Jovan Dučić

First topic message reminder :

Jovan Dučić
1872.-1943.

Jovan Dučić,srpski pjesnik i jedan od najznačajnijih simbolista.rođen je 15.7.1872.godine u Trebinju. Pjesnikov otac Andrija bio je trgovac i poginuo je ustanku 1875.god. a majka Jovanka pored Jovana i Milene imala je dvoje djece iz prvog braka. Osnovnu školu Dučić završava u Trebinju i kad se porodica preselila u Mostar. Jovan upisuje trgovačku školu kod svog polubrata pošto u Mostaru nije bilo gimnazije.Školovanje nastavlja u Sarajevu 1890.-1891.u učiteljskoj školi, a zatim u Somboru, gdje završava 1893. Jedno vrijeme je bio učitelj u Bijeljini, odakle su ga protjerale vlasti zbog patriotskih pjesama, pa je bio prinuđen da radi u manastirskoj školi u Žitomisliću. Diplomatsku karijeru Dučić započinje 1907. U Ministarstvu inostranih djela Srbije.Službovao je u Carigradu, Sofiji, Rimu i Madridu. U Kairu je bio 1926-1927.god. a potom je privremeno penzionisan. 1937. God. je postavljen za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora u Bukureštu.
Za svoga života Dučić se ipak najviše istakao kao pjesnik.
Svoju prvu zbirku pjesama objavio je u Mostaru 1901. a drugu u Beogradu 1912. Pisao je i prozu: nekoliko eseja i studija o piscima, "Blago cara Radovana" i pisma iz Švicarske, Grčke, Španije i drugih zemalja. Njegova "Acta Diplomatica" (Diplomatska pisma) su objavljena posthumno u Sjedinjenim Američkim Državama (1952) i bivšoj Jugoslaviji (1991).
Dučić je u svom poetskom razvoju imao više faza.Počeo je sa prvom objavljenom pjesmom "Samohrana majka" 1866., somborski "Golub". Od 1896.redovno izdaje u mostarskoj "Zori". Od 1901.skoro jedino se javlja u "Srpskom književnom glasniku".
Prelom se desio po odlasku u svijet, na zapad. Upisao se na Filozofsko-sociološki fakultet, kako ga Dučić zove "Fakultet literature". Sedam godina je studirao u Ženevi (1899.-1906.), ali je često boravio u Lozani, Parizu i Minhenu. To je period kad on najintenzivnije uči. Tečno je govorio francuski, njemački i ruski jezik.
Život u tuđini, ma koliko on interesantan bio, pobuđivao je u njemu bolnu nostalgiju za zavičajem. Žudio je za Mostarom. Sam pjesnik o tome kaže, u svom pismu Aleksi Šantiću,1922.god.: "Mene je tuđina obeshrabrila, ja sam se osjećao za svagda usamljen…Ovaj kratki dodir sa svojom grudom i mojima, dao mi je novu ljubav za život I volju za rad".
Umro je u Americi 7. aprila 1943. godine i sahranjen je na pravoslavnom groblju "Sveti Sava" u Libertyvilleu, saveznoj državi Illinois. Život u tuđini mu je budio nostalgiju za zavičajem koja se odražava i u njegovim pjesmama. 22. oktobra 2000. godine, pjesnikovi posmrtni ostaci su, po njegovoj želji, preneseni u Trebinje.

De profundis


Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema:
Što utehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrema.
Rastrzana tako među snom i javom,
Gledajući kako nepomično bdije
Taj Anđeo Stradanja nad tužnom ti glavom.
Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije
Ni sad ispijena ta čemerna čaša,
I svirepi otrov jedne ironije;
I da će nas večno strasna prošlost naša
U nemirne noći da trgne i seti,
Kao zveket lanca starog robijaša.
Surovi će dani doći i uzeti
Svaki po svoj deo od srca što bunca,
Što želi, što moli; a ti ćeš se peti;
Peti neprekidno, do kobnog vrhunca,
Golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete
Pružajući ruke i vapijuć: Sunca
I tako ti dani bez sreće i mete,
Odnoseć svoj deo stradanja i suza,
Kao gavrani će kraj nas da prolete,
I ne pokidavši ni jednu od uža
Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji,
Za nama i gleda na nas ko Meduza.
Hajdmo, o Muzo Amo milu ruku,
Mladosti moje to uzglavlje meko
Dugo nam ima do u tihu luku,
Ostrvo mira i sad je daleko.
Katarke stoje gordo na toj vodi
Što znači život... Mi hitamo žurno;
Nejasno nebo nad nama se svodi,
Pod nama more nemirno i burno.
I zaman hita naše slabo oko
Kule tog mora da pozna i spazi;
Istina mora da leži duboko -
Mi nad njom gremo po neznanoj stazi.
Pitanja naša šum nejasni sreta,
I žudnom duhu odgovara nije;
Gde je početak? Gde li čudna meta?
U neprovidnim maglama se krije.
Brod mnogi ovud minu s mnogo muke,
Istine blago tražeć u dubini;
I ne spaziše svetiljke iz luke -
A gle po vodi razvalina njini...
Ne s teškom kotvom ne srljaj duboko,
Ranjeno srce drukčije nam zbori
Niti u pustoš pustaj žudno oko,
Da te nespokoj za saznanjem mori.
Spokojan pogled po površju baci,
Sladosnog mira tu ćeš samo steći. -
O, Muzo, tuda samo trepte zraci,
I val se pjeni slatko žuboreći.
I snivaj samo Biće manje suza
I više svjetlih i spokojnih noci...
Svikni na odmor pod teretom uža
Istina jedna i sama će doći
Zovi se ljubav I nas samo pjevaj,
I našu mladost bezbrižno i tio:
U jednom srcu cio svemir ima,
U jednoj suzi ima život cio
Ne pitaj nikad: zvuke naših dana
Hoce li vjetri da raznesu šumom,
Ko bjeli behar sa procvalih grana,
Il cvjeće nekad nad našijem humom;
Il će da žive... Niti pitaj, mlada,
Da li se rodi odjek tvome glasu,
I da l ga naše gluho doba sada
Vjencima svojim il kamenjem zasu, -
Budi ko ptica sa sjevernih mora,
Stanovnik magle i ostrva leda,
Što pjeva žudno izmeđ lednih gora,
Ne pitajući da l je kogod gleda,
I da l je sluša; i sred mrtvog dola
Cjeloga vjeka zvonku pjesmu vije
I najzad umre - bez imalo bola
Što joj pjesmu nikad niko čuo nije

