Црква Пресвете Богородице Љевиске у Призрену

Богородица Љевишка Катедрала је главни званични епархијски црква у Призрену православни Србин епископи и сматра се православни Срби као понос краљевски град Призрен. Након рата на Косову 1998-1999 Саборне цркве остаје закључана под заштитом немачких војника. Косовски Албанци су направили много аттептс да оскрнаве ово свето место, а једном приликом је тек захваљујући немачке трупе, које су потпуно уништење ове средњевековне катедрале експлозивом био је спречен. Са својом архитектуром и узвишене фреско уметност остаје живи сведок вековне српске православне присуство у граду Призрену.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Понос Српске православне цркве у Призрену - Богородица Љевишка Катедрала

У цркви Пресвете Богородице се налази у старом делу Призрена. Остаци старије цркве зграде су под темељима ове цркве. Најстарији је тробродна базилика са три апсиде и мењају две вестибиле. Ова зграда је имала одлике византијске архитектуре покрајинске. Претпоставља се да је бискупије помиње у повељи од византијског цара Василија ИИ у 1018, био је смештен у цркви (манастиру). Првобитна црква је срушена крајем 12. века, када је Стефан Немања је окупирала Призрену. Као што је Стефан Првовенчани је приложен овој области да се српској држави у 1214, бивши Рашко-призренске епархије била укључена на територији Српске цркве када је стекла независност 1219. То је када је стара црква је делимично обновљена, а зидови су украшени сликама са натписима на старословенски. црква Пресвете Богородице је темељно обновљена по налогу краља Милутина у 1306-1307. Дакле, Садашња црква је задужбина краља Милутина. Обнова је била под надзором Призрену епископи Дамјан и Сава, и спроведен од стране занатлија и градитеља Никола и Астрапа, чија имена се могу видети у фреско натписима у припрати. Учитељ Никола је успео да прилагоди архитектонско састав нове цркве са старим. Тако је створена једна од најлепших српских средњовековних цркава, што није изграђена по другој цркви, али је представио оригинални архитектонски дизајн. Он представља комбинацију оригиналних тробродне базилике, и Милутин је пет купола у облику крста цркве са спољним предворје и два звоника на нивоу изнад. Само бочне зидове и остали из старе базилике. Централна купола лежи на четири стуба, док су мале куполе су дијагонално постављене на самом угловима. Јужне стране простор је покривен са плафона у облику крста, а на северу један покривен са четврт-дневнике. Спољни тријем, који је првобитно у потпуности отворена у приземљу, покривен је у облику крста свод таванице. Црква је грађена од слојева наизменично од цигле и кречњака. Површина фасаде је жива са двоструким и троструким прозорима и нишама. Разни керамика-пластични елементи се користе за украшавање фасаде. два слоја фресака су сачувани у цркви, али су тешко оштећене, када је црква претворена у џамију. Само три фреско сликарства с почетка 13. века очувани су: за заваривање у кана, Исцељење слепог и Пресвете Богородице са Христом Гардијан. Ове слике су блиске дела из Цомнене периода. Други слој слике, који датира из времена краља Милутина, између 1307 и 1313, највише је откривена у току рада у ресторативне 1950-1952, када је од гипса који је примењен када је црква претворена у џамију је уклоњен слојева . Ове слике су осликали познати уметници Михаило Астрапа са својом компаније. Сцене Великог празника, Христовог страст, чуда и причама, као и појединачне слике хришћанског светитеља су доминантни у наосу. Мале светитеља, обучена у савременим хаљина византијских и српских ноблевомен приказани су у централном делу цркве, на први пар стубова. Успења Пресвете Богородице приказана је на западном зиду, док је Тајној вечери, за прање ногу, и суђење Христа су на јужном зиду. Све слике су сликане прилично живо и у покрету. Фрагменти сцена: Литургија, Причешће ученика и монументалне Богородице у молитви су очуване у олтарском апсидом. Циклус представљања сцене из живота Светог Николе се налази на југу наосу. Јединствени низ српских историјских портрета је у предворје. Биста Стефана Немање представљена као Симеон монах је осликана изнад портала, краљева Стефана Првовенчаног и Милутин су на своје право, док је Свети Сава, који је насликао као архијереја, представљен је на његовој левој страни. Слика ђакона је поред њега. Портрет краља Милутина, ктитор, прелази у природној величини, осликана је супротно композиције на црвеној позадини са дугом, глориинг натпис. Слика је краља Уроша, што је прилично оштећена, служи као његов контра-део, док је Исус Христос је представљен изнад њих у акту благослов. Зидови спољни тријем су илустроване са сценама које описују Судњи дан и крштења. Слике архијереја, међу којима постоји велики број епископа у Призрену, се може видети овде. Капела на југоистоку садржи илустрације у погледу подизања Светог Николе, сцене из живота Светог Ђорђа у капели на северу, док Светог Димитрија "живот је представљен на југу капели. Иконографска сложена тема ових фресака су знатно другачији од радова у српским црквама 13. века. Појава нове фреске слике, стварање и чуда, појава великог броја фигура у сценама, као и изглед симболичког језика алегоријски, оличена и метафоричка значења представља новину која ће обележити ренесансе Пелеологуес. Износи у фрескама су софистицираних израза и позитивне моделирање.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Катедра за Светог Виргинл са источне стране

