D R A G O K U Đ I Ć

D R A G O K U Đ I Ć

[You must be registered and logged in to see this image.]

Neki pjesnici, kao i vino, s proticanjem vremena sve više dobijaju na značaju i vrijednosti. Pjesnik Drago Kuđić, nesumnjivo, spada u tu vrstu. On je jedinstvena i neobična pjesnička figura, koja se ikada pojavila na kulturnom prostoru Semberije. Od početka, pa do kraja svog burnog života bio je i ostao — Drago Kuđić, semberski slavuj u drinskim adama, originalna ljudska figura — razbarušene bujne kose, sa plavim očima koje su titrale i poigravale kao u ritmu muzike. Nemiran i boemski nonšalantan, ostao je takav do kraja života, koji se s njim okrutno šalio i bezdušno ga šamarao. "Protrčao" je skoro cijelu bivšu Jugoslaviju i dio Evrope tražeći smisao svom životu.

Međutim, od svih želja i planova jedina konstanta bilo mu je - pisanje i samo pisanje poezije i proze. Ali, šta vrijedi kad je ovaj semberski Jesenjin svoje pjesničke treptaje neprestano utapao u kafanskom dimu i alkoholu. Šta bilo - da bilo, ali piti je morao, na svoj ili tuđi račun, a poslije toga je dobijao snagu i pisao neumorno i dugo. Za njega bi se moglo reći da nije bio čovjek, nego — lira. U njegovom slučaju pokazalo se tačno mišljenje koje kaže - da istinska lira ne može bez čaše.

Surovo, ali — istinito, bar u slučaju Drage Kuđića.

Rođen je 1931. godine u semberskom selu Popovi. U Bijeljini je završio nižu gimnaziju, a tehničko-industrijsku školu u Sarajevu. Bio je radnik i službenik, a od 1955. godine bavi se novinarstvom.

Prvo je pisao za tuzlanski "Front slobode" i sarajevsko "Oslobođenje", a krajem 1956. godine prelazi u Beograd. U "Ježu" objavljuje i humorističko-satirične priloge. Nemirnog i radoznalog duha, emigrira u Rumuniju, želeći da se upiše na Univerzitet "Lomonosov" u Moskvi, da usavrši novinarski zanat, ali je uhapšen i osuđen na pet godina zatvora. Odrobijao je tri godine u staljinističkom logoru u Rumuniji, zapošljavao se u Zenici, a poslije ženidbe dolatzi u Brčko, gde otaje do kraja života. Tu je i penzionisan kao profesionalni pisac.

Ali, pjesnik Drago Kuđić bio je u osnovi boemska priroda. Nigdje se nije mogao smiriti. Međutim, to mu nije smetalo da ostane pjesnik istančanog nerva i veliki majstor muzikalnog i metaforičkog stiha, prožetog blagom sjetom. Život je volio duboko i zato su mu sve pjesme proživljene, iskrene i diskretno refleksivne. Prava poezija pravog pjesnika kakvog prije njega nije imala ni Bijeljina ni Semberija.

U selu Popovi proveo je djetinjstvo, lutajući drinskim adama i utrinama, skrivajući se po vrbacima u čobanskim igrama. Odatle je u očima ponio neskrivenu ljepotu zavičaja i sjaj njegovih boja, koje su titrale i prelamale se u pjesnikovoj duši do kraja njegovog života.

S perom se počeo družiti još u gimnazijskoj klupi. Mnogi su tada pisali stihove, ali Drago je jedini među njima bio - pjesnik. Iz njegovih strofa izvirale su slike zlatnih polja i drinskih brzaka. Prve stihove objavila mu je "Zora", a onda mnogi časopisi i listovi bivše Jugoslavije: pjesme, priče, satire, djela za djecu i odlomke romana "Kugića kuća".

Objavio je sljedeće knjige: Dolazim kasno, pjesme, ("Svjetlost", Sarajevo, 1970), Seks Ponto ("Svjetlost", Sarajevo, 1975), Panonske poeme, (autorovo izdanje, 1972), Panonski anđeo (Sarajevo, 1972), Livnica ("Postignuća", Zenica, 1975) i, pred kraj života, izbor poezije — Panonski anđeo (SPKD "Prosvjeta", Brčko).

Napušten od porodice, usamljen i bolestan, bez sredstava za život, završio je na neobičan način: komšije su ga našle mrtvog u stanu, u poodmaklom stadijumu raspadanja. Pretpostavlja se da je umro krajem januara 2003. godine. Tačan datum smrti se ne zna. Sahranjen je na Pravoslavnom groblju u Brčkom, o trošku opštine. Još niko nije ovom velikom pjesniku i boemu podigao spomenik — da bi bilo obilježeno mjesto njegove vječne kuće. Latinska poslovica kaže: Sic transit gloria mundi. Istinito, ali i — žalosno.
izvor:riznicasrpska

Stihovi Drago Kuđić
SEMBERSKA LIRA | Izbor iz lirike književnog kluba


MAJEVIČKI NOKTURNO

Sve će to, mila moja,
Prekriti snjegovi beli.
I tebe i mene,
I život nam celi.