Pesma ženi


Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna
Moja reč u šumu; moj korak, i bludnja;
Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka -
Jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost; neka
Tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva;
U velikom bolu ljubav svoju metu,
Istina je samo što duša prosneva;
Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
Tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden;
Ti beše misao moja očarana;
Simbol svih taština porazan i leden.

A ti ne postojiš nit' si postojala;
Rođena u mojoj tišini i čami,
Na suncu mog srca ti si samo sjala:
Jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.

Molitva



Pomiluj, Svemoćni, nevine što ginu,
Tebi su pružene njine čiste ruke:
Za Tvoju su oni pali veličinu,
Na Tvoj znak prineli sve suze i muke.

Svaka beše za Te rana koja tišta,
A svaka reč eho Tvoga strašnog slova:
A sada ti kliču samo s gubilišta,
I sad su nam groblja veća od gradova.

Blagoslovi, Blagi, one što su pali
Pod nož krivokletca u podnožje krsta,
Ni veliki pretci nisu drugo znali
Tim putem u senci Tvog velikog prsta.

Blagoslovi, Dobri, njihov trag što sjaji,
Trubu mrtvih uvek punu Tvoga daha.
I na večnoj brazdi njinih koračaji,
Mač mrtvih pozlaćen zlatom tvog

Ave Serbia

Tvoje sunce nose sad na zastavama,
Ti živiš u besnom ponosu sinova;
Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,
I zore da zrače na putima snova.

Još si uz nas, sveta majko, koju muče;
Sve su tvoje munje, u mačeva sevu,
Sve u našoj krvi tvoje reke huče,
Svi vetri u našem osvetničkom gnevu.

Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina,
Udarac tvog srca u svemiru. Večna,
Tvoj je udes pisan na čelu tvog sina,
Na mač njegov reč ti strašna, neizrečna.

Mlekom svoje dojke nas si otrovala,
U bolu i slavi da budemo prvi;
Jer su dva blizanca što si na svet dala-
Mučenik i heroj, kap suze i krvi.

Ti si znak u nebu i svetlost u noći,
Kolevka i groblje, u odeći sunca;
Ti si gorki zavet stradanja i moći,
Jedini put koji vodi do vrhunca.

Mi smo tvoje trube pobede, i vali
Tvog ognjenog mora i sunčanih reka:
Mi smo, dobra majko, oni što su dali
Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka.

______________



Večnoj Srbiji

Čuvaj se, moj rode, svojih stranputica,
Jer put neizvestan uvek je put vražiji.
Ne boj se jastreba nego kukavica,
Ne boj se lažova nego njine laži.

Bog neka te spase tvojih spasilaca,
Na svakome uglu ima ih po jedan.
Prezri mudrost glupih i glupost mudraca!
Nož tvog izdajnika biće uvek žedan.

Kao grom ćeš naći svoga puta,
I kao nit zlatna probiti kroz stenu.
Zar hrabrost poltrona da ti snagu sputa,
I da nož zločinca prospe zadnju venu!

Kosovski vitezi prvi put su znali
Za vojsku ubica što će da ih srete:
Za gnusno junaštvo onih što su klali
U postelji starca, u kolevci dete.

Zastavu ideje u ruci podlaca!
Mesto mač što svetli, uvek nož što para!
Borca što se blatom mesto kopljem baca,
Junaka što pljačka i žreca što hara!

