CITATI -odlomci iz knjiga,naši omiljeni...

First topic message reminder :

Bila je mjesečina, krhka i svilena, nišani na mezarlucima bjelasali su se toplo, između kuća ćućorila je razbijena moć, po sokacima i avlijama uznemireno se kretao mladi svijet, čuo se kikot, i daleka pjesma, i šapat, izgledalo je da u ovoj đurđevskoj noći kasaba cepti u groznici. I odjednom, bez ikakva razloga, osjetih da sam izdvojen iz svega ovoga. Neprimjetno se uvukao u mene strah, sve je počelo dobijati čudne razmjere, nisu to više bila poznata kretanja, ni poznati ljudi, ni poznata kasaba. Nisam ih nikad vidio ovakve, nisam znao da se svijet može toliko izobličiti za dan, za sat, za tren, kao da se uzbunila vilenjačka krv, i niko je utišati ne može. Vidio sam ih po dvoje, čuo po dvoje, bili su iza svih taraba, iza svih kapija, iza svih zidova, nisu se smijali kao drugih dana, ni gledali, ni razgovarali, glasovi su im prigušeni, teški, vrisak se probija kao munja u ovoj oluji što prijeti, vazduh je natopljen grijehom, noć ga je puna, poletjeće noćas vještice s kikotom iznad krovova polivenih mlijekom mjesečine, i niko neće ostati razuman, buknuće ljudi strašću i bijesom, ludošću i željom da se upropaste, odjednom, svi, kuda ću ja? Trebalo bi se moliti, tražiti milost od Boga za sve griješne, ili kaznu, da ih urazumi. Obuzimala me srdžba, kao groznica, kao nastup. Zar ništa ne pomaže sve što činimo? Je li riječ božja koju propovijedamo mutava i glinena, ili je uho njihovo gluho za nju? Je li prava vjera u njima toliko slaba da se ruši kao trula ograda pred krdom divljih strasti?

Derviš i smrt
Meša Selimović

Čovek rodjen u Veneciji od siromašnih roditelja, bez bogatstva i bez ijedne od onih titula koje u gradovima odvajaju znamenite porodice od običnog naroda, ali obrazovan po milosti božijoj, po običajima onih koji su predodredjeni za nešto sasvim drugo nego što su poslovi kojima se bavi prost svet, imao je nesreću da u dvadeset i sedmoj godini padne u nemilost vlasti; a u dvadeset i osmoj imao je sreću da pobegne iz svetih ruku pravde čiju kaznu nije drage volje podnosio. Srećan je grešnik koji na miru može istrpeti zasluženu kaznu i njen kraj čekati strpljivo, pomiren sa sudbinom; nesrećan je onaj drugi koji, pošto je zgrešio, nema hrabrosti da plati za svoju krivicu i poništi je, istrpevši svoju kaznu do kraja. Taj Venecijanac nije bio trpeljiva osoba. Pobegao je, uprkos tome što je predvideo da se tim bekstvom izlaže opasnosti da izgubi život, sa kojim bez slobode ne bi znao šta da radi. A možda i nije toliko razmišljao, nego je pobegao slušajući samo, kao što čine najbednije životinje, puki glas prirode. Da je ta vlast, od čije kazne je pobegao tako htela, zacelo bi ga uhapsila još na putu, ali se ona nije potrudila da to učini i pustila ga je, tako da je neoprezni mladić iskusio kako se iz želje za slobodom, čovek često izlaže mnogo surovijim zgodama i nezgodama nego što je prolazno ropstvo. Zatvorenik koji beži, kod onoga koji ga je osudio nikada ne izaziva bes, nego sažaljenje, zato što, onako slep, svojim bekstvom pojačava svoje muke, odriče se dobra koje predstavlja povratak u otadžbinu i ostaje zločinac, kao što je to i bio i pre nego što je počeo da ispašta zbog svog zločina.

Djakomo Kazanova - "Dvoboj"

Ruke. Kako samo izgledaju te mase ljudskih ruku što se miču po gradskim ulicama? Te ljudske ruke kolju, puštaju krv drugim životinjama, stvaraju strojeve, bodu iglama, drže usijane pegle, svjetiljke, zastave, britve, instrumente, ljudi ih pronose ulicama i ne znaju što bi s njima? Skidaju suknene šešire, mašu palicama, nose u rukama predmete, cigarete, knjige, jedna ruka drži drugu ruku u magnetizmu tjelesnog dodira, tople su ruke ljudske, znoje se, krastave su, ranjene, okupane, nafarbane, njišu se u mrtvim njihajima, prate kretnju ljudskog gibanja kao mesnati uresi u jednoličnim amplitudama, i tako se miču ljudske ruke po ulicama zajedno s ljudima, po tom dugotrajnom i jalovom ljudskom putu, koji teče i koji navire izmedju zidova gradskih kao voda.
A ljudi vuku sobom svoje ruke, svoje dugove, svoje gnjile zube i brige, i žene, i djecu, i umorne noge, i nezdravo, žalosno tijelo, i tako se miču u bokovima i u zglobovima, otvaraju usta, govore, viču, a gdjegdje javlja se na usnama ljudski smijeh.

Povratak Filipa Latinovića, Miroslav Krleža

Od mojih prvih djačkih ljubavi, ostao sam stidljivo, beznadežno i nesrećno zaljubljen u žene: svaka žena koju sam voleo izgledala mi je suviše dobra za mene, gotovo nedostižna. Kao mlad nisam flertovao, nisam nikada imao male ljubavne avanture, i za sve vreme svog drugog braka, u kome sam bio duboko nezadovoljan, voleo sam žene, čeznuo za njima i izbegavao ih.

