Jovan Jovanović Zmaj

Jovan Jovanović Zmaj
1833.-1904.


Jovan Jovanović Zmaj, jedan od najvećih liričara srpskog romantizma,rođen je 24.11.1833. u Novom Sadu. Po zanimanju bio je lekar, a tokom celog svog života bavio se uređivanjem i izdavanjem književnih, političkih i dečjih časopisa. Naznačajnije Zmajeve zbirke pesama su „Đulići“ i „Đulići uveoci“, prva o sretnom porodičnom životu, a druga o bolu za najmilijima. Pored lirskih pesama, pisao je satirične i političke pesme, a prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. ovan Jovanović Zmaj je rođen u uglednoj građanskoj porodici. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Posle završene gimnazije upisao je studije prava u Pešti, a studirao još i u Pragu i Beču. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarem Miletićem i Đurom Jakšićem. Posle završenih studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik u novosadskom magistratu. Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Ružom Ličanin. Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža). Ipak, služba u magistratu nije mu odgovarala, pa ju je napustio i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i satirični list Komarac. Godine 1863. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj (igra rečima, pošto je 3. maj po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena. Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, pa se vratio u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija: umrla su mu deca, a potom i žena. Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci.
Umro je 13.06.1904. u Sremskoj Kamenici.

Kad se setim

Kad se setim, mila dušo,
Rumenila lica tvoga,
Tad ne pijem druga vina,
Nego samo crvenoga.

Al’ kada mi na um dođu,
Dođu tvoje crne oci,
Onda krčmar niš’ ne radi,
Samo crno vino toči.

A ja pijem, pevam, plačem
Od žalosti, od milina,
Pa kad pođem, ja posrnem
Od ljubavi i- od vina.

A s prozora tvoja majka
Gleda pa se osmehiva,-
Ne smejte se, draga gospo,
Tom je vaša ćerka kriva.

Ljubim li te

Ljubim li te… il’ me sanak vara,
Sto te udilj uza me dočara;
Ljubim li te… il’ me dusa vara
Sto se udilj s tobom razgovara;
Ljubim li te… il’ me bezum ganja,
Nemam vida, nemam osećanja;
Ljubim li te… il’ ljubavi nije-
Sto te grli, to su same zmije;
Ljubim li te… ili me i nema,
Ili tebe, – nas nijedno nema;
Ljubim li te… ili nema sveta,
Nema sunca, ni rose, ni cveta,
Već sve tmina sto je pako mesi,
A po tmini vitlaju se besi,
A međ njima prabesima spava-
Moju ljubav u snu izmišljava.

Oj, meseče

Oj, meseče, mnogo mi je krivo,
Dragu si mi u čelo celivo,
Ti u čelo, a sunce u lice,
Rujna zora obe jagodice,
Pa to većem i komšije znadu, -
Poljupci se sakriti ne dadu.

Pođem, klecam

Pođem, klecam, idem, zastajavam,
Šetalicu satu zadržavam,
Jurim, bežim, ka’ očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
“Ne, ne sme umreti!”

Vičem Bogu: Ona je još mlada!
Vičem pravdi: Ona se još nada!
Anđelima: Vi joj srca znate!
Vičem zemlji: Ona nije za te!
Ni otuda nema mi odjeka…
Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?…
Idem, stanem, ka’ očajnik kleti,
Opet zborim reči bez pameti:
“Ne sme nam umreti!”

Idem, stanem, pa mi klone glava
Nad kolevkom gde nam čedo spava.
Čedo s’ budi, pa me gleda nemo;
Gledamo se, pa se zaplačemo;
Pa i njemu, ka’ očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
“Ne sme nam umreti!”

Pesmo moja

Pesmo moja, zakiti se cvetom,
pesmo moja, zamiriši svetom;
još sva srca ohladnela nisu, -
poznaće te, pesmo, po mirisu!

Poznaće te da si čedo milja,
da ti ljubav majka i dadilja.
Da si rada pevati o slasti,
razumeće što ne umeš kaz’ti.

Pesmo moja, već si na poletu,
pozdravi mi sve na ovom svetu,
pozdravi mi slavlje i golube,
i sva srca što se silno ljube.

