Oprastanja i greske

Oprastanje…

Ako čovek nalazi opravdanje za svoje nefunkcionalno ponašanje bolnim iskustvima ili nepravednim postupcima drugih ljudi prema njemu, on samo jos više produbljuje svoju nefunkcionalnost i učvršćuje samoobmane i zablude koje ga distanciraju od vlastitig oslobođenja.

Ukoliko su mu drugi ljudi naneli nepravdu, on sam sebi čini jos veću kada dozvoli da ga ta iskustva parališu i gospodare njime ili kreiraju i njega i njegov život.

Opraštanje nije neko mistično osećanje koje iznenadno ovlada ljudima, već je to izbor ili svesna odluka koja se sastoji u aktivnom unutrašnjem procesu prevazilaženja ili oslobađanja od neprijatnog iskustva.

Nasilnik koji je učinio nepravdu uvek ima ogroman efekt na žrtvu tako da taj efekt ostaje najsnažnije osećanje koje postaje neposredan pratilac svesnosti žrtve iz koje ona formira svoje misli.

Ukoliko ljudi ne vrše dublju unutrašnju interakciju oni nisu sposobni da uspostave interakciju s duhovnom svešću tako da se njihova unutrašnja interakcija vrši samo kroz novoformirano osećanje polusvesnog ega. Takvo razmišljanje dobija oblik zatvorenog kruga očaja i bespomoćnosti. Što god više ljudi ponavljaju takav krug ili vrše unutrašnju interakciju na isti način, njima je sve teže da uspostave drugačiji način razmišljanja.

Većina ljudi nije ni svesna takve zakonitosti tako da i ne preduzima potrebne mere da izađe iz takvog kruga ili da uspostavi drugačiju unutrašnju interakciju.

To je moguće postići na više načina. Ukoliko ljudi nisu sposobni da pomognu sami sebi ili da uspostave funkcionalnu unutrašnju interakciju, poželjno je da potraže pomoć stručnih lica ili bar dobrih prijatelja s kojima će neprijatno iskustvo analizirati s potpuno drugačijeg aspekta ili stanovišta.

Na taj način kroz drugačiji potsticaj ili drugačiju spoljašnju interakciju moguće je inicirati interakciju s duhovnom svešću ili prekinuti interakciju s polusvesnim egom.

Ponekad je dovoljna samo jedna drugačija ili nova misao da razori suženi i zatvoreni krug razmišljanja i otvori čitavo bogatstvo mogućnosti ili izbora.

Da se nefunkcionalan način razmišljanja zameni funkcionalnim neophodno je izdignuti svesnost na viši nivo razumevanja, tj. uspostavi ponovni kontakt sa duhovnom svešću ili samom suštinom čoveka. Slično je i Anštajn primetio kroz sledeću izreku: “Problem s kojim smo suočeni nikada ne može biti rešen s istim nivoom svesti s kojim je kreiran.”

Tajna sreće i smisaonog života nije u tolikoj meri skrivena u okolnostima koliko u načinu razmišljanja. Duhovna svest nam omogućava da sagledamo suštinu (smisao, lepotu, ljubav) dok nas niže svesti zadržavaju u pojavi (neskladu, besmislu). Njima se uvek koncentriše na ono što nedostaje dok duhovna svest vidi lepotu i smisao u onom što imamo.

Zato je kroz nižu svesnost čovek uvek mizeran, dok je kroz najvišu svesnost ispunjen radošću i zahvalnošću za neizmerno bogatsvo egzistencije koja mu je na raspolaganju i u kojoj može da uživa. Primer niže i više svesnosti ili različitog sagledavanja okolnosti veoma lepo je dočaran u pesmici Jovana Jovanovića Zmaja o dva druga i ruži.

Jedan drug je primećivao samo nedostatke u životu tako da je uvek bio skrhan i mizeran. Dok je njegov prijatelj sve posmatrao “očima ljubavi i smisla” te u svemu pronalazio razlog za radost i uživanje.

