Laza Kostić

Laza Kostić
1841.-1910.

Rođen je 1841 god. u Kovilju, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Osnovnu školu završio je u Kovilju,gimnaziju u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a pravo i doktorat prava na Peštanskom univerzitetu. Službovanje je počeo kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu; zatim postaje advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo oko osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. Dvaput je dopao zatvora u Pešti: prvi put zbog lažne dostave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana. Kad je oslobođen, u znak priznanja, bude izabran za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost“, ali pod pritiskom reakcionarne vlade mora napustiti Srbiju. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje oko pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i politički saradnik knežev. No i tu dođe do sukoba, pa se vrati u Bačku. U Somboru je proveo ostatak života relativno mirno. .Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883, a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909. Kao politički čovek i javni radnik Kostić je vršio snažan uticaj na srpsko društvo svoga vremena. On je jedan od osnivača i vođa „Ujedinjene omladine“, pokretač i urednik mnogih književnih i političkih listova, intiman saradnik Svetozara Miletića. On se u Austriji borio protiv klerikalizma i reakcije, a u Srbiji protiv birokratske stege i dinastičara. Kad je zašao u godine, napustio je svoju raniju borbenost i slobodoumlje, pa je to bio razlog što se i njegov književni rad stao potcenjivati. Kostić je svoje književno stvaranje počeo u jeku romantizma, pored Zmaja, Jakšića i drugih vrlo istaknutih pisaca. Pa ipak, za nepunih deset godina stvaranja on je odmah istaknut u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma.
Laza Kostić nesumnjivo je i najkontroverznija ličnost u srpskoj poeziji, pisac koga je književna kritika uporno negirala i napravila slučaj. Od svog pokolenja više slavljen nego shvaćen, on je pod starost dočekao gotovo sveopšte osporavanje pa i prezir u književnoj javnosti. Punu književnu afirmaciju Kostić je doživeo tek posle smrti. Moderni pesnici i kritičari posle prvog i, naročito, drugog svetskog rata, u njemu su videli svog duhovnog preteču, začetnika moderne srpske poezije.
I u životu i u poeziji Kostić je stalno odstupao od svakodnevnog i uobičajenog. Važio je kao primer bizarna, ekscentrična, razbarušena romantičara koji u svemu što radi hoće da bude drukčiji od ostalih, izdvojen, originalan. U tome su jedni videli genijalnost, a drugi šarlatanstvo. Međutim, taj pesnički fantasta bio je najobrazovaniji među pesnicima romantičarskog kruga i jedan od najučenijih naših ljudi 19. stoleća. Rođen u Kovilju kraj Novog Sada u oficirskoj porodici, Kostić je, posle završene gimnazije, studirao pravo u Pešti i stekao doktorat prava (1866). Bio je poznavalac klasičnih i modernih jezika, najveći poliglota posle Dositeja. Znao je grčki, latinski, nemački, francuski, engleski, ruski, mađarski, na svim tim jezicima je čitao, s nekih prevodio, a na nemačkom, francuskom i latinskom i pisao. Na njegovo intelektualno obrazovanje najveći uticaj imala je helenska književnost i filosofija: Homer, Eshil, Heraklit i drugi. Jedini helenofil među romantičarima, on je bio i prvi šekspiroman među njima, pisac koji je najviše doprineo Šekspirovu kulturu u srpskom romantizmu, naš najznačajniji prevodilac engleskog dramatičara u 19. stoleću. Helenizam, Šekspir, srpska narodna poezija – to su tri osnovne pretpostavke Kostićeva dela. U mladosti je bio jedan od omladinskih prvaka, aktivan u svakodnevnom političkom životu, poslanik na srpskim saborima i u peštanskom parlamentu, hapšen zbog svoje političke aktivnosti, buntovnik, apologet srpstva.
U poznim godinama on doživljava transformaciju,razočaran u nacionalne ideale svoje generacije, on se odvaja od naprednog pokreta, svojih drugova i nekadašnjih saboraca i ulazi u tabor klerikalaca i konzervativaca, što je bio jedan od razloga njegove nepopularnosti i osporavanja u poslednjem periodu života.
Umro je 1910 god. u Beču.

Među javom i med snom



Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
Neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.

Srce moje, srce ludo,
šta ti misliš s pletivom?
K'o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i međ snom.


Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
Sto se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i međ snom!

