Filip Višnjić - pesnik bune

F I L I P V I Š N J I Ć

PESNIK BUNE

[You must be registered and logged in to see this image.]

Trnova, 1767 — Grk, 1834


Ukleti, lutalački život Filipa Višnjića smirila je tek smrt... Jedno omirsko grlo prestalo je da peva; ali njegov glas, kao jeka otrgnuta od zvona, nastavio je da odzvanja zemljom opevanom. Višnjić je već kao mladić znao da napipka put od Međaša do Trnove, do svog i očevog ognjišta... Slepom mladiću bio je potreban širok, snažan oslonac, da duša ne bi zamrla u čamotinji i da bi se usne mogle ponosno i zagonetno osmehnuti međ momcima i devojkama. Toga sanjarenja on se nikada neće lišiti; ni kada spadne na prosjački štap. Zato je put od Međaša do Trnove za njega bio hađiluk, pun hodočasnog preživljavanja...

izvor:riznicasrpska

FILIP VIŠNJIĆ — PESNIK BUNE

[You must be registered and logged in to see this image.]

Velika društvena zbivanja stvaraju svoje tumače i prvake od one ljudske građe koja im se nađe na raspolaganju. Ona ne mogu da sačekuju niti da odabiraju uobičajenim merilima. Ali zato na rast i sazrevanje svojih izabranika utiču takvim usijanjem koje nadoknađuje sve ono što im je prethodni život uskratio. Istoričari takve slučajeve rado krste sasvim neodređenim pojmovima, kao što su: čudo, genije, ili rođeni revolucionar. Međutim, ti izrazi, makoliko bili zvučni, više pokrivaju jednu nemoć nego što objašnjavaju izuzetnu pojavu; i, ako ma čemu doprinose onda to čine kršu nesporazuma.

Između svih znamenitih ličnosti Prvog srpskog ustanka nesumnjivo se najjače ističu snagom svog dela Karađorđe, Prota Matija, Vuk Karadžić i Filip Višnjić. Vojskovođa, državnik, naučnik i pesnik na čije se gromade danas može gledati samo zabačene glave.

Ostavimo li postrani vojskovođu, zanimljivo će biti da se osvrnemo na doba kulturne delatnosti ostale trojice. Prota Matija nam je dao svedočanstva o Ustanku i sebi u vidu memoara, objavljenih posle njegove smrti i pola veka od događaja koje opisuje. Vuk, đak i pisar u Ustanku, javlja se tek posle borbe da, zatim, ceo život posveti skupljanju i obrađivanju građe o tome vremenu i idejama koje je ono rodilo; ta aktivnost će trajati pedeset plodnih godina. Udes Filipa Višnjića je znatno drukčiji. Njegova pesma nastaje i deluje tokom same revolucije, njom biva proverena i potvrđena, i poznijim pokolenjima zaveštana kao autentičan dokumenat epohe. Zbog toga njegovo delo izaziva naše posebno interesovanje.

Na takvo nas interesovanje navodi još jedan jak razlog. To je umetnička vrednost Višnjićeve pevanije, ali ne samo kao stvaralačkog fenomena. Dalje od toga, u autentičnoj umetnosti mi želimo da vidimo ljudski život jednog vremena koji se ne da nijednim drugim sredstvom preneti na daljinu vekova. Nauka će nam dati činjenice, analizirati uslove, izvući manje-više pouzdane zaključke, ali nam nikada neće moći spojiti nerve i pomešati krv s učesnicima mišarskog razbojišta; za to ona nema svojih vodova. Nauka nas može učiniti mudrijim i korisnijim zajednici, ali joj nedostaje snage da nas dublje zasadi u tlo i ubaci u lanac generacija koje su nam prethodile; to svojstvo pripada umetničkom nadahnuću.

A jedno od takvih je i Višnjićeva guslarska pesma.

izvor:riznicasrpska

FILIP VIŠNJIĆ — ŽIVOT I DELO


[You must be registered and logged in to see this image.]


KOLEVKA VIŠNJIĆEVA


Na ograncima Majevice, sa šumama i visovima u zaleđu a semberiskom ravnicom; ispred sebe selo bosanskog Podrinja Trnova jedno je od onih o koje se otimaju i priroda i ljudi. K njemu se od severa blago uspinju njive pogodne za svaki usev, a s jugo-zapada spuštaju pašnjaci i opitomljeno planinsko drveće isturajući ispred sebe, oko razređenih kuća, ograđene šljivike i voćnjake. Izuzetno u Podrinju, Trnova je osobito bogata vinogradima "da se četiri nahije otud podmiruju vinom". Plava šljiva, kruška, jabuka i loza, sitna i krupna stoka, kukuruz bliže Drini a bela žita Majevici ovde su na svom tlu i pod svojim nebom. Kraj dobrih useva i napredne marve, da bi te blagodati opsluživao i trošio, buja i grana se i soj ljudski. Sredinom Osamnaestoga veka Trnova ima oko dvesta domova; u to vreme, za toliki se broj govorilo "veliko selo". Mešu tim domovima je i kuća porodice Vilića.

Četiri brata — Đorđe, Marko, Lazar i Luka zovu se Vilići, no mučno da je to njihovo pravo, starije prezime. Ono im je moralo doći od nadimka očevog ili dedovog, od nadimka koji je označavao izuzetno kuražna i silovita čoveka, vilaća; za takve se verovalo da "nisu sami", da su u prijateljstvu sa višim silama. Porodično prezime izvedeno od pretkovog nadimka nije bilo nikakva retkost sve do stotinak godina unazad, pa i manje, sve dok administrativne vlasti nisu stale da čine svoje kako bi pohvatale računa imanjima i poreskim obveznicima. Obični čovek prezivao se po očevom imenu, neobičniji je naturao prezime i unucima i praunucima — dok god se o njemu priče pamtile i dok ga nije uticajniji potomak potisnuo. Ni krštena imena nisu bila postojanija; menjana su iz ko zna kakvih sve razloga — da se zaturi trag nekakvom dugu (najčešće krvnom kod pribeglica), iz sujeverja, ili iz milošte i podsmeha. Lepa snaha ako bi devera Petra nazvala Draganom, ubrzo su i drugi zaboravljali na kumovu volju i popovu knjigu. Đorđa su Vilića tako svi u selu zvali Stojanom, njegovu ženu Mariju Višnjom, a njihova sina Filipa rođenog oko 1767 godine*, prozvaće Višnjićem (ni Vilićem, ni Đorđevićem, ni Stojanovićem!).

Ova nemnogoljudna ali prilježna zadruga zdravih i iženjenih muškaraca mogla je svakom seljačkom poslu da dohaka; na vreme i da poseje i požanje, i stoku na ispašama za zimu da podgoji. Tako je, i pored velikih dacija kojima je kmet na turskom begluku bio izložen, porodica Vilića komotno živela i svoje običaje, radosne i tužne, po zavetu predaka provodila. A Vilići su u Trnovi bili starinci. Međ njima se kroz pokolenja pronosilo predanje da je zemlja znatnog dela sela njihova baština (što će reći: nasledna očevina). Čak i do prosjaka Filipa, pretposlednjeg muškog potomka, dopreće glas o starim velikim posedima koje su im i prve turske vlasti priznavale i na njih im bile dale t e m e s u ć e (pismene potvrde).

Puna srpska kuća imala je međutim i nezgoda mimo ostalih, manje imućnih. Putnik Turčin vazda joj je bio u gostima. Tih lutalica naročito je mnogo bilo uz Drinu, uz granicu dvaju pašaluka koja je uz to izbijala na jednu đaursku carevinu (kod Rače). Na dva sata hoda od Drine i osam od Save, na drumu, Trnova je bila stalno stecište raznih pustahija, kalauza, švercera, graničarskih tatara i napasnika svake vrste. A je li samo bio pravoveran, na svaka je srpska vrata mogao rupiti i zatražiti konak i večeru. Domaćin rajetin izgovora nije mogao imati; valjalo mu je bržebolje, s rukama na prsima, zlugostu svoje mesto kraj ognjišta ustupiti. Istom hitrinom žene bi se ustumarale po kući u potrazi za maslom i tavama, a deca bi se zavlačila po stajama ili, zimi, u najtamniji kućni ugao, pod gubere. Ako bi se neko u kolevci, ili tek prohodalo, slučajno ili od straha rasplakalo, gost bi naređivao da se pašče izbaci napolje.

Takvog Turčina, pre drugojačijih, upoznao je i mali Filip. Koliko je samo noći s bratom od strica Božom, svojim vršnjakom, morao zbog takvih poseta prodrhtati! Ruka majke Višnje teško da je mogla uspavati dete biskanjem — tim najneposrednijim izrazom noćne nežnosti. Pogotovu je to bilo mučno kada je Filipu nestalo oca. Đorđe Vilić je umro ostavljajući sasvim malog jedinca, onako kako samo seljak umire — dođe prozebao iz planine, ili s reke, i zanemogne; za dan-dva ga nestane kao iščupanog drveta ili otuđenog marvinčeta. A Turci su i dalje jezdili Trnovom.

