Stanislav Vinaver (1891—1955)

STANISLAV
VINAVER
(Šabac, 1891 — Niška Banja, 1955)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Stanislav Vinaver, književnik i prevodilac, rođen je u Šapcu, 1. marta 1891. godine, u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Josif, lekar, umro je kao sanitetski major od malarije u Đevđeliji 1915. godine, posle preležanog pegavog tifusa. Majka Ruža, pijanistkinja, koja je često priređivala javne i kućne koncerte, pored ostalih i sa Robertom Tolingerom, zadavljena je u nemačkoj gasnoj komori 1942. godine.

Po završenoj osnovnoj školi Vinaver je, tačno s početkom 20. stoleća, 1901. godine, postao đak Više gimnazije u Šapcu, iskazujući posebnu nadarenost za pojedine predmete. Već kao učenik trećeg razreda, bio je izabran u Odbor za podizanje spomenika Knez Ivi od Semberije, kome je na čelu bio profesor Todor Radivojević.

Od 1908. godine, gimnazijsko školovanje nastavio je u Beogradu. Posle mature, odlazi u Pariz, na Sorbonu, gde se posvetio studijama matematike i fizike. Predavali su mu u ono vreme čuveni profesori: Žan-Anri Poenkare (matematiku), Vanda Landovska (muziku) i Anri Bergson (filozofiju). Žan-Anri Poenkare ga je često i kući pozivao, pa je imao prilike da upozna i njegovog mlađeg brata Rejmona, koji je tada bio predsednik francuske Vlade i ministar inostranih poslova. Vinaver ga je nekoliko puta obaveštavao o srpskim prilikama. Ipak, najveći uticaj na njega imao je filozof Anri Bergson, koji je "bio mađija, metafizički doživljaj najviše vrste" i čijim je učenjem bio neizlečivo inficiran za ceo život. Berkson ga je "za književnost okrenuo", pa će Vinaver ubuduće sebe nazivati Bergsonovim šegrtom; u znak poštovanja i zahvalnosti posvetio mu je, 1924. godine, svoj rad Problemi nove estetike, Bergsonovo učenje o ritmu.

U balkanskim i Prvom svetskom ratu Vinaver učestvuje kao dobrovoljac, potporučnik u slavnom Đačkom bataljonu i solunac. Sa vojskom je prešao albanske vrleti i gudure i nekako dospeo na ostrvo Krf. Tu je, 1916. godine, bio postavljen za ađutanta Pristaništa na Krfu, ađutanta u Srpskom ratnom presbirou i urednika Srpskih novina. U obavljanju brojnih poslova bio je neumoran — sve je stizao i sve završavao. Obilazio je Pristanište, lađe, logore, bolnice i ustanove za snabdevanje. Nalazio se pri ruci svakom srpskom vojniku koji bi, sa kakvim trebovanjem, u Pristanište pristigao. Pribavljao je propusnice za ostrvo Vido onome koji brata godinu dana nije video. Rešavajući brojna pitanja, lično je išao francuskom komandantu baze, katkad i bogoradao, ali je u svojim namerama uspevao. Držao je mnogobrojne veze sa visokim savezničkim oficirima i podoficirima, komandantima, engleskim magacionerima, osobljem lađa koje su često plovile u Francusku i gde je uvek trebalo nekoga ubaciti.

Na Krfu je upoznao profesora Slobodana Jovanovića, koji je bio na čelu Srpskog ratnog presbiroa i predano radio na izradi spiskova poginulih i pomrlih srpskih vojnika. Kako je Evropu i svet trebalo upoznati sa patnjama i stradanjima srpske vojske, Slobodan Jovanović je, 1916. godine, u Francusku i Englesku uputio filozofa Branislava Petronijevića, vladiku dr Nikolaja Velimirovića i Stanislava Vinavera. Vinaver je u Engleskoj nekoliko predavanja držao zajedno sa "zlatoustim velikodostojnikom srpske crkve" dr Nikolajem Velimirovićem. Govoreći o srpskim stradanjima, vladika Velimirović se toliko uzbuđivao da mu je krv znala poteći na nos ili na uši.

Iz Pariza, po nalogu Nikole Pašića, 1917. godine, Vinaver je upućen u Petrograd, u svojstvu prevodioca srpske diplomatske misije. Misija je stigla u Rusiju koji mesec pred početak Oktobarske revolucije, pa je on bio očevidac ovih događaja.

U Petrogradu je Vinaver najviše radio na pribiranju dobrovoljaca za Solunski front. Činio je to tako predano da su se mnoge dobrovoljačke jedinice nazvale Vinaverovim četama.

Na povratku kući, 1919. godine, potporučnik Vinaver je poveo poslednju četu jugoslovenskih dobrovoljaca iz Rusije. Išli su preko Carigrada, međunarodnim vozom kroz Bugarsku, bez prava na napuštanje vagona u stanicama. Po redu vožnje, voz se u Sofiji zadržavao dva sata. Koristeći bugarsku nebudnost, Vinaver je postrojio svoju četu i poveo je u grad. Kad je četa ušla u Slavjansku ulicu, naredio je strojevi korak, kojim su išli sve do crkve Svete Nedelje gde je, sa svim vojnim počastima sem plotuna, odata pošta moštima Svetog velikog kralja svesrpske zemlje Stefana Uroša II Milutina. Kad su Bugari dočuli šta se događa, Vinaverova četa je već bila u vozu koji se približavao Nišu.

Bugari su ovo shvatili kao veliku aroganciju pobednika nad pobeđnim i teško kršenje mirovnih odredaba. Pretili su međunarodnom arbitražom i tražili kazne za vinovnike ovog događaja. Bilo js potrebno dosta diplomatskog takta kako bi se stvar nekako zataškala.