Богородице Љевишке
детаљну студију

Ц РОМ византијског времена, црквена организација задржао епископата у Призрену и Катедрала у Љевишка, данашња густо насељеном граду прешао поред реке Бистрице. Стари центар је обновљен у време, али само за потребе новог епарцхицал администрације. Његов изглед је био радикално промењен тек касније, на почетку 14. века. Широка, тхрееаислед црква са спољним тростране апсиде и припрате отворена према унутрашњости цркве је осветљена прозора изнад бочних Навес, а археолошка истраживања су показала да су западне Фа, Цаде је трем са ниским бочним просторима сличне онима дуж припрате. Тешко је утврдити датум када је базилика подигнута Упркос многим аналоган примерима у архитектури источне хришћанског света, јер је припадао типу много раније византијске традиционалних структура као што је преовладао чак и након поновног естаблисхемент цара ауторитет у овим регионима. Број мермера фрагменте из ниског олтара екран типично 6. века сведоче, као Хвосно, на постојање ранијих хришћански храм у овом локалитету. У 1 л века црква је, без сумње, седиште у Призрену епископа, као наведено у документу Василија ИИ, у којој он потврђује права и дефинише обим Охридске епархије. Са своје стране, оскудни фрагменти али вредан барељеф орнамената исклесан у зидовима су касније саграђена, такође потврђује својим пластичност и стил који припадају истом периоду.

Нема индиција да је после 1219 Катедрала, као део Српске архиепископије, мења његов изглед на било који суштински начин. Конзервација ископавања је указала да само црква је латерални пролазима претходно покривене дрвене конструкције - онда су под једним кровом.

Црква Богородице Љевишка, с друге стране, је убрзо унапређен са новим зид слика, али преостали фрагменти изложена када се обнови рад уклонио спољне слојеве, открио тек мали део некада елаборат фресака. Прилично добро очуване приказ Исцељење слепих и слику Спаситеља са свадбе у Кани, били су део Христовог чуда, насликаном на западном зиду који раздвојене централном броду из јужног пролаза. Поред тога, ретка иконографском слика Богородице са дететом носи епитет "Провајдер" и Холдинг хлеб корпа је открила иза стуба.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Богородица Љевиска Катедрала - Призрен
Представлени овде цхеерефул, поједностављених облика и обојена у светле боје, и тиме показали да су већ преселили далеко од експресивности покојног Цомненан период који је трајао дуже у неким областима византијског стилског круга. Ипак, неке од карактеристика светих "и дрхтање наборе на драперије указују да постоји и даље зивјело претезно трајну традицију Великог, универзални стил који је постепено претворен у различите начине који су довели до налаз оштрина линеарног потезима четкице и ублажавање драматичне тензије описа.

Посебности старијих фарбање Љевиша нису усамљена појава у Србија. Они су сличне фрескама у паракклесион Светог Николе црква у Студеници, а у диаконикон главне цркве манастира Мораче. Стога може бити разумно тврдили да су дело мајстора-градитеља припадају истој радионици која је била активна у другој четвртини 13. века.

