Pouka Starca Siluan

Старац Силуан Атонски

[You must be registered and logged in to see this image.]

Архимандрит Софроније: Старац Силуан Атонски - Кратак животопис
Старац Силуан Атонски: О Љубави


Старац Силуан Атонски - Кратак животопис
Део почетног поглавља књиге "Старац Силуан"
блаженопочившег архимандрита Софронија

Спољашњи живот блаженог старца протекао је без нарочитих догађаја. До одслужења војске проводио је живот као сиромашан руски сељак. Затим, одслуживши уобичајени војни рок у нижим чиновима, провео је дугих 46 година једноличног живота у манастиру као прост монах.

У манастирској монахологији забележено је: схимонах Силуан, световно име - Семјон Иванович Антонов, земљорадник из Тамбовске губерније, Лебединског округа, Шовског среза и села. Рођен 1866. године, у Свету Гору дошао 1892. године, пострижен у расу 1896. године, у схиму 1911. године. Вршио послушања на Каламаријском метоху (на манастирском имању изван Атона), у Старом Русику, на економији. Умро 11/24 септембра 1938. године.

Од "рођен" до "умро" - све изгледа безначајно, нема шта да се забележи. Дотицати се, пак, унутрашњег живота човека пред Богом нескромно је и смело дело. Откривати "дубоко" срце хришћанина на очиглед света, готово је исто што и светогрђе. Међутим, пошто смо уверени да сада, кад је старац напустио овај свет као његов победилац, више ништа не може нарушити његов вечни покој у Богу, усуђујемо се да бар понешто изнесемо о његовом неизмерно богатом и узвишеном животу, ради оних малобројних, који сами теже таквом Божанском животу.
Старац Силуан Атонски
О Љубави
Из књиге"Поуке старца Силуана"

Од младости сам волео овако да размишљам: Господ се вазнео на небо и очекује нас тамо. Али, да бисмо били са Господом, треба да смо Му слични, или да смо као деца - смирени и кротки и да Му служимо. Тада ће се испунити речи Господње: Где сам ја онде ће и слуга мој бити, и бићемо са Њим у Царству Небеском. Међутим, сада је моја душа мрачна и клонула и не могу да уздигнем чисту молитву ка Богу, немајући суза у себи којима бих оплакивао своја зла дела. Усахла је душа моја и изнемогла од рђавог живота...

О, ко би ми запевао ону песму, коју сам од младости толико волео, о томе како се Господ вазнео на небо и како нас много воли и жељно очекује. Ту бих песму са сузама слушао, јер је жалосна душа моја наземљи.

Шта се догодило са мном? Како сам изгубио радост и да ли ћу је опет задобити?

Плачите са мном све звери и птице, шуме и пустиње. Плачите са мном сва створења Божија и утешите мој бол и тугу.

Ево на шта мисли душа моја: Колика је била туга Мајке Божије када је остала на земљи после вазнесења Господњег, када ја који тако мало волим Господа, ипак тако силно душом чезнем за Њим?

Она нигде није забележила тугу своје душе и ми уопште мало шта знамо из њеног живота на земљи, али знамо да савршенство њене љубави према Сину и Богу не можемо разумети.

Срце Мајке Божије, њене мисли, цела њена душа, били су обузети Господом. Међутим, њој је било дато још нешто: она је волела људе и пламено се молила за њих, за нове хришћане, да их Господ укрепи. Она се молила за цео свет, да се сви спасу. У тој молитви она је налазила радост и утеху овде на земљи.

Ми не можемо постићи савршенство љубави Мајке Божије, али знамо следеће:



Уколико је већа љубав, утолико је веће страдање
душе.
Уколико је потпунија љубав, утолико је потпуније
познање.
Уколико је ватренија љубав, утолико је пламенија
молитва.
Уколико је савршенија љубав, утолико је светији
живот.

Нико од нас не може достићи пуноту љубави Мајке Божије. Нама је потребно Адамово покајање. Па ипак, уз помоћ Духа Светог који нас учи у Цркви, и ми делимично разумемо ту љубав.

[You must be registered and logged in to see this image.]

