BUDIZAM

First topic message reminder :

[You must be registered and logged in to see this image.]

Budizam

Povijesni Buda, osnivac budizma, uistinu je zivio, to nije legenda ni predaja. Njegov zivot je protkan legendom i nudi sliku ideala, koju bi svi budisti trebali slijediti.

Siddartha Gautama, kasnije poznat kao Buddha, rodjen je oko 560 g. prije Krista. Jedne je noci njegova majka Maya sanjala da je bijeli slon usao u njenu utrobu i 10 dana kasnije rodila je dijete. Umrla je 7 dana kasnije, jer zivot one koja je rodila Buddhu kasnije ne smije nicemu sluziti.

Rijec Siddartha znaci "onaj koji je postigao cilj". On sam odabrao je ime Gautama po svom hinduistickom ucitelju, a rijec buddha znaci "prosvijetljeni" ili "probudjen". Bio je iz bogate familije i odgojen kao razmazeno dijete. Jedinom sinu dao je ime Rahula, "lanac", jer se usred sve te raskosi osjecao kao u lancima. Zivot mu nije davao nikakvo zadovoljstvo, pa je odlucio otici i postati beskucnikom.

Prije nego sto je otisao od kuce, na tri putovanja se suocio sa zivotom kakvog nije poznavao; vidio je patnju u tri oblika: nemocnog starog covjeka, invalida izmucenog bolima i pogrebnu povorku uplakanih ljudi. Na cetvrtom izlasku sreo je zadovoljnog i veselog redovnika koji putuje uokolo s prosjackom zdjelom.

To je bilo presudno i on je poceo ceznuti za istinskim znanjem. Isuljao se jedne noci iz palace i poceo tragati za znanjem na tradicionalan hinduisticki nacin, tezeci da kroz neprestane vjezbe u jogi ujedini svoje sebe "atman" s izvorom i smislom svijeta "brahman". Ta metoda ga nije zadovoljila, pa se odselio na sjever, gdje je s pet ucenika sest godina zivio u krajnjem samoprijekoru i disciplini. Ni to nije pomoglo, pa se okrenuo meditaciji, i pod jednom smokvom, koju otad nazivaju drvetom prosvjetljenja, postigao najvise znanje i postao Buddha. Prve noci meditiranja vidio je svoje prijasnje zivote, druge je noci dobio uvid u ciklus rodjenja, smrti i ponovnog rodjenja i shvatio zakone po kojima se dogadjaju. Trece noci otkrivene su mu cetiri svete istine: spoznaja patnje, izvor patnje, oslobadjanje od patnje i put koji vodi do oslobodjenja od patnje. Sada je on mogao uci u nirvanu, ali se odlucio da nauk preda dalje, pa makar i zbog nekolicine. Prvu propovijed odrzao je u Benaresu i uskoro okupio skupinu sljedbenika. Odbacuje hinduisticki kastinski sistem i ukljucuje u zajednicu redovnika sve kaste, osim zena, koje odrzavajuci ciklus rodjenja utjelovljuju pohlepu za zivotom, ali kasnije je prihvatio i zene. Nakon prosvjetljenja 44 godine putovao je Indijom, a u dobi od 80 godina razbolio se i umro.

Ali, puno vaznije od Buddhine osobe je njegovo ucenje ili dharma, a to je prosvjetljenje vezano sa spasenjem, vlastita religijska spoznaja koja ide dalje od granica razuma i uma.

Prema Buddhi, svaki je dio svemira, a ne samo ljudska bica, podlozan promjeni i propasti. Sastavni dijelovi od kojih se jedinke sastoje prerasporedjuju se prema strogim zakonima, a u slucaju ljudskih bica najvazniji je zakon karme.

Karma je vrijednost koja se pokazuje u mislima, rijecima i djelima pojedinca i odredjuje narav njegovog ponovnog rodjenja: dobra djela izazivaju dobro ponovno rodjenje, a zla - zlo rodjenje. Dharma ne znaci samo zakon karme, nego i fizicke zakone koji upravljaju svijetom, odnosno i pojedine dijelove koji ga tvore (cetiri elementa, boje i zvukovi, osjeti i osjecaji, bogatstvo, seksualnost, spavanje, glad, bolest, rast, starenje i umiranje). Dharme je nemoguce sistemski klasifikovati, ali fizicki svijet i sve u njemu proizlazi iz zajednickog djelovanja tih osnovnih sastavnih dijelova. Dakle, iluzija je da je ljudsko bice nezavisna cjelina, ono je u stvari tok dharmi koji se neprestalno mijenja i nakon smrti prestrojava da bi stvorio novu jedinku.

