Artur Šopenhauer

Svako htenje proistiche iz potrebe shto ce reci iz oskudice, dakle iz patnje. Zadovoljenje uzroka je kraj htenja, ali kraj jedne ispunjene zelje ostaje najmanje deset neispusnjenih. I dalje: zudnja dugo traje, zahtevi su beskrajni, a ispunjenje je kratko i shkrto odmereno. Ali i to krajnje zadovoljenje je samo prividno, ispunjena zelja ustupa odmah mesta novoj zelji. Prva je saznata zabluda, druga josh nesaznata. Nijedan stechen predmet htenja ne moze nam dati trajno, nepokolebljivo zadovoljenje; ono lichi na milostinju bachenu prosjaku, koji tako danas svoj zivot tavori, da bi muku do sutra produzio. Zato nikad necemo imati trajne srece ni mira, sve dok je nasha svest ispunjena nashom voljom, sve dok smo predati nagonima zelje, sa njihovim stalnim nadanjem i strahovanjem, sve dok smo subjekti htenja. Bilo da progonimo ili da bezimo, strepimo od nesrece, ili stremimo uzivanju, u biti je sve isto. Briga zbog volje, uvek pune zahteva, ispunjava, svejedno u bilo kom obliku, i neprestano pokrece nashu svest, a nikakvo pravo blagostanje nije moguce. I tako subjekt htenja lezi stalno na Iksionovom tochku koji se okrece, uvek crpe vodu sitom Danaida, on je vechno neutazeni Tantal.

Ali kada nas spoljni povod ili intimni shtimung uzdigne iz beskraja bujice htenja, kad otrgne saznanje robovskoj sluzbi volji, pa ser panja vishe ne usmerava prema motivima htenja, vec shvata stvari oslobodjene od njihovog odnosa prema volji, pa ih dakle, posmatra nezainteresovano, ne subjektivno vec chisto objektivno, njima sasvim predana, ukoliko su samo predstave a ne motivi, tada mir, koji stalno trazimo na tom putu htenja, a koji nam na tom putu stalno izmiche, odjednom dolazi, i nama postaje sasvim ugodno. To je ono bezbolno stanje koje je Epikur slavio kao najvishe dobro, i kao stanje bogova, jer smo, za taj trenutak, oslobodjeni nedostojnog pritiska volje, mi slavimo sabatni praznik prislinog rada volje, Iksionov tochak je stao.

To stanje je upravo ono koje sam gore opisao kao uslov saznanja ideje, kao chistu kontemplaciju, kao utapanje u intuicijiu, kao gubljenje u objektu, zaborav svake individualnosti, ukidanje onog saznanja koje sledi nachelu razloga, i shvata samo relacije, pri chemu se u isti mah i nerazdvojno kontemplirana pojedina stvar uzdize do ideje svoga roda, a saznajuca individua postaje chisti subjekt bezvoljnog saznanja, pa sada oboje kao takvi ne stoje vishe u bujici vremena i svih drugih relacija. Tada je svejedno da li chovek iz tamnice ili iz palate gleda kako sunce zalazi.

Unutrashnji shtimung, prevlast saznanja nad htenjem mogu proizvesti to stanje, ma kakve bile spoljne okolnosti. To nam pokazuju ti divni nizozemski slikari, koji su znali da usmere chisto objektivnu intuiciju na najbeznachajnije predmete i da izgrade trajan spomenik svoje objektivnosti i duhovnog mira u svojim mrtvim prirodama i enterijerima, koji se ne mogu estetski promatrati bez ganuca jer oni predovhavaju posmatrachu mirno, tiho, bezvoljno dushevno stanje umetnika, koje je bilo nuzno da bi se tako bezznachajne stvari tako objektivno kontemplirale, da bi se ta intuicijatako smishljeno izerazila. I dok slika i njega poziva da uchestvuje u tom stanju, njegovo uzbudjenje je chesto pojachano suprotnoshcu vlastitog nemirnog dushevnog stanja, pomucenog silovitim htenjem. U tom istom duhu su chesto i pejzazisti, a osobito Ruisdael naslikali sasvim bezznachajne predele, pa su postizali isti rezultat na josh prijatniji nachin.

Sve to postize sasvim sama unutrashnja snaga jedne umetnichke dushe, ali to objektivno dushevno raspolozenje je pospesheno i olaskshano spolja, predmetima koji se umetniku ukazuju, obiljem i bogatstvom lepe prirode. Njoj skoro uvek uspeva da nas otrgne, bar za koji trenutak od subjektivnosti, robovanja volji, i da nas prenese u stanje chistog saznanja, kada se vec jednom pojavila pred nashim ochima. Zato je chovek koga muche strasti, ili nevolje i brige, iznenada osvezen, razgaljen i okreplje4n chim bacim slobodan pogled na prirodu. Tada su odjednom na chudesan nachin ucutkani bura strasti, impulsi zelja i strahovanja, kao i sve muke htenja. Jer u trenutku kada se otrgnuti od htenja predamo chistom bezvoljnom saznanju, mi smo tako recu ushli u jedan drugi svet, gde sve ono shto pokrece nashu volju i nas zbog toga toliko potresa vishe ne postoji. To oslobadjanje saznanja uzdize nas potpuno iznad svega toga, kao spavanje i san; sreca i nesreca su nestali, individua je zaboravljena i mi vishe nismo individua, vec josh samo chist subjekt saznanja; mi smo josh tu samo kao jedino oko sveta koje gleda iz svih saznanjucih bica, ali koje samo u choveku moze da postane potpuno oslobodjeno od sluzbe volji. Kod choveka svaka razlika individualnosti sasvim nestaje, pa je sasvim svejedno da li oko koje posmatra pripada nekom kralju ili kakvom izmuchenom prosjaku. Jer preko te granice ne prate nas ni sreca ni jad. Ta oholost u kojoj smo neprestano oslobodjeni sveg nasheg jada i bede sasvim je blizu nas, ali koji chovek ima dovoljno snage da u njoj dugo prebiva? Dovoljno je da postanemo svesni ma kakvog odnosa chak i tako chisto kontempliranog predmeta sa nashom voljom, sa nashom lichnosti, i chari je kraj, mi se ponova vracamo saznanju kojim vlada nachelo razloga, saznajemo ne vishe ideju vec pojedinu stvar, beochug jednog lanca kome i mi pripadamo. I tako smo ponovo predati nashem jadu. Vecina ljudi ostaje u tom stanju skoro stalno, jer su potpuno bez objektivnosti, to jest bez genijalnosti. Zato oni ne vole da ostanu sami sa prirodom, potrebno im je drushtvo, ili bar jedna knjiga. Njihovo saznanje ostaje u sluzbi volje, pa oni zato traze u predmetima samo kakav-takav odnos sa njihovom voljom, i pri svemu shto nema takvog onosa, u njihovoj dushi, kao pratnja osnovnog basa, odjekuje jedno stalno, neuteshno: "Chemu sve to?" Zato kod tih ljudi, chim ostanu sami, i najlepshi predeo izgleda pust, mrachan, stran, neprijateljski.`

Artur Šopenhauer - Svet kao volja i predstava, knjiga prva.