Sada, kad počinjem da starim, žene su svuda oko mene iako ih nisam tražio. Čak je i moja večita stidljivost nestala. Ruke nalaze moju ruku, usne se priljubljuju uz moje. U mom uskovitlanom i pomalo napornom ljubavnom životu, u mirisu njihove kose, kože, pudera i parfema ja osećam da neko u meni zna čemu sve to vodi. Zna da će mi i ovo biti oduzeto, da ovaj pehar mora da se isprazni i da se ponovo do vrha napuni, do mučnine; da ova najskrivenija žudnja mora da se utoli i da umre, da ću iz ovog davno priželjkivanog raja uskoro morati da odem, svestan da je i on bio samo obična krčma iz koje ću pobeći trom i bez sećanja.

Tako je oduvek bilo sa svim onim za čim sam žudeo: tek kada bih osetio da se moja želja umara i lagano gasi, nedostupni i željeni plod bi mi iznenada padao u krilo, ali i on je bio samo jedna jabuka kao i sve ostale: čovek je poželi i pojede i njena draž i čarolija nestanu. To je moja sudbina. Nekada sam čeznuo za slobodom i taj pehar sam već ispio, želeo sam da budem sam, kao što sam želeo slavu i blagostanje, ali samo da bih se zasitio i da bi me probudila nova žedj, drugačija, uvek drugačija. Kad se samo setim kako sam kao mlad poštovao brak i decu, toliko da sam se jedva usudjivao da ih poželim za sebe; imao sam i ženu i decu, moju dragu decu koju sam nežno voleo – a šta mi je od svega ostalo! I slava je iznenada došla i brzo me zasitila, bila je tako glupa i dosadna! Jedno vreme sam želeo da imam samo jednostavan i bezbrižan život bez profesionalnih obaveza, bez slave, jednu kućicu u selu samo za sebe – i to sam dobio; imao sam novac, napravio sam ljupku malu kuću i zasadio lep vrt – jednog dana ponovo je sve postalo beznačajno i pretvorilo se u prah! Kao što sam u mladosti žarko priželjkivao velika putovanja – Rim, Sicilija, Španija, Japan – i to je došlo, i to je postalo moje, mogao sam da putujem i putovao sam vozom i brodom u mnoge daleke zemlje, obišao sam svet i vratio se, i taj plod sam okusio i više nije imao onu draž!

To isto mi se sada dešava sa ženama. Nekada daleke, dugo željene i nedostupne, sada su moje. Bog zna šta ih je privuklo! Milujem njihovu kosu, uzdrhtale nežne grudi, i s čudjenjem držim u ruci rajski plod koji me mamio i koji sam zagrizao. Ukusan je, sladak i zreo, nema šta da mu zamerim – samo što zasiti, brzo zasiti i već slutim da ću ga ubrzo odbaciti. Često sam se pitao šta to moji prijatelji vide u meni, šta žene nalaze u meni, jer im nisam odan – ali u suštini sam znao i znam šta ih privlači i šta je to što mi još uvek daje izvesnu moć nad ljudima. Oni osećaju u meni ono što život čini neobičnim i burnim, naslućuju impulse i osećanja koja su promenljiva ali snažna, osećaju moju čežnju, vatrenu i neukrotivu, koja me uvek vodi ka nečem novom. Taj impuls i ta žedj pomažu mi da prodjem kroz sva kraljevstva realnog sveta, da ih iscrpim i učinim irealnim, i da, izgarajući i nadvisujući ih, pobegnem u bezimeno i nepoznato.

Bilo je kasno kada sam se te prolećne noći popeo na brdo i vratio kući; kiša je tiho pevušila u dudovom lišću, pod mantilom se uz mene pripijala mala smedjokosa žena dok smo se opraštali. Kada je sa mojih grozničavih usana ispila poslednji poljubac pred svojom seoskom kućom, videh kako se na kišovitom nebu pomaljaju plavetnila i zvezde. Jedna od njih je bila moja srećna zvezda, Jupiter. Drugu, tajanstveni Uran, nisam video, njoj ja služim i ona je ta koja moju nemirnu sudbinu iz ovog bednog haosa vodi prema tajni i čaroliji. Ali ona je uvek tu i uvek me privlači i upija svojim ćutljivim, mističnim pogledom.



Čarls Bukovski

Cijeli život provedemo želeći da nešto dostignemo, slijedeći snove, vjerujući da ćemo, kad to dobijemo, postati sretni... ali nije tako. Život je u putu, ne na kraju. Nije važno koliko je lijepo, produhovljeno je ono čemu težimo. Posljednja stanica je smrt. Ako ne znamo da budemo sretni, da budemo bolji, da budemo onakvi kakvi želimo da budemo u putu, nećemo to postići ni na kraju. Život je prepun blaga za kojim ljudi jure, to su sve one stvari za koje oni vjeruju da će im donijeti sreću, a za koje se uglavnom ispostavi da su varke i, ponekad kad dostigne ono za čim je toliko žudio, čovjek se zatekne samo s prazninom u rukama.