У Призрену владика Сава - касније архиепископа Саве ИИИ - настојао да поврати свој Саборне цркве у 14. веку. Стари базилика је више не користи значајно, у физичком смислу, осим за доњим деловима зидова и унутрашњости пристаништа; свој просторни план екстеријера и због тога стекли потпуно другачији изглед. Овај пут, Рашка традиција је био напуштен са куполом једнобродна црква, хор трансептом и паракклесиа. Широка централни наос некадашње катедрале је подељен двоструки ред стубова формирају крст у квадрат у стилу византијске архитектуре. Овај појам је предложио сложенији ентеријер лакше види са спољне стране: гране централне и попречних кораб су виши од осталих делова грађевине, док је купола саграђена на њиховом пресеку на квадратне основе. Контра-баланс до куполе је постигнуто много мање од четири купола постављена према крајевима.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Фр. Немачки - игуман манастира Светог Архангела
Послуживање на Богородица Љевишка Катедрала, март 2002

Спретно прилагођава доње делове катедрале, искусни Буилдер формирали врсту деамбулаториум из латералних пролазима и припрате, као што су били познати у урбане и манастирски византијске градитељи у различитим облицима. Нови ентитет, дакле, представља специфичан, у суштини пет Једнобродна грађевина са пет купола и крст у свом централном делу. Ова структура, задржавајући димензије старе базилике, резултирао у Истезање, за необичне архитектуре овог типа са додацима куполе на удаљености од централне један. Њена унутрашњост подељена стубовима на број сегмената стиче узбудљив ритам, увећана за мистериозне игра сенки и дубине које проистичу из штуре извора светлости. Изузетног интереса је припрати са отвореном приземљу, такође, лежи на темељима старе портик, а на спрату су два затворена области паракклесион са звоником подигнута. Постоје бројни примери у катедралама Рашке школе спољних нартхекес додата са једном или две бочне куле, или фронтално, али у Призрену овим просторима изграђени су у исто време и чине саставни структуре. Звоник се са великим лучним пролаз у приземљу и два велика светла муллионед прозор на горњем нивоу се појављује кроз тело припрата да расте, са својим бесплатне горњем делу, високо изнад куполе цркве. Отвори на свим странама, тако да је цео град могао да чујем звона цркве-, његов лаган изградње и транспарентност, као и чврст загрљај пропорције церемонијалну западној страни комплекса. Данас, међутим, као и толико других монументалних фасада је заклоњен од стране мреже уским улицама густо насељених кварталу "на Љевишка", јер овај део града је био познат у средњем веку.