Kada je, u aprilu 1925. godine, Vinaver došao u Bugarsku da izveštava o pokušaju atentata majora Jankova na bugarskog diktatora Alsksandra Cankova, još na granici mu je oduzet pasoš. Međutim, to mu nije smetalo da na grobu Svetog kralja Milutina dva puta dnevno pali sveću. Zahvaljujući angažovanju naših diplomatskih organa, uručen mu je novi pasoš.

Po okončanju Prvog svetskog rata, dobio je nameštenje u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete, gde mu se sto nalazio između Branislava Nušića i Bore Stankovića. Povremeno je Vinaver radio i za Ministarstvo inostranih dela, naročito ako je trebalo nešto složenije prevesti, ili sačiniti što koncizniji izvod osnovnog sadržaja. Obavljao je ove poslove sa velikim zadovoljstvom, jer se nadao diplomatskoj karijeri.

Početkom 1920. godine dobio je nalog da sačini belešku o tek objavljenoj knjizi Pobeda i mir, čiji je autor bio francuski predsednik Rejmon Poenkare, inače Vinaverov poznanik iz studentskih dana. Belešku je trebalo sačiniti što pre i dostaviti lično dr Anti Trumbiću, ministru inostranih dela. Belešku o knjizi, koju je čitao na originalu, dakle na francuskom jeziku, Vinaver je sačinio relativno brzo, temeljno i odgovorno. Posebno je istakao Poenkareove povoljne ocene o Srbima i odbacivanje srpske krivice za rat u kome su oni postali i najveći stradalnici i najveći heroji.

Dr Ante Trumbić, Hrvat u jugoslovenskoj Vladi, ubrzo je pozvao Vinavera, zahvalio mu na ekspeditivnosti i zatražio neka dodatna pojašnjenja. Nije mu bilo jasno, a verovatno se to nije uklapalo ni u njegova politička shvatanja i opredeljenja, da Poenkare ne ostavlja nimalo krivice Srbima za izbijanje Prvog svetskog rata.

— Za Poenkarea pitanje srpske krivice ne postoji i nigde se u knjizi ne postavlja! — odbrusio je Vinaver i nastavio:
— Da li vi sumnjate da bih ja Poenkarea falsifikovao?

Zbog žestokog verbalnog duela sa Trumbićem, Vinaver je sebi zatvorio vrata diplomatske službe, ali tu nije bio kraj njegovim nedaćama. Ubrzo je ministru prosvete Pavlu Marinkoviću stigao nalog Ante Trumbića da se Vinaver otpusti iz Umetničkog odeljenja. Uz energično zauzimanje Bore Stankovića, Marinković je odbio da to učini, a odbio je da pribavlja i Vinaverove izjave i izjašnjavanja. Samom predsedniku Ministarskog saveta Ljubomiru Davidoviću uskratio je pravo da saslušava nameštenike njegovog Ministarstva, što je izazvalo opšte zaprepašćenje i u Vladi, i u Ministarstvu i na Dvoru, naravno i u umetničkim i kafanskim krugovima beogradskim.

Vinaver nije otpušten, ali je iz ovoga sukoba druga strana ipak izašla kao pobednik. U novoj ustavotvornoj Vladi Stojana Protića, za Pavla Marinkovića više nije bilo mesta, a novi ministar prosvete Miloš Trifunović odmah je ukinuo Umetničko odeljenje.

Od tada, Vinaver je postao stalni saradnik Vremena, čiji je vlasnik bio doktor književnosti Kosta Luković. Kao novinar, Vinaver je bio koncizan, kratak i jasan. Umeo je u vest da sažme ono što je najbitnije. Bio je vešt u ocenama i siguran u procenama. O svemu je bio obavešteniji od ostalih i donosio je vesti do kojih drugi nisu mogli doći. Svoje znanje stranih jezika i svakodnevno iščitavanje dnevne i strane štampe, stavio je Vremenu na raspolaganje; zahvaljujući tome, ovaj list je odisao neophodnim svetskim duhom i njegovim pikanterijama, oplemenjenim vinaverovskim stilom.

Za razliku od većine kolega, nije bio "redakcijski pacov". U redakciji se bavio samo koliko je bilo neophodno.
Održavajući svakodnevne kontakte sa velikim brojem značajnih i uticajnih ljudi, podatke za list pribavljao je u gradu, a u redakciju je dolazio samo da završi posao. Znao je istovremeno da diktira, trima daktilografkinjama, tri različita priloga za list.

Godine 1926, iz beogradskog Hotela Palas, kao akreditovani novinar Vremena, izveštavao je sa Svetskog kongresa masona. Ritualno zasedanje, koje je bilo otvoreno za javnost, otvorio je pivarski magnat Đorđe Vajfert.

Imao je izgrađen novinarski stil — čitljiv, jasan, prepoznatljiv i interesantan. Radi ilustracije, prezentiramo jedan njegov prilog iz Vremena:

"Juče je Apelacija jednom seljaku, koji je ubio oca, smanjila kaznu sa dve godine robije na šest meseci zatvora. Prvostepeni sud sudio je juče opet gospodinu Simi Panduroviću zbog uvreda i kleveta koje je naneo gospodinu Stanislavu Stefanoviću u samom sudskom sporu oko prevoda Hamleta i osudio ga na pedeset dana zatvora. Zbog sličnih uvreda i kleveta na istog gospodina, gospodina Pandurovića je isti sud osudio na pedeset dana zatvora pre jedva mesec dana. Ali ovo suđenje gospodinu Panduroviću nije poslednje, jer je gospodin Stefanović digao još nekoliko tužbi protiv njega. I, po svemu sudeći, gospodin Pandurović će imati da odsedi u zatvoru kao da je bar dva oca ubio."

Sem Vremena, novinarstvom se bavio u Radio Beogradu i Centralnom presbirou.

