegov otac je
izazivao divljenje, ponašanje mu je bilo uzdržano i plemenito, njegov život u znaku
čistote, njegova reč bila je mudra, iza njegovog čela rojile su se tanane i uzvišene
misli - ali, da li je on, koji je toliko znao, živeo u blaženstvu, da li je imao svoj mir,
zar nije i on bio jedan od onih koji traže, a ne mogu da utole žeđ? Zar on nije morao
uvek navodno žedan piti sa svetih izvora, napajati se prinošenjem žrtava, čitanjem
knjiga, raspravama među bramanima? Zašto je on, tako besprekoran, svakodnevno
morao da sa sebe spira greh, da obavlja čin pranja, svakoga dana i uvek ponovo?
Zar Atman nije bio u njemu, zar iz njegova srca nije izvirao praiskonski izvor? Taj
praiskonski izvor je trebalo naći u sebi, prisvojiti ga! Sve drugo je bilo samo
traženje, zaobilazni put, lutanje.

izvor:poezija.forumotion.com

nastavak

To su bile Sidartine misli, to je bila njegova žeđ, to je bila njegova patnja.
Često je izgovarao reči iz jednog Čandogija-upanišada: »Zacelo, ime bramana je
Satiam - zacelo, onaj kome je to poznato svakog dana ulazi u nebeski svet.« Često
mu se činilo da je nebeski svet sasvim blizu, ali nikada nije sasvim dopro do njega,
nikada nije utolio poslednju žeđ. I od svih mudrih i najmudrijih koje je poznavao i
koji su ga proučavali, nije bilo nijednog koji bi sasvim dopro do nebeskog sveta, koji
bi sasvim utolio večitu žeđ.
- Govindo, - reče Sidarta svom prijatelju, - Go-vindo, mili, pođi sa mnom do
banijanovog drveta, da tonemo u meditacije.
Pošli su do banijanovog drveta i seli, ovde Sidarta, a dvadeset koraka dalje
Govinda. Pošto se smestio, spreman da izgovara om, Sidarta je mrmljao u sebi stih:
»Om je luk, a duša je strela,
Cilj strele je braman
Kome treba nepokolebljivo težiti.«
Kada je prošlo uobičajeno vreme za vežbe u meditiranju, Govinda se diže. Spustilo
se veče i došlo je vreme da se obavi pranje u suton. Pozvao je Sidartu po imenu.
Sidarta se nije odazvao. Sedeo je utonuo u duboko razmišljanje, svoj ukočeni
pogled upravio je u neki veoma daleki cilj i, dok mu je vrh jezika virio između zuba,
izgledalo je da i ne diše. Sedeo je tako, duboko zaronivši u meditiranje, misleći om,
odašiljući dušu kao strelu ka bramanu.
Jednom su samane8 prolazili kroz Sidartin grad, isposnici-hodočasnici, tri usahla,
ugasnula čoveka, ni stari ni mladi, prašnjavih i krvavih pleća, gotovo nagi, sprženi
od sunca, okruženi osamom, puni zazora i odbojnosti prema svetu, tuđinci i olinjali
šakali u ljudskom carstvu. Njihovim tragom provejavao je vreli dah prigušivane
strasti, razorne službe nemilosrdnog uništavanja svoga bića.
Uveče, nakon časa meditacije, Sidarta reče Govindi:
- Sutra u rano jutro, prijatelju moj, Sidarta odlazi samanama. Postaće samana.
Govinda preblede čuvši ove reči i pročitavši sa skamenjenog lica svoga prijatelja da
je njegova odluka neizmenjiva kao putanja strele odapete sa luka. U magnovenju i
na prvi pogled Govinda je znao: evo, to je početak, Sidarta sad ide svojim putem,
8 Samana - grčki naziv za budističke isposnike (prema sanskritskom šramana). (Prim. prev.)
nikla je klica njegove sudbine, a sa njegovom i moja. I njegovo lice postade bledo
kao suva kora banane.
- O Sidarto, - povika - hoće li ti to otac dozvoliti?
Sidarta ga pogleda kao da se prenuo iza sna. Munjevito je prozreo Govindinu dušu,
pročitao u njoj strepnju, otkrio u njoj mirenje sa sudbinom.
- O Govindo, - reče tihim glasom - ne gubimo reči. Sutra u osvit zore počinjem život
samane. Ne govorimo više o tome.