Trece noci meditiranja, Buddha je otkrio cetiri temeljne istine, koje su srz budisticke filozofije. Prva je spoznaja patnje, koja tvrdi da je svaka pojedinacna egzistencija bijedna i bolna. Druga istina govori o nastanku patnje. Patnja i sve postojanje ima izvor u zelji i neznanju. Treca istina bavi se okoncanjem patnje, koja se mora posve utrnuti, bez ostatka. Sredisnji cilj budizma je zapravo vjecno oslobodjenje od te patnje, a to zapravo znaci biti oslobodjen od beskrajnog ciklusa ponovnog rodjenja i uci u blagoslovljeno stanje nirvane. Cetvrta istina oznacava put do unistenja patnje. To je plemeniti osmerostruki put. Prvi njegov korak je prava spoznaja, sto podrazumijeva prihvacanje cetiriju istina. Drugi korak je pravi stav, koji znaci stav dobre volje, izbjegavanje putenih zelja, mrznje i zlobe. Treci korak je pravi govor, mudar, istinit i usmjeren prema pomirenju. Cetvrti je pravo djelovanje i obuhvaca svekoliko moralno ponasanje. Peti korak, pravo zanimanje, znaci da nacin zaradjivanja za zivot ne smije biti stetan za druge. Sesti korak je pravo nastojanje, dakle treba njegovati dobre porive. Sedmi korak je prava pozornost, sto znaci pazljivo promatranje, bez popustanja zapovijedima zelje. Osmi korak, pravo drzanje, postize se intenzivnom koncentracijom koja oslobadja svetog covjeka od svega sto ga sputava u njegovom traganju.

Prema ideji dharme odbacuje se dakle vjerovanje u "sebe": "ja" i "moje" su ideje koje nemaju nikakve veze s istinom. Covjek koji to shvati prestaje biti vezan uz svoje prividno "ja", a upravo taj krivi stav prema zivotu uzrokuje mnoge patnje. To ucenje o "ne-sebi" (an-atman) bitno je revolucioniralo religijsku misao u citavom svijetu. S idejom an-atmana povezana je ideja nirvane. Rijec nirvana potjece od glagola ugasiti se i oznacuje cilj budistickog religioznog nastojanja. Nirvana se shvaca kao dharma, ali je od svih 170, koliko ih budizam priznaje, jedina nepromjenjiva i nezavisna, jer nije stvorena od moci nagona ili zelje.

Vrlo rano su se u budizmu izdvojile dvije glavne struje tumacenja Buddhinog ucenja: theravada budizam, strogo i tacno ucenje starih spisa, i mahayana budizam, liberalniji i otvoreniji novim idejama. Kasnije su se javili vadra-yana budizam, koji je u budizam uveo matre (magicne izraze koji dovode moc iz svemira), mudre (fizicke pokrete) i mandale (krugove meditacije), pa lamaizam (na Tibetu) i zen-budizam (u Japanu).

Zen-budizam je zapravo nastao u Kini, gdje se prosvjetljenje (satori) postize meditacijom. Osim meditacije, vazna je i zagonetka (koan) koja je nerjesiva i sluzi radikalnom mijenjaju nacina misljenja studenata. "Ako sretnes na ulici nekoga ko je dostigao istinu, ne mozes proci pored njega bez rijeci, niti mu nesto reci. Kako ces ga dakle susresti?"

Budizam je na Zapadu izvrsio veliki utjecaj, narocito nakon osnivanja Teozofskog drustva u New Yorku 1875. godine, a u Evropi preko filozofa Schopenhauera ("Svijet kao volja i predstava").

Koliko meditacija obuzdava čula?

Zahvaljujući meditaciji postaješ veoma svestan mentalnih procesa. Uviđaš da burni čulni podražaji stvaraju burna stanja uma. Pri tome, trenutno iskustvo može biti prijatno, ali neprestano traganje za takvim podražajima može biti prilično zamorno. Zahvaljujući povećanoj osetljivosti za procese u umu, kratkotrajno zadovoljstvo vremenom postaje sve manje vredno čestih nepovoljnih sporednih efekata (jesi li ikada video nekog zavisnika?) Ne radi se toliko o tome da meditacija 'obuzdava' čula, već što postajemo sve manje spremni da nas naša čula neprestano uznemiravaju svojom prenadraženošću; uviđamo 'bol' koji je posledica potpune okrenutosti čulnim zadovoljstvima i u našim očima sve veću vrednost dobija mir jednostavnog življenja.

Kako meditacija pomaže da se ukloni pet prepreka?