Horhe Molist - "Prsten''

Ima ljudi koji izazivaju i poticu ono najbolje u nama i drugim ljudima, samo…ti se ljudi ne mogu otkriti na prvi pogled. Jednostavno, ni po cemu se ne isticu od ostalih ljudi.. a ipak, cine nam zivot ljepsim, svjetlijim, ispunjenijim, svrhovitijim, plemenitijim. Katkad ih mozemo prepoznati po smijehu onih oko njih, ljudi ili djece, po vedrim licima kojima su okruzeni, po sretnim pricama ili pjesmama, ili po glazbi kojoj uce djecu. U njihovoj blizini nema mrznje, ljutnje ili ruznih rijeci. Okruzeni su dobrotom, a takvih ljudi ima u svakom gradu. Oni nas uce kako zivjeti, kako se radovati, kako voljeti. Zovu ih Zlatni ljudi. Svatko sretne nekog zlatnog covjeka, a toga cak i ne mora biti svjestan. No, trag toga susreta ostaje. Prepoznat cete ga u ocima koje sjaje i u osmijehu koji ostaje na licu, u lijepu, smirenu i ispunjenu osjecaju srece u grudima.
Potrazite Zlatne ljude… tu su… oko nas…

J. KLEPAC - PATULJCI ŽIVE U KUGLAMA

"Citavog zivota shvatala sam ljubav kao neku vrstu dobrovoljnog ropstva. To je laz: sloboda postoji jedino kada je prisutna i ljubav. Onaj koji se potpuno predaje, ko se oseca slobodnim, taj voli celim bicem. A ko voli celim bicem, oseca se slobodnim!!!
Upravo zbog toga, uprkos svemu sto mogu da iskusim, ucinim, otkrijem, nista nema smisla. Jedino sto zelim je da se ponovo posvetim traganju za samom sobom - a to znaci za covekom koji ce me razumeti, koji me nece povredjivati.
Ali o kakvim to glupostima govorim?
U ljubavi niko nikog ne moze da povredi; svako od nas je odgovoran za ono sto oseca i ne mozemo drugog da krivomo za to.
Vec sam iskusila patnju kada sam izgubila osobe u koje sam bila zaljubljena. Danas sam cvrsto ubedjena da niko nikoga ne gubi jer niko nikoga ne poseduje.
To je istinsko iskustvo slobode: imati najvazniju stvar na svetu a ne posedovati je!!! "

Paulo Koeljo - 11 Minuta

Jutros je, usred ljeta, snijeg pao, težaki mokar. Plaču zaprepaštene bašče.
Bilježim to i šutim, jer svikao sam na čuda.
Vidim, kroz okna dućanska, zabrinuta prolaze lica, i nijema.
Kamo će stići, Bože, Koji sve znaš?
Ne hulim, samoću sam ovu primio ko dar, ne kaznu, ko premoć,
nipošto užas.
Stići će, znam, odjutra, ljudi neki.
Morao je i noćas neko umrijeti. Duša je moja spremna, ko
kalem i papir predamnom. Šutnja i čama.
Koga Si,noćas, otrgnuo gradu? Čije ćemo ime spominjati
jutrom, uz duhan i kahvu, narednih dana?
Treba biti mudar, neka se strava čekanja na licu ne očituje.
Jer, dugo je trebalo dok shvatihvo je grad u kom sve bolesti zarazne su.
Širi se ljubav ko žutica i kuga. I mržnja se jednako koti.
Nisam li, možda, odviše sam? Nije to dobro,
toliko sam svikao na samoću. Mislim li pravo, Bože?
Tako je nekoć (i to stoji zapisano), crvena kiša lila ponad grada,
pometnja i strah rasli ko korov. A malo je zdravih u gradu duša.
I pravo je što je tako. Jer, bolest otkuda - jasno mi je,
al otkuda zdravlje? Je li, Bože, zbilja,otkuda zdravlje?
Pitaju li to ovi ljudi oko mene (što isto ih primam, znajući da ni dva nisu ista,
ni pred Tvojim, ni pred mojim licem), pitaju li?
I znaju li da ih motrim? Kako bi im samo srca uzdrhtala ove redove da vide!

Griješim li prema sebi, tek tada sam drugima prav.
Prema njima griješim li, pravdu prema sebi ispunjam.
Šta je onda istina, reci mi, Bože moj?
Moli Te skromni Mula-Mustafa, što druge želje nema već
tiho da bude, i još tiše ode, kada dođe čas.

Mula Mustafa Bašeskija

Bice ono sto mora, a moja je krivica da sam ono sto sam, ako je krivica. Cini mi se da se sve stubokom mijenja, sve se u meni trese u samom temelju, i svijet se ljulja sa mnom, jer je i on bez reda ako je nered u meni, a opet, i ovo sto se desava, i ono sto je bilo, iz istog je razloga: sto hocu i moram sebe da postujem. Bez toga ne bih imao snage da zivim kao covjek. Smijesno je mozda, bio sam covjek s onim od juce, i hocu da budem covjek s ovim od danas, drukcijim, mozda i suprotnim, ali me to ne buni, jer covjek je promjena, a zlo je ako ne poslusamo savjest kad se javi.
Meša Selimovi, Derviš i smrt

“Mi smo ustvari svi unutar jedne čestice prašine na jastuku nekog užasnog Džina, a sve
ovo trajanje, od postanka sveta pa do danas, je samo par njegovih trenutaka, dok se Neman
ne probudi i prodrma jastuk. Njegovo je vreme kratko zato jer je ogroman, a naše predugo, jer
smo tako mali da smo svi stali u tu Česticu i tu svašta uspeli da napravimo, i vatru i točak,
atomsku bombu, pištolje i zatvore.”

Dobio sam pola mogadona. Sad ću da spavam i sanjam Veliki Prasak.