Sidarta ude u odaju u kojoj je njegov otac sedeo na hasuri od rogozine, priđe mu s
leđa i zastade, sve dok otac ne oseti da neko stoji iza njega.
Braman reče:
- Jesi li to ti, Sidarto? Kazuj to što si došao da mi kažeš.
Sidarta reče:
- S tvojim dopuštenjem, oče moj. Došao sam da ti kažem da želim sutra da
napustim tvoju kuću i da odem među isposnike. Moja je želja da postanem samana.
Neka se moj otac tome ne protivi.
Braman je ćutao, a ćutao je tako dugo da su se za to vreme iza malog prozora
kretale zvezde i promenile svoj položaj pre no što se prekinuo tajac u odaji. Nem i
nepokretan stajao je u odaji sin, nem i nepokretan sedeo je na hasuri otac, a
zvezde su se kretale nebom. Tad progovori otac:
- Ne dolikuje bramanu da izgovara reči žestine i jarosti. Ali, negodovanje mi je
uskomešalo srce. Ne bih želeo da i po drugi put čujem ovu želju iz tvojih usta.
Braman lagano ustade, Sidarta je stajao nem, skrštenih ruku.
- Šta čekaš? - upita otac.
Sidarta reče: - Ti znaš.
Nezadovoljan, otac napusti odaju, nezadovoljan potraži svoj ležaj i ispruži se na
njemu.
Sat kasnije, kako mu san nije dolazio na oči, braman se diže, koraknu tamo-amo i
iziđe iz kuće. Bacivši pogled kroz mali prozor odaje vide Sidartu kako stoji, skrštenih
ruku, nepomičan. Mutno se belasalo njegovo svetio gornje ruho. Nespokojna srca
otac se vratio.
Posle jednog sata, san mu nije dolazio, braman se ponovo diže, opet koraknu amotamo,
iziđe pred kuću i vide da je mesec izišao. Bacio je pogled kroz prozor u odaju,
u njoj je stajao Sidarta, nepomičan, skrštenih ruku, a na njegovim nagim
cevanicama ogledao se mesečev sjaj. Zabrinuta srca otac se vratio.
I ponovo naiđe posle jednog sata, i, pogledavši kroz prozor, vide Sidartu kako stoji
na mesečini, pri sjaju zvezda, u tami. I navraćao bi tako svakog sata, ćutke, i
bacivši pogled u odaju ugledao bi Sidartu kako stoji nepomično, a srce mu se punilo
gnevom, srce mu se punilo nespokojstvom, srce mu se punilo strepnjom, punilo
tugom.
I u poslednji noćni čas, pre no što će dan, opet je navratio i ugledao mladića kako
stoji, pa mu se učinio velik i nekako tuđ.
- Sidarto, - progovori - šta čekaš?
- Ti znaš.
- Hoćeš li tako stajati i čekati da dođe dan, da dođe podne, da dođe veče?
- Stajaću i čekaću.
- Umorićeš se, Sidarto.
- Umoriću se.
- Zaspaćeš, Sidarto.
- Neću zaspati.
- Umrećeš, Sidarto.
- Umreću.
- Zar ćeš radije da umreš nego da poslušaš svog oca?
- Sidarta je uvek slušao svog oca.
- Znači li to da se odričeš svoje namere?
- Sidarta će učiniti kako mu otac kaže.
Prva svetlost dana prodre u odaju. Braman vide da Sidarti podrhtavaju kolena. Na
Sidartinom licu nije bilo drhtaja, pogled njegovih očiju bio je uperen u daljinu. Otac
je tada znao da Sidarta više nije kod njega, u zavičaju, da ga je u stvari već
napustio.
Otac spusti ruku Sidarti na rame.
- Poći ćeš u šumu, - reče - i bićeš samana. Nađeš li blaženstvo u šumi, dođi i pouči
me. Naiđeš li na razočarenje, vrati se i daj da opet zajednički prinosimo žrtve
bogovima. Sad idi i poljubi svoju majku, reci joj kuda ideš. Meni je, međutim, vreme
da pođem na reku i da obavim prvo pranje.
Skinuvši ruku sa sinovljeva ramena, iziđe. Sidarta se zateturao kada je pokušao da
korača. Ovladavši svojim udovima poklonio se ocu i pošao majci, da učini kako mu
je otac rekao.
Kada je u prvi osvit, polako krećući utrnule noge, napustio još usnuli grad, kod
poslednjih koliba diže se neka senka, koja se tu bila šćućurila, i priključi pokloniku -
Govinda.
- Došao si, - reče Sidarta i nasmeši se.
- Došao sam, - reče Govinda.