Do Drugog svetskog rata sarađivao je u brojnim listovima i časopisima:

Zvono (1908), Bosanska vila (1909, 1911), Nada (1909), Srpski književni glasnik (1909), Delo (1910 — 1913), Brankovo kolo (1911), Nova iskra (1911), Štampa (1911), Narodno jedinstvo (1920), Listići (1920), Pijemont (1912 — 1913), kalendar Vardar (1912), Zvezda (1912), Srpske novine (1916), kalendar Zora (1917), Zabavnik (1917), Sloboda (1918), Književni jug (1919), Dan (1919), Osa (1920), Progres (1920), Dunav (1921), Kritika (1921), kalendar Novo doba (1921), Palangar-Osa (1921), Republika (1921, 1923), Zenit (1921), Epoha (1922), Hipnos (1922), Misao (1922 —1923), Putevi (1922), Novi list (1922/23), Vesele novine (1923), Almanah Branka Radičevića (1924), Belgrader Zeitung (1924), Jevrejski život (1924), Vreme, Pravda (1926, 1934), Zagreber Tablant (1926), Književni polet (1929), Margenblatt, kalendar (1930), Ideje (1934 — 1935), Srpski književni glasnik, Novi Sad (1937), Ceško-slovensko-jihoslovenska revue (1938), Slavenski Jadran (1938), Glasnik rezervnih oficira i ratnika (1939) i Nova smena (1939).

Kao oficir bivše jugoslovenske vojske, zarobljen je u kratkotrajnom aprilskom ratu 1941. godine i vozom transportovan u zarobljeništvo u Nemačku. Ratne godine uglavnom je proveo u nemačkom logoru Osnabrik, o čemu je Beogradu, 1945. godine, objavio knjižicu pod naslovom Godine poniženja i borbe život u nemačkim "oflazima".

Svojih poslednjih deset godina, od 1945. do 1955, Vinaver je proveo je u Beogradu, radeći kao profesionalni književnik i prevodilac.

Stanislav Vinaver je umro u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine.

[You must be registered and logged in to see this image.]

izvor:riznicasrpska

[You must be registered and logged in to see this image.]

KNJIŽEVNI RAD STANISLAVA VINAVERA

Na književnom polju oglasio se jako rano, kao dvadesetogodišnjak, zbirkom pesama Mjeća, 1911. godine. Pisao je i poeziju i prozu i upražnjavao mnoge književne rodove i vrste. Odlikovao se velikom kulturom i lucidnošću, ali i nemirima i nekomformizmom koji su njegov neosporni talenat "rasejali" na sve strane. Ipak, najviše je dao u esejistici i poeziji, a česta vraćanja Vinaveru naših istaknutih književnih teoretičara i kritičara govore da o njegovom radu još nije sve rečeno. Bio je pisac vičan peru, blagoglagoljiv i rečit, uvek spreman na razigranost i reči i ideja, bez želje da robuje oveštaloj lingvističkoj formi, sa strašću zaverenika jezičke kulture. Posedovao je trajnu sklonost ka verbalnom humoru, čak i parodiji, što se svakako može vezati za njegov čivijaški duh. Iskrio je duhovitošću i humorom, ali ne iz potrebe da se nekome naruga ili da ga ponizi, nego da dokaže da se o svemu može govoriti i iz drugog ugla. Njegove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i smislom za grotesku. Pantologija novije srpske pelengirike zapravo je parodija Antologije novije srpske lirike Bogdana Popovića. To je, prema ocenama književnih kritičara, "najbolja knjiga parodija u našoj književnosti". Doživela je veliki uspeh i više izdanja i do danas ostala najpopularnija Vinaverova knjiga.

Kao pesnika, Vinavera predstavljamo pesmom Čovek kraj druma, iz zbirke Čuvari sveta, koja odiše sumornom spoznajom o čovekovoj prolaznosti:

Stvarao je katedrale
Za ništavan očenaš,
Rasplitao integrale
za prebijen marijaš.

Beskrajni je dozvo svet
U bezmernom osećaju,
Bacio ga kao cvet
Bolesnome zavičaju.

Gromove je zahuktao,
Snage vezo preogromne;
On je za nas, brodolomne,
Roj stoleća razbuktao.

Slomljen leži sad kraj druma
Kao zmija prebijena;
U njemu je glad i čuma
Groznicama zanesena
Gorčinama opijena.

Među brojnim Vinaverovim objavljenim radovima izdvajamo sledeće:

— Mjeća /knjiga stihova/, Beograd, 1911.
— Priče koje su izgubile ravnotežu, Beograd, 1913.
— Misli, Beograd, 1913.
— Varoš zlih volšebnika /pesme/, Beograd, 1920.
— Pantologija novije srpske pelengirike, Beograd, 1920.
— Gromobran svemira /eseji/, Beograd, 1921.
— Nova pantologija pelengirike, Beograd, 1922.
— Ruske povorke, Sarajevo, 1924.
— Čuvari sveta /pesme/, Beograd, 1926.
— Problemi nove estetike. Bergsonovo učenje o ritmu, Beograd, 1927.
— Gori, gori, jedna jugoslovenska simfonija, Beograd, 1927.
— Šabac i njegove tradicije, Šabac, 1935.
— Tomaš Masarik, Beograd, 1937.
— XV kongres Pen-kluba u Parizu, Beograd, 1937.
— Ikarov let, sudbina današnje književnosti, Šabac, 1937.
— Čardak ni na nebu ni na zemlji, Beograd, 1938.
— Momčilo Nastasijević, Beograd, 1938.
— Najnovija Pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike, Beograd, 1938.
— Ratni drugovi /pesme/, Beograd, 1939.
— Godine poniženja i borbe, život u nemačkim "oflazima", Beograd, 1945.
— Evropska noć /pesme/, Beograd, 1952.
— Jezik naš nasušni /esej/, Novi Sad, 1952.
— Nadgramatika /izbor eseja/, Beograd, 1963.
— Zanosi i prkosi Laze Kostića /monografija/, Novi Sad, 1963.
— Stanislav Vinaver /izbor/, priredio Jovan Hristić, Beograd, 1964.
Vinaverovi brojni prevodi sa engleskog, francuskog, ruskog i nemačkog jezika
(Tven, Rable, Vijon, Blok, Gete) i danas su ostali nenadmašni.