I sve će biti kao nekad —
I pesma, i ja, i ti.
I kao da nije ni bilo,
Sve ćemo zaboraviti.

Samo će, mila moja,
Nebeski čista lica,
Gledati nas sa visina
Naša snežnobela Majevica.

I sve će to, mila moja,
Biti opet tako lepo.
Daćemo se životu oboje —
Kao deca slepo, slepo.

PESMA

Zašto me kidaš kandžama besa
Kad su mi udovi već krti?
Što će ti zalogaji moga mesa?
Život je vid moje smrti.

Zašto me bodeš strelama otrova
Kad su već šuplje vene?
Što da te podsećam iznova
Da suze su krv iz mene..?

Kad sam već u stezi okova,
Što me dižeš na koplja žuči?
Ljubav je san mojih snova.

Kad sam već na rogovima vola,
Što da te moja muka muči?
Pesma je bol moga bola.


TORZIČNOSTI

2.
Pesmom ili vatrom okrenuću glavu,
Neka svetli moj svetački disk.
Vama jačim ostavljam svu slavu,
Nek' vam nebo para beli obelisk.

I tu ženu, što je htela mene,
Neka uzme sebi neko od bogova.
Ja sam u njoj pustio korene
Luđe od svih razbludelih snova.

Čovek koga rodi biće čudovišan.
Cvet i mač se bore oko sveta,
Jedan drugog uzima na nišan.

Pod mačem se cveće razgoreva.
Ni od pesme ni od vatre ništa —
Beo kamen pobednički peva.

SVE ĆE TO MILA MOJA

I ljubav
I rat
Sve ćemo mi to mila moja
Preboleti
I opet se voleti
I sve ćemo
O mila moja
Zaboraviti
I ostariti
Mila moja
Ja i ti.


MAJEVIČKI NOKTURNO

Sve će to mila moja
Prekriti snegovi beli
I tebe i mene
I život nam celi

I sve će biti kao nekad
I pesma i ja i ti
I kao da nije ni bilo
Sve ćemo zaboraviti

Samo će mila moja
Nebeski čista lica
Gledati nas sa visina
Naša snežnobela Majevica

I sve će o mila moja
Biti opet tako lepo
Daćemo se životu oboje
Kao deca slepo slepo


SRPSKA ZEMLJA

Nije to telo
golo
Palo
Sa nebeskih visina
To je
od OCA
I SINA
I SVETOG DUHA
MAJKA jedina.


RAT STIHOVMA

Neprijatelji
su mi
Dojučerašnji prijatelji
Ne diraju me
Ni ja njih
Samo me granatiraju
I ja njih
Stih
po stih.


MOJA MOLITVA

O Bože moj
Služio sam ti
kao pesnik
Sad idem u rat
Hoću li biti
grešnik
Ili Tvoj brat.
izvor:riznicasrpska

PESNIK DRAGO KUĐIĆ

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pesnik Drago Kuđić rođen je u Popovima na Drini 23. oktobra 1931. godine. U Bijeljini je završio gimnaziju a industrijsko-tehničku školu u Sarajevu. Živeo je u Sarajevu, životom pesnika i boema, do građanskog rata 1992. Poslednji put su ga prijatelji videli u Brčkom tokom rata i posle mu se izgubio svaki trag. Niko od njegovih poznanika nije nam mogao kazati ni kako ni kada je završio sa svojim ukletim životom.

Saznali smo od njegovih prijatelja, koji su takođe izbjegli iz Sarajeva za vreme građanskog rata i sada žive u Torontu, da su se u kući Ante Jurića, koja se zvala Džeka 63, gore ispod Trebevića, odakle se prostirao predivan pogled na Principov most, događala magična okupljanja i apsolutno iracionalna druženja pesnika i akademaca likovne akademije, među kojima su bili Milan Nenadić, Ante Jurić, Dejo Milošević i Hazim Akmadžić. U prostranom dvorištu u kome su se nalazile te dve sobe sa magazom i krug omeđen nebom i alkoholom, krug u kome se družilo da bi se živelo a ne živelo da bi se družilo. U taj krug se, iz razloga koje danas samo možemo slutiti, bežalo i utapalo u boemiji socrealizma u kome je sve i onako već bilo utopljeno i utopija u koju je većina Sarajlija i Jugoslovena iskreno verovala. Iz onoga što je ostavio srpskoj poeziji, usuđujemo se zaključiti: u jugoslovensku utopiju nije se uklapao i Drago Kuđić.

Od 1955. godine profesionalno se bavio novinarstvom. Svoje prve tekstove objavio je u sarajevskoj Zori a od tada piše redovno skoro u svim listovima i časopisima u zemlji. Sarajevska Svjetlost objavljuje mu prvu zbirku pesama, pod nazivom Dolazim kasno, zatim mu izlazi roman u nastavcima Kugića kuće te zbirke pesama Panonski anđeo i Panonske poeme, 1972.