Oj, ljubavi

Oj, ljubavi, vidovita vilo,
Il’ me varaš, il’ je tako bilo!…
- Čuj me, lane, moje milo cveće,
Jer mi drugi verovati neće.
U daljini, maglovitoj tmini,
Starih doba u mutnom oblaku,
Davnih leta pepeljastom zraku-
U davnini, tako mi se čini,
Živeli smo i nas dvoje,
Srce moje, srce tvoje
Jedno drugo volelo je.
Da li se i tebi isto tako seca
Kako j’ naša ljubav rasla sve to veća,
A sa njome tuga, sećaš li se, je li?-
Jer se nikad nismo zagrliti smeli,
Već smo čežnju tu, ljubav našu svu
I u grob poneli.
A grobove naše rastavila j’ zloba.
Oh, ta ja se sećam i mog crnog groba,
Gde sam duge noći, kroz vekove duge,
U pepelu čuvo žeravicu tuge,
Žeravicu bola, ovo srce malo,
Dok se nije samom bogu dodijalo,
Pa nas dvoje diže, sastavi nas bliže,
Da ogrije hladni svet
Plamom našeg zara,
Da pokaže kakva je
Bila ljubav stara.

Kaži mi, kaži

Kaži mi, kaži,
Kako da te zovem;
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam, -
Hoću li reći:
“Diko”, ili “snago”,
Ili ću “lane”,
Ili “moje blago”;
Hoću li “dušo”,
Ili “moje drago” -
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam!
Sve su to mila
Imena i lepa
Kojima Srbin
Svome zlatu tepa;
Al’ ja bih proveo
Čitav jedan vek,
Tražeći lepše,
Dičnije i slađe,
Milije ime,
Što još ne ču svet,
Da njim nazovem
Moj rumeni cvet.

Jovan Jovanovic' Zmaj
Ciganin hvali svoga konja

Gledash, je li, moga konja,
Gospodaru stari?
Ne znash je li konj il' ptica
Lastavica?
Skidaj naochari —
Ne mozhesh se nagledati,
Vec' hajde pazari!
Ti josh pitash za Putalja
Da li valja!
Nemaj brige!
Da ne valja, ne bi bio
On kod Cige,
Ne mozhesh ga u carevoj
Nac'i shtali —
Samo Ciga shto ne ume
Da ga hvali.

Da ga pospe suvim zlatom
Ko ne shtedi,
Josh i onda jedan dukat
Vishe vredi.

Ako imash, jede seno,
zob i slamu,
Ako nemash, on ne ishte,
Ne treba mu.
Nemoj da mu gledash zube,
Moj golube,
Ni ja mu ih nisam gledo,
Nemoj ni ti —
Taj ne mozhe ostariti.
— Shto ga duzhe terash, kume,
Sve je mladji,
Pa de sad mu
Para nadji!

A shto pitash: hoc'e l' moc'i
Kakav jendek da preskochi,
Jendek, jendek — kakav jendek!
Taj se nije josh rodio
Koj' on nije preskochio —
Preskochi ga tako lako
Kao da je pile neko,
I to uzduzh, ne popreko.

Ja ga jashem bez sedla —
Sedlasta mu ledja.
— Za pasosh ga ne pitaj,
Jer — to njega vredja.

Idi, kume, idi, idi —
Josh me pitash: kako vidi?
To je da se pripoveda:
Vidi ostrag ko i spreda,
Vidi noc'u ko na danu,
A na danu ko u noc'i —
Takve su mu ochi.

A shto pitash, moj prijane,
Ima l' mane —
pa zato ga i prodajem,
Moj prijane,
Jerbo nema mane —
Takvi konji nisu za nas,
za Cigane.

A brzina kakva mu je?
Malko j' brzhi od oluje.
Sad c'esh chuti,
Kazac'u ti:
Jednom sam se iz Erduta
Vrac'o s puta.
Mada nas je pljusak vijo,
On se nije umorio.
Munja sevne, a on rzhe —
Pljusak brzo, a on brzhe;
Pljusak pishman na mog hata,
Pa ga hvata,
A Putalj ga preko gleda,
Pa se ne da.
Pljusak leti da polije —
Tek shto nije!
Kad stigosmo pod shatora,
U ciganski dvorac lep,
Na mom konju sve je suvo,
Pokiso mu samo
— Rep.