Branko Šašić
ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI

izvor:riznicasrpska

Stihovi: Stanislav Vinaver


MI SE ČUDNO RAZUMEMO

Mi se čudno razumemo
k'o dva bola, k'o dva vala
k'o dva mosta u otkrića:
ja te volim čudno, nemo,
ti si ona čudna mala,
mašta drevna moga bića.

O tebi su pitalice,
od vekova moje bile,
odgovor o kom se sanja.
Odgovor je tvoje lice
ti si slika one vile;
iz dečačkih nagađanja.

I stvari snovi, evo
polagano nadolaze
k'o da ide vreme tavno.
Svaki gest tvoj ja sam snev'o,
znam napamet tvoje fraze
svaku reč sam čuo davno.

NATPIS

Nad liticama, nad klancima
Duhovi kruže
Njih se ne tiču prolazni zanosi.

Oni bdiju da mutnoća ne napusti svet
Da se reke ne rasane u glomaznim tokovima
I da oblaci ne odbegnu u staro izdajstvo.

Jer strašno bi bilo (vele)
Kao nekad, u početku vekova,
Da se rasani i razgali —
Da se nebeski svod oslobodi ukrasa,
Da tice zalupaju prozračnim krilima
o vedrinu
Da plava zvonkost zažubori otrovn

JA NEMAM MIRA

Ja nemam mira a u rat ne hrlim;
Leden a gorim, plašim se i nadam;
Po nebu letim, a na zemlju padam;
Ne hvatam ništa, a svijet citav grlim.

Amor me kazni da sred uza stojim,
Nit omcu driješi, nit okove steže,
Nit da me smakne, niti da odveže,
Nece me živa, ne smatra me svojim.

Bez vida vidim, nijem, glas gubim:
Umrijeti žudim, a pomoci tražim,
Sebi sam mrzak, a drugoga ljubim.

Nit mi se mrije nit mi se živi,
Smijem se placuci, žalošcu se snažim.
Ovakvom stanju vi ste, gospo krivi.


VEKOVIMA TICE NAS KLIJAJU

Vekovima tice nas klikuju
Da um se pomrači, da duša svisne
Ali bogovi tamno likuju
I sumorno grane šumore lisne.

U jednu bi zaveru tice da vežu, da spletu i spoje:
Sva krila, sve pesme, sve zore i sve boje...

Od leta tičijeg do leta
Od sveta ičijeg do sveta
Nas dvoga samo se boje
Ne mogu da nas vide i čuju
Protiv nas zavere svoje
Bogovi grubi pletu i kuju...

Mrzak im duh i duha slast
I tica mudrih raspevana strast.

TRENUTAK SUNCOKRETA

Pesmom znanja jadikovka
Opčinjena sluti vlat
Treperenja od vekova
I bleskova obuhvat.

Zlatnog ognja sunovrat,
Pričest sunca sa vrhova,
Uznesenje plamnih snova
U pustinjski žarki sat.

Vrh dolina, vrh visina,
U jezama od daljina,
Neodoljiv grabi kret.

Svemir strasnim stignut znanjem
Začaran je obasjanjem
U vatreni suncokret.


OSTAVI

Ostavi, ostavi, makar svisnuo,
Sumnje bolećive teške pokornosti,
Preni se, preni — srce stisnuo,
Tragom potonulim gluhe sumornosti.

Dolaze, dolaze tamnim klepetom
Izvori pradrevni večne sanjarija.
Svet nam je, svet nam je stare igrarije
Zanesen vekovnim gluhim trepetom.

Čuješ li, vidiš li tajnih tokova
Gde se rasklapaju grdne bezdani —
Sanjaš li, slutiš li slatkih sokova
Strahovit lekovit zanos zvezdani.

DR AVRAM VINAVER

Šta govore ti ljudi
U košuljama belim,
Razrogačenih očiju
Suvi i crni i nezemaljski?
Šta galame??

Bolničari ih čuvaju,
Da ne iskoče kroz prozor.
Doktori ih obilaze sa strahom.
Svaki čas po nekog iznesu.

Leže po sobama, hodnicima
Neki su u dvorištu, na kaldrmi, na ulici.
Otpočeli su da obuzimaju celo Valjevo,
Našu celu državu.

Oni buncaju
Sa njima bunca od pegavca cela naša zemlja.
I po logorima ih ima,
Železnice ih vuku
Domovi su ih puni.
Po selima, na kolibama malim
Na vajatima
U šljivacima
Viju se crne zastave
Morija zatomi svet.

Doktor Avram Vinaver
Sanitetski major
Upravnik Pete Rezervne Bolnice
Poštapajući se teško,
Ispijen od bolesti i briga
Obilazio je bolesnike dan i noć
Posmatrao njihov unezveren pogled
Po njemu znao gde se ko nalazi
Na putanji života i smrti.

Nagledao je šta se radi
I pomagao svojim prisustvom
Da se izvije kod vojnika
Onaj lak osećaj ka mirnom, ka zdravom,
Koji i sačinjava sav život.
Sa nekima je diskutovao
Na naročiti način,
Beskrajno strpljivo i očinski
Nekom stravičnom ljubavlju,
— Jer su mnogi, urlajući
Tražili odgovor na pitanje:
Zašto ih ne puštaju da skaču
Na prozore, kroz zidove, i kroz vrata
Kada su gonjeni, sa svih strana
Kao divlja zver.