Druga napast za sela, strašnija i od turskog besa a česta kao i on, bile su rednje — kuga, kolera, srdobolja, gušobolja, crveni vetar, boginje. Današnji čovek ne može ni zamisliti veličinu tih tragedija, isto kao što nije u stanju da u regulisanim rekama prepozna nekadašnje katastrofalne stihije koje su za dan brisale čitave pokrajine. Kad bi se takva zaraza pojavila u jednom kraju, strah bi zahvatio okolinu doklegod se o moriji glasa čulo. Sve živo se dizalo na odbranu. Vlasti zavode mere ravne najoštrijim opsadama. Nahija između nahije i selo između sela diže brane i zatvara se u sopstveni kazan. Sokaci se posipaju negašenim krečom, kuće kite utvarnim vencima bela luka, suvim životinjskim lobanjama, crvenom pređom i nagorelim žaračima; litije ophode atare, hodže daju zapise. Međutim, sva ta mešavina sanitarnih mera i vradžbina slabo je pomagala; zapevka je bivala sve jača, groblja punija. Srp rekomi čuma pože človeka jakože pšenicu. Ponekad je takva žetva znala da prepolovi ljudstvo, naročito decu. Oko 1775, kada je Filipu Višnjinom tekla osma godina, velike boginje su harale Semberijom. Dete je iz njih izišlo rošava lica i praznih očnih duplji.2

Mali slepac je velika žalost i za kamena srca, seoskoj zadruzi on je uz to i težak teret. Od njega nikakve koristi a mnogo brige. Umesto da pođe za ovcama (to su već čobanske godine), treba nekog odvojiti njega da čuva od vatre na ognjištu, da ne padne u bunar, ili da ga ne prožderu pomamljene krmače. Malo ko od ukućana da se uzdrži prekora, ili da ne vikne rasrđen "Slepče!" Tvrdokorna je i teška reč seljačka, nemilosrdna kao tuča, a duša dečja vazda meka, nežna ko proklijala biljka. Siroče se moralo odrana privići gutanju suza i gušenju jecaja, jer to izaziva nova vajkanja i još teže grdnje. A Filip je tad bio daleko i od stričeva, koji bi u njemu možda gledali bratovljevu sliku, svoju krv, i gde bi ga Vilića deca štitila od pakosti i ruga susedske. Udovica Višnja, još mlada žena, bila je već napustila Trnovu i preudala se u Međaše, selo s druge strane Bijeljine, bliže Drini i Rači, i sobom odvela četvorogodišnjeg sina.

U adama punim jasika i rastoka, među ovčijim torovima i ljutim psima Filipova priroda stala je da nadoknađuje ono što bolest oduze. Zapamćeni vidici bosanskih planina i njiva, vinograda, stada stoke i ljudski likovi počeše da se razastiru i trepere nezavisno od sunčevih izlazaka i smiraja, sopstvenom svetlošću, iza čela osmogodišnjeg dečaka koji se sve više uvlačio u sebe ukoliko je izrastao. Fantastične su morale izgledati te slike prirode koje nije mutio nikakav oblak, nite ih je izoštravala senka u pozadini. Sasvim obrnuto uobičajenom toku, one su u se upijale jedno ljudsko telo umesto da uranjaju u njega; pronosile ga kroz sebe nevredime, mesto da ih ono krši svojom zapreminom i težinom. Kao odaslani zvuk ili misao što proranjaju granitne stene. A dan i noć se poklopiše sa budnim stanjem i spavanjem, bez preliva; noć — samo kad mrkne svest, kad se zaspi, dan — sve ostalo. Stvarnost i uobrazilja počeše, takođe, da tanje granicu između sebe. Čuvena reč ili ulovljeni šum pretvarali su se u sliku koja se nije sudarala ni sa kakvim predmetom, koja se dalje razlagala, rojila, rasipala u iskre kao udarena žiška u pomrčini. U svesti slepca, pogotovu slepa od detinjstva kakav je bio Filip, bitno i nebitno živeli su izmireni, podjednako vredni i uzbudljivi, cenjeni isključivo po svom naponu.

Kako je povučeni dečak, ne učestvujući u igrama vršnjaka a potiskivan u zapećak od starijih, došao u dodir sa guslama — tim oruđem koje će biti od presudnog značaja za njega i od neocenjive vrednosti za srpsku književnost?! Začetak toga drugovanja prima presjaj opasivanja mladog junaka varovanim mačem. Bez tog čina ne bi bilo ni junaka ni pesnika. Samo jedan elemenat, čovek, nedovoljan je; za stvaralačko kolo moraju se spojiti oba pola. Mač i junak, gusle i Višnjić.

Gusle nisu bile retkost, niti instrumenat određene sredine. Imala ih je svaka srpska kuća, a često i turska. Jedni su iz njih mamili nadu na bolje dane i tražili snage da izdrže tekuće, a drugi su njima razglašavali svoje gospodstvo i pobedu ciljajući na nepromenljivost sudbine. Prosjacima su one bile sredstvo za izvlačenje milostinje. Tako je ta primitivna kopanica postala sastavni deo svake duhovne manifestacije u jednom veoma šarolikom društvu, služeći svim uzbuđenjima od molitve do bogorađenja. Sluh dečiji saznao je za njihovu jeku sa prvim poimanjem sveta, još u kući Vilića. Docnije će se one, u slepilu, svojom upornom monotonijom spustiti do dna duše. Šta bi moglo pre poželeti svako dete, posebno ono sebi ostavljeno, no da se dohvati te zvučne čarobne igračke!

Tako je moralo otpočeti to poznanstvo, iz zabave i nužde, da bi se vremenom pretvorilo u nasušno prijateljstvo. Slep bolje pamti od okatog, i više sa sobom razgovara. To prelazi u naviku čije prostranstvo nije uže od mogućnosti podražavanja viđenog. Muška snaga, koja je pridolazila sa uzrastom, tražila je svet u kome će se razmahnuti. Nije li ga bilo u okolini, na dohvatu ruke, izrastao je u duhu, na dohvatu mašte.

Višnjić je već kao mladić znao da napipka put od Međaša do Trnove, do svog i očevog ognjišta. Tamo su živeli njegovi stričevi i rođaci, puni preduzimljivosti i predanja; tamo je cvetala legenda u koju je mogao da utka sve što mu je nedostajalo, i sebe najzad. Njegovo samoodržanje tražilo je glasovite pretke vinogradare, zemlju koja sada nosi pedeset tuđih kuća, carska pisma i slavu kolenovića. Slepom mladiću bio je potreban širok, snažan oslonac, da duša ne bi zamrla u čamotinji i da bi se usne mogle ponosno i zagonetno osmehnuti međ momcima i devojkama. Toga sanjarenja on se nikada neće lišiti; ni kada spadne na prosjački štap. Zato je put od Međaša do Trnove za njega bio hadžiluk, pun hodočasničkog preživljavanja.

Tragedija često dna nema; ni Filipova ga imala nije. Njemu je valjalo, kao drvetu izraslom na gromobitnom proplanku, odoleti još mnogim olujama i izdržati šibu mnogih munja. Pošto izgubi oca u najranijim danima, pošto ga mati u tuđ dom odvede, pošto mu boginje oči ispiše, suđeno li zar bi da ostane i bez onog posvećenog mesta na kome slomljeni vernik vazda nalazi snage. U ovom slučaju to je ognjište Vilića. Avgusta 1787, kada su jaganjci pretili i voće u dozrevanju, Vilića kući u goste dođoše Turci — dva ugledna zvornička bega. Dođoše kako je to već običaj bio, po pravu pravovernog, na gozbu i pijanku. Ali se na tome ne zaustaviše. Učiniše nešto što takođe nije bilo sasvim izvan običaja, ali što se usvakoj kući nije moglo raditi. Nasrnuše na Đuriju ženu Luke Vilića. Kada muškarci domaćini saznadoše za sramotu, navališe na Turke. Jednog bega ubiše, a drugog obesiše o šljivu ularom njegova konja. Brzoj osveti odgovori svirepa odmazda. Turci Zvorničani pohvataše sve muškarce Vilića, pa u Zvorniku Marka i Lazu obese, a Đurđijina muža Luku i sina Božu poseku.3 Filipovo se ognjište zatravi. Slepi mladić više nije imao rašta tapkati od Međaša do Trnove. Ostalo mu je, sad sasvim samom, da potraži jedan drugi put, onaj što ga turski konji neće moći kopitama razneti.

izvor:riznicasrpska

PUTOVANJA FILIPA VIŠNJIĆA

[You must be registered and logged in to see this image.]

izvor:riznicasrpska

PUTOVANJA DO 1809

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pre porodične tragedije, Filip Višnjić mučno da je kud putovao kao guslar. Za taj poziv on je do tad bio isuviše mlad; u danima istrage mogao je imati jedva dvadeset godina. Skitnički život njegov ne bi, uz to, služio ni Vilićima na čast, a oni su do dobrog glasa o sebi mnogo držali. Ni sam Filip nije imao razloga da se oda prosjačenju. Ukoliko bi mu bilo teško u Međašima, kod poočima, utočišta je mogao naći u Trnovi, kod stričeva, gde je čak, kao Đorđev jedinac, polagao pravo na četvrti deo imovine. Zapitati se vredi zašto se Filip ne preseli kad poodraste u Trnovu, kakvi su slučajevi sa odvedenom decom u seoskom životu česti? Objašnjenje bi se svakako našlo u zavisnosti od majčine nege. Ko bi nju slepom mladiću mogao zameniti?

Ali se guslarenjem strasno bavio u kući i međ svojima. Prvenstveno iz ličnog unutrašnjeg nagona, iživljavajući jednu snažnu mladost koja se nije trošila u telesnom naporu seoskog momka, i jedan bujan svet uobrazilje čije razmnožavanje pojačavaše slepilo; zatim, radi radosti za druge. Sadržajna pesma i lepo guđenje, povrh svega, pribavljali su izuzetno poštovanje okoline. A ono, poštovanje, jednom suvišnom životu bilo je potrebno kao vazduh.