Žarko Laušević - Godina prođe dan nikad

BRANKO MILJKOVIĆ - Pismo prijatelju

Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.
Ponoć je. Dovidjenja.
Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb

Slušaj me dobro, slušaj, radosti moja! Ti umiri srce svoje, i nemoj me voleti tako kao što si me sad zavoleo. Biće ti lakše, tvome srcu biće lakše i milije, a sačuvaćeš sebe od ljutoga neprijatelja, a steći ćes sebi nežnu sestricu. Dolazižu kod tebe, kad hoćes, milovaću te, i neću se stideti što sam te poznala. Bila sam već dva dana s tobom kad si ležao u zloj bolesti! Primi me kao sestru. Nismo se uzalud ti i ja bratimili, nisam se ja uzalud molila Bogorodici za tebe! Takvu sestru nećeš vise steći. Ceo svet ćes obići, pod nebo otići- nećeš naći bolje ljube, ako baš tvoje srce ljubu želi. Zavoleću te vatreno, voleću te uvek kao sada, i voleću te zato, što ti je duša čista, svetla, sva providna; zato što sam, kad sam te prvi put ugledala, odmah razumela da si ti gost kuće moje, dugo očekivani gost, i da nisi slučajno na nas naišao; voleću te zato, što, kada gledam, tvoje oči vole i o tvome srcu pričaju, a kada nešto kažu, odmah saznam sve što je u tebi, i zato bih i život mogla tebi za ljubav dati, dati i svoju slobodu, zato što bih slatko bila i robinja onome, čije sam srce poznala. . . ali život moj nije više moj, već tudji, a volja mi je vezana! Zato primi sestricu, i budi mi brat, i primni me svom srcu, kad me opet spopadnu tuga i teška nemoć; samo učini to tako, da mogu kod tebe da dodjem, i celu noć kao sad s tobom da presedim, a da se toga ne stidim. Da li si me čuo? Jesi li mi otvorio svoje srce? Jesi li razumeo šta sam ti govorila?

Fjodor Dostojevski - Gazdarica

"...molila je Boga da joj udeli makar još jedan tren, samo da ne ode ne saznavši koliko ga je volela uprkos obostranim sumnjama i osetila je neodoljivi poriv da ponovo s njim započne život iz početka da bi imali vremena da jedno drugom kažu sve ono sto je među njima ostalo neizrečeno i da urade kako treba sve ono što su u prošlosti uradili pogrešno..."


"Prepoznao ju je u gužvi, kroz suze neponovljivog bola što umire bez nje, pogledao ju je poslednji put zauvek, očima sjajnijim, tužnijim i zahvalnijim od onih što ih je ikada videla u pola veka zajedničkog života, i uspeo joj je reći poslednjim dahom:
Samo Bog zna koliko sam te voleo."

Ljubav u doba kolere - G.G.Markez

"Vec odavno nisam bio ovako sam i slobodan;prazna je soba u kojoj sam zatvoren;dva lezaja za dva putnika koji bdi i nema ni ljubav da uljuljkuje ni snove da sniva…A medjutim koliko zivota osjecam u dubini svoje duse?Nikada,ni onda kad mi je najvatrenija krv strujala iz srca u zile,nisam govorio jezikom strasti sa onom snagom sa kojom bih to sad mogao da ucinim…
Dolazis li mi opet,u posjetu,carobno prividjenje moje mladosti?Da ti nije zao mene?Vidis li,izmenilo mi se samo lice;uvjek himerican,i sada me sazize vatra kojoj nema uzroka niti je ista podhranjuje…"

“Memoari sa one strane groba”

Erich Fromm - Credo eines Humanisten
Citat:
Ich glaube, dass sich die Einheit des Menschen aus der Tatsache ergibt, dass der Mensch ein sich seiner selbst bewusstes Leben ist. Darin unterscheidet er sich von anderen Lebewesen. Der Mensch ist sich seiner selbst bewusst: seiner Zukunft (das heißt der Tatsache, dass er sterben muss), seiner Kleinheit und seiner Ohnmacht; er nimmt die anderen als andere wahr; er lebt in der Natur und ist ihren Gesetzen unterworfen,auch wenn er sie mit seinem Denken übersteigt.
Ich glaube, dass der Mensch das Ergebnis einer natürlichen Evolution ist, die aus dem Konflikt entspringt, dass er in der Natur gefangen und gleichzeitig von ihr getrennt ist, und aus dem Bedürfnis, Einheit und Harmonie mit der Natur zu finden.
. . .

Verujem da jedinstvenost čoveka, nasuprot ostalom živom svetu, potiče iz činjenice da je čovek svesni život po sebi. Čovek je svestan sebe, svoje budućnosti, koja je smrt, svoje sićušnosti, svoje nemoći; svestan je drugih kao drugih; čovek je deo prirode, predmet je njenih zakona čak i kada ih nadilazi svojom mišlju.

Verujem da je čovek proizvod prirodne evolucije koja je rođena iz suprotnosti zatočeništva u prirodi i izdvojenosti iz nje, i iz potrebe da sa prirodom pronađe sklad i jedinstvo.

Verujem da je čovekova priroda protivrečnost ukorenjena u uslovima ljudskog bivstvovanja koje zahteva traganje za rešenjima, što sa svoje strane stvara nove protivrečnosti i potrebu za odgovorima.

Verujem da svaki odgovor na te protivrečnosti može da zaista zadovolji uslov da pomaže čoveku da prevaziđe osećanje izdvojenosti i da postigne osećanje saglasnosti, jedinstva i pripadanja. Verujem da u svakom odgovoru na te protivrečnosti čovek ima mogućnost da bira između stvaralaštva i rušilačkog nasilja; između stvarnosti i opsena, između nepristrasnosti i netrpeljivosti, između bratstva-nezavisnosti i gospodarenja-potčinjavanja.