Major Avram
Sa trudom nadčovečanskim
Držao je otvorene oči
— Ogromne plave oči pod zlatnim cvikerom —
I nije smeo da ih sklopi ni za tren
Jer je znao
— Pošto i njega trese rekurens
Već toliko dana
A nije tražio zamenu
Jer tome sad nije vreme
U oskudici lekara —

Da mu se može desiti,
Da i on odoli promuklim razlozima
Tome vapaju očajnom
I tako ubedljivom
Bezbrojnih bolesnika,
Koje čuje i dan i noć
Nemajući za drugo šta sluha —

I da otvori prozor,
I da iskoči iz ove sobe,
Iz ove varoši,
Iz ove vasione...



VINAVERI

Pesma "Dr Avram Vinaver" pripada poetskom ciklusu "Ratni drugovi" Stanislava Vinavera. Tu knjigu objavilo je Izdvačko i knjižarsko preduzeće Geca Kon A. D. 1939. godine.

Doktor Avram Vinaver se u Prvom svetskom ratu, 1914. godine, nalazio na dužnosti upravnika Valjevske bolnice. Zarobljen je tada od okupacione austrougarske vojske i osuđen na smrt ali je brzo napredovanje Srpske vojske posle obede u Kolubarskoj bici prinudilo Švabe na panično povlačenje pa nije bilo vremena ni za izvršenje te kazne. U strašnoj epidemiji tifusa pegavca u Valjevu se u zimu 1914/15. razboleo i dr Vinaver. Odoleo je ovde opakoj bolesti ali je, od nje iscrpen, umro u Đevđeliji 1915. od malarije.

Rođen je u Varšavi 1862. godine, u porodici poljskih Jevreja. Po završenim studijama medicine nastanio se u Šapcu.

Stanislav Vinaver je sin dr Avrama Vinavera.

O šabačkim Jevrejima i njihovim sudbinama kazuje knjiga "Šabac i Jevreji u susretu" koju je priredio Miloš Jevtić. Iz nje smo preuzeli pesmu "Dr Avram Vinaver".

izvor:riznicasrpska

O STANISLAVU VINAVERU

Stanislav Vinaver je "najevropskiji" srpski pisac modernoga duha, ali i "najsrpskiji" pisac evropske duhovne orijentacije u našoj književnosti, umetnosti i kulture protekloga veka. Velikom srpskom jezikotvorcu maternji jezici bili su zapravo poljski i nemački. Ovaj "stvaralački paradoks", u slučaju "Stanislav Vinaver", relativizuje stav da je maternji jezik odrednica pripadnosti jednoj nacionalnoj kulturi. Hodi li se magijskim jezičkim lavirintima Vinaverovim, dolazi se do spoznaje da je upravo on, jedan od malobrojnih stvaralaca, svojom ingeniuoznošću učinio veoma mnogo za ovdašnju književnost i kulturu u celini. Dakle, po maternjem jeziku pripadao bi poljskoj ili nemačkoj književnosti. Ali na tim jezicima nije stvarao. Sa njih je prevodio krucijalne književne tekstove na srpski jezik, takodje veoma uspešno.

Vinaver je u srpskoj literaturi XX veka postao simbol poetskog moderniteta. On je već u prvoj deceniji svojim radikalnim poetičkim zahvatima (naročito u sporu sa tzv. larpurlartističkim konceptom Bogdana Popovića i pozitivističkom, pragmatističkom estetikom Jovana Skerlića) inicirao projekat srpske avangarde, zajedno sa Svetislavom Stefanovićem i Dimitrijem Mitrinovićem. Prelom, prevrat i razaranje klasičnih formi i normi (pogledajmo samo Priče koje su izgubile ravnotežu, telegrafske sonete sačinjene od jednosložnih stihova, zatim parodije kao specifične forme kritičkog prevrednovanja poetske tradicije itd.) jeste ono što je Stanislava Vinavera, kao francuskoga djaka "bergsonovsko-malarmeovsko-valerijevskog" tipa, učinilo radikalnim začetnikom modernističko-avangardnog projekta.

Kao intelektualac širokog obrazovanja, nesvodivog i nekanonizovanog duha, uvek je bio u žestokom sporu sa onom vrstom dogmatskog, ideologizovanog, normativističkog, pozitivističkog mišljenja i pevanja koje je tekovina mrtve tradicije. Neumorno je iz evropskoga okružja u srpski poetski kontekst kritički prenosio, prepevavanjem i prevodjenjem, strasno i zaneseno, prkosno i u inat "zakonodavcima" i "propovednicima" poetske prakse, ono što je negde, "tamo u svetu", najvrednije, najznačajnije... Taj jezički mag i čudotvorac, prenosnik je onoga što je u evropskoj poetskoj modernističkoj tradiciji bilo najplodotvornije i najživlje. On je, u ovdašjnoj književnoj umetnosti, ponavljam, s razlogom — "najevropskija", odnosno "najsvetskija" pojava, pravi "Institut srpske poetske modernosti".

Za života Vinaveru nisu priređivane slavljeničke književne manifestacije, niti mu je dodeljeno ijedno priznanje za književni rad. Za njega — večitog prznicu, inadžiju, neugodnog i opakog polemičkog protivnika, ostao je kao po nepisanom pravilu samo prezir, nepoštovanje, ignorancija tada vladajućih socrealističkih spisateljskih vlastodržaca s kojima je bio u permanentnom književničkom (ne samo ideološkom!) sporu. Doduše, oni su bili ideolozi literature, a to je za Vinavera bio sasvim dovoljan povod za iscrpljujući i neprekidan "rat" koji je u svakoj prilici dobijao…

Godine 1991, o stogodišnjici Vinaverovog rođenja, ni Beograd, niti ostatak književne i kulturne javnosti (izuzev Muzeja pozorišne umetnosti Srbije i dr Zorana Jovanovića) — niko, ama baš niko, nije javno ukazao na značajnu činjenicu rođenja najvećeg srpskog bergsonovca, rablezijanca, hašekovca, šeherezadinovca, valerijevca, nastasijevićevca, zaljubljenika u narodne vezove, muziku, pozorište, likovni rukopis, delo Rastka Petrovića, Šekspira, blistavog znalca epske i lirske narodne tradicije, vijonovca, remboovca, jezikotvorca...