izvor:poezija.forumotion.com

2. KOD SAMANA

Uveče istoga dana stigoše isposnike, usahle samane, i ponudiše im svoju pratnju i
pokornost. Bili su prihvaćeni.
Sidarta pokloni svoju odeću nekom siromašnom bramanu na ulici. Nosio je još
samo pregaču oko bedara i nešiveni ogrtač zemljane boje. Jeo je samo jedanput
dnevno i nikad kuvanu hranu. Postio je petnaest dana. Postio je dvadeset i osam
dana. Snaga mu se istopila na butinama i obrazima. Vreli snovi sukljali su iz
njegovih uvećanih očiju, na sasušenim prstima izrasli su nokti kao kandže, a na
podbratku tršava brada. Pogled mu je bio leden pri susretu sa ženama; krivio je
usne pun prezira kada bi prolazio kroz grad u kome su ljudi bili lepo odeveni. Viđao
je trgovce kako trguju, velmože kako odlaze u lov, ožalošćene kako oplakuju svoje
mrtve, bludnice kako se nude, lekare kako se zauzimaju oko bolesnika, sveštenike
kako određuju dan za setvu, zaljubljene kako vode ljubav, majke kako doje decu - i
sve to nije bilo dostojno njegovog pogleda, sve je bilo lažno, sve je zaudaralo,
vonjalo na laž, sve je bila samo obmana uma, varka sreće i lepote, sve samo
prikrivena trulež. Gorak je bio ukus sveta. Život je bio patnja.
Sidarta je pred sobom imao samo jedan jedini cilj: da u njemu sve bude prazno, bez
žeđi, bez želja, bez snova, bez radosti i tuge. Da odumre i da više ne bude ja, da
opustela srca nađe mir, da u mislima, u nebiću, bude otvoren čudima - to je bio
njegov cilj. Kada budem sve savladao i umro, kad se svaka požuda i svaki nagon u
mome srcu stišaju, razbudiće se ono poslednje, najdublja bit, ono što više nije ja
već velika tajna.
Ćutke je Sidarta stajao pod vrelim sunčevim zracima, usijan od bola, usijan od žeđi.
Ćutke je stajao u vreme kiša, preko kose mu se slivala voda niz pleća koja su se
mrzla, niz bedra koja su se mrzla i niz noge, stajao je pokajnik tako sve dok mu se
pleća i noge više nisu mrzli, nisu trnuli, obamirali. Ćutke se šćućurio među trnje, iz
rana na koži koje su ga pekle kapala je krv, iz čireva gnoj, a Sidarta je ostao
ukočen, nepokretan sve dok krv nije prestala da curi, dok više nije ništa bolelo, ništa
nije peklo.
Sidarta je sedeo uspravno i učio da štedi dah, da gotovo ne diše, učio je da prekida
dah. Počeo je sa disanjem da bi naučio da smiri otkucaje srca, dok nisu utihnuli i
gotovo sasvim prestali.
Poučavan od najstarijeg samane, Sidarta je vežbao uništenje svoga sopstva,
vežbao se u meditaciji prema novim samanskim pravilima. Čaplja je proletela nad
bambusovom šumom - i Sidarta primi čaplju u svoju dušu, polete preko šume i
planine, postade čaplja, jedući ribe, gladujući glađu čaplje, govoreći kreštanjem
čaplje, umirući smrću čaplje. Na peskovitoj obali je ležao uginuli šakal i Sidartina
duša se uvukla u lešinu, postala mrtvi šakal; ležeći tako na pesku nadula se,
zaudarala, raspadala se, hijene su je raskomadale, orlušine oderale, pretvorila se u
kostur, pretvorila se u prašinu i bila razvejana po polju. I Sidartina duša se vratila,
bila je umrla, bila se raspala, bila se pretvorila u prah, bila je razvejana, okusila je
sumorni zanos kružnog toka života, iščekivala u novoj žeđi, kao lovac, prodor kroz
koji bi mogla da utekne iz tog kruga, onamo gde je kraj svih uzroka i gde počinje
bezbolna večnost. Umrtvljavao svoja čula, ništio svoje uspomene, izmigoljivši se iz
svoga ja prelazio bi u hiljade tuđih obličja, bio je životinja, bio je strvina, bio je
kamen, bio je drvo, bio je voda i, probudivši se, svaki put je opet nalazio sebe, na
svetlosti sunca ili meseca ponovo bi postao ja, okrećući se u kružnom toku života,
osetio bi žeđ i, savladavši je, ponovo našao neutoljenu.
Sidarta je naučio mnogo kod samana, naučio je da ide mnogim putevima koji su ga
odvajali od njegovog ja. Išao je putem gubitka sopstvenosti kroz patnju, kroz
dobrovoljno podnošenje i savladavanje bola, gladi, žeđi, umora. Išao je putem
gubljenja sebe pomoću meditacija, pomoću pražnjenja svog uma od svih misli i
predstava. Naučio je da ide ovim i drugim putevima, hiljadu puta napuštajući svoje
ja, boravio je satima i danima u nebitku. Ali, kako god su ga putevi odvajali od
njegovog ja, na kraju puta se ono ipak vraćalo. Neka je Sidarta i po hiljadama puta
utekao svome ja i boravio u ništavilu, boravio u životinji, u kamenu, ipak je povratak
bio neminovan, i neizbežan čas u kome je ponovo nalazio sebe, na suncu ili na
mesečini, u senci ili na kiši, kada je opet bio Sidarta, ponovo mučen patnjama
nametnutog kružnog toka života.
Pokraj njega je živeo Govinda, njegova senka, idući istim putevima, potčinivši se
istim težnjama. Retko su njih dvojica razgovarali o nečem što je bilo van potrebe
službe i vežbe. Katkad bi udvoje prolazili selima i prosili hranu za sebe i svoje
učitelje.
- Šta misliš, Govindo, - reče jednom Sidarta dok su išli u prošnju, - šta misliš, jesmo
li napredovali? Jesmo li dostigli svoje ciljeve?
Govinda odgovori:
- Učili smo i dalje učimo. Ti ćeš biti veliki samana, Sidarto. Brzo si savladao svaku
vežbu, mnogo puta zadivio stare samane. Jednom ćeš postati svetac, o Sidarto.
Sidarta reče:
- Meni se tako ne čini, prijatelju moj. To što sam do današnjeg dana naučio kod
samana, mogao sam, o Govindo, da naučim brže i jednostavnije. U svakoj krčmi po
četvrtima bludnica, prijatelju moj, među kiridžijama i kockarima.
Govinda reče:
- O Sidarto, ti bi da se šališ sa mnom. Kako bi od tih bednika mogao da se učiš
meditaciji, zadržavanju daha, kako bi naučio da budeš neosetljiv prema gladi i bolu?
A Sidarta reče tiho, kao da govori sam sebi:
- Šta je meditacija? Šta je napuštanje svoga tela? Šta je post? Šta je zadržavanje
daha? To je bekstvo od svoga ja, kratkotrajno izbavljenje od patnji sopstvenog bića,
prolazni zanos da se zaborave boli i besmislenost života. To je bekstvo i isti
kratkotrajni zaborav koji nalazi i gonič volova, kada u svratištu popije nekoliko šolja
pirinčanog vina ili prevrelog kokosovog mleka. Tada on više nije svestan svoga
bića, ne oseća bol života već nalazi kratkotrajni zanos. Utonuvši u san nad šoljom
pirinčanog vina on nalazi ono isto što nalaze Sidarta i Govinda, kad nakon dugih
vežbi umaknu svom telu, kad borave u nebiću. Tako je to, o Govindo.
Govinda reče:

izvor:poezija.forumotion.com

nastavak

Tako kažeš, o prijatelju, iako znaš da Sidarta nije gonič volova, da je samana i nije
pijanac. Zacelo, onaj koji pije nalazi zanos zaborava, nalazi kratkotrajno izbavljenje i
predah, ali se vraća iz sveta pričine i opet je sve po starom, nije postao mudriji, nije
sakupio saznanja, niti se uzdigao za nekoliko stupnjeva.
I Sidarta mu reče smešeći se:
- Ne znam, nikad nisam bio pijanac. Ali, znam da ja, Sidarta, u svojim vežbama i
meditacijama nalazim samo kratkotrajni zanos, da sam isto tako daleko od
mudrosti, od izbavljenja, kao kada sam bio dete u majčinoj utrobi, to je ono što
znam, o Govindo.
Nekom drugom prilikom, kada je Sidarta sa Govindom napustio šumu da bi u selu
isprosio nešto hrane za svoju braću i učitelje, Sidarta progovori:
- Kako li je to, o Govindo, jesmo li na pravom putu? Približavamo li se saznanju?
Približavamo li se izbavljenju? Ili se možda vrtimo u krugu ti i ja, mi koji smo želeli
da se oslobodimo kružnog toka bitisanja.
Govinda reče:
- Mnogo smo naučili, Sidarto, a ostalo je još mnogo da se nauči. Ne vrtimo se mi u
krugu već se penjemo naviše, krug ima oblik spirale i mi smo se popeli već mnogim
stepenima.
Sidarta odgovori:
- Šta misliš, koliko ima godina naš najstariji samana, naš uvaženi učitelj?
Govinda reče:
- Našem najstarijem samani je kanda šezdeset godina.
Na to će Sidarta:
- Navršio je šezdeset godina i nije dostigao nirvanu. Navršiće sedamdeset i
osamdeset godina; ti i ja takođe ćemo dostići tu starost, vežbaćemo se, postićemo i
razmišljaćemo. Ali, nirvanu nećemo dostići, ni on, ni mi. O Govindo, čini mi se da od
svih samana, koliko ih ima, možda nijedan, ni jedan jedini neće dostići nirvanu.
Nalazimo utehe, nalazimo zanos, učimo se veštinama sa kojima se zavaravamo.
Ali, ono suštastveno, put svih puteva - taj put ne nalazimo.
- Ne govori tako zastrašujuće reči, Sidarto! - reče Govinda. - Zar da među tolikim
učenim ljudima, među tolikim bramanima, među tolikim strogim i uvaženim
samanama, među mnoštvom onih koji tragaju, koje prožima revnost, zar da među
tolikim svetim ljudima nijedan ne nađe put svih puteva?
Sidarta, međutim, reče glasom u kome je bilo koliko tuge toliko i podsmeha,
prigušenim, malo tužnim, a malo podrugljivim glasom:
- Uskoro će tvoj prijatelj, Govindo, napustiti stazu samana kojom je tako dugo išao
zajedno s tobom. Žeđ me mori, o Govindo, a na tom dugom samanskom putu
nimalo je nisam ublažio. Oduvek sam bio žedan saznanja, oduvek sam postavljao
mnoga pitanja. Raspitivao sam se kod bramana iz godine u godinu, a ispitivao sam
i svete vede, iz godine u godinu. Možda bi, o Govindo, bilo isto tako korisno, mudro
i spasonosno da sam se raspitivao kod ptice zvane nosorog ili kod šimpanza.
Trebalo mi je dugo vremena i još nisam konačno naučio, o Govindo, ovo: da se
ništa ne može naučiti. Čini mi se da zaista ne postoji to što mi nazivamo
»učenjem«. Postoji, prijatelju moj, samo jedno znanje, a ono je svuda, to je Atman,
to je u meni, to je u tebi, i u svakom biću. Te tako počinjem da verujem: znanje
nema goreg neprijatelja od hteti-znati, od učenja.
Govinda u taj mah zastade nasred puta, diže ruke uvis i reče:
- Ne zbunjuj svoga prijatelja takvim govorom, Sidarto! Zacelo, tvoje reči u mom srcu
bude strah. Pomisli samo: šta bi bilo sa svetošću molitava, šta sa visokim
poštovanjem prema staležu bramana, šta sa svetošću samana kad bi bilo kao što ti
kažeš, kad ne bi postojalo učenje?! Šta bi bilo, o Sidarto, sa svim onim što je na
zemlji sveto, dragoceno i poštovanja dostojno?!
I Govinda poče da mrmlja u sebi stih iz jedne od Upanišada:
- Onaj ko razmišljajući, prosvećena uma, utone u atman,
Ispuniće srce neiskazanim blaženstvom.
Ali, Sidarta je ćutao. Razmišljao o rečima koje mu je Govinda uputio i mislio o njima
sve do njihovog krajnjeg značenja.
Da, pomislio je stojeći, oborene glave, šta bi preostalo od svega što nam se činilo
svetim? Šta ostaje? Šta se potvrđuje? I zatrese glavom.
Jednog dana, kada su dva mladića već skoro tri godine živeli kod samana i
učestvovali u njihovim vežbama, dopre do njih raznim putevima i stranputicama
vest, glas, predanje: da se pojavio čovek po imenu Gotama, zvani Uzvišeni, Buda,9
koji je u svom biću savladao patnju sveta i zaustavio točak ponovnih rađanja. Šireći
svoja učenja, okružen sledbenicima, on obilazi zemlju, bez ikakvog poseda, bez
zavičaja, bez žena, odeven u žuti ogrtač askete, ali vedra čela, blažen, a bramani i
kneževi mu se klanjaju i postaju njegovi učenici.
Ovo predanje, ova glasina i priča širila se, zamirisavši tu i tamo kao cvet, po
gradovima su je prepričavali bramani, po šumama samane, te bi ime Gotame,
Bude, uvek nanovo dopiralo do ušiju mladića, pominjano i u dobru i u zlu, u vidu
hvalospeva i u vidu pogrda.
Kao kada u nekoj zemlji zavlada kuga i pukne glas da se tamo i tamo nalazi čovek,
mudrac, čija reč ili dah imaju moć da izleče svakog koga je boleština napala, pa se
taj glas širi po celoj zemlji i svi o njemu govore, mnogi sa verom, mnogi sa
sumnjom, ali ipak ubrzo mnogi kreću na put da potraže mudraca, spasioca, tako