Verujem da se „životu“ može pripisati značenje neprekidnog rađanja i razvoja.

Verujem da se „smrti“ može pripisati značenje onemogućenog razvoja, neprekidnog ponavljanja. Verujem da čovek regresivnim odgovorom pokušava da nađe jedinstvo, oslobađajući se neizdržive usamljenosti i nesigurnosti, izopačujući ono što ga čini humanim i što mu zadaje bol. Regresivni odgovor se javlja u tri vida, odvojena ili spojena: nekrofiliji, narcizmu i incestuoznoj simbiozi.

Pod nekrofilijom podrazumevam ljubav prema nasilju i uništavanju; želju da se ubija; obožavanje sile; sklonost smrti, samoubistvu, sadizmu; želju da se organsko pretvori u neorgansko sredstvima „reda“. Nekrofil, lišen sposobnosti da stvara, u svojoj nemoći uništavanje smatra lakim jer služi samo jednoj sposobnosti: sili.

Pod nacizmom podrazumevam odsustvo autentičnog interesovanja za spoljni svet, koje zamenjuje snažna privrženost sebi, svojoj grupi, klanu, religiji, naciji, rasi itd. – uz posledična ozbiljna iskrivljenja racionalnog suđenja. Uopšte, potreba za narcističkim zadovoljenjem proističe iz neophodnosti da se nadoknadi materijalno i kulturno siromaštvo.

Pod incestuoznom simbiozom podrazumevam sklonost da se ostane vezan uz majku i njene zamene – krvi, porodici, plemenu – kako bi se uteklo od nepodnošljive težine odgovornosti, slobode, svesti i našli zaštita i ljubav u stanju sigrune zavisnosti, za koje pojedinac plaća zaustavljanjem svog ljudskog razvoja.

Verujem da čovek koji bira napredak može da pronađe novo jedinstvo kroz pun razvoj svih ljudskih mogućnosti, koje se iskazuju kroz tri orijentacije. Te orijentacije mogu biti predstavljene izdvojeno ili zajedno: biofilija, ljubav prema čovečanstvu i prirodi, nezavisnost i sloboda.

Verujem da je ljubav glavni ključ koji otvara vrata ljudskog razvoja. Ljubav i jedinstvo sa nekim ili nečim izvan sebe, jedinstvo koje dozvoljava čoveku da sebe dovede u odnos sa drugima, da se oseti jedan među drugima, a da ne ograniči lični integritet i nezavisnost. Ljubav je produktivna orijentacija za koju je najvažnije da su istovremeno prisutni: staranje, odgovornost, uvažavanje i poznavanje onoga sa čime se čovek povezuje.

Verujem da je iskustvo ljubavi najčovečniji i najčovekotvorniji čin koji je čoveku dat na uživanje i da, kao i razum, nema smisla ako je shvaćena na delimičan način.

Verujem u nužnost „slobode od“ unutrašnjih i/ili spoljašnjih prinuda, kao preduslov „slobode za“ stvaranje, građenje, saznavanje itd. kako bi nastala slobodna, aktivna, odgovorna ličnost.

Verujem da je sloboda sposobnost da se sledi glas razuma i znanja, nasuprot glasu iracionalnih strasti; da je to emancipacija koja čoveka čini slobodnim i stavlja ga u položaj da koristi vlastite racionalne moći i da objektivno shvati svet i svoje mesto u njemu.

Verujem da je „borba za slobodu“ nekada značila jedino borbu protiv nametnutog autoriteta, koji nadilazi volju pojedinca. Danas bi „borba za slobodu“ trebala da znači lično i kolektivno samooslobađanje „autoriteta“ kome smo se dobrovoljno podvrgli; samooslobađanje od unutrašnjih sila koje čine neophodnim to podvrgavanje jer nismo u stanju da podnesemo slobodu. Verujem da sloboda nije stalno svojstvo koje „imamo“ ili „nemamo“; možda je njena jedna stvarnost: čin samooslobađanja kroz proces izbora. Svaki životni korak koji uvećava čovekovu zrelost, uvećava u njegovu sposobnost da izabere oslobađajuću alternativu.

Verujem da „sloboda izbora“ nije uvek istovetna za sve ljude u svakom trenutku. Čovek sa isključivo nekrofilnom orijentacijom, ili narcističkom, ili simbiotički-incestuoznom, ima samo regresivan izbor. Slobodan čovek, oslobođen iracionalnih veza, ne može da ima regresivan izbor. Verujem da problem slobode izbora postoji samo za čoveka sa suprotstavljenim orijentacijama i da je ta sloboda snažno uslovljena nesvesnim željama i umirujućim racionalizacijama.

Verujem da niko ne može da „izbavi“ svog bližnjeg birajući umesto njega. Da bi mu pomogao, može da naznači moguće alternative, iskreno i sa ljubavlju, bez sentimentalnosti i iluzija. Poznavanje oslobađajućih alternativa i svest o njihovom postojanju može u pojedincu da probudi njegovu skrivenu energiju i uputi ga da izabere poštovanje prema „životu“, ne prema „smrti“.

Verujem da se jednakost oseća onda kada se pojedinac, u potpunosti otkrivši sebe, prepoznaje kao jednak drugima i poistovećuje sa njima. Svako nosi ljudskost u sebi, „ljudska sudbina“ je jedinstvena i jednaka za sve ljude, bez obzira na neizbežne razlike u inteligenciji, talentu, visini, boji itd.