Vidi i prethodni odgovor. Ne radi se o tome da se nešto ukloni, koliko o uviđanju da one donose bol, te postajemo skloniji da ih ostavimo postrani, izbegnemo, prevladamo. Kako stičemo povećanu svesnost uviđamo tu lančanu reakciju koja se odvija u umu i obrazac po kojem se ona odvija. Kontekst pet prepreka može ti pomoći da identifikuješ svoj 'tip ličnosti', odnosno da baciš svetlo na lične slabosti. U kanonskim tekstovima postoji poređenje prepreka sa različitim vrstama vode: čulna želja se poredi sa vodom obojenom raznim bojama, zlovolja sa ključalom vodom, tupost i pospanost sa vodom prekrivenom žabokrečinom, uznemirenost i briga sa ustalasanom vodom koju šibaju vetrovi, sumnja sa muljevitom i blatnjavom vodom. Baš kao što u takvim vodama ne možemo da vidimo svoj odraz, isto tako sa tim preprekama u umu ne možeš jasno da uočiš ono što je dobro za tebe i ono što je dobro za druge. Sviđa ti se da ti je um prekriven žabokrečinom? Pošto si promislio o ovim preprekama ili makar samo zapamtio koje su, kad sedneš da meditiraš i prošli postupci počnu da isplivavaju na površinu moći ćeš jasnije da uočiš obrasce po kojima je u tim situacijama reagovao tvoj um. A kad ih jednom uočiš, onda će ti biti lakše i da ih izbegneš.

Da li meditirate sami ili u grupama?

I jedno i drugo. No, čak i kada sedim u grupi, meditacija je jedna vrlo lična stvar. Prednost sedenja u grupi je da osećaš potporu -- ostali ulažu napor i manje si sklon da se vrpoljiš ili ustaneš i počneš nešto drugo da radiš. Takođe, sledim uputstva vođe grupe, umesto da se priklanjam sopstvenim željama. Prednost samostalnog meditiranja je da mogu da napravim raspored koji meni najviše odgovara. Ako želim da sedim dva sata, mogu, ako želim da sedim pola sata i da hodam pola sata, mogu. Mogu da pevam mantru a da ne uznemiravam druge. U oba slučaja ideja je da posmatraš svoj um. Da li me oneraspoložava kada mi se kaže kada da sedim i kada da hodam? Da li gubim vreme prelistavajući neki časopis onda kada sam prepušten sopstvenom programu? Važno je prihvatiti ličnu odgovornost za vežbanje, bilo da se ono odvija u grupi ili samostalno. Mi u manastiru imamo lep izraz povezan sa slikom o magarcu: 'Nema šargarepe, nema štapa'. Nema naročite nagrade za to što si marljiv u meditaciji i niko ti ne prigovara ako si lenj. Ako si pošten i zreo, uviđaš da su ti najveća nagrada plodovi sopstvenog vežbanja.

Koliko dugo meditiraš svakoga dana?

Obično se u sali za meditaciju okupljamo u 5 ujutru i pevamo tekstove iz kanona oko pola sata, a zatim jedan sat meditiramo. Ponekad nisam zauzet ujutru i tada još sat-dva samostalno meditiram u svojoj sobi. Drugu grupnu meditaciju imamo uveče, kada je pevanje nešto duže, uz još jedan sat meditacije. Ponekad imamo 'povlačenja' (nedelju ili dve), kada sedeću i hodajuću meditaciju praktikujemo oko osam sati dnevno. Međutim, idealno bi bilo da svoj dan ne deliš na vreme meditacije i ostalo vreme, kao nešto što radiš od 9 do 5 popodne, a onda si slobodan.Veliki deo prakse čini negovanje sabranosti pažnje - dakle sposobnosti da budemo svesni svake situacije u kojoj se nađemo i naših rekacijia na nju. Kako se osećam u ovom trenutku? Kakva je moja reakcija na taj tresak? Kako se osećam u društvu sa tom osobom? Ako to ne mogu da vidim ili ne mogu da budem svestan uma, kako ću ga vežbati ili izmeniti na bilo koji način? Na primer, ako nisam svestan negativnog stava prema čišćenju lišća u Amaravatiju (manastiru u kojem boravim), već jednostavno čistim i gunđam, tada će moj život biti pun 'čišćenja i gunđanja'. Prvo moram da uvidim proces, povezanost uslova -- čišćenja koje je praćeno gunđanjem -- da bih potom istraživao. U čemu je problem? Je li on zaista bitan? Ali ako ova stanja uma nikada ne uočimo, ne prepoznamo i ispitamo, šta onda mogu očekivati sem života punog 'čišćenja i gunđanja'. Zato je meditacija nešto što neprekidno praktikujemo, a formalno vežbanje se stapa sa svakodnevnim životom.