Međutim, posle čina koji ga je lišio najbitnijih krvnih spona, mi ćemo Višnjića moći sresti samo na drumovima. Kao bolnika u lutanju od jednog svetilišta do drugog, ili kao zvezdu koja se otrgla od zakona i omakla u beskonačnost prostora. On stalnog boravišta više imati neće, već samo poneko pristanište u koje će navraćati između dva krstarenja.

U Filipovom odvajanju od zavičaja presudnu ulogu odigrala je porodična tragedija koju znamo i jedna životna surovost koju samo naslućujemo. Ako tad, 1787, ili nešto kasnije, među živima više nije bilo ni majke Višnje, kakav mu je morao biti zalogaj u tuđoj kući, u zadruzi kojoj nije ničega prinosio! Bez očevine u Trnovi, bez majčina zakrilja u Međašima, Filipu je ostajao još jedino beli svet, svet čiju, avaj! ni boju ni širinu nije imao čime odmeriti.

Kako je i kuda krenuo naš slepi pevač na svoj sudbinski put? U Semberiji je bilo i drugih guslara, a njena pitomina privlačila je i one sa strane. Da bi se uspelo, valjalo se nečim izdvojiti. Filip je izvesnom svojstvenošću već raspolagao. "On je imao već tada lep glas" — kaže Mušicki za njega kao mladića; lepo je pevao i "malo jezikom zapletao, što naši kažu — šušketao" seća se jedan drugi savremenik Filipa starca; a Vuk ga je potražio zato što je bio čuo "da on zna lepi pesama"...4 Pa ipak, sve to još nije dovoljan razlog što se Višnjić sasvim odao guslarenju, sa uspehom. Lepotu glasa (i bez šušketanja) i množinu pesama mogli su imati i drugi; i bilo ih je zaista. Čak i slepih. I bivših hajduha, lutalica, dobrih poznavalaca drumova i naravi, poverljivih uhoda, guslara sa zaštitnicima i preporukama. Imalo je to zanimanje mnogo odanih pripadnika, profesionalaca, ali je samo jedan od njih probio krug množine. Slepi mladić iz Semberije. Višnjić je slušaoce plenio uverljivošću i žarom. Njegovo guslarenje nije bilo samo veština. Ona stvarnost u koju je on verovao, koja je u njemu živela kao što konkretan svet živi u normalnom čoveku, i strast koju mu je sudbina ulila gorkim čašama činile su njegovu reč toliko magnetičnom da se za njom povodio svaki osetljiviji medijum na dohvatu. A srpska sredina u kojoj je Višnjić otpočeo svoj poziv nije bila daleko od onog ljudskog detinjstva u kome se drveće pretvara u džinove. Umetnik, ne znajući da je to, i slušalac koji izjednačuje zanos sa zbitijem sreli su se pod istim hrastom, podjednako potrebiti; prvi sa sposobnošću da prenese, drugi sa gotovošću da primi. I glas je o čudnom guslaru pošao svetom. A on za njim.

Mi znamo za mnoga mesta da ih je Višnjić posetio, ali samo tako — poimence, bez reda, rečena bez ikakvog bližeg obrazloženja kako to čovek čini u slobodnom pričanju; kojim ih je pak pravcem obišao, kojih godina i u koja doba, u koliko navrata — ostaje nam da se domišljamo. Izvesnog se reda može uvesti poslužimo li se karavanskim i pešačkim putevima. Možda bi se povesti trebalo i za panađurima, seoskim zavetinama i crkvenim praznicima, možda prvenstveno baš za njima kada bismo sebi dali toliko truda, jer su nesumnjivo ovi putokazi odlučivali o Filipovom pomicanju unapred. Ali je nama takav podvig skoro neizvodljiv; njega radi trebalo bi uzeti štap u ruke i prebaciti torbu preko ramena, pa u tom društvu ostati bar nekoliko godina. Nagrada, pouzdano, ne bi izostala, ali je nažalost čovek našeg vremena često prinuđen da se sličnih darova unapred odriče. Mi ćemo, zato, za svojim junakom poći kako nam je mogućno.

Mesta, kroz koja je naš guslar po sopstvenom pričanju prošao, povezuju hiljade kilometara; hiljade i danas teško prohodnih kilometara preko vrleti i gudura, kroz predele divljih bujica i duboko usečenih potočina, kroz šume pune zverova i ljudska naselja nabijena fanatizmom i animalnim sklonostima. A ni zver ni čovek tad nije bio manje opasan. Naprotiv, i sasvim pouzdano, daleko od svake rodoljubivom i romantičnom literaturom prikalemljene nam idealizacije, to vreme se odlikovalo zločinom i surovošću. Muslimanska i pravoslavna sela, često u neposrednom susedstvu, odavno su bila zaboravila na zajedničko poreklo. Krv (podrazumevajući pod njom i temperamenat) koja ih je nekad spajala u savez protivu svake opasnosti sa strane, postala je sada jedan od najjačih elemenata u procesu pretvaranja prisnih veza u netrpeljivost i mržnju. Islam nisu svugde i uvek sačinjavali samo imućni; imao je i on svoju sirotinju. A ta muslimanska fukara (izraz nije pogrdan), mnogobrojna među bosanskim zemljoradnicima, makako eksploatisana od aga i begova smatrala je sebe nečim iznad srpske raje, uzvišenijim; držala je da i ona ima udela u vladavini pravovernih nad ćaurima. I kada to osećanje nije moglo doći do zadovoljenja u podeli dobara, ogledalo se u nasiljima, onim najtežim — sitnim, bezbrojnim, svakodnevnim, koja su počinjala od pogleda, pozdrava, zabrane jahanja konja i prolaska kroz muslimansku mahalu, pa do siledžiskog popašanja rajetinskih livada i otimanja ćaurskih devojaka. Između pravoslavnih i muslimanskih sela svugde je postojala jednostrana granica — samo za pravoslavne, naročito u danima smutnji i ratova. I Višnjićevo rodno selo zvalo se u njegovo doba Srpska Trnova za razliku od susednog turskog zaseoka. Turski Janjari, Muslimanski Šepak, Turski Rajčević — sve iz te okoline — imali su svoje srpske pandane.

Srpski seljak u Bosni bio je na onom stepenu ropstva kada se čovek miri sa stanjem, kada protivu njega ništa ne preduzima, ali mu nikakvo dobro i ne želi. U njemu je, doduše, još živ san o jednoj drugoj, davno minuloj stvarnosti, no on je srebrna sjaja, bez žara koji bi se mogao razgoreti u delo. Višnjićev poziv je bio da u to snatrenje unese svetlost plamena; da mu prisluži.

Mladi guslar se svakako nije ukanio prvo na najduži put, na putovanje. U početku je obilazio najbliža sela, ona u kojima se o njemu već bilo čulo i kuda su ga zvali — Balatun, Velino Selo, Brodac, Dvorove, Obarsku, Popovo, Amajlije, a od varoši Bijeljinu i Janju. Moglo je to trajati i nekoliko godina, od jednog do drugog crvenog slova u kalendaru. Onda, kao plivač koji se okuražio, krenuo je dalje, preko Čelića za Gradačac, Derventu, Doboj, Tešanj, Kotor Varoš, do Banja-Luke.5 U tome pravcu dalje nije išao. Ovo već nisu bile kratkotrajne posete, na dan dva. To je putovanje od godine, pa i duže ako se vraćao na stari zimovnik, što je malo verovatno, jer je skretao često ustranu i duže se zadržavao u većim mestima.

Ovom prilikom Filip je mnogo slušao o vodećim turskim poglavicama tih krajeva, i dobro ih upamtio. O takvim se ljudima priča; narod im, po dobru ili zlu, ocrtava karakter, tuvi navike, imovno stanje, odmerava sud. Filip će ih sačuvati u sećanju i docnije mnoge uneti u pesmu. Biće to njegovi prvi originalni junaci, stvarne ličnosti, savremenici i poznanici, kao što su: Meho Orugdžić, Mula Ahmed, Osman Amidžić i Omer Ismić iz Bijeljine; Gliban-barjaktar i Omer-aga iz Brčkog; Dervent-kapetan iz Dervente; Osman-barjaktar i Dedo (Derviš-beg), jedan od najbogatijih Bošnjaka svoga vremena, iz Gradačca. Upoznavši ih mlade i osione, kroz deset-petnaest godina ostaviće ih bedne i smirene na poljima Mačve i Semberije. Što se pak guslareve ličnosti tiče, obratimo već ovde pažnju na njegovu osobinu da se podrobno obaveštava o ljudima; koristiće nam taj podatak za bolje razumevanje njegova dela. Mnogu karakteristiku ovih Turaka, unetu docnije u pesmu, bilo je mogućno dobiti samo u njihovoj okolini. Ima ih i poslovne prirode, kao što je ona o bogatom Dedi, što će Filip upotrebiti u Boju na Mišaru da bi objasnio kako je uspeo da izbegne ustanički nož ("Al u Deda mnogo prijatelja, Pa ga sakri njemačka gospoda").