isto se širilo zemljom predanje, miomirisna priča o Gotami, o Budi, mudracu iz
plemena Sakija. Njegove pristalice govorahu da je ovladao najvišim saznanjima, da
se seća svojih ranijih života, da je dostigao nirvanu i da se nikada više neće vratiti u
kružni tok, nikada više neće zaroniti u mutne struje stvaranja. Mnogo
veličanstvenog i neverovatnog se pričalo o njemu, činio je čuda, savladao đavola,
razgovarao s bogovima. Ali, njegovi protivnici i nevernici govorahu da je taj Gotama
puka varalica, da provodi dane u raskošnom životu, da prezire prinošenje žrtvi, da
nije učen i da ne zna ni za vežbe, ni za mučenje svog tela.
Milozvučno je bilo predanje o Budi, iz njega je provejavao čarobni miris. Jer, svet je
bolestan, a život se teško podnosi - i gle, činilo se da je tu pokušao, šiknuo izvor, da
odjekuje glas vesnika, pun utehe, blagosti i plemenitih obećanja. Svuda gde se
pročulo o Budi, u svim krajevima Indije, mladići su počeli da osluškuju, osetivši
čežnju, osetivši nadu, a sinovi bramana po gradovima i selima dočekivali bi
9 Buda - naziv osnivača budističke nauke, Sidate Gotame iz plemena Sakija, prema sanskritskoj reči
budi (buddhi) koja znači »um, mudrost«, a u psihološkom smislu i »znanje o samom sebi«. (Prim.
prev.)
dobrodošlicom svakog hodočasnika i namernika koji bi im donosio vesti o njemu, o
Uzvišenom, o Sakijamuniju.10
Tako je i do samana u šumi, do Sidarte i do Govinde, doprlo predanje, postepeno,
kap po kap, a svaka kap bila je bremenita nadom, svaka kap bremenita sumnjom.
Malo se govorilo a tome, jer najstariji samana nije bio naklonjen toj glasini. Čuo je
da je tobožnji Buda ranije bio isposnik i živeo u šumi, ali se zatim opredelio za
raskošan život i svetovna uživanja, pa nije imao dobro mišljenje o tom Gotami.
- O Sidarto, - obrati se jednom Govinda svom prijatelju. - Danas sam bio u selu i
neki braman me pozva u svoju kuću, u njoj se nalazio sin bramana iz Magade, koji
je svojim očima video Budu i slušao njegovo učenje. I tada i dah ispuni bolom moje
grudi i ja pomislih: da mi je, da je nama dvoma, Sidarti i meni, doživeti čas u kome
bismo slušali nauk iz usta onog koji je dovršio svoj put! Reci, prijatelju moj, hoćemo
li i mi poći onamo da čujemo učenje iz Budinih usta?
Sidarta reče:
- O Govindo, uvek sam zamišljao da će Govinda ostati kod samana, verovao sam
da je njegov cilj doživeti starost od šezdeset i sedamdeset godina, usavršavajući se
u veštinama i vežbama koje krase samane. Ali, gle, nisam dovoljno poznavao
Govindu, malo sam znao o njegovom srcu. Eto, sada bi ti, najdraži, krenuo jednim
putem i pošao onamo gde Buda obznanjuje svoje učenje.
Govinda reče:
- Tebi je do podsmeha. Neka, Sidarto, podsmevaj se! Ali, zar se nije i u tebi
razbudila žudnja, želja da čuješ taj nauk? I zar mi nisi jednom rekao da više nećeš
dugo ići putem samana?
Tad se Sidarta nasmeja, tako da je u njegovom glasu zatreperila i senka tuge i
senka podsmeha, te reče:
10 Potomak plemićkog roda iz grada Sakija. (Prim. prev.)
- Odista, Govindo, dobro si govorio i sećanje te nije prevarilo. Želeo bih da se sećaš
i onog drugog što si od mene čuo, a to je da sam postao podozriv i umoran prema
nauku i učenju, da malo verujem u reči koje nam dolaze od učitelja. Ali, dela, mili,
spreman sam da čujem ono učenje - iako u srcu verujem da smo već okusili
najbolje plodove tog nauka.
Govinda reče:
- Tvoja spremnost ispunjava moje srce radošću. Ali, reci, kako je to mogućno? Kako
je učenje Gotame, još pre no što smo ga čuli, moglo da nam pruži svoje najbolje
plodove?
Sidarta reče:
- Uživajmo u tim plodovima i sačekajmo ono dalje, o Govindo! A plod, na kome već
sad treba da blagodarimo Gotami je to što nas poziva da odemo od samana! Da li
će moći da nam pruži i nešto drugo i bolje, prijatelju moj, sačekajmo smirena srca.
Istog dana Sidarta je najstarijem samani saopštio svoju odluku da ode. Obratio se
starešini učtivo i skromno, kao što dolikuje mlađem i učeniku. Ali samana pade u
jarost čuvši da dvojica mladića hoće da ga napuste, digao je glas i upotrebio grube i
pogrdne reči.
Govinda se uplašio i zbunio, ali Sidarta šapnu Govindi na uvo:
- Sad ću pokazati starome da sam nešto naučio kod njega.
Stao je tik ispred samane i, sabrane duše. uhvatio pogled starca, te zagospodario
njime učinivši da starac zanemi, lišivši ga sopstvene volje, a potčinivši je svojoj, pa
mu naredi da bez ijednog glasa učini ono što od njega bude tražio. Starac je
zanemeo, pogled mu je bio ukočen, volja mu se oduzela, ruke su opušteno visile
niz telo, bio je opčinjen.
Sidartine misli zavladale su samanom, i on im se morao povinovati. I tako se stari
nekoliko puta poklonio i pokretima ruku blagosiljao obojicu, promucavši pobožnu
želju za srećna puta. Mladići mu se zauzvrat pokloniše, uzvratiše dobru želju,
pozdraviše i odoše.
Uz put Govinda reče:
- O Sidarto, naučio si kod samana više nego što mi je bilo poznato. Teško je,
veoma teško opčiniti starog samanu. Zacelo, da si ostao, ti bi uskoro naučio da
hodaš po vodi.
- Nije mi želja da hodam po vodi - odvrati Sidarta. - Neka se stare samane
zadovolje takvim veštinama.