Da li misliš da svako može da meditira ili prvo treba da nauči što je moguće više o Budinom učenju pre nego što počne da vežba na pravi način?

Budizam je samo jedan put ka oslobađanju -- nekim ljudima on koristi, nekima ne. Drugi putevi odgovaraju nekim drugim temperamentima. Generalno gledano, ako ti putevi imaju za temelj moral, oni će prirodno voditi ka kontemplaciji, meditaciji -- ka postavljanju pitanja koja sežu dalje od uobičajenog: "Šta ima danas za večeru?" ili "Kako da sebi pribavim još više čulnih zadovoljstava?" Prosvetljenje je prirodni aspekt ljudske svesti -- nijedna religija nema copyright na njega. Treba samo da se zaustaviš, osmotriš i oslušneš. Ukoliko imaš vodiča koji će ti dati osnovna uputstva, onda ćeš sigurno lakše napredovati. To je prednost tradicionalnih formi kakva je budizam.

Da li je meditaciji morao neko da te poduči ili si počeo spontano da meditiraš?

Telo i um znaju kako da prežive, jer imaju instinktivnu, animalnu prirodu. Ljudska bića imaju sposobnost da razmišljaju o okolnostima u kojima se nalaze, a što mislim da životinje nemaju. Mi imamo prirodnu sklonost ka čuđenju -- Zašto sam se ja rodio? Šta se događa kada umrem? To je prirodno, ali za mnoge od nas razvoj inteligencije i kontemplacije -- više od onoga što je potrebno za puko preživljavanje -- izgleda kao luksuz, naročito u ovo vreme kada smo toliko udaljeni od prirode. Ja sam meditaciju naučio delom iz knjiga, a delom od učitelja.

Kakva osećanja ili iskustva dostižeš dok meditiraš?

Čitava ideja nekakvog dostignuća nije zapravo bitna za meditaciju. Tu se više radi o otpuštanju napetosti nego o postizanju relaksiranosti; više o razumevanju neznanja (napuštanju obmanutosti) nego o dostizanju mudrosti. Ljudi imaju razne vrste iskustava (svetlost, zvukovi itd.), ali važna stvar koju treba zapamtiti o budističkoj meditaciji jeste da je njezin jedini cilj oslobađanje od patnje. Sloboda je put iza iskustava koja samo dolaze i prolaze. Kada se ona jednom dostigne, večna je.

Teško je meriti napredovanje u ovim stvarima. Jesi li ikada učio da sviraš klavir ili da voziš bicikl? Nekad ti izgleda kao da sve to nema smisla, kao traćenje vremena. A onda se, nekako, nešto promeni i pomisliš: "Ej, pa ja to mogu".

Praktikujući meditaciju nekoliko godina ustanovio sam da sam mnogo opušteniji u pogledu života; on i nije tako veliki problem kao što mi se nekad činio. Ne upinjem se iz petnih žila da budem bilo šta ili neko poseban. Još uvek sam prilično zaposlen i imam dosta obaveza, ali je sve to više kao da činim ono što treba učiniti, pre nego pokušaji da budem uspešan, da postignem ili dokažem bilo šta.

Da li misliš da ćeš ikada dostići nirvanu?

Prva stvar koju treba učiniti pre nego odgovorim na to pitanje jeste da definišem šta je to "nirvana" -- a to baš i nije laka stvar. Jedna definicija je: oslobađanje od patnje, odbojnosti i pometenosti. Nibbana jeste cilj budističke prakse i mislim da joj i ja težim. Ponekad to izgleda kao veoma težak i dug put. Drugi put, sedeći nepomično, bistrog uma posle celodnevnog truda, izgleda mi kao da je tu kraj mene. Uvek nastojim da imam na umu kako je sadašnji trenutak jedina realnost, jedino mesto i vreme u kojem postoji prosvetljenje. Biti potpuno prisutan upravo u ovom trenutku, kada iza toga ne postoji nijedna želja -- to je prosvetljenje. Uslovi će se promeniti ali sada, ako uspem da budem potpuno sa time, onda, hej -- to je to -- nirvana -- bingo! (Moja teorija broj 16a.)
Sve u svemu, uviđam da što duže živim ovaj život i praktikujem ovaj put, to manje patim, manje je pohlepe, manje ljutnje, manje konfuzije. A što se tiče nirvane kao iskustva -- ne samo kao teorije -- to je nešto što ostvarujemo neposredno. Tako se za sada nadam jedino da ću biti u stanju da sebe ne uzmem suviše ozbiljno ili da ne učinim bilo šta nepromišljeno.