"... Сећај се две помисли и бој их се. Једна ти говори: "Ти си свет човек", а друга: "Нећеш се спасти". И једна и друга долазе од ђавола и нису истините. Ти мисли овако: "Ја сам велики грешник, али је Господ милостив и воли људе и Он ће ми опростити грехе". Веруј тако и Господ ће ти опростити. Немој се надати на своје подвиге, чак и ако се много подвизаваш. Један подвижник ми је говорио: "Сигурно ћу се спасти пошто сваког дана вршим толико метанија". Међутим, када је дошла смрт, растргао је кошуљу коју је имао на себи. Према томе, Бог нас не милује због наших подвига, већ једино по Својој благости. Господ хоће да је душа смирена, незлобива и да свима са љубављу опрашта. Тада ће и Господ опростити са радошћу. Господ све воли и ми треба да Га подражавамо, и да све волимо. Ако смо немоћни, молимо се Господу и Он нас неће одбити, него ће нам помоћи Својом благодаћу... Наша борба је непрестана. Ако си укорио брата, или га осудио, или увредио, изгубио си свој мир. Ако си се погордио или узнео над братом, изгубио си благодат. Ако је блудна мисао наишла и ниси је одмах одбацио, душа ти је изгубила љубав Божију и смелост у молитви. Ако волиш власт или новац, никад нећеш познати љубав Божију. Ако си извршио своју вољу, побеђен си непријатељем, и униније ће ти доћи у душу. Ако си брата свог омрзао, отпао си од Бога и дух je тобом овладао. Ако брату учиниш добро, обрешћеш мир савести. Ако се одрекнеш своје воље, отераћеш непријатеље и задобићеш мир душе. Ако брату опрашташ увреде и волиш непријатеље, добићеш опроштај грехова и Господ ће ти дати да познаш љубав Духа Светог.
1. Gospod sve neizrecivo ljubi. On zna ciljeve svemu i rokove svemu. Radi nekog budućeg dobra On je dopustio ovo stradanje. Ja to ne mogu shvatiti ni prekratiti. Ostaje mi samo molitva i ljubav.

2. Vi možete pomoći samo molitvom i ljubavlju. Ljutnja i vika na bezbožnike ne popravlja stvar.

3. Poprište duhovne borbe svakog čoveka jeste, pre svega, njegovo vlastito srce.

4. Saznanje vlastite krivice je neophodan uslov za mirne odnose medju ljudima.

5. Čovek koji nije opitom poznao realno postojanje duhovnog sveta, u stanju je da taj svet poriče zato što ga ne poznaje. Svaki čovek je pozvan na punoću duhovnog života, ali neprestana usmerenost čovekove volje ka veštastvenom svetu, telesnim i duševnim doživljajima, dovodi do toga da čovek ogrubi u tolikoj meri da najzad gubi moć duhovnog opažanja.

6. U toku proteklih vekova hrišćanstva svetootački opit utvrdio je tri vrste ili tipa razvoja hrišćanskog duhovnog zivota.

U prvu vrstu spada većina ljudi. Oni prionu uz veru sa malom blagodaću i provode život u umerenom podvigu ispunjavanja zapovesti. Tek pri kraju života, u srazmeri sa preživljenim stradanjima, dobijaju blagodat u nešto većoj meri. Oni pak koji se usrdnije podvizavaju dobijaju pred smrt veliku blagodat. Tako biva kod mnogih monaha.

U drugu vrstu spadaju oni koji prionu uz veru sa srazmerno malom blagodaću u početku, da bi revnosnim podvizivanjem kroz molitveni trud i borbu sa strastima, na sredini svog puta dobili veliku blagodat. Kasnije umnožavajući podvige oni dostižu visoki stepen savršenstva.

U trecu grupu spadaju oni retki koji na početku podvizničkog puta dobijaju veliku blagodat savršenih za svoju žarku revnost. To su oni koje je Bog unapred poznao.

7. Božji darovi su udruženi sa izvesnim čovekovim podvigom. Kada Bog predvidi da će se čovek prema njegovom daru odnositi onako kao što treba, tada se ovaj dar izliva ‘nezavisno’. Može se reći da od Božjeg predznanja kako će čovek reagovati na dobijenu blagodat zavisi dobijanje većeg ili manjeg dara.