izvor:poezija.forumotion.com

Biti sretan


U životu ne postoji nikakva duznost,
osim dužnosti: biti sretan.
Samo smo zato na svijetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom i svim zapovijedima.

Rijetko činimo jedno drugoga sretnim,
jer i sebe time ne činimo sretnima.

Ako čovjek može biti dobar,
može to samo onda kada je sretan,
kada u sebi ima sklada
dakle, kada voli.

To je bilo učenje, jedino učenje na svijetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.

Za svakoga je na ovome svijetu jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.

Ako je ona u redu,
onda je svejedno jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite,
onda svijet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.

Besmrtnici

Propinje se ka nama i ključa
huk života iz zemaljskih dolja,
divlji urlik hiljadu nevolja,
pijan zanos što svest zaobruča,
krvav dim sa pirova dželata,
grč naslade,srca koja tuku
neutolnom požudom,splet ruku
zelenasša,prosjaka,pirata,-
oh,taj uskomešani ljudski roj,
šiban strašću i bičevan strahom,
zaudara na trulež i znoj
blud i grubost spleću mu se s dahom
koji blažen i ostrvljen diše,
proždire se, pa se ispljuvava
smišlja novi rat dok pesme piše,
rasplamsali bordel ukrašava,
mota,ždere,kurva se dok šeta
sred drečavog vašarskog veselja,
sred obmana svog dečijeg sveta
što se svakom sa pučine želja
nov ukaže kao zlatan val,
i svakom se raspadne u kal.

Naš je stan pak usred obasjane
beskrajnosti eterske ledene,
ne znamo za sate niti dane,
za razlike čoveka i žene.
Vaše grehe,pohote,ubojstva,
vaše strepnje i nade u spas,
ravnodušni i puni spokojstva,
gledamo,ko sunca oko nas.
Zmaj nebeski sa nama se druži,
prožima nas vasionski led,
a oko nas sve u nedogled,
kolo zvezda bez prestanka kruzi.
Dok gledamo mirno na vaš greh,
koprcanje i jad neizrečni,
nepomičan naš je život večni,
hladan,zvezdan naš je večni smeh.


knjiga"Stepski vuk"

Postoji istina, dragi moj! Ali učenje za kojim ti žudiš, apsolutno, savršene učenje
koje jedino donosi mudrost - takvo učenje ne postoji. To uopšte i ne treba prijatelju,
da čeznem za nekim savremenim učenjem, nego za usavršavanjem sebe samoga.
Božanstvo je u tebi, ne u pojmovima i knjigama. Istina se proživljava, ne propoveda se.

Igra staklenih perli

Kasno je. Ležiš u krevetu i ne možeš da zaspiš. Ulica je mirna, s vremena na vreme vetar u baštama pomeri drveće. Negde zalaje pas, udaljenom ulicom prolaze kola…

A sna nema.

…Ne pomaže ti da ideš gore-dole, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih časova u kojima nema načina da pobegneš od samog sebe. Tobom će zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obično, ispričaš.