Na koje si probleme naišao kada si počeo da praktikuješ meditaciju?

Jedan od glavnih problema kada sam počeo da meditiram bio je nemir. U mladosti moj um bio je treniran da bude uvek zaokupljen nečim i aktivan, tragajući za (čulnim) objektima u okolini. Nisam bio ohrabrivan da kontempliram prostor oko i između tih objekata. Bio sam podstican da se borim za ono čega nema, a ne da budem zadovoljan onim kako su stvari do tada stajale; "komad u tuđoj ruci uvek izgleda veći". Sedeća meditacija jeste praktikovanje zadovoljenosti sadašnjim trenutkom, dakle biti spokojan sa onim što jeste. Stalno zaokupljenom umu mir se uvek čini pomalo dosadan. Sedeti mirno nije uvek baš lako.

Da li meditacija u sebe uključuje krajnju introvertnost?

Budizam se često označava kao srednji put, pa zato svaku krajnjost treba shvatiti kao nešto opasno. Budistički osmostruki put se često sumira kao sila (moral), samadhi (koncentracija) i panna (mudrost). Sve troje treba razvijati podjednako da bi se dostiglo prosvetljenje. Ima jedna divna priča u vezi sa ovim, o tri dečaka koji su krenuli da posete hram. Na svom putu prolaze kraj drveta u cvatu i pomisle kako bi bilo lepo staviti nekoliko cvetova na oltar u hramu. Ali, cvetovi su suviše visoko i za najvišeg od njih, pa se složiše da rade zajedno. Sila kleknu na zemlju kako bi načinio snažnu osnovu -- moral je uvek osnova bilo kakve aktivnosti. Panna mu stade na leđa jer je najvišlji, ali ipak treba da se protegne što je moguće više i tada se oseća pomalo nestabilno. Samadhi je veoma jak i on čvrsto pridržava Pannu. Kombinovanim naporom sve trojice, mudrost na kraju dohvati prekrasne cvetove.

Introverzija je nezgodna reč, jer ima dva značenja -- psihološko i patološko. Često sam sebe pitam, razmišljajući odakle izvire misao: "Gde je um?" Je li unutra, negde spolja, i unuta i spolja, svuda, je li univerzalan, individualan? Na meditaciju se najčešće gleda kao na "ulaženje unutra", ali ako ja nisam ovo telo, šta to onda ulazi i gde? Dobro je pri meditaciji održati jedan osećaj kosmičkog ili spiritualnog u umu, jer to pomaže da ništa ne uzimamo suviše lično. Mislim da je introspekcija, samoposmatranje, možda bolja reč od introverzije.

Da li meditacija u sebe uključuje krajnju introvertnost?

Budizam se često označava kao srednji put, pa zato svaku krajnjost treba shvatiti kao nešto opasno. Budistički osmostruki put se često sumira kao sila (moral), samadhi (koncentracija) i panna (mudrost). Sve troje treba razvijati podjednako da bi se dostiglo prosvetljenje. Ima jedna divna priča u vezi sa ovim, o tri dečaka koji su krenuli da posete hram. Na svom putu prolaze kraj drveta u cvatu i pomisle kako bi bilo lepo staviti nekoliko cvetova na oltar u hramu. Ali, cvetovi su suviše visoko i za najvišeg od njih, pa se složiše da rade zajedno. Sila kleknu na zemlju kako bi načinio snažnu osnovu -- moral je uvek osnova bilo kakve aktivnosti. Panna mu stade na leđa jer je najvišlji, ali ipak treba da se protegne što je moguće više i tada se oseća pomalo nestabilno. Samadhi je veoma jak i on čvrsto pridržava Pannu. Kombinovanim naporom sve trojice, mudrost na kraju dohvati prekrasne cvetove.

Introverzija je nezgodna reč, jer ima dva značenja -- psihološko i patološko. Često sam sebe pitam, razmišljajući odakle izvire misao: "Gde je um?" Je li unutra, negde spolja, i unuta i spolja, svuda, je li univerzalan, individualan? Na meditaciju se najčešće gleda kao na "ulaženje unutra", ali ako ja nisam ovo telo, šta to onda ulazi i gde? Dobro je pri meditaciji održati jedan osećaj kosmičkog ili spiritualnog u umu, jer to pomaže da ništa ne uzimamo suviše lično. Mislim da je introspekcija, samoposmatranje, možda bolja reč od introverzije.