Ej,pusto more


Ej, pusto more! Ej, pusti vali!
Ponosni beljci, srcani zdrali!
Vi mi svu moju radost preneste,
I opet zato umorni neste!
Koji je od vas blazeni djoga
Sto j' odn'o morem dragana moga?
Il' nije jedan toliko sretan?
Pena vas bela sve poduzela,
Svi ste ga valjda trkom preneli;
Zato ste besni, konjici beli!
Al' da vas pustim na pleca gojna
Tugu kad draga izgubi vojna,
Taj teret ne bi preneti pregli,
Svi bi k'o janjci morem polegli,
Tuga bi moja u more pala -
Al' bi i mene sobom odzvala!

Među zvezdama

Iza sna se tesko prenu.
Mrak je. Gde sam? - al' na tremu
muklim tutnjom odgovara
setalica gluhog doba,
navila je kivna zloba,
te se nikad ne odmara:
Koracanje mog strazara.
Al' me ljuto boli glava-
posle onih svetlih snova,
onih divnih vitezova,
onih slika, onih slava-
ova java!
Nemojte me pitat' sade,
da vam pricam stare jade,
stare jade, nove nade,
sto ih nasa zvezda znade;
vec podjite do javora,
pobratima onog bora,
sto ga stuzi i sasusi
neiskazom veljih muka
Kosovkina bela ruka,
te je njemu ruka mala
grdne jade zavestala;
a kad guslar po njim gudi,
iz javora jade budi,
iz tamnice jadi lete
da se braca jada sete,
da se sete, da ih svete!-
Ja vam ne znam reci vise,
da sto knjiga ova pise,
dok ne prodje ova java,
sto mi sada dodijava,
te se mojih snova setim,
il' dok opet ne poletim.

Snove snivam

Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu zivim, u snu disem,
al' ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napisem.

Snove snivam, snove snujem,
u slike bih da ih kujem,
al' su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem
srcu mome laganome.

Al' nasloni na te snove
tvoje grudi biserove,
dve ledene biser kapi:
ta bi studen smrzla snove,
sve te slike sledila bi.

Lala

Koliko volim, koliko ljubim
tvog srca divotan klik,
kol’ko te ljubim, toliko slutim
da si mi zlokobnik.

Mirisi moji tvoje su pesme,
uzdasi tvoji svi,
sve što si rek’o, sve što si da’n'o
u grudma mojim spi.

Zato ih čuvam; niko ih ne zna,
ne znaš ih ni sam ti,
al’ nemoj zato da si mi tužan,
nemoj mi zameriti.

Kako te lala žestoko ljubi,
kad bi otvorila lis’,
svu ujedanput svu milinu bi,
sav bi ti dala miris.

I ne bi bilo mirisa više,
uveo bi ost’o lis’,
da ga raznesu vetri i kiše,
večiti plač i briz.

Ljubav nema bolje dane


Ljubav nema bolje dane
Sve je sad i nikad više
Sve što iza toga dođe
Dođe samo da nju zbriše

Ljubav nema bolje dane
Nema sutra nema juče
To je škola za ludake
Koji malo teže uče

Ljubav nema bolje dane
Sama kreće sama stane
Sama pali sama gasi
Nas uništi sebe spasi…

Nemoj da joj brojiš mane
Ljubav nema bolje dane

Dva se tića pobratila

Dva se tića pobratila, do dva sokola,
posred boja, posred mila, posred pokolja.
Krila su se zagrlila probatima dva,
u boj lete, rane ljute hrana im je sva.
Tako tići zagrljeni preletaju svet;
bela jedna golubica susrete im let.
Divna beše, sjajna beše, rajski beše cvet;
prevari se soko sivi, carom obuzet.
Osta soko u opseni golubičinoj,
dugo nije pobre vido, ne godi mu boj;
Al’ za pobru već ne beše pobratimska svest:
perje mu je sagorelo, šta će neznanik?
A golupče begat stade, nepoznat joj lik.
Perje mu je sagorelo milujući plam:
milujući u tri duše, osta soko sam!

Objesen

Ostarelo leto bolno,
opada mu kosa gusta,
drvlje suho i nevoljno,
i što osta lišća pusta -
sve je velo,
neveselo.

Al’ moje je srce sveže,
proleća se njemu smeše,
pa kada bi lišće velo,
pa kada bi samo htelo
po mom srcu da poleže,
svaki listak što bi pao
ko cvetak bi ponikao.

Al’ umesto lišća vela
jedna se je ruža svela,
pa je pala, pa se rascvetala
posred srca moga vrela;
al’ od te će ruže mene
vrelo srce da uvene.