O pesniku Dragu Kuđiću danas se zna vrlo malo. Nije pričao o sebi. Bio je povučen i stalno zamišljen i zanet, svedoče njegovi prijatelji. Sećaju se da je pominjao samo četiri imena: Marija, Esma, Sanja i Semberija. Samo za Sanju znaju da mu je bila kćerka, za Semberiju da mu je bila inspiracija, prva i poslednja i zavičaj, ne samo po rođenju, nego i otadžbina u jeziku.

Kada nisu bili u Džeki, Kuđićevi boemi okupljali su se u kafani Istra, koju su im kasnije srušili i koju su oplakali u svojoj poeziji. Tu je Drago Kuđić ispevao i uvek u ovoj kafani govorio svoju omiljenu pesmu Sve će to mila moja. To je ona pesma iz čijeg je naslova Bijelo dugme ispevalo, možda, svoju najlepšu baladu: Sve će to mila moja prekriti ruzmarin, snijegovi i šaš. Verovatno se zato do kraja života prepirao i tužio nemoćno sa Bijelim dugmetom oko autorskih prava i svojih stihova i reči u njihovim pesmama, poput ovih koji nam zvuče veoma poznato:

"Sve će to o mila moja
Prekriti snegovi beli
I tebe i mene,
I život nam celi."

Kantautori Bijelog dugmeta jednostavno su "uglazbili" stih Draga Kuđića, iz dve njegove zasebne pesme: Sve će to mila moja i Majevički nokturno, štrbnuli još pokoju reč iz obe pesme, malo to izmešali, izmiksirali i stavili na svoje talambase, sledstveno svojoj etici i pesnikovom statusu i za života prećutkivanog pesnika, i — prećutali mu i pesme i autorstvo. Uzeli su naslov iz pesme Sve će to mila moja, koji je istovetno ponovljen u prvovom stihu druge Kuđićeve pesme Majevički nokturno, pa, vele, kad može pesnik, možemo i mi, ponovili taj stih i naslov u svojoj baladi, a onda štrpkali i stihove, i reči, ritam, i zvuk, i melodiju Draga Kuđića. Siroti pesnik, "potegao pravdu Boga, a bogati bogatstvo" od ideološkog suda. I Pesnik je "prošao kao bos po trnju".

Između džez kluba Zvono i kluba književnika Svjetlost, Drago je bio osoba koju su svi voleli jer je on taj koji je voleo sve oko sebe, humanista i čovekoljubac, boem sa džepovima punim stihova — pesnik Semberije, trepteće jare iznad žita, komina, ptica i rastinja, skrivenog u nedrima između dve reke.

Ponirao je i leteo u jedinstvenim kuđićevskim slikama koje je bacao oko sebe grleći svoju ravnicu. Udvarajući se Semberiji, kao niko do tada i kao niko nikada što je, među svim semberskim bosonogim pesnicima koji su prošli tom ravnicom i tim putem negde u visini magle, između zemlje i neba.

Iza Draga je ostalo malo pesama ali nigde u poeziji ne videh toliko ljubavi prema jednoj Mariji i Semberiji. Njegove Nove pesme, nastale devedesetih godina prošloga veka, nose žig lične drame, te zvuče kao lament i kao molitve u isto vreme (Srpska zemlja, Molitva, Rat stihovima...). Stih po stih se bolno otkida kao u Davidovim psalmima, sneno kao u Ilićevim simboličnim, lirskim deskripcijama, a u poemama maglom svetskog bola Jesenjinova ili kaskadama Majakovskog. Ipak je to samo bosanski Orfej — Drago Kuđić — koga su prećutali i oni koje je voleo kao i oni koji su ga potkradali.

Poetskim tajanstvom preživeli su stihovi ovog prećutanog srpskog pesnika. Ljudi ih ponovo govore naizust. Teći će stihovi Draga Kuđića ritmom i Drine, i Save, i buroćom Semberije. Pesnik je on sa vizijom koji je predosećao još sedamdesetih da će ponovo poteći krv srpskim rekama. Predosećao je da "I smrt bira / žrtve / Prebira / žive i mrtve / za provod / Ide / novogodišnji / sprovod" (Nova Godina). Slutio je novoporedački sprovod nad Srbima — sva tri zakona — koji ih je sproveo krvavim rekama u separatne države, "Sve nam je bilo od lažnog zlata", i da nam "sirene pevaju psalme kao opomene", i da "crkvena zvona obijaju i nebeske pragove", i da "plovimo uzvodno i nasuprot svom ušću / a nemani nas bezube vrebaju na izvorištu". Nije prihvatao zadat život od satrapa, ideologa, ni da "umesto ideala grli idole gole i zle". Na kraju pesme Život teče pita se pesnik, i obe njegove reke semberske: "Gde ide ova voda što nas nosi onesvešćene?".

Ide u balkansku novoporedačku rapsodiju. Kazuju to i pesme koje su ostale iza pesnika Draga Kuđića, pesme Semberije u kojima se ogleda cela vasiona, mala vasiona u koju ne može da stane toliko ljubavi, koliko može da ispliva iz Dragove pesničke, razbarušene duše, prosute na beloj hartiji, ovde pred nama.

Vladimir Stjepanović Gabelić
Toronto

izvor:riznicasrpska