8. Greh prelazi granice čovekovog individualnog života i opterećuje zlom život celog čovečanstva. On će se prema tome odraziti na sudbinu celog sveta. (Čitava Rusija će postati tamnica i moramo mnogo moliti Gospoda za oproštaj. Moramo se kajati za naše grehe i bojati se da ne učinimo i najmanji greh i moramo stremiti da činimo dobro, i najmanje. Jer je čak i krilo muve izmereno i Božija mera je tačna. I kad i najmanje dobro bude pretegnulo na vagi, Bog će otkriti svoju milost prema Rusiji’. -Starac Aristokle Moskovski i Svetogorski – upokojio se 1918.)

9. Čineci greh, telesni čovek ne doživljava njegove posledice onako kao što ih doživljava duhovni čovek. Telesni čovek ne zapaža neke naročite promene svog duhovnog stanja pri učinjenom grehu, budući da se stalno nalazi u duhovnoj smrti. Medjutim duhovni čovek pri svakom priklanjanju svoje volje grehu, zapaža promenu svog duševnog stanja zbog umanjene blagodati.

10. Pomisao je prvi stadijum greha. Njena pojava u sferi čovekove svesti još uvek nije greh: to je samo predlaganje greha. Odbacivanje zle pomisli onemogućava dalji razvitak greha.

. . .

Jednom je Starac Siluan razgovarao sa nekim arhimandritom koji koji je vršio misionarsku službu medju nepravoslavnim hrišćanima. Starac ga je upitao kako on propoveda.

Arhimandrit mu je odgovorio:

- Ja im kažem: vaša vera je zabluda, kod vas je sve izopačeno, lažno i ako se ne pokajete nema za vas spasenja!

- Recite oce arhimandrite da li oni veruju da je Gospod Isus Hristos istiniti Bog?

- Da, veruju.

- A da li poštuju Majku Božju?

- Poštuju ali imaju nepravilno učenje o Njoj.

- Da li poštuju svetitelje?

- Poštuju ih no kakvi svetitelji mogu postojati za njih kad su otpali od Crkve?

- Vrše li bogosluženja u hramovima, čitaju li reč Božju?

- Da, postoje kod njih i crkve i službe, ali trebalo bi da vidite kakve su to službe u poredjenju sa našima. Kakva hladnoća i bezdušnost!

- Znači, oče arhimandrite, oni su ubedjeni da pravilno postupaju što veruju u Isusa Hrista, što poštuju Majku Božju i svetitelje, što ih prizivaju u svojim molitvama. Medjutim ako im vi kažete da je njihova vera zabluda oni vas neće slušati…

Medjutim ako im kažete da je dobro što veruju u Boga, što poštuju Bogorodicu i svetitelje, što idu u crkvu na bogosluženja i što se kod kuće mole, što čitaju reč Božju i ostalo, ali da u nečemu greše i da te greške treba da isprave pa će sve biti dobro, onda će se Gospod radovati zbog njih, te ćemo se svi spasti milošću Božjom…

Bog je Ljubav. Zato i propoved treba da izvire iz ljubavi. Onda će ona biti na korist onome koji propoveda i onome koji sluša. A kad osudjujemo nećemo imati koristi i ljudi neće slušati.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Господ воли људе, али им шаље невоље да би они
увидели своју немоћ и смиреили се, и за своје смирење
примали Духа Светог, са Којим је све добро, и радосно и прекрасно.
Неки, опет, мног страдају због сиромаштва и болести, али од
тога не постају смирени, тако да страдју без користи.

Старац Силуан

[You must be registered and logged in to see this image.]

Како ћемо знати да ли живимо по вољи Божјој или не?
Ево како: ако тугујеш било због чега, значи да се ниси
потпуно предао вољи Божјој, иако теби можда изгледа да
живиш по вољи Божјој.
Ко живи по вољи Божјој, тај се ни за шта не брине. Када му
нешт треба, он и себе и што му је потребно предаје Бугу, и ако
се догоди да не добије што тражи, остаје спокојан као и да је
примио.
Душа која се предала вољи Божјој ничег се не боји: ни претњи,
ни разбојника, уопште ничег. За све шт је снађе говори:
‘’Тако је Богу угодно.’’ Ако је болесна, мисли: ‘’Болест ми је сигурно
на неку корист, иначе ми је Бог не би послао’’. Тако се, ето, чува мир
у души и телу.

Старац Силуан

Највеће је дело предати се вољи Божјој и подносити
невоље с поверењем у Бога. Господ види наше невоље и
никада нам их не даје преко наше мере. Ако нам
тешкоће изгледају велике, значи да с нисмо предали вољи
Божјој.

Старац Силуан