Drugo Višnjićevo putovanje je duže, a razvija se nešto južnije od prvog. On polazi od Međaša i Bijeljine preko Lopara za Tuzlu, Maglaj, Žepče, Vranduk, Travnik, pa preko Busovače i Visokog do u Sarajevo. Između svakog od ovih gradova i gradića leže po desetine sela, a baš su ona ta u kojima se guslar najradije zadržava. U njima se moglo slobodnije zapevati. Dovoljna je bila "jedna straža mala" da osmatra drum, pa da se okupljena grupa oseti bezbednijom i da se srcu pusti sasvim na volju. S večeri pa do kasno u noć kraj razbuktale vatre, u jednodelnoj kući čađavih greda s kojih vise klipovi kukuruza, s brvnima punim drvenih palamara o kojima se klate kožušine, grubi sukneni gunjevi i zemljano posuđe; ili, u toplim danima, u porti pritisnutoj svetom, dok starci i deca sede a mladež se tiska unaokolo; ili, na slučajnim prenoćištima, u usamljenoj čobanskoj pojati pod ozvezdalim beskrajnim nebom — s guslareve strune poleteo bi Marko da ukine svadbarinu (još uvek živu u Bosni, na begluku), podviknuli Novak i Radivoj, zabežao od Doboja Mujo. Jedan pritajen, neiščezli svet junaka, trzao bi se iz letargije i dolazio da zavlada nadama savremenika. Da ih okuraži protivu onoga drugog, tuđeg, što ih je okružavao i ugrožavao ... S odlaskom guslarevim tog primamljenog sveta ne bi nestajalo. On je ostajao u pouzdanijem hodu ljudi i bezbrojnom podražavanju pronesenim pesmama.

A Višnjić je putovao dalje. Sada uz Drinu, preko Tare i Pive, kroz Crnu Goru, pa sve do Skadra. Čitalac treba da zastane i da se zamisli nad ovim rastojanjima. Prostor je to koji i danas traži, od mlada i zdrava čoveka, ogroman napor, i dugo vreme! Naš guslar je krenuo opet iz Semberije, preko Zvornika, Vlasenice, Srebrnice, Rogatice, do Goražda; odavde je išao u Foču, Prijepolje i Pljevlja, a onda neznano kojim pravcem spustio se do Skadra. Najverovatnije će biti da je ovu poslednju, veoma dugu deonicu prepešačio idući od Pljevalja preko Žabljaka, Šavnika, Nikšića i Podgorice. To bi bio kraći put; ali je moguć i drugi, duži — od Foče na Gacko, Grahovo, Cetinje. Ko bi se snašao u brzacima narodne pesme? A Višnjić se u mnogim trenucima potpuno s njom stapa. Vreme i prostor nisu bili elementi koji su odlučivali, niti je bojazan od iznenađenja zadržavala korak.

U nekim palankama kroz koje je Filip Višnjić prošao, rodile su se docnije legende o posebnoj misiji njegova puta u Crnu Goru. Mi se na njih nećemo oslanjati, niti one mogu biti istinite, kao što je ona pljevaljska da je tobož nosio Karađorđevo pismo vladici Petru I. Tu se predanje zbunilo i s ovim putem pobrkalo jednu drugu, docniju misiju. Filip je ovo putovanje obavio pre svojih veza sa srbijanskim ustanicima, možda i pre izbijanja Ustanka. U savremenim izvorima o nekoj sličnoj misiji nema ni traga, a ni Višnjić o tome ništa ne napominje ni Vuku ni Mušickom, što bi svakako učinio ma čega da je bilo.

Jednu drugu ali isto tako lažnu odoru želeli su da navuku ovom potucanju izvesni komentatori naših dana, koji, zastiđeni istinom, ne znadoše kako da izmire posledice s pobudama. Stidu mesta nema, ni potrebe da se pokriva golotinja istine. Život u borbi za opstanak poveo je guslara po drumovima, a posledice je rodila obdarenost koja nije računala s teškoćama egzistencije. Konkretnije govoreći, Filip nije pošao kroz Bosnu i Crnu Goru zato da bi njihovim vrletima proneo narodu pesmu i veštinu guđenja, tj. jednu svesno revolucionarnu propagandu, već — da bi se prehranio. "Kako mi je govorio ... išao je ne samo po celom Bosanskom pašaluku, nego i u Skadar, te prosio pevajući uz gusle" piše Vuk posle svog razgovora s njim.7 I to je nesumnjivo tako. Genije se bio uselio u najbedniji oblik, izložen mučenjima i poniženjima svake vrste, podjednako neprijatnim kroz sva doba, a darivan uvek veoma relativnim nagradama. Koliko li je puta naišao, dolazeći u nepoznato mesto, na zatvorena vrata ili na konačište bez hleba? Nije reč o negostoljublju, već o prosjačkoj sudbini i vremenu putovanja; i mestima kroz koja je prolazio. Uz to valja misliti i na opreznost prema zarazama, koje su najviše baš ovakvi putnici prenosili. Nije to više bila njegova Semberija i krajevi oko nje, široki krug poznanika, već daleki neznani svet pun iznenađenja. Neočekivani događaji, čini mi se, i odlučivali su o stalnom Filipovom pomicanju. Čovek se nerado vraća bedi koju je za sobom ostavio, niti se miri s njenim prisustvom. A tamo napred, u susednom selu, biće skoro zavetina, ili svadba, slava. Ili, još češće, ljubazni domaćin, koji i na svoj mutvak i na svoje poslove misli, upućuje guslara prijatelju "tu odmah iza brda", da i njega obraduje. Pa onda, da li je uvek bilo koga da ga provede kroz šumu, preko jaruga i raskršća, ili su ga samo izvodili na pravac, pa kuda ga štap odvede. Jeza podilazi uživljavanje u takve situacije. — Bolesti su ipak morale pričinjavati najveće nedaće. Na njih kasniji obožavaoci ne misle, ali putnik kroz snegove i mrazeve, gudure, prolazeći kroz kužna i opustela naselja, slabo odeven i slučajevima hranjen, nije im mogao izbeći; pogotovu u životu koji tako traje dvadesetak godina. Milosrđe tu nije mnogo pomagalo, i ne uvek. Ishod je zavisio od stečene otpornosti i telesnog sastava. "Filip je bio viši od srednjih ljudi, krupnih kostiju, okošt, jakih pleća širokih" — kako ga opisuje više poznanika.8 Priroda podobna mnogom zlu da odoli, da se ponese sa temperaturama i zarazama izdržavajući ih na nogama ili u nečijoj pojati, na slami. Ona ga je već jednom, u detinjstvu, sačuvala; učiniće to više puta u budućnosti.

I sa ovog putovanja u Filipovu listu turskih ukoljica ući će niz imena. Biće to cela hijerarhija upravljača: paše, kapetani, sudije, barjaktari. Iz Zvornika, sedišta nahije: Ali-paša Vidajić, kapetan Mehmed Vidajić, barjaktar Hasan, Derviš-aga i Omer Belegija; iz Kulen-Vakufa Kulin-kapetan (odnosno Mehmed, a po nekima Salih-beg Kulenović, zapovednik grada); iz Tuzle Tuzla kapetan i sudija Mula efendija; iz Sarajeva sudija Mula Sarajlija; iz Goražda Sinan-paša Sijerčić; a za njima cvet bosanske gospoštije. I njih će Filip još jednom sresti i sačekati, i dati ih gavranovima...9

Ponekad, na ovim putovanjima, Višnjić je pevao i Turcima. Sam je to priznavao, mada kroza zube, jer je pojmljiva mržnja koja mu je kočila vilice. Turci su (bolje reći poturice) takođe voleli lepu guslarsku pesmu, pa su je tražili i od rajetinskih pevača kada bi na njih nagazili na zborištima ili u varoši. Ali Turcima pevati nije lako bilo. Zahtevali su ne samo lepu pesmu, već i željenu sadržinu. ("De onu o Alilu! Ali čuvaj se, Vlašče; ako pogine, valaj se ni ti nećeš glave nanositi".) Ni zapevati ni odbiti.

Jedan težak događaj možda se može vezati za ovovremenske Višnjićeve susrete s Turcima. Sremci iz sela Grka, koji su s Filipom proveli njegovih 10 — 15 poslednjih godina, daju fizički lik guslarev kao veoma ratnički. "Filip je bio na obrazu jako posečen", "levo uvo, od pola pa dole, odsečeno mu je bilo", "na desnoj ruci mali i do njega prst osakaćen". To pričaju jedan poručnik i jedan zemljoradnik, ljudi koji se u ovakvim zapažanjima ne varaju.10 Ali, kako im je Filip to objasnio karakteristično je i za njegovu maštu i za osećanja slepa čoveka koji je najlepši deo života proveo s ratnicima a pod starost došao među paore; i to rodoljubive i ljubopitljive paore. Filip im je jednom rekao kako je "i sam vođa čete ustaničke bio i kod zdravih ali prevrnutih očiju kao guslar Turke uhodio, dok ga u jednom boju uhvatiše, poznadu, oči mu povade i puste da i dalje uhodi"; drugi put — kako je to bilo na Ravnju gde je "bio vođa jedne ustaničke čete... buljukbaša na od prilike 100 momaka", pa ga i tu Turci uhvatiše, unakaziše i živa u Savu baciše, ali se on pre zarobljavanja "branio dok mu džebane trajalo; kad mu džebane ponestalo, udarao je nožem". Žestoko je voleo stari Filip da se hvali svojim junaštvom u mladosti, i vid da ima. "Imao sam dobru četu odabranu, deco! — pričao je zadivljenim Sremcima — al Markan Mali, neki junačina moga vilajeta, još bolju; pa gde mi udarimo, tu je bilo rusvaja od Turaka".11 Vuku i Mušickom, razume se, ni reči o svojim četama nije spomenuo, ali je čudno što oni nisu o njegovim ožiljcima ništa rekli, mada su im morali pasti u oči. Ili ga nisu o tome pitali, ili im je dao takvo objašnjenje koje nisu važnim smatrali pa ga nisu ni zabeležili. Sima Sarajlija, ta druga genijalna lutalica iz Bosne, poznavao je i opevao Višnjića u svojoj S e r b i a n c i. On iz jedne anegdote koja se Višnjiću pripisuje izvlači pobedonosno rešenje za čitav jedan boj,12 a šta bi tek učinio da je njegovo ranjavanje mogao vezati za ma kakav ustanički okršaj. Zato će po svoj prilici biti, da je Višnjića na guslarskom putovanju po Bosni i Crnoj Gori zadesila neka zla kob o kojoj je posle ćutao. Ili je pesmom nekog Turčina uvredio, ili se besnom agi na vreme s puta nije uklonio; ili su ga pljačkaši bespomoćna napali. A glava je u svakom slučaju zaista mogla otići. To što mu je levo uvo od pola pa d o l e odsečeno, što ima brazgotinu p r e k o o b r a z a i što mu je na d e s n o j r u c i mali i do njega prst osakaćen, sve to govori o udarcu koji je došao s visine, s konja možda ili od stojećeg napadača dok je žrtva sedela, a desnom rukom da je pokušao zaštiti se, kada mali i do njega prst bivaju u izloženom položaju. Pored toliko poznatih, evo još jedne stvarne nesreće čiji uzrok samo pretpostavljamo. Koliko li ih je tek zauvek pokopano u trpeljivoj duši prosjaka po drumovima.

izvor:riznicasrpska

ROĐENJE PESNIKA


[You must be registered and logged in to see this image.]