Onome ko je u tuđini, pred oči izlaze kuća i bašta u domovini i detinjstvo, šume u kojima je proživeo najslobodnije i najnezaboravnije dečačke dane, sobe i stepeništa na kojima se čula graja njegovih dečačkih igara. Slike roditelja, strane ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u očima. Pruža ruku i uzalud očekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati čine nas, gotovo sve, tužnim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao sreću koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tuđ ponos, ili se ogrešio o prijatelje nekom nesmotrenom rečju, nekim ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa i čudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe…

U našem užurbanom i neosetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovčegom majke, verovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvek prate nemiri i mučenja.

Vrednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga sto je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje.

H.Hesse - Besane noći

Uvidevši kakve užase može doneti nacizam, on ponovo podiže svoj glas, a 1933. godine pomaže Tomasu Manu i Bertoltu Brehtu da odu iz Nemačke.
Još od 1910. godine kada je počeo sa pisanjem recenzija knjiga, Hese je podržavao i pomagao brojne jevrejske autore, ali kada je napisao članak za „Frankfurter Zeitung", Hesea su optužili da podržava nacizam. Ipak, do kraja 1930-tih, nemačke novine su prestale da objavljuju njegove tekstove, da bi na kraju njegova dela bila potpuno zabranjena.
1943. godine objavljuje svoj poslednji i najduži roman „Igra staklenih perli", za koji će 1946. dobiti Nobelovu nagradu za književnost. Hese se ponovo bavi dualnošću ljudske prirode, misaonog i aktivnog života, a ovoga puta u centru zbivanja se nalazi neverovatno nadareni intelektualac. Inače, primetno je da je glavni lik u svim Heseovim romanima osoba po mnogo čemu slična svom autoru, i to ne samo duhovno, misaono i iskustveno, već i po životnom dobu. Neki sugerišu kako u njegovim romanima sam Hese govori iz različitih likova, što je, zapravo, posledica njegovog istraživanja ljudske prirode i potrebe da sukobi njene različite strane, kako bi ih razjasnio i sebi i drugima. On sebe secira i različite aspekte svoga bića suprostavlja kako bi pronašao svoju suštinu.

1946. godine objavio je esej „Ako se rat nastavi...". Inače, po završetku Drugog svetskog rata, Heseova produktivnost je značajno opala. Ponovo se vratio pisanju pesama i kratkih priči i više nije objavio ni jedan roman.
Umro je 9. avgusta 1962. godine.
Njegova popularnost se obnavlja krajem 1960-tih, kada njegove romane otkriva nova, hipi generacija, koja u njima pronalazi uporište za svoje ideje. Potraga za ličnim prosvetljenjem, što je Heseova preokupacija, posebno u romanima „Sidarta", „Putovanje na istok" i „Narcis i Zlatousti", poklapala se sa idealom hipika. Takođe, „Magični teatar", scena iz „Stepskog vuka", interpretirana je u nekom obliku psihodelije pobuđene drogama.

Dragan Matić

U najvažnijoj sceni sna,u sekvenci bezobzirnog ratnog hira
(gde delo opet dobija posebnu mitsku snagu),sažeta je sva besmislenost rata.
Tu se ubijanje nameće i sprovodi tako da njegov izvršilac nikad ne gubi sa lica
tobožnju masku čedno-ciničke bezazlenosti, a njegov pokolj deluje kao jedina moguća apstraktna projekcija samoodbrane u njenom preventivnom postupku.
Sva histerija rušenja i uništenja dovedena je do apsurda specifičnim postupkom neposredne identifikacije počinioca sa pokoljem kao automatskim i mehaničkim reagovanjem koje se samo po sebi razume.Taj cinično-apsurdan način na koji Hari sudeluje u pokolju pokazuje svu besmislenost i mehaničku slepoću ratovanja i uništavanja,slepu stihiju rušilačke strasti uopšte,te tako posredno,ne deklarativno,deluje humano.
To je moderan postupak kreacije humanizma:ne uzima se stvar sa strane,posmatrački,spolja,tj.deskriptivno iz središta posmatrača,već u identifikaciji sa počiniocem,te tako,kroz prividnu identičnost sa antihumanim,samo to antihumano dovodi se do totalnog apsurda prirodnim razvijanjem u svim aspektima koji su mu imanentni i dostupni jedino iz njegovog sopstvenog jezgra.
Time je potpuno negiran klasičan postupak“prethodnog“ gađenja i užasavanja koje stvara nepremostivu distancu do antihumanog i daje ga u verziji sa njegove antipodne posmatračke tačke,ne u neposrednom zračenju iz njegovog sopstvenog središta.

Tako se u haotičnom razmahu i histeričnoj bujici „bezazlenog“ubijanja i pravljenjem ubilačkih zaseda svemu i svakome sa obe strane velikog druma života,kojim svako mora da prođe,ulazi u srž ratnog haosa kao oličenog apsurda,kao oživljenog prepotopskog robot-čudovišta čija je besmislenost,automatizovana zaslepljenost ubijanja smrtonosnija od njegovih ubilačkih hitaca.