Verujem da jednakost među ljudima mora biti zapamćena naročito da bi se sprečilo da jedan čovek postane oruđe drugog.

Verujem da je bratstvo ljubav usmerena prema bližnjem. Ostaće, međutim, reč bez smisla, sve dok „incestuozne“ veze, koje čoveka onemogućavaju da objektivno sudi svog „brata“ ne budu iskorenjene.

Verujem da pojedinac, koji nije na putu da nadiđe svoje društvo i uvidi na koji način ono unapređuje ili ometa razvoj ljudskog potencijala, ne može da dođe u bliski dodir sa svojom ljudskošću. Ako mu tabui, ograničenja, iskrivljene vrednosti izgledaju „prirodni“, to je jasna naznaka da mu nedostaje stvarno poznavanje ljudske prirode.

Verujem da je društvo, koje istovremeno podstiče i sputava, uvek bilo u sukobu sa ljudskošću. Jedino kada se ciljevi društva poistovete sa ciljevima ljudskosti, društvo će prestati da parališe čoveka i ohrabruje gospodarenje.

Verujem da čovek može i mora da se nada zdravom društvu koje unapređuje čovekovu sposobnost da voli svog bližnjeg, da radi i stvara, da razvija svoj razum i objektivnost samoosećanja, zasnovanog na iskustvu vlastite produktivne energije.

Verujem da čovek može i mora da se nada kolektivnom povraćaju duševnog zdravlja, koje obeležava sposobnost da se voli i stvara, oslobađanjem čoveka od incestuoznih veza sa klanom i tlom, osećanjem identiteta zasnovanog na iskustvu koje pojedinac ima o sebi kao subjektu i činiocu svojih moći; sposobnošću da se oseti realnost u sebi i izvan sebe i uticajem na razvoj objektivnosti i razuma.

Verujem da će, kako naš svet postaje lud i dehumanizovan, sve veći broj pojedinaca osećati nužnost da se poveže i radi sa ljudima koji dele njihove brige.

Verujem da bi ti ljudi dobrih namera trebali ne samo da prispeju do humanog tumačenja sveta, već i da bi morali da ukažu put moguće promene i rade na njoj. Tumačenje bez želje za promenom je beskorisno, promena bez prethodnog tumačenja je slepa.

Verujem u moguće ostvarenje sveta u kome bi čovek mogao biti mnogo čak iako ima malo; sveta u kome prevladavajuća motivacija egzistencije nije potrošnja, sveta u kome je „čovek“ cilj, prvi i poslednji, svet u kome bi čovek mogao da pronađe svrhu svog života kao i snagu da živi slobodno i bez iluzija.

"Hteo dam da kazem da su pakao drugi ljudi.Ali ta recenica,"pakao,to su drugi"je uvek bila pogresno shvacena.Smatralo se da sam time zeleo da kazem da su nasi odnosi sa drugima uvek zatrovani,da su to uvek pakleni odnosi.Ali ja sam zeleo da kazem nesto sasvim drugo.Hteo sam da kazem da ako su odnosi sa drugima napeti,iskvareni,to onda moze da bude samo pakao.
Zasto?Zato sto su drugi ono sto je najsustinskije vazno u nama samima da bi imali samosvest.Kada mislimo o sebi,kad pokusavamo da se spoznamo,u sustini koristimo znanja koja drugi imaju o nama.I sebe procenjujemo nacinima koje drugi poseduju,koje su nam dali da sebe procenjujemo.I sta god rekao ja o sebi,uvek je misljene drugoga unutra.Sto ce reci da,ako su moji odnosi sa ljudima losi,ja sam onda u potpunoj zavisnosti u odnosu na drugo bice.I tada sam u sustini u paklu.
Ali to nikako ne treba da znaci da ne mozemo da imamo i drugacije odnose s drugima.To samo pokazuje sustinski znacaj koji drugi ljudi imaju za svakog od nas.
Druga stvar koju sam zeleo da kazem,bila je da nam ljudi nisu slicni.Tri licnosti koje su akteri komada"Iza zatvorenih vrata"ne lice na nas jer smo mi zivi a oni su mrtvi.Naravno ovde "mrtvi"ima drugu simboliku.Ono sto sam zeleo da naznacim,je da je mnogo ljudi ukotvljeno u nizu navika,ob icaja,sudova o sebi zbog kojih pate ali ni ne pokusavaju da ih promene.I ti su ljudi kao zivi mrtvaci.U smislu da ne mogu da razbiju klupko svojih briga,opsesija i navika,i da tako ostaju zrtve sudova koji su drugi doneli o njima.I iako se tako gleda,ocima drugih,vrlo je ocigledno da su kukavice ili da su losi ljudi naprimer.
Ako covek postane kukavica,nista ne menja cinjenicu da je kukavica.I zato su ljudi mrtvi,i zato,je to nacin da se kaze da je to ziva smrt kad se covek okruzi stalnom brigom o sudovima i reakcijama koje ne zeli da promeni.Tako da,u sustini,posto smo zivi,hteo sam da pokazem prinicipom apsurda,kolika je vaznost ljudske slobode,to jest vaznost promene nekih delovanja drugim delovanjima.I kakav god da je pakao u kome zivimo,mislim da smo slobodni da ga razbijemo.I ako ga ljudi ne razbiju,takodje onda slobodnom voljom u njemu ostaju,tako da se moze reci da dobrovoljno ostaju u paklu.
I vidite,dakle,da odnosi s drugima podrazumevaju slobodu,slobodu kao drugu stranu nametnute patnje,i to su tri teme koje su sustinske u pozorisnom komadu.I voleo bih da se toga setite kad cujete da neko kaze"pakao,to su drugi"

Zan Pol Sartr

Nemoguće je u životu ne biti slab. Nemoguće se uvijek održati na nogama, ne proplakati, ne osjetiti samosažaljenje i muku, ne upasti u depresiju, nemoguće je ne naljutiti se, ponekad ne baciti koplje u trnje, ne doživjeti mračne trenutke, kad ti se čini da su ti svi ljudi neprijatelji i da život nema smisla.