Moji lični pokušaji da pokrenem kulturnu javnost kako bi se objavila Vinaverova sabrana dela i osnovala "Zadužbinu Vinaver", koja bi imala raznovrsne manifestacije duhovne modernosti, a zatim i pokušaji da se nastavi objavljivanje "Almanaha Vinaver" pokrenutog 1997. godine, ostali su, za sada, bez naročitog uspeha. Možda će VINMIR, novoimenovani kompjuterski fajl/folder u koji ubacujem sve što je činilo Vinaverov Svet (od reči mir, koja znači svet na ruskom, jeziku sa kojeg je takođe prevodio) dovesti do realizacije mojih želja, u kojima, na sreću, ipak nisam usamljen.

"Slučaj" je pak hteo da se, ovih dana priprema rušenje Vinaverove kuće (Beograd, Đakovačkoj 21, kod Đeram pijace), u kojoj je ovaj kulturni poslenik proveo nekoliko decenija, gde je umro i u kojoj su nastajale najznačajnije stranice moderne srpske i evropske književnosti. U ovoj kući "drugovali" su Gete, Bergson, Rembo, Malarme, Prust, Valeri, Rable, Vijon, Rastko, Nastasijević, Bora Stanković, Nerval, Keno i mnogi, mnogi drugi. U Beogradu, ophrvanom mnogim prizemnijim problemima, valjda se i ne može, niti sme, očekivati tolika duhovna zrelost koja bi omogućila da se ovakve prestižne "institucije" duha ipak sačuvaju.

Utoliko je značajniji "Festival jednog pisca", Vinaveru posvećena manifestacija Kulturnog centra Beograda, u okviru koje se i objavljuje ova knjiga. To jeste velika gozba duha koja će, iskreno se nadam, pomoći da se shvati i prihvati da su "ideje" nešto što u našem društvu zaslužuje mnogo više pažnje.

Knjiga Citat Vinaver, za ovdašnju izdavačku praksu neuobičajen antologijski herbarijum, predstavlja stoga mogući izazov, provokaciju za one koji mogu utemeljiti Vinaverovu Zadužbinu modernoga duha.

Knjiga je antologijskog tipa. Sačinjena je isključivo od objavljenih tekstova Stanislava Vinavera: od prvog "o čitanju" iz 1908. do poslednjeg posvećenog knjižaru i izdavaču Svetislavu B. Cvijanoviću, iz 1955. godine. Dakle, ona je neka vrsta "kolaža" svih žanrova u kojima se ovaj pisac stvaralački manifestovao: poezija, proza, parodija, esej, reportaža, kritika, polemika, pesnički prevod, komentar, zapis itd. Iako na prvi pogled knjiga deluje možda obimno, u njoj je zapravo predstavljen jedan veoma suženi izbor Vinaverovih najboljih stranica.

Citat Vinaver sačinjen je prema hronološkom principu: za svaku godinu odabrani su samo neki od najvrednijih i najprovokativnijih tekstova, kojih inače u svakom žanru i svakom periodu periodu ima više. Hronološke odeljke prati ikonografska građa, kao i uvodne beleške uz svaku godinu ili manji skup godina, sa nekom vrstom potpunijeg pregleda stvaralačke aktivnosti. Ujedinjeni, ovi segmenti predstavljaju paralelnu priču o Vinaveru i kulturnom kontekstu u kojem je delovao i stvarao.

Knjiga pokazuje koliko je Vinaver jedinstvena, i na žalost, još uvek nedovoljno shvaćana evropska vrednost srpske kulture. Ona je neka vrsta sveobuhvatnog uvoda i vodiča kroz razuđeno i izuzetno delo ovog najznačajnijeg Evropljanina u korpusu srpske kulture. S druge strane, ona ukazuje na paradigmatske tačke svetske kulturne baštine, a u isto vreme je i pregled, presek, karta bogatstva srpske kulturne i umetničke tradicije, sa onim važnim i neophodnim znakom modernosti.

Ipak, knjizi nedostaje veliki broj izuzetnih tekstova koji su neka vrsta "moderne klasike" (npr. čudesne studije o Prustu, Šekspiru, Rembou, Stankoviću, Nervalu, Vijonu, Skerliću, Geteu, Grimu, Rakiću, nemačkim romantičarima). Sužen je i izbor pozorišnih kritika, kao i političkih tekstova. Ovom izboru nedostaju i neobjavljeni tekstovi, mahom muzički eseji o Vandi Landovskoj, eseji o Majakovskom, čudesne reportaže o Beogradu, radio-dramski tekstovi pisani uoči Drugog svetskog rata... Smatrali smo da i Vinaverovi prevodi apsolutno zaslužiju mesto u ovakvoj knjizi, pa su najupečatljiviji "predstavljeni" isključivo preko detalja — prepeva poetskih segmenata.

Dakle, bilo je moguće napraviti nekoliko "Antologija Vinaver". Ovo je naravno samo jedna varijanta ličnog izbora u nizu mogućih koja nudi drugačiju priču o Vinaveru, što može biti izazov i poziv za uključivanje u akciju izdavanja njegovih celokupnih dela.

Citat Vinaver je, nadamo se, uzbudljiva ilustracija najmodernije priče srpske književnosti, priče koja, iako dugo skupljana na margini, ima prepoznatljivo ime: STANISLAV VINAVER!