Semberija je bila Višnjićeva kolevka kojoj se on često vraćao, da se odmori i predahne, ili zimu da preturi. U toj plodnoj, gusto naseljenoj ravnici živi tad još jedna zanimljiva ličnost — knez Ivo Knežević, knez od Semberije. On stanuje u Dvorovima, selu na polovini puta između Međaša i Bijeljine. Njegovo prezime Knežević i njegovo boravište Dvorovi svedoče nam o naslednom dostojanstvu, o staroj kneževskoj porodici i domu oko koga je vremenom izraslo celo naselje. Mi ne znamo u kom je kolenu knez Ivo stao na čelo Srba u Semberiji, ali je jedno izvesno: da je do njega od tog zvanja dopro samo ugled i mogućnost posredovanja između turskih gospodara i srpske raje. Bosanski knezovi su, kao i oni u Srbiji, pa i manje od njih, mogli regulisati unutrašnje društvene odnose među kmetovima (kad bi se obe strane njihovom odlukom zadovoljile), predstavljati u običajnim i verskim svečanostima svoja sela, uticati na izbor i dodeljivanje dozvoljenih zvanja među rajom, ali im je glavna dužnost bila da pomognu razrezivanje i prikupljanje opštih poreza, ubiranje vanrednih davanja pri ratnim pohodima, a naročito pronalaženje i hvatanje krivaca. Umni i snalažljivi knez Ivan Knežević bio je pored toga stekao i jednu posebnu povlasticu — bio je u Semberiji glavni liferant stoke i namirnica za tursku vojsku. On je taj posao obavljao i onda kada je na drugoj obali Drine, baš preko puta Semberije, otpočeo istoriski obračun između njegovih gospodara i njegove braće. Snabdevaće on i onu vojsku što je pošla na Mišar 1806, i onog Kulin-kapetana čiju će smrt razglasiti gavranovi.

Ali medalja ima i drugu stranu. Ima je i knez-Ivina. Prijatelj begova Vidajića, Kulin-kapetana, Derviš-age, gradskog mujezina Bijeljinca i ostalih turskih poglavica, u isto vreme je i najbrižljiviji otac sirotinje. On ju savetuje, zaklanja i otkupljuje iz ropstva, zalažući pri tom svu svoju imovinu stečenu vojnim liferacijama. Nepodeljivo je poštovan i voljen u kmetovskoj masi, i slušan bez pogovora. Zbog toga će čak i oštri srbijanski savremenici prvu Ivinu ulogu predati zaboravu, a istorija će ga zbog druge darivati svetačkim oreolom.

U kuću i Dvorove toga kneza zalazi često i naš slepi guslar, kadgod polazi iz Međaša ili se vraća njima. Sudeći po toplini reči koju za kneza Ivu ima Višnjić, i po dobrom poznavanju njegova karaktera, nije isključeno da nisu bili i lični prijatelji. Pesmu kao što je Knez Ivan Knežević mogu nadahnuti samo srdačni odnosi. — U toj kući Višnjić je mogao naći svaku pomoć.

Godine 1809, kada srpska ofanziva krenu ka Bosni i Sandžaku, u ustanak uđoše i kmetovi semberiski, a s njima i njihov knez. I Filip se tad zatekao u Semberiji. Ali oganj nade, koji se žestoko bio rasplamsao među robljem, pogasiše neuspesi na drugoj strani, a stvarnost povuče za sobom bosanske mase u Srbiju. Drinu pređoše i knez Ivo Knežević i guslar Filip Višnjić.

Zadivljuje prisebnost srpskih ustanika u tim danima i njihov smisao za organizaciju. Reke izbeglica upućuju se od Drine pod Šabac, u sabirni logor. Tamo se privlači pomoć Mačvana u hrani, obući, vuni. Izbegličke žene prerađuju što treba preraditi, a nekoliko "hećima", takođe Bosanaca, ukazuju lekarsku pomoć i preduzimaju zdravstvene mere koje nameće skupno stanovanje. Goli se oblače, bosi odevaju. Zdravi, u grupama, odlaze na izgradnju stanova. Raseljavanje logora razvija se u dva pravca. Jedan krak ide kroz Mačvu ka Drini, drugi pored Save ka Beogradu. Tom prilikom postaju čitava nova sela (Majur, Musolini, Dumača, Umka), a stara se popunjavaju novim življem (Lešnica, Novo Selo, Badovinci, Salaš, Crna Bara, Banovo Polje, Bogatić, Glogovac, Štitar). Proređeno Podrinje dobija porodice koje će mu dati osnovni pečat za ceo sledeći vek, a u komunalnom pogledu ušorenonaselje sa tipičnom prostranom okućnicom očuvanom do danas.

Celim tim zamašnim poslom rukovodio je knez Ivan Knežević, koji je tom prilikom postao i kmet šabački, te je tako pored ličnog ugleda imao i silu vlasti; i odgovornost koja je iz takvih poduhvata proisticala, naročito za uložena materijalna sredstva. On razmešta svoje Prekodrince, obilazi im kuće, dodeljuje sukno, pomaže novčano. Pored toga, on i ovde upražnjava svoju staru naviku — zauzima se kod strogih ustaničkih vlasti za okrivljene radi pljačke i pohare. I uvek je spreman, kao jemac, "dobar biti" za nevoljnika. — Mlađi ljudi, sposobni za ratnu službu, obrazovali su svoje boračke jedinice koje su stavljene pod komandu jednog drugog uglednog izbeglice, Sime Katića - Prekodrinca, koji je dobio u Srbiji titulu vojvode, ali su ga zvali i knezom što je, možda, u nekom odnosu s njegovim ranijim položajem u Bosni. Katić se bio naselio u Glogovcu, gde mu se do danas sačuvala uspomena.14

Izbeglički logor pod Šapcem trajao je od jeseni 1809 do proleća 1811. U njega je morao doći i Filip Višnjić sa ženom i decom. Filip se već bio davno oženio u Bosni, u svojoj 31 godini, devojkom iz sela Mrtvice, od ugledne porodice Kukovića. Ženi mu je bilo ime Nasta, ali su je zvali (opet nadimak!) Bijela. Skriven nam je roman ovoga braka. Mrtvice su daleko od Međaša, a Filipu bile poodmakle godine za ženidbu. (Tad, pa i kroz ceo Devetnaesti vek, seoski su se momci ženili veoma mladi, pre dvadesete.) Šta je spojilo ova dva bića, guslara — prosjaka bez očiju i ognjišta i zdravu seosku devojku iz imućne kuće? Junačka pesma i kršna muška snaga, ma i bez vida, ili neka nevolja devojačka tako česta pod turskim nasiljem? Za jednu znamo: i Nasta je ostala pre udaje bez roditelja, ali ta nije bila retka i nije gonila na takav izlaz. Brak je bio darovan mnogom decom. Imali su ih šestoro. Ne znamo koliko ih je doveo u Srbiju, ali će iz nje 1813 prevesti u Srem samo dvoje: desetogodišnjeg sina Ranka i tek rođenu Milicu, koju su prozvali Mandom.

Kao što je činio u Semberiji, Filip će raditi i u Mačvi. Ženu i decu smestiće negde, i nekako, u sklepanoj kolibi ili tuđem vajatu (za prvi mah izgleda u Loznici i Badovincima, potom u Salašu Noćajskom), a on će krenuti na put sa štapom i guslama. U dugoj beloj košulji, kakvu nose Podrinci obeju obala, u pletenim opancima s kratkim vunenim čarapama, s fermenom koji mu dopire jedva do krsta, ova impozantna figura privlačiće pažnju naročito svojom glavom. Spreda grubo, koščato i ospičavo lice sa gustim, jakim brcima do ramena i raskuštranom strejom obrva nad praznim dupljama; široko, masivno čelo sa ćelom do polovine temenjače, a odatle duga, riđa i proseda kosa u valovima pada po plećima. Ničega tu nije bilo neuobičajenog, ali je sve delovalo izuzetno. I ostali su se ljudi tad tako oblačili, brkove, obrve i kosu puštali da slobodno rastu; osobito kosu koju su neki pleli u perčin a drugi svijali pod kapu. Kod Filipa se sve činilo pojačano zbog njegova nagrđena lica, stasa višeg od srednjih ljudi i veoma širokih prsa. I zbog njegova zanimanja. Kad takav sedne i zapeva, usredsređeni pogledi posmatrača postepeno ga izdvajaju iz gomile prisutnih i razgranjavaju do neviđena čoveka.