No, ne samo da dođu takvi trenuci, nego ti smiješ biti slab. Slabost je trenutak kad te Bog zove da podigneš ruke k Njemu i vikneš: Oče bez tebe dalje ne mogu. Pad je trenutak milosti. Pokleknuo si možda ne samo na poslu, ne samo u svađi s bračnim drugom, ne samo da si izgubio najboljeg prijatelja, nego si možda pokleknuo i u teškom grijehu protiv kojega se već dugo boriš, opet si napravio grešku za koju si rekao da je nikad više nećeš učiniti.

Da, na tebi je da odlučiš ne pasti, ali nije uvijek u tvojoj moći, da zaista ne padneš. Ako je Bog dopustio da padneš, On ima neki veći cilj, veći razlog zbog kojeg je to dopustio. Na tebi je da ga upitaš zašto i kreneš u ono novo prema kojemu ti je otvorio vrata.

Padovi dokazuju da si samo čovjek. A čovjek je ograničeno biće, ovisno o Bogu. Padovi ti dokazuju da je realnost života da možeš pasti. Važno je, međutim, ne ostati ležati nego se dignuti i ići naprijed. Padovi se tako popravljaju da im se nasmiješiš, oprostiš sebi i drugima i kreneš još odlučnije naprijed.

T.Ivančić - "Povratak nade"

- "Nego zemljače, ja sad zaista moram da idem. Znaš, ja živim u Goslaru, a ovdje sam samo nekim poslom.”

- ”Stani bolan Osmane”, usplahireno će Ilija.

- ”Reci mi za ime svijeta šta ti je značila ona skraćenica Ž. B. Lj., onaj naziv tvoje stranke?”

- ”A to bi htio da znaš! E pa to ti je dragi prijatelju veoma jednostavno, kao što su uostalom jednostavne sve dobre,
korisne i pametne stvari, To ti naprosto znači Živite ba ljudi! Ajd uzdravlju! Možda ćemo se još koji put sresti, dok
smo ovdje i dok nas debela tetka Germanija čuva od belaja domaćega."

Rekavši to, Osman snažno protrese Ilijinu ruku i brzim, energičnim korakom, napusti restoran. Ilija se zamišljeno počeša
iza uva. Ni sad nije mogao sa sigurnošću da kaže, da li je Osman Radulović malo šašav, ili ipak izuzetno pametan.


Zvonko Mijoković

Smiluj se na mene, grešan sam do u najskriveniji kutak svoga
bića. A imao sam dara, sklonosti koje nisu bile sasvim za preziranje,
male dobre sposobnosti, rasipao sam ih, nerazborito stvorenje
kakvo sam bio, sad se bližim kraju, upravo u vreme kada bi se
spolja sve moglo okrenuti na dobro po mene. Ne guraj me među izgubljene.

Iz Kafkinog Dnevnika, 20. jula 1916.

“Čovek je samo trska, najslabija u prirodi . Ali to je trska što misli. Nije potrebno da se Kosmos naoružava da ga smrvi, dovoljan je jedan dah, jedna kap da ga ubije. Ali i da ga Kosmos smrvi, čovek bi opet bio blagosloven veći od onog što ga ubija, pošto on zna da umire i zna za nadmoć koji vaseljena ima nad njim. Kosmos o tome ništa ne zna.
Sve naše dostojanstvo sastoji se, dakle, u misli. Time treba da se ponosimo, a ne prostorom i trajanjem, koje nismo kadri da ispunimo. Trudimo se, dakle, da pravilno mislimo. U tome leži načelo morala.”

"Refleksije u samoći" - B.Paskal

„Osecanja su prosto tu.Nisu ni dobra ni losa,jednostavno postoje...Obrasci jacaju opazanje,a opazanje jaca osecanja.Vecina osecanja su odgovori na opazanje-ono sto mislis je istina u datoj situaciji.Ako je tvoje opazanje pogresno,onda ce i tvoje osecanje biti pogresno.Zato,proveri svoje opazanje,a pre svega proveri tacnost svojih obrazaca-onoga u sta verujes.To sto cvrsto u nesto verujes ne cini to istinitim.Budi spreman da preispitas sve u sta verujes.Sto vise budes ziveo u istini,tvoja osecanja vise ce ti pomagati da vidis jasnije...“