Predgovor koji je napisao Zoran Gluščević za roman
"Stepski vuk"

Ja stepski vuk jurim i jurim
zavejanim svetom surim,
sa breze gavran tu i tamo prhne
al' nigde zeca nigde srne!
A ja srne toliko volim,
da mi je da sad sretnem koju!
Ničega lepšeg no kad je skolim
i pokažem joj čeljust svoju.
Tako bih dobar sa njom bio,
sav bih se zario u njen nežan but,
svetlu joj krv bih pio,pio,
pa zavijajući produžio put.
Bar da je negde kakav mali
zec,da me slatkim mesom zgreje!-
Ah,zar uteklo od mene sve je
što život može malo da razgali?
Odavno mi je umrla ženka,
olinjao i sed mi je rep,
a ja jurim kroz noć kao senka,
jurim i sanjam,poluslep,
kako srne i zečeve vijam,
slušam gde vetar granjem zavija,
snegom tolim suvoga grla plam
i nosim dušu da je djavolu dam.


Stepski vuk
(stihove prepevao Branimir Živojinović)

Jedna neobična ali jednostavna tajna mudrosti svih epoha uči nas da i najmanji čin altruizma, svaka ljubaznost i davanje obogaćuju, a da svaki napor da se osvoje bogatstvo i moć slabi i osiromašuje. To su znali i o tome nas učili Indijci, grčki filozofi i Hrist, i posle njih hiljade mudraca i pesnika čija su dela preživljavala epohe u kojima su živeli, dok su kraljevstva i kraljevi njihovog doba nestali i zaboravljeni. Mozete da se slozite s Hristom ili s Platonom, sa Šilerom ili Spinozom: svuda vrhovna mudrost uči nas da nisu ni moć ni bogatstvo ono što nas čini srećnim već samo ljubav. Svaki altruizam, svako odricanje u ime ljubavi, svako saosećanje, svako davanje sebe izgleda kao gubljenje vremena, kao lišavanje, ali nije: to je obogaćivanje i uzdizanje i jedini put koji vodi napred.

Herman Hesse "Umetnost dokolice"

Imao bih da pričam o mnogo čemu lepom, nežnom i vrednom ljubavi iz moga
detinjstva, o svojoj zakriljenosti kraj oca i matere, o detinjskoj
ljubavi i prilično razigranom živovanju u blagoj, dragoj, svetloj
okolini. Ali mene zanimaju samo oni koraci koje sam učinio u svom
životu da bih dopro do sebe samoga. Sve lepe tačke gde sam se odmarao,
sva srećna ostrva i rajeve, čija mi draž nije ostala nepoznata,
ostavljam da počivaju u sjaju daljine, i ne žudim da još jednom stupim
u njih.

I zato govorim, dok se još zadržavam na svom dečaštvu,
samo o onome novom što mi se dogodilo, što me je teralo napred, što me
je otkidalo od ranijeg.

Ti podstreci dolazili su uvek iz "drugog
sveta", i uvek su donosili sa sobom strah, prisiljavanje i nečistu
savest, uvek su bili prevratnički i dovodili u opasnost mir, u kome bih
bio rado ostao da prebivam.

Nastupile su godine kada sam morao
nanovo da otkrijem da u meni samom živi neki pranagon, koji je u
dopuštenom i svetlom svetu morao nikom poniknuti i sakrivati se. Kao
svakog čoveka, tako je i mene osećanje čulnosti koje se lagano budi,
spopadalo kao neprijatelj i razarač, kao nešto zabranjeno, kao
zavođenje i greh. Ono što je moja radoznalost tražila, što mi je
stvaralo snove, radost i strah, velika tajna puberteta, to nije nimalo
dolikovalo brižljivo negovanom blaženstvu moga dečjeg spokojstva. Činio
sam kao svi ostali. Vodio sam dvostruki život deteta koje više nije
dete. Moja svest živela je u onom što me je okruživalo i što je bilo
dopušteno, moja svest je poricala novi svet koji se pojavljivao na
obzorju. Ali sam pored toga živeo u snovima, nagonima, željama podzemne
vrste, preko čega je onaj svestan život gradio sebi sve bojažljivije
mostove, jer se detinji svet u meni rušio. Kao gotovo svi roditelji,
tako ni moji nisu pritekli u pomoć životnim nagonima koji su se budili,
ali o kojima se nije govorilo. Oni su samo s neiscrpnom brižljivošću
pomagali moje beznadežne pokušaje da se oporekne stvarnost, i da se i
dalje ostane u detinjem svetu, koji je postajao sve nestvarniji i
lažljiviji. Ne znam da li u tome roditelji mogu učiniti mnogo, ne
prebacujem svojima ništa. To je bila moja lična stvar — da iziđem sa
sobom na kraj i da nađem svoj put; i ja sam svoju stvar izveo rđavo,
kao većina lepo vaspitane dece.

Svaki čovek preživljuje tu
teškoću. Za prosečnoga je to ona tačka u životu kad zahtev za vlastitim
životom dolazi u najoštriji sukob sa okolnim svetom, kad put unapred
mora da se izvojuje u najgorčoj borbi. Umiranje i ponovno rađanje, što
je naša sudbina, mnogi doživljuju samo jedanput u životu, prilikom
raspadanja i laganog rušenja detinjstva, kad sve što smo zavoleli hoće
da nas napusti, i kad najedanput osetimo oko sebe samoću i smrtnu
hladnoću vasione. I mnogi i mnogi nasuču se zauvek na ovaj sprud, i
celog svog života privežu se bolno za ono što je u nepovrat prošlo, za
san o izgubljenom raju, koji je najgrđi i najubitačniji od svih snova.

Hese - Razbojnik