Priredio Gojko Tešić

izvor:riznicasrpska

ČAROBNI KOFER PUN KNJIGA

Jedan od najzanimljivijih srpskih pisaca 20. veka, Stanislav Vinaver (1891—1955), konačno je dobio praznik dostojan svog živog duha i velike kreativne energije. Multimedijalni festival u njegovu čast trajaće u Kulturnom centru tokom celog juna, a večeras (19) će u Galeriji "Artget" svoja sećanja na Vinavera s publikom podeliti njegovi prijatelji i savremenici: Mira Stupica, Raša Popov, Nadežda Vinaver, prevodilac i snaha Stanislava Vinavera, Voja Čolanović, pisac, i Dušan Maksimović, kompozitor.

Smatrajući da se kulturna scena u Srbiji još uvek problematično odnosi prema istinskim vrednostima, ekipa Kulturnog centra Beograda je 2003. pokrenula projekat "Festival jednog pisca", koji je tada bio posvećen Rastku Petroviću. Ovogodišnji festival će književno delo našeg velikog pripovedača, pesnika, novinara, prevodioca i inovatora na polju jezika — Stanislava Vinavera — predstaviti publici na dinamičan i savremen način. U osmišljavanju festivala učestvovali su Aleksandar Zograf, koji je nacrtao strip po Vinaverovoj pesmi, i Mrđan Bajić, koji je dao vajarski predlog kako efektno obeležiti rodnu kuću umetnika; Irena Popović je napisala kompoziciju inspirisana Vinaverovom poezijom, prokomentarisavši kako je "Vinaver redak pesnik od čije se samo jedne reči može spevati muzičko delo". Autorka vizuelnog identiteta izložbe je Dušica Knežević, a knjigu "Citat Vinaver", koja je objavljena ovom prilikom, priredio je Gojko Tešić, jedan od najvećih poznavalaca Vinaverog dela kod nas. U knjizi je sabran veliki deo bogatog opusa ovog autora, uz fotografije i druge dokumente.

U Kulturnom centru Beograda objašnjavaju kako je namerno izbegnuto da se o značajnim autorima govori samo na godišnjicu njihovog rođenja ili smrti (uzgred, i stogodišnjica rođenja i pedeset godina od Vinaverove smrti prošli su sasvim nezapaženo), tako da se tema festivala vezuje isključivo za približavanje nekih stvaralačkih ličnosti koje su nemarom i nerazumevanjem sredine ostale u drugom planu.

Teško je opisati Vinaverovo delo u nekoliko rečenica, ono je toliko bujno i razgranato da se opire svakoj katalogizaciji: nakon studija matematike, filozofije i muzike na Sorboni, Vinaver postaje jedna od ključnih ličnosti beogradskog kulturnog života — autor Manifesta ekspresionizma, novinar, politički komentator i satiričar, prevodilac sa francuskog, nemačkog, ruskog, engleskog i španskog, pozorišni, likovni, književni i muzički kritičar. Njegova zbirka "Priče koje su izgubile ravnotežu", objavljena daleke 1913, i danas je začuđujuće sveža i živa. Ipak, najpoznatiji je po delima u kojima je došla do izražaja njegova neukrotiva mašta, eksplozivni humor i jezičke bravure kakvim nema ravne u istoriji srpske književnosti — to su prevodi Rableovog "Gargantue i Pantagruela" i zbirka "Pantologija novije srpske pelengirike" (parodija "Antologije novije srpske lirike" Bogdana Popovića).

Vinaverov život je takođe bio buran: posle balkanskih ratova, učestvovao je u Prvom svetskom ratu kao jedan od 1.300 kaplara, bio je svedok Oktobarske revolucije, a potom i fašističkog spaljivanja knjiga u Berlinu. Posle diplomatske i novinarske karijere u Pragu i Berlinu, u Drugom svetskom ratu kao Jevrejin dospeva u koncentracioni logor, da bi sve do smrti u Jugoslaviji bio ideološki nepoželjan.

Kao reformator i veliki poznavalac srpskog jezika, Vinaver se zalagao za jezik koji će crpiti bogatstvo iz života beogradskih ulica, jer je smatrao da Vukov jezik nije podoban da izrazi sve potrebe modernog čoveka. Zato se i ovaj festival dobrim delom seli iz galerija i muzeja na ulice grada: Vinaverova silueta s knjigom biće postavljena na 12 tačaka koje su simbolički odredile njegov život, a pisac i slikar Mileta Prodanović povešće zainteresovane 24. juna u šetnju Vinaverovim Beogradom.

Vinaver bio je siguran u svoju reformatorsku misiju:

"Obično me smatraju za ludog i pustog. Sad me ne priznaju, a kad umrem, prihvatiće sve moje ideje," rekao je u poslednjem intervjuu 1955. godine.

Autor: Tijana Spasić, 11.06.2007.

* * *

"DOPISAO RABLEA — Rableovom romanu Vinaver je dopisao više od 100 strana, vođen idejom da delo treba prevoditi ne bukvalno, nego tako da se najbolje prenese duh originala, ali tadašnje uredništvo "Prosvete" izbacilo je taj dodatak, koji, nažalost, nije ni sačuvan. Srećom, "Dereta" je poslednjih godina pokrenula veliku ediciju Vinaverovih prevoda, među kojima su "Tom Sojer" Marka Tvena i "Dobri vojnik Švejk" Jaroslava Hašeka."


* * *

"Evropljanin i Beograđanin istovremeno, beskompromisnog stava, avangardnog duha i kritičarske lucidnosti, Vinaverov ukupni intelektualni aktivizam jeste paradigma za moguću kulturnu platformu današnje Srbije. Zato je Stanislav Vinaver ličnost kojoj treba da bude posvećena jedna gradska manifestacija, poput Festivala jednog pisca. Iako on zaslužuju i više od toga. A ovdašnja javnost zaslužila je da se bolje upozna sa njegovim delom, da ga ponovo vrednuje u kontekstu savremenih društvenih i političkih prilika u Srbiji i uveri se koliko je njegovo delo i danas vitalno i aktuelno. Pogotovo danas!"

izvor:riznicasrpska

MODERAN I UNIVERZALAN U NACIONALNOJ KULTURI

U ediciji "Posebna izdanja" Grafički atelje "Dereta" je objavio knjigu Stanislava Vinavera "Zanosi i prkosi Laze Kostića". Vinaverova esejistička knjiga o poznatom romantičarskom pjesniku, objavljena posthumno 1963. godine, predstavlja raskid sa epskom deseteračkom tradicijom. Vinaver je za ovu knjigu vodio veliku bitku i za života nije mogao naći izdavača, jer niko nije uvidio značaj onoga o čemu je pisao. Knjiga do sada nije imala ponovljeno izdanje i prećutkivana je posljednjih 50 godina.