Разноврсност изградње елемената се користе у обнови призренске катедрале може лако да буде наведено у њеној унутрашњости лукова адекватно након природу расположивог простора. Али прави богатство облика и архитектонских текстура је најочигледније у ФАЦ, блокаде, до тада непознате у српској архитектури. У складу са византијским зграде методе, фактор, Аде је направљена од блокова топле напрегнут сиге циглама различитих облика и нијанси и широка вајарска копче, укупно креирање богатих површина и топла боја мјешавине. Фа, Цаде је сама по себи веома разноврсна са својим отвори, лунеттес и арцхиволтс, плитке пилластерс и ниша. Неки од њих, а посебно елементи лукова, су направљене искључиво од цигле у разноликог секвенце и без мотива, без редовног понављања, у распону од декоративно одлаже елемената за серију делицатесурфацес осим у центру, где представник небеских сила, шест крилима Серафима, блокира улазак злих сила, а подсећајући приближавања верник који мора да се његово срце чисто. Као део сликани украс, то је обично преноси архангела Михаила са својим унсхеатхед мач и истакне свитак недвосмислено упозорења. Лоза и цветни узорак који је био око за неко време у романичком традиција је да се касније наћи на храмове и, нарочито у Дечанима који је украшен од стране мајстора-зидара из јадранске обале.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Чувена фреска Христа - Покровитељ Призрен
Црква Богородице Љевиске
Ти весници нових идеја и градитељи храмова у раним Србија, су углавном остао непознат за нас. Међутим, име талентованог мајстора Призренске катедрале био је неочекивано снимљена. Као што је обичај, неколико година након завршетка објекта, унутрашњост ће бити осликана. Слика је укључивала лукова и стране портика пред којима је комешање града живота никада није престао током целог дана, чак и у средњем веку. Овај отворени простор је веза између цркве и живот ван ње, где домаћих и страних трговаца, емисари и курири, војници, трговци и путници пролазили поред, али највише од свих сиромашних од близу и далеко је дошао у цркву за милостињу. Међу Србима, као у Византији и на Западу, монастерес дао храну сиромашнима и свима који су дошли на своје капије. На неким данима људи који су дошли су понуђени вино, и у посебним приликама и новац. Први изобразитељна Хиландара и Студенице манастири у раном 13. веку по узору на Устав чувеног Цариграду манастир Богородице Евергетис прописивао добротворне дужности братстава. Ове инструкције нашао место у средини следећег века у строгој одредби прогласио за цара Душана законик који је изјавио: "... и у црквама, сиромашне су да се храни као оснивач одлучује, али ако митрополита или епископа игуман или то не учини, он треба да буде лишен његовог ранга. " Баш као што је зид близу улаза у манастирима су уписани са Повељом оснивача потврђује њихове привилегије и особине, па тако у припрати Богородице Љевишка постоји запис о томе колико је помоћи да се дистрибуира за сиромашне. Ове речи су уписане на лучним површини улазу у фреско техници и били су свакако извод из Лост дела издаје краља Милутина, који је само делимично сачуван овде и који одредио да у сваком тренутку лети и зими, храна и пиће и соли је требало да се постави "на порталу." Занимљиво, ово би садржана изјава у смислу да исту количину хране добио је мајстор-градитељима Никола и Астрапас који "саградио цркву и осликао његове унутрашњости."

Нема индикација о пореклу градитеља "Након овог помињање њихових имена. У српској натпис име Астрапас дато по имену Николе може да се односи на човека из Грчке, где архитектуре овог стила је неговао. Примећено је, међутим, да Астрапас се појављује у другом степену као име мајстора-градитељ, који са својом браћом Ђорђе и Доброслав две деценије касније, спомиње се у делу дат манастиру Дечани. Николе очигледно радили за краља Милутина, али не треба брзоплето закључити да се ово односи на једно те исто лице. Многе занатлије сазвана да подигне краљева је храм, то је могуће да два различита Мушкарци су имали исти, заједнички, име Николе. Такође је од интереса напоменути да у Дечанима Никола није био мајстор-градитељ, већ само помоћник своме брату који је имао титулу мастер. Значајно питање је, међутим, да ли особа са искуством стекли локално у 13. веку - име брата, Доброслава, открива Никола српског порекла - могао тако одличан зналац потпуно различитих представа и посебних техника које карактерише архитектура северним регионима царства. Познати изглед западног тлоцрт звоником изнад портала, шарене фасаде и бројне друге функције могу се наћи, на пример, у близини Оморпхокклесиа Касторија, дефинитивно постојећи остатак праксе Епироте радионица.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Звање магистра-градитељ Астрапас, један од сликара цркве Богородица Љевишка је био, са својим асистентом, како је рекао, веома добро позната. Његово име се појављује у напомену коју је написао Мајкл уметника који су у 1294-5 сликао фреске у цркви Пресвете Богородице Периблептос во Охрид и наговестио велике промене у сликарству у новом духу. Откриће његово име испод стари слојеви чађи убрзо је дао повод за спорове који нису решени ни данас. Основна дилема је да ли се тумачи имена Михаила и Астрапас као да се односи на две одвојене особе, или да само онај који се појавио прво у Охриду са презименом, а касније у Призрену без њега. Изгледа природно да се у документу заређење дужности Љевишка Цркве у вези града сиромашне, мајстор-градитељ био је споменут само име чувене породице којој је припадао.

Од самог извод очувана, мада је уписан у фреско-технику, евидентно је да је рад на изградњи и сликарство је већ завршен. У исто време, језик натпис, као у другима, указује на то да је Астрапас локалних уметника у свом тиму, или у супротном да се баве људи од слова за те потребе који су добро верзиран у српској цркви и књижевности у стању да прате са фрескама одговарајуће наводнике.