Koliba – Vilijem Pol Jang

JEDANAEST MINUTA


Jedina nasa duboka i iskrena zelja jeste da se priblizimo nekome.Od tog trenutka pocinju da se sklapaju veze,muskarac i zena ulaze u igru,ali ono sto se desi pre toga-privlacnost koja ih je spojila-to je nesto sto je nemoguce objasniti.To je nepatvorena zelja,u najcistijem obliku.I dok je ta zelja jos u cistom obliku,muskarac i zena se zaljubljuju u zivot,prozivljavaju svaki trenutak,s punom predanoscu i svescu,iscekujuci neprestano pravi cas za objavu posvecenja.Osobe u tom stanju ne osecaju nikakvu zurbu,ne ubrzavaju dogadjaje nepromisljenim postupcima.Znaju da ce se dogoditi ono sto je neizbezno,da istina uvek nadje nacin da se ispolji.A kad kucne cas,ne oklevaju,ne propustaju priliku,ne gube nijedan carobni trenutak,jer postuju vrednost svake sekunde.
Onaj ko je sposoban da oseca,zna da je moguce uzivati cak i pre nego sto dotakne drugu osobu.Reci,pogledi,sve to sadrzi tajnu plesa.Onaj ko posmatra i otkrije osobu o kojoj je oduvek sanjao,zna da se sexualna energija ispoljava pre samog sexualnog odnosa.Najvece zadovoljstvo nije u sexu,vec u strasti.Kada je strast velika,sex doalzi da bi dovrsio ples,ali on nikada nije bitan.
Onaj ko je zaljublejn,uvk vodi ljubav,cak i kada to ne radi.Kada se tela susretnu,to je samo prelivanje case.Mogu ostati zajedno satima,cak i danima.Mogu zapoceti ples jednog dana,a zavrsiti drugog,ili cak i ne zavrsiti,od tolikog zadovoljstva.To nema nikakve veze sa 11 minuta.
I najjaca odlucnost i volja ovog sveta ne moze spreciti da ljubav izmeni pravila igre u jednoj sekundi...




Paulo Coelho

"Medjutim,ponekad huk samoce prelazi u tutnjavu koja cini nesnosnim ono sto najvise zelim-tisinu"

"U fioci pisaceg stola jos cuvam ta bezlicna,unapred pripremljena pisma.Sakupio sam ih i povezao u knjigu koju tu i tamo procitam-tek tako,da bih se utesio,da bih razmisljao o svireposti sudbine,da bih prizvao u secanje neizmernu tugu proslih dana i uporedio je sa jos groznijom tugom sadasnjice."

"Ali meni je izgledalo besmisleno da ta luda devojkanije shvatila prostu stvar:to jest,da ja nisam sposoban da osetim istinsku ljubav prema njoj,kao uostalom ni prema kojoj drugoj zeni.Iz neplemenitih pobuda koje sam vec obrazlozio,ali dobrim delom i zbog toga sto sam odlucio da izbegnem fatalne posledice tog oblika samoubistva,kako sam tada mislio,olicenog u zaljubljenost ili,jos gore,u ljubav"

"Jer nema nicega strasnijeg od sveta samoce-a ona je,kao i ja,mozda najusamljenija osoba na svetu,najusamljenija osoba koja hoda zemljom.Zivot je carstvo nistavila,neizmerna praznina koja se moze ispuniti samo ljubavlju.Zato nema niceg okrutnijeg od toga da budemo razdvojeni od onoga koga volimo"

Jevrejska mlada - Luidji Gvarnijeri

Uživanja koja je imao sa mnom činiće mu se sada još privlačnija, jer sam ga bila pustila da se muči svojom žudnjom. Ponizila sam ga do skota pre no što sam klonula, pa čemu sad ovaj prekor kojim bunim samu sebe? I on je bio samo slučaj, da bih najposle opet zadovoljila tu potrebu duše koja mi se stalno vraća, da se uzvisim, da čeznem. Nisam više mogla da odolim toj želji, a ne njegovim pogledima. Nikad me neće zaboraviti. Voleće me, jer sam svirepa. U njegovoj uspomeni ne samo moje bele grudi, nego i moja nepristupačnost biće znaci savršenstva i, skoro, božanstva. Patiće, ne samo zato što neće moći da uživa sa mnom časove ludila i zanosa, nego i zato što neće znati, bez mene, čime više da zavara dušu.

Miloš Crnjanski Kap španske krvi

"Pravi umetnici su uvek u radikalnom sukobu s tendencijama savremenika te su,dakle,najmanje podobni da zanju priznanja.Pravi umetnici gaje duboku odvratnost prema svemu sto je efemerno,kratkotrajno-svemu onome sto je danas znacajno,a sutra to nece biti.Elem,sasvim je sigurno da usamljenost,pa cak ni siromastvo,ne mogu naskoditi nepatvorenom talentu.Stavise,talenat se tako kali i u njemu se razgara ona sveta strast koja se radja iz zelje da se trijumfuje nad protivljenjem sveta."

"...Ali mozda je bas to cutanje najstrasnije od svega.Nikada ne pricamo o onome sto je za nas zaista vazno.Svi mi imamo tajne koje nikome ne otkrivamo,cak ni onima koji su nam najblizi-ponekada cak ni sebi samima."

"...No najnepredvidljivije posledice-bas one koje ni u snu ne bismo mogli da zamislimo,skoro uvek su plod takvih neplaniranih postupaka."

Jevrejska mlada - Luidji Gvarnijeri

Kad bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo marioneta,
i podario mi komadic zivota,
moguce je da ne bih kazao sve sto mislim,
ali nesumnjivo bih mislio sve sto kazem.
Stvari bih cenio, ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace.
Spavao bih manje, sanjao vise,
shvatio sam da da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti.
Hodao bih kad drugi zastanu,
budio se dok ostali spavaju.
Slusao bih kada drugi govore, i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.
Kada bi mi Bog podario komadic zivota, oblacio bih se jednostavno, izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kada bih imao srce ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgreje sunce.
Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja.
Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol njihovih bodlji i strastveni poljubac njihovih latica...
Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota...
Ne bih pustio da prodje ni jedan dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete.
Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu, vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naucio od vas ljudi...Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine. a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put prst svog oca, da ga je uhvatio zauvek.
Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu ppomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu nazalost poceti da umirem...


Gabrijel Garsija Markes