Kada se pesimistički nastrojen drug požalio svome drugu optimisti kako je tužan zato što tako lep cvet kao što je ruža mora da ima trnje, njegov drug optimista samo je video još jedan razlog više da bude radostan, te mu je ushićeno uzvratio: “Radujmo se druže što se i na trnju mogu naći ruže.”
Author: Angel -saznanja

Značaj opraštanja
Promena u načinu razmišljanja koja dovodi do drugačijeg doživljavanja i samog sebe i svojih okolnosti vidi se i iz sledećeg stava: “Nisam imao cipela pa sam žalio samog sebe, sve dok nisam sreo čoveka koji nije imao stopala”.
Ken. S. Keys takođe kaže : “Ako čovek pati za onim što nema, propada mu ono što ima.”

Život nam svakog momomata pruža mogućnost da osetimo njegovu punoću. Koji spokoj se može naći u utapanju naše vlastite svesti sa svešću univerzuma? Koliko puta izaberemo da osluškujemo pritajeno rominjanje kišnih kapi dok okrepljuju žedno bilje posle dugotrajne suše?

Ili osluškujemo zvuke radosti u razdraganom dečijem smehu? Koliko puta utonemo u magičnu žudnju letnje noći? Izložimo naše telo prijatnoj toploti sunčevih zraka? Udišemo miris jutarnje kafe, tek ispečenog hleba ili sveže pokošene trave? Prošetamo uskom šumskom stazom i prepustimo se Božijem miru kroz svetu tišinu ambijenta? Ili čak pronalazimo lepotu u gradskoj buci koja svedoči o životnom poletu užurbanih ljudi?

Koliko puta smo spremni da se odreknemo naše ograničene individualnosti da bi se prepustili suštinskom jedinstvu univerzuma kojem pripadamo? Kad god se upletemo u mrežu ego-ičnih misli blokiramo svesni potencijal što rezultira nižim stepenom razumevanja.

Na taj način nismo u stanju da uvidimo da uvek imamo izbor doživljavanja egzistencije. Samo od nas zavisi da li ćemo ostati zarobljeni pojavom ili iluzornom otuđenošću te tako nepotrebno kreirati momente nesklada i besmisla? Ili ćemo izabrati da svaki momenat doživimo i osetimo u svom njegovom bogatstvu?

Naša duša je beskonačno, večno bitisanje ili postojanje. To što nas trenutno muči samo je talas na površini beskrajne dubine. Kad se utiša vetar nestaće i talasa. Površina će opet biti mirna. Zato se ništa ne treba shvatati suvise tragično. Kada je najteže i kada se misli da se ne može više izdržati, treba sačekati još malo i promena će nastupiti.

Ponekad kada se zagledamo u jednu tačku ona počne da raste tako da nam blokira čitav vidik. Isto je i s problemom. Ako uronimo u njega on postaje veći nego što jeste. Izgubi se iz vida suština, te se zadrži u pojavi. Kroz suženu prizmu problema više nismo u mogućnosti da imamo uvid ni u sebe ni u život.

Život treba prihvatiti onakvim kakav jeste, pošto baš takav i treba da bude. Sve ono što nam se dešava ima neki smisao ili neku pouku u sebi, samo što mi nismo u stanju da je uvek sagledamo. Tek kada se oslobodimo vlastitog očekivanja ili vlastite arogantnosti, tek tada možemo otkriti pouku kao i svu onu lepotu koju do tada nismo videli.
Author: Angel

Opraštanje i greške
Greh se ne sastoji toliko u tome što čovek pogreši i padne već što ne pokuša da ustane ili što nastavlja da greši. Zato se i kaže da su sveci grešnici koji nikada nisu odustajali da se vrate na pravi put kad god bi s njega sišli i zalutali. Ljudi ne čine greh zato što su loši već usled njihovog nefunkcionalnog razvoja. Isus je bio svestan te činjenice kada je oprostio ženi koja je tražila milost za njene grehe, ali joj je takođe i rekao: ” Idi i ne greši više.” Time joj je dao do znaja da nikada nije kasno za drugačiji način života ali da je neophodna svesna odluka da prestane činiti to što je do tada činila.

Beti Dz. Edi piše: ” Mogla sam da vidim da je on u svoj život uneo snagu nekih od duhovnih zakonitosti kojima sam i ja bila učena – da iz samoopraštanja svako opraštanje počinje jer mi ne možemo da volimo druge ako najpre ne volimo sebe, kao i to da bi bili u stanju da prevaziđemo teskoću s kojom se suočavamo mi moramo prihvatiti sva naša iskustva kao dobra, ma kako loša ona izgledaju pošto ona pomažu naš duhovni razvoj zbog kojeg se i nalazimo na ovoj zemlji da bi ga ostvarili.”