Унутрашњост цркве Богородице, с друге стране, тражи се од занатлије који треба да обезбеде и природу декоративни елементи испуњавају све захтеве верских обреда и све софистицираније разумевање зидног сликарства и његове улоге. Елаборат простора након што је раније била реконструисана зграда није била погодна за приказивање одређених сцена повезана са функцијама појединим њиховим деловима. Многе фреске су уништене током наредних векова турске окупације, када је црква била претворена у џамију, а зидови покривени са преко малтер и креч слакед, чиме маскирање својих хришћанских садржаја. Ипак, низ циклуса открива своје, мање или више очуване сцене, док је положај од главних тема може да се открије преостале фрагменте.

У подухват огромном задатак сликарства фресака неколико година након црква је подигнута вероватно од 1310 до 1313 - Тхессалониан сликар имао прилику у Призрену катедрали демонстрира своје изузетне ерудиције и искуства стечена током година живе трансформација византијске пиктуралних Арт. Свакако Краљ Милутин је био добро обавештен о изврсности уметника коме је поверио декорација његове задужбине кроз Његовог Краљевског суда у Солуну, где је повремено боравио. У том би се након дугогодишње традиције везе између Срба и Солун, други по величини град Византијског царства, где је Свети Сава боравио док путујете на Атос, где се састао са црквени великодостојници и пустио уметничка дела за потребе цркве у Србија и на планини. Атос.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Игуман Герман са своја два искушеника у Борородица Љевишке

Полазећи од иницијалног концепта цркве као стан Божји на земљи, градитељима постављени Христа Пантократора у главној куполи и Христовом четири слике у суседној оне - прво у свом уобичајеном погледу, а затим као Велика архијереја, затим Старца , а затим као Емануел. Пророке који наговестио долазак Спаситеља су постављене у добоша између прозора, на пандантифи, а испод њих, јеванђелиста као сведоци на његов живот и дела. У олтарском простору, у калоте, а на доњој површини, постоји широка сцена Вазнесења. Секвенца се завршава на источној страни са Пресвете Богородице и Службе архијереја у апсиди је Причешће апостола са стране и ред Светих Отаца.

Мало је остало великих празника, обично се налази на највишем површинама, као и испод њих у Нагс, са бочних кракова крста и на субдомицал подручју, где видимо Исцељење Дела Христа следи своје патње, и догађаје везане за васкрсење и његов други долазак. Последња сцена илуструје изводима из јеванђеља чита, како би на Јутрење између Васкрса и Духова.

Ове сцене, иако је шири за укључивање појединих циклуса раније сликао у припрати, придржавао прилично добро традицију прошлог века. Штавише, прича о животу Христове - његова учења, активности, страдања, васкрсења и поновио манифестација, сви окупљени у централном простору - био је приказан на вернике у свим његовим сегментима и поруке. Парохијана могао наћи и утеху и охрабрење у катедрали. У прошлом веку, дете Христу у крилу мајке и са хлебом-корпе су већ означени као провајдер, а на фресци датира из времена краља Милутина његова велика слика носио епитет Призрен Провајдера. У све отворене главна црква у граду, његови становници су видели у светим сликама, не само узвишених примера хришћанског мученика, али и светитеља кога су поштовали из личних разлога. Међу њима свети лекари су добили посебно место као народ често им се обратио за помоћ.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Велики Ктитор Љевиска - српски краљ Милутин, 13 процената.
Додатни простор на располагању за слике након реконструкције није нужно резултат у већем броју предмета третирају, јер наративне тенденције у уметности довеле су до експанзије броја специфичних циклуса и њихове епизоде, дајући им сложенији ауру. У централном делу цркве Љевишка, сцене, иако мањег формата од претходних, још није имају карактер развијених композиција. Упркос променама у коришћењу простора, они су задржали једноставност основне шеме, посебну монументалност обележавања старије слике.