Nečega je ipak u ovim Filipovim danima bilo novog, i to sasvim novog. Sredina u koju je pevač sada stupio! Nisu to više vašari, slave i zavetine, ni povučeni prijatelji po zabačenim planinskim selima, ni šume pune zverova a drumovi Turaka; nije to više raja koja se iživljava u maštanju o staroj veličini, niti su to ljudi kojima je od javnih radosti ostala jedino guslarska pesma. Sad je to bilo jedno ogromno krvavo razbojište napregnutih snaga, razbuktale mržnje i razdrešenih strasti; uzavreli život u kome je guslarska pesma mogla biti samo epizoda.

U takav kovitlac Filip Višnjić je upao odjednom, i ceo. Mirnih sela nema. Mase narodne vojske struje na krvavu krajinu ili se povlače s nje u pometnji. Povorke žena nastupaju za svojima sa hranom i preobukom, ili sa decom i starcima traže pribežište po zbegovima zavučenim u močvare. Zapevku za poginulima, koja zna s nebom da se veže, smenjuje kliktaj pobednika. Radost i bol su dva suprotna toka koja se bore za isto korito, pa onoga što je misliš nadvladao svakoga časa muti drugi. Sve je u pokretu, sve pred polaskom. A Filip — ljuska zahvaćena opštim ključanjem. O putovanjima milostinje radi ne može biti ni govora. Ni brige za opstanak nema. U ratu se duhovne vrednosti i materijalne snage tako izmešaju i pokrenu, da od njihove mobilizacije sve živo živi i dela izvan svih shvatanja o potrebama i zaslugama. Po tom, ljudskim umom neodvaganom pa ipak ništa manje čvrstom zakonu, i Višnjić se našao u okršaju i stao bivati sve češće izbacivan na površinu. On je sa onima što se okupljaju za polazak na granicu, jer im je potrebna njegova herojska pesma i njegovo poznavanje bosanskih Turaka; sutra će biti u vojničkom logoru na Prudu, ili Adici, ili na Badovincima, očekujući sa zajedničkom groznicom obaveštenja o neprijateljskim pokretima i zapovesti o našim merama; sledećeg dana je na dohvatu zrna i alahanja. Između dveju pesama sluša prepričavanja učesnika u bitkama ili odjeke o nečijem junaštvu i mudrosti. Njegovom glasu i guslama odaje se priznanje drukčije no do tad, drukčije ga ljudi ispoljavaju; ali ni on ne peva više kao nekada. Kuršumi ovde padaju, ranjenici ječe, zarobljeni Turci bogorade; i plen se deli. Sve je sad, u logorima podrinskim, drukčije. Usud je svoje sedište u njih premestio.

U jednom od tih skupova našao ga je Stojan Čupić, vojvoda mačvanski, zapovednik i organizator celog graničnog sektora od Rače do Loznice. Junačina, hvališa, veseljak i prznica, čovek sklopljen od svega što je zapaljivo i eksplozivno. Uz to, lake ruke i za sebe i za druge. U guslaru Višnjiću Čupić je video vrednost koja mu je taman dobro došla; i za radost i za potrebu. Dobrom i strasnom govorniku Čupiću osobito se morala svideti agitaciona sugestivnost Višnjićeve pesme; a i njegov ponos je dobijao — imaće se sučim pohvaliti! S njim će odsad Filip najčešće dane provoditi; kod Čupićeve kuće u Salašu Noćajskom, u obilasku vojske, na razgovorima s vojvodama. Prisutan guslar-pevač nije stran čovek, pred njim se mogu raspravljati mnoge opšte stvari; zameriti onima što su pogrešili, dobre pohvaliti, rđavo obaveštene ispraviti. A guslar je sve to tuvio sposobnošću samo slepima svojstvenom.

Krajem septembra 1810 Višnjić se zatekao u Loznici kada je zvornički Ali-paša Vidajić (njegov stari poznanik) naglo prešao Drinu i golemom vojskom opkolio varošicu. U opsadi su se našli i Anta Bogićević, Miloš Pocerac, Bakal Milosav — dve vojvode i jedan kapetan. Nastao je samrtni koštac između hiljadu i dvesta opkoljenih i deset puta jačeg neprijatelja. Dvanaest dana su turski veliki baljamezi i manje kumbare bombardovale bez prestanka opsađene; a Srbi, da bi se oslobodili toga olovnog grada, otvarali su s vremena na vreme šanac i jurišali na poplavu golim jataganima, da je suzbiju i odbace od sebe, pa se opet, iskrvavljeni, zatvarali u opkop. Mnogi srpski leševi danima su ležali pred palisadama, a još brojniji ranjenici previjali se od muka u šancu izlomljenih ruku i nogu, koje su se mogle samo pocepanim rubljem utegnuti, i otvorenih utroba koje nije imao ko zašiti. Da bi se izdržalo, i mrtvima i živima valjalo je biti stanac kamen ugrađen u bedeme odbrane. Kakvog je značaja bio ovaj sudar dovoljno nam govori što mu je poleteo, iz dubine zemlje, i sam Vožd sa kragujevačkom, smederevskom, gročanskom, beogradskom, šabačkom i valjevskom vojskom, i najodabranijim izborom srpskih junaka. Dva dana je, 5 i 6 oktobra, trajala odlučujuća bitka u Polju Lozničkom; poslednjih nekoliko sati dve vojske su se sekle samo sabljama. To su oni trenuci kada jezičak na terazijama nemirno treperi pod približnom težinom tasova; dovoljna je neznatna sitnica da padne na jedan, pa da sudbinsko merilo prevagne. "Batalija* nigda veća nije bila" pisao je 8 oktobra iz Loznice ostalim vojvodama razbijač vojsaka, Karađorđe, javljajući im o pobedi. Po tri su konja, kaže, ginula pod starešinama u ovom kasapljenju, a rana su dopali Luka Lazarević, Stojan Čupić, Lazar Mutap, Cincar Janko, kapetan Milosav i mnoge buljuk-baše. Mnogo je momaka poginulo i iz Karađorđeve lične pratnje, jer je Vožd neposredno vodio juriše poslednja dva dana.15

Sve je to preživeo i Filip Višnjić. I preživljavao jače od ostalih, jer njegove ruke nisu mogle dohvatiti ni puške ni jatagana, niti su mu noge mogle potrčati uporedo s vojvodskim konjima pri ispadima. A smrt je kosila i oko njega istom kosom ... U noći, prilikom trenutnog zatišja, ili posle boja, uzimao je gusle.16 Šta je sad mogao pevati? O Marku i Milošu, Kosovu i hajducima? Zastarelost je oduvek nastojala, pritisnuta težinom novih događaja, da išiklja iz svojih začamelih dubina i da se ozari toplinom života, ali je pored sve te upornosti uvek bivala odbacivana s podijuma pripremljenog za nove zahteve. Do juče vodeći svet dvoboja, ličnih obračuna, vitezova lutalica, zagorkinja, krčmarica i leđena od dvanaest oka, morao se povući pred jednim novim, krvavijim i masovnijim, koji je nastupao, i već je bio tu, oko pevača. Šta više, i ovaj guslar je deo dolazećeg, njegov aktivni član ispunjen do oboda mržnjom koju je godinama razgarala žeć osvete. I prava, velika reč vremena stala se piliti u svom gnezdu. Valjalo ju je reći, ili presvisnuti od jeda i nemoći.

Bliski su nam trenuci u kojima su kolena pevačeva čvrsto stezala karlicu instrumenta. Leva šaka je šetala vratom gusala birajući oslonac, a njeni prsti treperili vrhom struna jedva ih dodirujući; pokatkad, časomice, malić i do njega trzali su se ko žeravicom opečeni. Odmereno i uporno bivalo je samo gudalo, vučeno širokim zamasima desnice, sve jače naležući na strune zaprašivane voštanim injem. Žagor logora se stišavao, usta slušalaca otvarala. I kad bi usredsređenost dostizala osetljivost žice pred prskanje, pevač bi oštro zabacio glavu, digao gustu koprenu obrva svijajući je u lukove, a bele prazne očne duplje ispunile bi se odsjajem unutrašnjeg žara i vezale za samo njima vidljive slike između zvezda i ograšja. I tad bi, za sve iznenadna iako toliko očekivana, vrisnula reč. Nova, velika reč vremena.

To je Buna rađala svog pesnika.

izvor:riznicasrpska

Vremeplov: Umro Filip Višnjić
Izvor: Tanjug


Na današnji dan 1835. godine umro je srpski guslar i pesnik Filip Višnjić, "Homer srpske epske književnosti". Rodom Srbin iz Bosne, slep od osme godine, krstario je srpskim zemljama od Temišvara do Skadra, od Banja Luke do Smedereva, i pevao o borbama protiv Turaka. Priključio se 1809. Prvom srpskom ustanku i postao "pesnik bune". Posle sloma ustanka 1813. prešao je u Srem i nastanio se u selu Grk (sadašnje Višnjićevo) u kojem je ostao do smrti. U Sremu je 1815. upoznao Vuka Karadžića, koji je zapisao mnoge njegove pesme, kao što su "Početak bune na dahije", "Boj na Mišaru", "Knez Ivo od Semberije", "Smrt Marka Kraljevića".


[You must be registered and logged in to see this image.]
filip visnjic

B i o g r a f i j a F i l i p a V i š n j i ć a

[You must be registered and logged in to see this image.]