Zastavu u sramni zločin zamočenu;
Slobodu u senci tudjih bajoneta;
Otadžbinu celu u pljačci i plenu;
U krvavoj ruci gde je pričest sveta.

Prezri ljubav podlih i bratstvo ubica.
I reč verolomnih i čast klevetnika!
Nosi, rode slavni, taj mač bez korica -
Znamen krstonosca i Božjeg vojnika!

Da bi štit Ahilov bio slave veće,
Sam Bog Hefaistos ode za kovača!
I ti, rode srpski, znaj da nikad neće
Nož ubice stići dužinu tvog mača.

Znaj samo iz krvi heroja se radja
Zvezda putovodja za daleke pute...
Vetrom neba ide mučenička ladja,
Suze su nevinih do neba dignut

Akordi

Slušam u mirnoj ljubičastoj noći
Gde šušte zvezde; i meni se čini
Da često čujem u nemoj samoći
Pevanje sfera na toploj vedrini.
I čujem tiho u osami tako
Večiti šumor iz zemlje i svoda;
I slušam dugo, nemo i polako,
Te reči lišća i taj govor voda.
I ja razumem te glase što huje,
Taj jezik Bića i taj šapat stvari…
Često sve stane, još se samo čuje
Kucanje mog srca. No isti udari
Čuše se šumom, mirno zakucaše
Udar za udarom, iz stabla; i jasno
Kucnu iz crne rogozi i šaše -
Duž celog polja … Najzad, mnogoglasno,
Dole, pod zemljom! Negde u dubini
Jednakim ritmom, kao muklo zvono,
Ogromno srce začu se u tmini:
Udari mirno, tiho, monotono.

De profundis

Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema:
Što utehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrema.
Rastrzana tako među snom i javom,
Gledajući kako nepomično bdije
Taj Anđeo Stradanja nad tužnom ti glavom.
Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije
Ni sad ispijena ta čemerna čaša,
I svirepi otrov jedne ironije;
I da će nas večno strasna prošlost naša
U nemirne noći da trgne i seti,
Kao zveket lanca starog robijaša.
Surovi će dani doći i uzeti
Svaki po svoj deo od srca što bunca,
Što želi, što moli; a ti ćeš se peti;
Peti neprekidno, do kobnog vrhunca,
Golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete
Pružajući ruke i vapijuć: Sunca
I tako ti dani bez sreće i mete,
Odnoseć svoj deo stradanja i suza,
Kao gavrani će kraj nas da prolete,
I ne pokidavši ni jednu od uža
Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji,
Za nama i gleda na nas ko Meduza.
Hajdmo, o Muzo Amo milu ruku,
Mladosti moje to uzglavlje meko
Dugo nam ima do u tihu luku,
Ostrvo mira i sad je daleko.
Katarke stoje gordo na toj vodi
Što znači život... Mi hitamo žurno;
Nejasno nebo nad nama se svodi,
Pod nama more nemirno i burno.
I zaman hita naše slabo oko
Kule tog mora da pozna i spazi;
Istina mora da leži duboko -
Mi nad njom gremo po neznanoj stazi.
Pitanja naša šum nejasni sreta,
I žudnom duhu odgovara nije;
Gde je početak? Gde li čudna meta?
U neprovidnim maglama se krije.
Brod mnogi ovud minu s mnogo muke,
Istine blago tražeć u dubini;
I ne spaziše svetiljke iz luke -
A gle po vodi razvalina njini...
Ne s teškom kotvom ne srljaj duboko,
Ranjeno srce drukčije nam zbori
Niti u pustoš pustaj žudno oko,
Da te nespokoj za saznanjem mori.
Spokojan pogled po površju baci,
Sladosnog mira tu ćeš samo steći. -
O, Muzo, tuda samo trepte zraci,
I val se pjeni slatko žuboreći.
I snivaj samo Biće manje suza
I više svjetlih i spokojnih noci...
Svikni na odmor pod teretom uža
Istina jedna i sama će doći
Zovi se ljubav I nas samo pjevaj,
I našu mladost bezbrižno i tio:
U jednom srcu cio svemir ima,
U jednoj suzi ima život cio
Ne pitaj nikad: zvuke naših dana
Hoce li vjetri da raznesu šumom,
Ko bjeli behar sa procvalih grana,
Il cvjeće nekad nad našijem humom;
Il će da žive... Niti pitaj, mlada,
Da li se rodi odjek tvome glasu,
I da l ga naše gluho doba sada
Vjencima svojim il kamenjem zasu, -
Budi ko ptica sa sjevernih mora,
Stanovnik magle i ostrva leda,
Što pjeva žudno izmeđ lednih gora,
Ne pitajući da l je kogod gleda,
I da l je sluša; i sred mrtvog dola
Cjeloga vjeka zvonku pjesmu vije
I najzad umre - bez imalo bola
Što joj pjesmu nikad niko čuo nije

Pesma ženi


Ti si moj trenutak i moj sen
i sjajna moja reč u šumu
moj korak i bludnja
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.
Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.
Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.
A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.