То је у истом духу који видимо на површини од Гроинед сводова и бочним странама јужног спољног пролаза, живот Светог Николе у коме је ова посебна капела је посвећена. Морална теме обично краси просторије монашком су приказане на другом крају на спрату изнад унутрашње припрате, у цатецхумени доступни првенствено свештеници окупљени око архиепископа трон. Популарни средњовековног Прича краља Јоасапх и монах Варлаам илуструје причу о људском понос са дрвета, као симбол живота чији су корени гнавед од мишева. Ово је приказано на западној страни цркве. И док човек светло-срцем гутљаја меда, Пакао лежи у сачекајте да га са својим чељустима широм отворене. Слике дубоко поштован ратника Георгија и Димитрија на коњу су приказани на северној и јужној страни истом простору. На истоку је пророк Данило чији чврсту веру сачувати га од Ден лава је.

Фреске у припрати су различитих карактера и које су боље сачувани. Они углавном понављају сцене насликао раније у западном делу цркве у
припрате или у фрескама иза веранда. Али, унутрашњег садржаја и уметничког мод откривају дубоке промене. Темељна истрага слике тог времена, а посебно на Богородица Љевишка објаснио свој нови карактер и духовне слојеве је проистекла из.

Обично је наративни карактер сакралних тема у све сложенијим приказима који се користи индиректни језик који није увек лако следити. Неке манифестације одржане су представљени у симболи и њихово значење у алегорије што често захтевали теолошко образовање и књижевних од стране гледаоца. Ова врста језика, несхватљиво да невољницима очекујући помоћ у цркви врата, али интересантан и убедљив онима који настоје да проникну у оно што живописа тумачи, налази у спољашњој припрати истински ризницу на самом улазу у широком лук. Верници су на витким крилима женске фигуре позајмљене из серије класичне персонификације. Северни представља Дан са рхипидион у рукама, чији је сјај наговештава долазак Новог завета, истина као што је проповедао Христос. На југу је персонификација је ноћни са угаси бакљу. Постоје компликовани композиција на сводовима отвореног трема. На северној страни је слика Христовог форбеарс, дрво Јишајева, у детаљан шаблон са малим бројкама испреплетени у вијоре витица. У супротном поље Страшни суд са Спаситеља лебди у светлу небеских лука, која обухвата бројне елементе богатог прича Христов други долазак. Више израженија него у претходним визијама овог догађаја овде, такође, уметник користи бројке из класичне антике: Нуде женске фигуре која представља Земљу, а мушка фигура пакла, сви јашући чудовишта, имајући симболе у својим рукама.

Крштење, често приказани ван великих празника, је најбогатија представљање нови карактер уметности. Налази се у западном делу цркве и повезан са обред крштења или освећења воде. Ова тема је добио свечано место на централном своду испод звоника, и састоји се од серије кружно распоређени догађаја испричао без сепарације у јединствен пејзаж са реке Јордан препуним земљишта у првом плану. У циљу да прикажу ову богату причу, уметник побили његове елементе из различитих Јеванђеља као што је он користио разне изворе за своје друге теме.

Остале слике показују дубоке ерудиције и напор да се изрази сложене теолошке мисли. Делови преузети из широке колекције верских књижевност, а посебно поезију, који је у деликатним условима и метафоре прославили појава и личности у хришћанској историји од повратка у своје префигуратионс у Старом завету, да их тумаче на језику догме. У част Богородице у коме је црква била посвећена, химне "Пророци сте предвидео ..." је илустровано лукова, испод њеног представљања изнад улаза у цркву. Стари завет бројке шест на свакој страни, поставите показивач на објекте своје визије: Дејвид видимо Богородице као храм, храм Соломона као са седам колона, Данијел као планина и Јакова, као мердевине, и слично. Било је тешко да пренесе идеје и поетског исказа у слике тако да уметници су обраћање традиционалних речи античког света, њене симболе и алегорије која је наставила живот у Византији и да су поновљене у књижевности и уметности. Повезан са овим се такође приписује изрека да стари мудраци и пропхетрессес који су наводно прогноза долазак Месије. Добро образовани Тхессалониан сликара Астрапас у чијем граду младих сазнао дела древног филозофа, приказан на северној лук, као до оближњег пророка, Платон, Плутарх је Етхиопеан пророчице Сибулла и други. Све ове цифре потврђује омиљени идеју хармоније између Старог и Новог завета, уверење да су све велике личности и догађаје из хришћанске историје предвиђених догађаја који су им претходили. Да би се ови се додају слике борбе Јаковљеве са Анђео и Јакова сан у посебан сегмент под Дрво Џеси. Ретка илустрација прве стицхирион из другог канона Јована Дамаскина писане у славу Успења Богородице је такође заступљена овде.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Свети Симеон Немања оснивач династије Немањића, 13 процената. фреска
Као и другима, Рашко-призренске епархије се подсетио својих верника, у најнижем зони своје катедрале, сопствене прошлости и улогу унутар српске цркве. Шест локалних архијереја приказани су на северној страни западног зида, а такође и на југу где видимо Светог Саве наследнике на трон архиепископ из Арсенија до Јевстатије ИИ. Драгоцена фигура локалног епископа сачуване не само име, иако већина од њих су непознати, али и црте лица које такође извучени су у ранија црква. Српској цркви дигнитириес су доследно приказан у своје традиционалне православне вестементс са својим белим стицхарион са епитрацхилион, полиставрион и омофором. Од тог времена на, архиепископа су приказане у другим, више боја свечаном руху који је Српска црква је усвојила од Византије.