Filip Višnjić (1767-1834) je rodjen u Semberiji, u selu Trnavi i kao dijete je oslijepio od velikih boginja. Višnjić je postao profesionalni pjevač i s guslama je proputovao po čitavom bosanskom pašaluku, pa i dalje, sve do Skadra. 1809. godine prelazi u Srbiju. Do tada on nije sastavio nijednu novu pjesmu. Neposredno pred dolazak u dodir s ustaničkim zbivanjima bio je trenutak njegovog radjanja kao pjesnika. Nekada je lutao po zemlji, pjevajući pjesme od starine, a sada se našao na mjestu gdje se stvarala nova istorija. Posle propasti ustanka prebjegao je u Srem i nastanio se u selu Grku. Živio je na sličan način kao prije ustanka: išao je po selima i gradovima i pjevao pjesme, ali njegov repertoar bio je drugačiji nego nekad; u njemu su sada najvažnije mjesto imale pjesme o srpskoj buni koje je sam ispjevao.
Višnjićeva ustanička epika stvarana je u vatri ratnih zbivanja, po logorima na drinskom bojištu, neposredno posle bitaka i manjih grupnih okršaja, a pjesme o početku ustanka i ranijim bojevima na osnovu pričanja neposrednih učesnika. Tako Višnjićeve ustaničke pjesme možemo podijeliti na dvije skupine: u prvoj gdje se govori o dogdjajima prije njegovog dolazka u Srbiju, najvažnije su pjesme: Početak bune protiv dahija, Boj na Čekošini, Boj na Salašu i Boj na Mišaru, a u drugoj skupini, o dogadjajima kojima je sam pjesnik bio svjedok, izdvajaju se pjesme: Boj na Loznici, Knez Ivan Knezević, Miloš Stojićević i Meho Orugdzić, Hvala Čupićeva i dr.
Višnjićeve ustaničke pjesme pružaju cjelovitu sliku epohe, s jasno uočenim osnovnim pravcima kretanja, snažno izdvojenim pokretačima i nosiocima dogadjaja i mnoštvom pojedinosti iz svakodnevnog života. Tim pjesmama često smeta hroničarska razvučenost, gomilanje činjeničke gradje, jednoličnost naracije, ali za uzvrat u njima se osjeća pjesnikova neposredna prisutnost, njegov lični odnos prema dogadjajima i ličnostima, kao i neka gotovo žurnalistička aktuelnost i živost u njegovom izlaganju.
Najveći domet Višnjić je postigao u velikoj pjesmi Početak bune protiv dahija, koja predstavlja osnovicu njegove ustaničke epopeje. U ovoj pjesmi, kao i u ostalima, osjeća se neodoljivost narodne snage, neizdrživost prevratničkog, revolucionarnog zamaha koji kao vihor ruši sve prepreke ispred sebe. Tim snažnim revolucionarnim poletom Višnjić je najbliži Njegošu, s kojim ga inače vezuje niz zajedničkih crta. Iako je stvarao u tradicionalnim okvirima narodne epike i služio se često standardnim klišeima i formulama, Višnjić je u mnogome prerastao te okvire i u najboljim svojim trenucima dao epiku novog tipa, ustaničku, revolucionarnu pjesmu. On stoji na prelazu izmedju kolektivnog i individualnog stvaralaštva, izmedju narodne pjesme i Njegoša.

izvor:gimnazija.bijeljina

Filip Višnjić

Preko Janje i Bijeljine,
Trpeći poruge i razne muke,
Stigao je preko Gradačca
Do Dervente, Doboja i Banja Luke.

Vratio se u zavičaj
Go,bos i goloruk,
Zatim odlazi u Lopare i Tuzlu,
Žepče, Travnik i Vranduk.

Po žezi, zimi, vjetru i snijegu,
Gazeći po trnju i po draču,
Stigao je Filip u Sarajevo,
Visoko i Busovaču.

V u k K a r a d ž i ć

o V i š n j i ć u

Filip Višnjić je prešao u Srbiju 1809. godine, kad se srpska vojska onoga ljeta preko Drine natrag vratila, i posle toga od 1813. godine jednako je živio po srpskim logorima oko Drine. Kad Turci 1813. godine opet ovladaju Srbijom, i on s familijom svojom predje u Srijem i namjesti se u selu Grku. Čujući ja da on zna lepijeh pjesama, osobito od Kara-Djordjina vremena, dobavim ga Šiaštovac 1815. godine (pošto me Podrugović ostavi), te onda od njega prepišem kako ove koje su štampane tako još tri od Kara-Djordjina vremena koje sam ostavio da njima, ako bog da zdravlja, načinim petu knjigu. Ja zacijelo mislim da je sve nove pjesme od Kara-Djordjina vremena Filip sam spjevao. Kako mi je kazivao, on je oslijepio u mladosti od velikih boginja, a potom je išao ne samo po cijelom bosanskom Pašaluku nego je u Skadar, te prosio pjevajući uz gusle. Ja sam onda nagovarao da ide opet u Srbiju, želeći da bi on ondje još koju pjesmu spjevao, no nikako ga na to nijesam mogao nagovoriti, jer mu je bilo vrlo dobro u Srijemu; gdje je god došao, ljudi su ga zbog njegovijeh pjesama častili i darivali; sina je svoga bio dao u Grku u školu; imao je svog konja i taljige, i čisto se bio pogospodio. Prije nekoliko godina čuo sam da je umro u Grku. Kad sam ja od njega pjesme prepisivao bilo mu je oko 50 godina.

izvor:gimnazija.bijeljina

VIŠNJIĆEVA VIZIJA- prvog srpskog ustanka

,,Ovaj slepi pesnik stvorio je stihove kojih se ni Sekspir ne bi postideo''.
Ivo Andric

Ro|en u porodici gdje je pjevanje uz gusle bila tradicija, Filip Visnjic svakako je predstavnik ne samo ove poznate srpske porodice, vec i istovremeno je i predstavnik naseg naroda. Zahvaljujuci Visnjicu, postali smo poznati po svojim umjetnickim sposobnostima i stvorili jednu tradiciju koja se odrzala do danas. Posto je rano izgubio vid, za Filipa sigurno mozemo da tvrdimo da je on u pjesmi nasao utjehu, njegov sopstveni mir i nadoknadio je bar djelimicno ono sto mu je bilo uzeto od Boga. Pjevanje je zapoceo veoma mlad. Kako nije bio u stanju da obavlja neki drugi posao, ostalo mu je samo da zivi pomocu pjesme, a sto mu je vjerovatno i bilo zadovoljstvo. Me|utim, Filipov zivot biva ometen Prvim srpskim ustankom. Kako nije mogao da pomogne njegovom narodu puskom, Filip je pjevao uz gusle i dizao moral narodu pjesmom, guslama, dakle lijepo izpjevanom rijecju, zauzimajuci tako vrlo znacajno mjesto u Prvom srpskom ustanku, koje je vrijedno pomena svaki put kada govorimo o nasoj nacionalnoj istoriji. Svakako je veoma vazno pomenuti Visnjicev boravak na drinskom ratistu. Za njegov boravak tamo, mnogi istoricari nase knjizevnosti kazu da ima veliki znacaj za pjesnikovo stvaralastvo. Me|u njima Milorad Panic Surep, veoma znacajan proucavalac stvaralastva ovog velikog guslara. Pazljivim proucavanjem Visnjicevih pjesama iz drugog perioda (koji obuhvata pjesme ispjevane o ustanku), moze se uociti da je Filip veoma dobar hroncar. Istorijske doga|aje koje on opisuje daje vjerno, uz mali prilog preuvelicavanja, bez kojih naravno ni jedna epska pjesma ne moze opstati. U vezi s ovim, profesor Cvijetin Ristanovic kaze da su najsire i najkompleksnije opisani doga|aji u pjesmi ,,Pocetak bune protiv dahija'', dok za ostale pjesme profesor Ristanovic veli da je Visnjic obradio pojedine likove i doga|aje zasebno u njima. Pomenutu pjesmu Vuk Stefanovic Karaxic je zapisao od pjesnika 1815. godine u manastuiru [isatovcu, docnije je objavio u ,,Narodnoj srpskoj pjesnarici'' u Becu 1815. godine. Pjesnik pocetak ovog istorijskog djela pjeva na jedan, njemu karakteristican nacin:

,,Boze mili cuda velikoga,
kad se scase po zemlji Srbiji!''

Treba napomenuti, a u cilju boljeg shvatanja pjesme da su se doga|aji u ovoj pjesmi zbili 1804. godine, kada se nasa raja digla na ustanak. Veoma je bitno uociti da Visnjic posebnu paznju obraca na narod gdje se kaze:

,,Tu knezovi nisu radi kavzi,
Nit su radi Turci izjelice,
Al' je rada sirotinja raja,
koja globa davati ne moze,
ni trpiti Turskoga zuluma.''

Dakle, pjesnik nam govori o polozaju naroda koji se nasao u to vrijeme: dug period pod Turcima, razne nepovoljnosti, nemogucnost propovjedanja i njegovanja vjere, dizali su mrznju naroda prema Turcima. Visnjic vidi da je doslo vrijeme za ustanak. I sam Bog, u koji narod i dalje cvrsto vjeruje, salje opomene da narod treba da se digne na ustanak. Prirodne pojave koje su opisane ovdje, za koje se i pouzdano zna da su se desile, pjesnik je na jedan veoma dobar pjevacki stil, njemu karakteristican, ukombinovao i time stvorio jos vecu napetost, a istovremeno majstorski stvarajuci interesovanje kod citaoca ( slusaoca ) za dalji tok doga|aja. Kaze se:

,,Nebom sveci stase vojevati
I prilike razlicite metati.''

Sa jedne strane pjesnik opisuje raju i vremenske prilike, a sa druge strane on sagledava Turke, za koje kaze:

,,To gledaju Turci Bijograci,
iz grada svi sedam dahija''

I dalje se navode njihova imena. Dakle, Visnjic zeli da prikaze psihicko stanje protivnika i njihovu viziju svih pojava na nebu. Slijedeci dalje fabulu, Visnjic govori kako su se Turci okipili ,,Na Nebojsu kulu'', gdje gledaju svoju sudbinu. Prije ove cinjenice, uocava se da pjesnik vec pravi neku uvertiru u opis stanja protivnika, a kako stoji u pjesmi:

,,Suze rone, a prilike glede.''