Nemiran duh i bundžija, Vinaver je polemičkim majstorstvom i preciznim kritikama srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva s lakoćom uspijevao da matira protivnike starog kova. Vinaver je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, ali je i do danas ostao neshvaćen. U knjizi "Zanosi i prkosi Laze Kostića" na skoro šeststo strana briljantnog eseja o velikom pjesniku Lazi Kostiću, Stanislav Vinaver je uspio da oslika kompletno duhovno i umjetničko nasljeđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti. Ovo nije samo monografija o Lazi Kostiću, već i Vinaverova autopoetička knjiga, koja u sebi spaja umjetničku radoznalost, enciklopedijsko znanje i autentični duh. "Zanosi i prkosi Laze Kostića" sadrži kompletnu Kostićevu biografiju i njegova djela, istorijski kontekst u kome su nastajala, bilješke o njegovim savremenicima. Vinaver piše i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, jezičkim mogućnostima, melodiji jezika, o modernoj poeziji. U Kostićevim stihovima otkriva uticaj brojnih pisaca: Homera, Euripida, Šekspira, Getea, Oskara Vajlda, Šilera, ali i filozofa poput Heraklita, Hajdera.

Vinaver nije prešao preko činjenice da je Laza Kostić od "zuluma kralja Milana" otišao na Cetinje gdje je bio "dobro viđen". Vinaver ističe da niko kao Laza Kostić nije opjevao Crnu Goru i da je "Maksim Crnojević" himna Crnoj Gori. Dragocjeni su Vinaverovi zapisi o Kostićevom boravku na Cetinju. Po Vinaverovom mišljenju knjazu Nikoli je bio potreban Laza Kostić i kao stručnjak dr amaturg, jer je knjaz baš tada napisao "Balkansku caricu". Laza Kostić je bio urednik "Glasa Crnogorca", pa "Crnogorke" i "Nove Zete", družio se sa tada najpismenijim čovjekom u Crnoj Gori, Jovanom Pavlovićem. Kostića su posebno interesovali crnogorski folklor, običaji i izrazi. Kao urednik "Glasa Crnogorca" Kostić je sve podnosio knjazu na cenzuru. Nikola ga šalje u Beč, a Kostić (februara 1885) u listu "Neue Freie Presse" objavljuje kritiku "Balkanske carice". On ga ne diže u pjesničko nebo, mada ga hvali koliko može, a kada mu je Kostić iznio tehničke zamjerke, knjaz je htio da uništi komad.

"Zanosi i prkosi Laze Kostića" sadrže još mnogo nepoznatih detalja iz Kostićevog života, o tome kako se Nikola Tesla interesovao za Kostićev književni rad i želio da mu pronađe izdavača u Americi. Data je i uporedna analiza Kostićevog i Njegoševog prevoda Homerove Ilijade, kao i osvrti na brojne istorijske događaje toga doba: revoluciju 1848, Berlinski kongres... "Zanosi i prkosi Laze Kostića" sjajna je esejistička knjiga u kojoj se miješaju mnogi žanrovi, a mnogi je po oštroumnošću s pravom porede sa "Knjigom o Njegošu" Isidore Sekulić.

Stanislav Vinaver (Šabac, 1891 — Niška Banja, 1955) je bio sorbonski đak i poštovalac Anrija Bergsona, a uz to i matematičar, filozof, pjesnik, esejista, prevodilac, majstor parodije i humora, poliglota, novinar, diplomata... Bio je jedna od središnjih ličnosti beogradskog modernističkog kruga, autor "Manifesta ekspresionističke škole". Prevodio je djela sa ruskog, španskog, francuskog, engleskog, njemačkog, poljskog. U Prvom svjetskom ratu bio je jedan od 1300 kaplara, a kroz lik Konstantina ovjekovječila ga je slavna engleska književnica Rebeka Vest u putopisu "Crno jagnje i sivi soko". Iako se prošle godine navršilo pola vijeka od Vinaverove smrti, ova godišnjica gotovo da je protekla bez pomena, ali najveće priznanje mu je odala izdavačka kuća "Dereta", koja već nekoliko godina štampa biblioteku njegovih nenadmašnih prevoda (među kojima su i Rableov "Gargantua i Pantagruel", djela Marka Tvena, Radjarda Kiplinga, Getea, Jaroslava Hašeka)


CETINJE JE ŠKOLA ZA DIPLOMATIJU

Pod velom tajne ostali su razlozi odlaska Laze Kostića sa Cetinja. Vinaver navodi Kostićeve izjave o Nikoli iz bečkih arhiva. Po njima, Kostić Nikolu "optužuje za licemjerstvo, samoživost, tiraniju, bezdušnu igru sa narodnim interesima. Za sebe kaže Laza da je ispao iz kneževe milosti, jer je isuviše iskreno kritikovao kneževa pogrešna djela". Vinaver navodi i Kostićevo pismo iz 1891. u kome kaže: "Ja sam na Cetinju naučio u školi života, osobito ove dve godine, da sva moja pređašnja nauka nije ništa prema tome. Šta je Carigrad? Prevaziđen! Cetinje je mnogo bolja škola za diplomatiju..."

V. Ognjenović
25.03.2006.

izvor:riznicasrpska