Портрети краља Милутина и других чланова династије Немањића преносе смисао раскошне одеће који су преовладавали локално у то време. Ови портрети покривају површину унутрашње припрате. Чак и раније, нарочито у последњим деценијама 13. века, Рашка владари изгледали да се облаче и начин живота у Цариграду царског двора. У том смислу, довољно је видети портрети краљева Драгутина (1276-1282) и Милутина (1282-1321) у саставу нешто раније оснивача "у катедрали Св Ацхиллеиос у граду Ариљу (1296) да бисте потврдили утисак доследан емулација одеће носили византијски цареви. Ова склоност је такође потврђено у налог занимљив писани од стране једног од најистакнутијих личности у Цариграду, писац Теодор Метоцхитес. Као судски повереник канцелар и Андроника ИИ, Метоцхитес отпутовао у Србија неколико пута у покушају да реше спорове који проистичу из српске освајања у северним регионима царства. Током преговора дириговао са српског краља коначно договорено је да ће Милутина Сре Симонида византијског цара млада ћерка, члан Дома Палаеологос. Овај брак се очекивало да побољша односе између Србија и Византије. Често цитиран одломак из једне од Метоцхитес "писма из палате цара Милутина речито описује Краља и преовлађује српском обичају:

Краљ сам био лепо обучени у драгуљима. О свом телу је имао бројне драгуљима драгог камења и бисера, колико може да се носи, а он веритабли светлуцале са златним орнаментима. Цела палата засија у силкен намештај и златне украсе. Укратко, све је уређен у новогрчки укуса и у складу са церемоније суда Царев.

Фигура краља-а Ктитор Љевишка у цркви Пресвете Богородице, у руху познати Метоцхитес, одговарао заиста формалне хаљине византијског цара: Милутин је приказан против снажна, дубока црвеној позадини, обучен у тамно диветесион са епиманиакис и лорос у златно-окер нијансе, покривена са полу-драгог камења и порубљен са дворедни бисера. На глави је носио круну типичан византијски врху стране Орфаносу и препендулиа, од којих висио привесци од бисера и других драгуље, држећи у рукама ознакама своје владавине - скиптар и Акакиа. Портрет импресиван је већи од осталих у е припрати и има дуг натпис именовању га као оснивач цркве, наводећи његови преци и наглашавајући да је био зет византијског цара. Овај портрет налази се на источном зиду поред улаза у Нагс. Поред њега на површину стоји други лик, вероватно краљица Симонида, док је на десној страни верници користи да би могли да видите приказима оца владара краља Уроша и његове мајке краљице Јелене, француску принцезу, који је и даље живе у то време (+ л314). Оба портрета су сада више није видљива. Међутим, портрети два краља, оснивач и његов отац, који се састоји идеолошки ентитет са јасном поруком да је њихова моћ потиче од Господа себе. Божанска ће се огледа у три четвртине дужине портрет Христа над улазом са рукама продужен према њима у знак благослова. Тхе приказ такође предлаже сукцесије царског достојанства владара, али је старији брат оснивача, краљ Драгутин је одсутан из ове групе, јер Милутин је заузео трон од свог брата тридесетак година пре тога. Ипак, као што је избор и распоред портрета указује да је сукоб између браће је завршен време мурала су сликане, у тренутку када Милутин је био у стању да потврди свој пуни легитимитет круну, по свој прилици у 1313.