Ako malo bolje pogledamo ovaj dio djela, sigurno je da ovde postoji jedna izvjesna doza ismijavanja, podrugivanja Turcima koji su se vec uspanicili i gledaju sta ce da rade. Prisjecaju se posljednjih rijeci cara Murata koji ih je savjetovao kako treba da se ponasaju prema raji. Murat je kao licnost istaknuta i na taj nacin se stice, po mom misljenju, pjesnikovo postovanje. Ono se ogleda u tome sto mudre savjete sam pjevac postuje. U okviru ove slovenske antiteze, dolazi odgovor kao neki nacin kontrasta gdje vezir sagledava njihove postupke. Ovdje se istice upozorenje hoxa da treba da se cuva raje, gdje jasno vidimo da Visnjic ponovo narod izdize iznad svih i koristi svaku povoljnu situaciju da to ucini. Nakon kazivanja hoxa i vaiga, monolog zapocinje Mehmed-aga gdje Filip za njega kaze:

,,Ne ponice Focic Mehmed-aga,
ne ponice vec junak poklice!''

Mehmed-aga sada pokusava da obuzda svoje dahije i da ima dokaze da ima nade za njih. Zatim, slijedi detaljno nabrajanje srpskih velikana koje treba poubijati i mjesta gdje oni zive. Na ovakav nacin veoma detaljnog kazivanja, pjesnik se jos jednom dokazuje kao odlican istoricar i poznavalac situacije. Mozemo izdvojiti stalno ponavljanje konstatacije:


,,On je pasa, a ja sam subasa.''

Interesantan je, veoma lijep i na neki nacin sa veoma malom primjesom humora i opis Bircanin-Ilije. Taj mali prilog humora mozemo naci u cinjenici da se i sam aga boji Ilije. Aga stane brojati skupljeni harac, kad ga Ilija sa cu|enjem pita: ,,Mehmed- aga, zar ces je brojiti?''. Na to agi ostane samo da spusti novce i saceka da ovaj ode. Poslije aginog govora, dahije mu se zahvaljuju na savjetima, cime je ovaj obezbjedio sebi titulu pase, jer oni kazu:

,,Fala oldas, Focic Mehmed-aga!
Tvoja pamet postovati moze.
Mi cemo te pasom uciniti,
Tebe cemo svagdje poslusati.''

Kao sto je poznato, mudrost pojednica, cest je primjer u nasim epskim pjesmama. Sa turske strane, njihova mudrost ogleda se u starcu Foci koji bi uvijek dao neku mudru repliku kao sto je sljedeca:

,,Uzmi sinko Focic Mehmed-aga,
uzmi slame u bijelu ruku,
Mani slamom preko vatre zive,
Il' ces sa tim vatru ugasiti,
Ili ces je vecma raspaliti.''

Ovaj njegov komentar upravo pokazuje tu mudrost, a moje je misljenje da Visnjic sigurno postuje ovakve misli i one se jasno isticu kao pojedine cjeline u ovoj pjesmi. Razvijajuci dalje fabulu pjesme, pjesnik opisuje pogubljenje svih knezova koje su Turci naumili pogubiti. Ova deskripcija, kako ja smatram, je toliko dobro ura|ena da ona pravi jasnu razliku izme|u pravoslavne i turske vjere. Dakle, pobu|uje osjecaj srpstva u nama, koji treba jasno da posvedoci o odnosu Turaka prema nasem rodu:

,,Jos Aleksa govorit scase,
Ali dzelat govorit' ne dade,
Trze sablju, odsj'ece mu glavu.''

Sto se tice Visnjicevog pristupa opisu raje, on je u nekoliko slucaja pominje. Mozemo za primjer da navedemo trenutak kada Kara|or|e poziva svoje mjestane u potjeru za Turcima ili na nekoliko drugih mjesta . Filip daje jasni predstavu o raji i odnosu raje prema ustanku. Uvijek za, puna nacionalnog duha i za narodno oslobo|enje, nacin je na koji je raja predstavljena. Na pojedince je obracana paznja tako|e, ali treba izdvojiti opise Kara|or|a i njegovih postupaka. Moze se reci da je Visnjic proslavljao svaki njegov potez, mudro ga opisao i veoma lijepo ukomponovao. Interesantno je kako pjesnik opisuje vozda ustanka gdje kaze da bi sve ucinio za ustanak i da ce se boriti do posljednjeg, sto se jasno vidi u stihovima:

,,A kada se sa carem zavadimo,
da ustane svi sedam kraljeva,
da nas mire, pomirit' nas ne ce;
Bicemo se, more, do jednoga.''

Ova, istorijski veoma znacajna pjesma, zavrsava se stihovima:

,,Drino vodo! Plemenita medjo
Izmedj' Bosne i izmedj' Srbije!
Naskoro ce i to vreme doci,
Kada cu ja i tebeka preci
I cestitu Bosnu polaziti!''

za koje profesor Cvijetin Ristanovic kaze da ,,autor vizionarski predvi|a nastavak oslobodilacke borbe i njeno sirenje na druge krajeve gdje srpski narod zivi. '' Jasno se vidi iz analize ove pjesme i pjesnickog pristupa opisima raje i pojedinacva, da Filip Visnjic jos jednom potvr|uje da ga s pravom mozemo nazvati srpskim Homerom. ,,Pocetak bune protiv dahija'' je jedna glavna karika, a ostale pjesme su samo nastavak ovih karika i na taj nacin vjerno prikazuju nasu nacionalnu istoriju, a istovremeno i pjesnikovo vi|enje ustanka. ,,Boj na Loznici'' je jos jedna vrhusnki prepjevana pjesma o poznatom boju gdje je srpska strana izvojevala pobjedu, a pjesnik, kako ja to vidim,ismijao turske namjere koje su objasnjene na samom pocetku djela, a opisuje ih Ali-pasa. Za njega ce pjesnik malo kasnije opisati da zeli da krene protiv Srba, jer su mu |auri tesko dojadili. Jos jednom se istice rajin odnos prema Turcima. Narodu je dosta bilo robovanja, placanja poreza i raznih drugih nepovoljnosti.. Pjesnik prenosi Ali-pasine rijeci:

,,Djauri nam tesko dodijase,
Naseg cara ponovo ucvjelise,
Ucvjelise, za srce ujese,
Dvije njemu zemlje osvojise,
On|unliju i Macedoniju,
Isjekose Turke janjicare.''

Posto su Turci krenuli na Loznicu, uspanicen narod pokusava da obuzda Anto Bogicevic duzuci im moral i upucujuci ih na pravi put:

,,Punte puske, a tucite Turke,
Nek je Turak' sto hiljada vojske
Nas u gradu dvadeset stotina
Neka znate, razbicemo Turke.''

Sta je u stvari narodni pjesnik htio ovim dijelom pjesme da objasni? On opisuje kako stoji cika Srpskijeh pusaka i kako ,,jauk stoji oko grad' Turaka''. Dakle, mnogobrojnija turska vojska nije uspjela da nas pobijedi, a razlog se lako moze uociti ako se malo udubite u pjesmu. Kod Srba postoji motiv za otaxbinu, za slobodu, za buducnost, za vjeru i ocigledno je da su ovi motivi nadvladali Turke sa osvajackim pretenzijama. U dramaticnosti situacije, Bogicevic Anto stvara pismo koje salje svim poznatijim vojvodama da mu pomognu. Stvara se napetost situacije i dinamicnost radnje. Vojska se okuplja i samo sto nije doslo do glavne bitke. Na ovaj nacin kod citaoca se stvara zelja, interesovanje za dalji tok doga|aja. Poslije odlucujuce bitke pjesnik kaze:

,,Bogo mili i Bogorodice!
Od kako je postala Loznica,
Nisu ljepse Srblji zadobili,
Nego tada, kad razbise Turke. ''

On proslavlja srpsku pobjedu i hrabrost, a svoj kvalitet u pjevanju. Treba pomenuti da dinamicnost radnje i vjernio opisani doga|aji poticu od cinjenice da je sam pjesnik krajem septemra 1810. godine boraviio u Loznici kada su Turci zaista napali grad. Iz ovih analiza, vidi se da je narodni pjesnik imao jasnu predstavu o doga|ajima koji su se desavali u to vrijeme u Srbiji. Spajajuci zajedno nebeske prilike i stanje raje, Filip opisuje na jedan slikovit nacin Srbiju u to doba. Doslo je vrijeme da se krene protiv ropstva. LJudi sve vise zele da se oslobode visevjekovnog otpora i kao kulminacija dolazi do ustanka kome pjesnik posjecuje nekoliko djela. Hronicki opisujuci ih, Visnjic se pokazao, ne samo kao veoma dobap pjesnik, nego i istoricar sto se ne govori cesto za pjesnike domena epskih djela. Zajedno sa Kara|or|em i Dositejem, Filip se istice kao pojedniac od velikog znacaja me|u Srbima, pomazuci im putem pjesme koja je nasem narodu pruzila moralnu podrsku, volju i snagu. ,,Nas Homer je u nasim narodnim pjesmama'' rekao je NJegos. Filip je bio, ostao i bice nas Homer. Sve dokle god bude bilo Srba bice i Visnjica za koga cemo govoriti sve najbolje i sa ponosom isticati njegovo ime me|u svim srpskim velikanima.


Milos Stevanovic

izvor:bijeljina.net