Abraham Linkoln je takođe izjavio sledeće: “Otkrio sam da smo mi svi mešavina uspeha i neuspeha; dobrog i lošeg. Od tada sam odlučio da ne budem prestrog ni prema sebi, ni prema drugima.”

Razlika između greške i greha je u tome što se greška čini nehotično ili u neznanju tako da osoba koja je čini nije u stanju da ima pravilan uvid u posledice svoje aktivnosti.

Zbog toga se i može desiti da osoba ima najbolje namere ali da posledice njenih akcija imaju suprotan efekat jer prouzrokuju nešto što ona nije želela ili nameravala da učini. Osoba koja čini greh je svesna toga šta čini kao i posledica vlastite aktivnosti, ali često iz nižih strasti ili sebičnih razloga ipak odluči da to čini.

Međutim, kod greha postoji razlika u nameri. Dok neki ljudi svesno čine greh da bi povredili druge ljude dotle drugi nemaju takvu nameru. Ponekad oni mogu imati iskrenu želju da zaštite ljude koje povređuju ali usled vlastite nefunkcionalnosti ili ropstva nižim strastima čine greh. Takvi ljudi obično pronalaze različite izgovore za svoj greh da bi ga opravdali sami pred sobom ili svojom savešću.

Greške nisu ništa negativno već sastavni element učenja i razvoja. Zato greške nikada ne bi trebale negativno da se odraze na ljude time što će ih obeshrabriti ili prouzrokovati osećanje neadekvatnosti ili krivice. Kroz njih ljudi dobijaju jasniju instrukciju pravilnog ponašanja, tj. jasniji uvid u to šta treba da čine, a šta da izbegavaju idući put u sličnoj situaciji.

Bez grešaka ljudi ne bi bili u stanju da uoče vlastitu slabost ili da postanu svesni određene ograničenosti. Svesnost o vlastitoj ograničenosti je neophodan uslov za njenu promenu. Ukoliko ljudi nisu svesni vlastite ograničenosti oni nisu u stanju ni da je prevaziđu, a time ni da ostvare progresivan razvoj.

Međutim, da li će do takvog prevazilaženja doći zavisi od reakcije ljudi na njihovu grešku ili greh. Ukoliko ljudi izbegavaju da priznaju svoju grešku ili greh te ih ignorišu ili opravdavaju, oni ne samo što neće biti u stanju da ostvare svoj progresivan razvoj, već će ga i sprečiti.

Isto tako, preterano osećanje krivice ili samoprekor može prouzrokovati mizerni krug pasivnosti s kojim će ljudi ljudi takođe sprečiti njihov daljnji razvoj.

Jedino ljudi koji imaju otvoreni, aktivni i odgovorni pristup prema greškama i grehu mogu da uče iz njih ili postižu njihov progresivan razvoj. Ono što se desilo, čovek ne može da izmeni, međutim, on može i mora da utiče na ono što će se desiti, inače će se ponoviti ono što se već desilo. Zato se i kaže: “Ne dozvoli da ti prošlost gazi budućnost.”
“Nikad nemoj da dozvoliš da ti problem postane izgovor.”

Veoma često ljudi pokušavaju da izbegnu odgovornost ili angažovanje na potrebnoj promeni njihovog načina života time što izlaz traže ili u prošlosti ili u budućnosti. Rolo Mej piše:
“Očigledan razlog zašto suočavanje sa sadašnjicom prouzrokuje zabrinutost je taj što se time povlači pitanje odluke i odgovornosti. Niko ne može da učini mnogo u vezi s prošlošću ili s dalekom budućnošću – kako je prijatno onda sanjati o njima! Koje oslobođenje od briga, koje oslobođenje od mučnih misli šta se mora činiti s vlastitim životom.”

Najvažniji momenat u životu svakog čoveka je njegov trenutni ili sadašnji momenat. Takav momenat je uvek pravi i jedini momenat za aktivnost. Ukoliko čovek aktivno živi u svakom sadašnjem momentu, on je sposoban da uči ili utiče na budućnost time što ispravlja greške iz prošlosti. Takvim vlastitim usavršavanjem, svaki čovek može da kaže da vreme radi za njega, a ne protiv njega.
Author: Angel