Директно одраз тренутне политичке односе у земљи, припрата портрети такође изразио идеју светог порекла династије. Нагласио натпис поред краља Милутина (... Тхе Индепендент, божанске Хиртх и богобојажљиви Стефан Урош, краљ свих српских земаља ...), то је илустровано на супротној, западном зиду припрате : оснивач династије, светог Симеона Немање, са испруженим рукама указује на изабрани потомцима - на јужној страни стоји Свети Сава "који је обезбедио је да религија има аутокефалност, а на северу је његов наследник, краљ Стефан Првовенчани, а можда и будућег владара, Милутин је син Стефана Дечанског, обучена у одећи и носили, по узору на Византију, највишим званичницима у Србија. Испод њих на прилично високом соцле и на супротној зид као и постоје две двоглавим орловима, амблеми породице Палаеологос, близу родбине до српског краља.
[You must be registered and logged in to see this image.]
урци су конвертоване цркве у џамију и озбиљно оштећена
фреске
Простор улазило из отвореног трема је у потпуности посвећена владара, његови преци и члановима породице на начин који одражава дубоке промене у животу земље, његова политичка и заповести владара претензије. Он се није присутан као иу осталим задужбинама држи мали модел цркве, нудећи му да Христа или Богородице, нити је био у скромном ставу као што су били владари у Рашкој светињама 13. века, или у поворку преци на челу са оснивачем, Симеон Немања. Краљ је представљен за локално становништво и сви који долазе у овај отворени и заузети град у пуном сјају, уложено са напајањем као потомак свете династије од Христа. Шта год се може научити из византијске и српске изворе - биографије, хронике, повеље и натписи - био је живо испољио је нови облик приказивања владајуће породице и које је наговештај да је пут да се газе лежи у будућности својих млађих чланова .

Приказивање раније историјске личности су биле прилагођене новог духа преовладава у животу двора и цркве. Чак и Свети Сава - одвојено од групе глава Српске цркве и приказује у кругу породице - у краси раскошан вестементс и богато везени сакхос, а не заправо носи у његово време. Ова модернизација се такође може видети у хаљине од светих који су далеко од историјске стварности српског или византијског друштва тог времена. Људи из ране историје хришћанства, као што су СС-Константина и Јелене, свете личности царског порекла и остали све носе ношње византијском василевсу и суд достојанственици време када су фреске сликане пре него периоди којој је припадала. На исти начин, списи који се односе на раније периоде понекад ехо односа и појава које припадају времену када потичу.

Како других цркава које су први пут демолирана и затим поново да служи потребама исламске вероисповести, Љевишка Богородица сачувани само фрагменти од камена орнаментика из бивших времена. Ипак, било је дивљење за своје лепоте и за структурне још увек непокривени зид слике хришћана и муслимана подједнако. Један од другог, љубитељ поезије, а можда и сам песник, исклесан поред једне од слика први део куплет које ученик великог персијског песника Хафиза 'ока мога гнездо је лепоте своје. "

Богатство обредни предмети, пре свега иконе, стари намештај, свети судови и текстила највероватније датирају од катедрале до времена када грчког епископа, подређен архиепископа охридског, седео на престолу. У црквеној ризници је свакако побољшан у 13. веку, посебно када ранијих византијских грађевина је обновљена и солфеђо, цадес рефацед краља Милутина. Ми не знамо из које епохе "чудотворним Висаге Богородице Пречисте" помиње краљ Стефан Дечански у својој повељи да Богородица Љевишка (1326), у ствари датуме. Могуће је да она припада најраније историје цркве која је добила поклоне у касније време, посебно када су у Призрену епископа је била уздигнута на ранг митрополије у 1346.

У међувремену, на Косову и Метохији других светиња, чак и више Сплендид, које су подигнуте, фаворизује судбина, атест са својим амбијент и очувана колекција карактер краљевске задужбине доба.

Епархија раско-призренски