Francesco Petrarca

Frančesko Petrarka (20. juli 1304 - 18. juli 1374). Italijanski humanista. Istoričar.

Čeveni italijanski humanista Frančesko Petrarka je rođen u malom gradiću Arecu u južnoj Italiji kao sin dvorskog notara. Svoje rano detinjstvo je proveo u selu Incisa blizu Firence. Otac Petrarke, gospodin Petrarko je pobegao iz Firence 1302. zajedno sa Danteom zbog kuge koja je tada vladala Italijom. Najveći period svog detinjstva Petrarka provodi u Avinjonu gde se čitava porodica preselila na insistiranje pape Klimenta V, koji je 1309. došao u ovaj grad posle raskola u papstvu.

Petrarka je studirao u gradu Montpelijeru (1316-1320) i Bolonji (1320-1326), na insistiranje svog oca pravo. Ipak, Petrarka se prevashodno interesovao za pisanje i za čitanje latinske poezije. Nakon smrti oca, vraća se u Avinjon i radi kao dvorski savetnik. Rad mu je obezbeđivao i dosta vremena da se posveti pisanju. Prvo njegovo delo "Africa" (Afrika) je bila neka vrsta latinskog epa o rimskom vojskovođi Skipiju Afričkom. Zbog svojih dela, primio je na Kapitolu (u Rimu) pesnički lovorov venac i tako je postao prvi čovek kome je pripala čast da se okiti ovakvim priznanjem. Maštao je o ujedinjenju Itlije, pa je tu svoju želju izrazio u pesmi "Moja Italija", i pozdravio je ustanak Kole di Rijencija 1347. godine. Petrarka je putovao po celoj Evropi i radio je kao papski izaslanik jedno vreme. Prilokom svojih putovanja sakupljao je latinske dopise, citate i prerađivao ih. Objavio je prvi prevod Homera na latinskom jeziku, kao i Ciceronova pisma, za koje se sumnjalo da uopšte postoje. Njegovo najčuvenije istorijsko delo jeste "De Viris Illustribus" (Poznati ljudi). Tu je Petrarka spomenuo 21. heroja rimske istorije od Romula do Cezara i od Aleksandra Velikog, Pira i Hanibala. Delo je posle njegove smrti upotpunio njegovg učenik Lombardo, koji je dodao još 12 biografija, i tako zaključio hronološku seriju sa carem Trajanom. Drugo njegovo istorijsko delo je bilo "Rerum Memorandarum Libri" (Knjiga Sećanja). Tu je Petrarka objavio prikupljene istorijske anegdote, ali mu je delo ostalo nedovršeno. 26. aprila 1336. Petrarka, zajedno sa svojim bratom i svojim prijateljima se penje na vrh Mont Ventoksa u Italiji na 1909 m nadmorske visine. Uskoro je pisao svom prijatelju Frančesku Dionođiju i obavestio ga da mu je pošlo za rukom da osvoji vrh Mont Ventoksa. Ovo penjanje Petrarke na vrh Mont Ventoksa 26. aprila se samatra i pretečom alpinizma, a sam Petrarka prvim alpinistom.

Zbog učešća u crkvenom životu, zabranjen mu je brak. Uskoro je raščistio sa crkvom i venčao se sa jednom nepoznatom ženom koja mu je rodila sina i ćerku.

Petrarkim sin je rođen u Avinjonu i zvao se Đovani, a ćerka Frančeska se rodila u Vakluzi. Ćerka mu je bila udata za plemića Frančeska Brosana, koji će kasnije pročitati prvi Petrarkin testament. 1362. ćerka dolazi u posetu svome ocu u Veneciji da bi se spasla kuge.

Posle kraćeg boravka u Veneciji, Petrarka boravi jedno vreme u Padovi, da bi se zatim zauvek uklonio iz društvenog života. Do kraja svog života se bavio pisanjem u malom mestašcu Arki gde je i umro 1374.

Slavu kao pesnik-humanista Petrarka je stekao svojim zbirkama kancona i soneta gde opisuje svoju ljubav prema Lauri, na jedan drugačiji način nego što je Dante opevao svoju Beatriče.

Među brojnim Petrarkinim delima ističu se sledeća:

Knjizevna:
Canzoniere i Trionfi (Kanconi i Trijumfi)
Secretum (Moja tajna knjiga)
De Vita Solitaria (Na vrhuncu života)
De Remediis Utriusque Fortunae (Sećanje na bogatstvo)

Istorijska.
De Viris Illustribus (Poznati ljudi)
De Otio Religiosorum (O isposničkom životu)
Carmen Bucolicum
Africa (Afrika)
Rerum Memorandarum Libri (Knjiga sećanja)

Petrarca na slici Andree di Bartolla di Bargille

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mladjahnu ženu pod svežim lovorom

(Giovene donna sotto un verde lauro)

Sveže slatke vode u bistrome toku,
Gde je udove lepe
Kupala ona što mi se jednina gospom čini
Sećam se toga uz uzdahe slepe
Stub svom lepom boku;
Trave i cveće koje suknjom širokom,
Ljupkom je pokrila,
I nedrom koje andjeoski svetli;
Vazduše vedri i sveti,
Gde Amor mi srce otvori lepim okom:
Svo slušajte, sluhom duše jedne,
Ove moje reči, bolne i poslednje.

Ako takvu sudbu svi za mene ištu,
I ako nebo s tom namerom dela,
Da mi Amor sklopi oči u suzama,
Nekakva milost nek mi ostatke tela
Sahrani medj’ vama,
A duša gola nek ide nebeskom boravištu;
Manje će surova biti smrti tama,
Ako tu nadu puku
Nosim u ovom opasnom koraku;
Jer duh na izmaku
Ne bi nikad mogo u mirniju luku
Niti u grobnicu mirniju
Pobeći od izmučenog tela i kostiju.

Možda će opet vreme da se otka
Kad će na mesta već znana
Vratiti zverka pitoma i krotka;
I tamo, ona gde me je videla
Blagoslovenog dana,
Pogledom punim radosti i želja
Tražeći mene; i, o, neveselja!
Ko zemlju da već me skriva kamen goli

Kad vidi, nek Ljubav nadahne jako,
Da uzdahne, tako
Nezno da milost za mene izmoli
I uzdhom nebo da savlada celo,
Brišući sebi oči lepšim velom.

Sa lepih grana je letela
(Slatka sred uspomena)
Kiša cveća na bedra njena;
A ona je sedela
Skromna u tihoj slavi, tu
Oblakom ljubavi već pokrivena;
Neki cvet joj pado na haljina rub,
Neki na letenice plave što je krase,
Što kao biser i ko zlatna vatra
Behu onog dana kada je posmatrah;
Neki je pado na zemlju, neki u talase,
Neki je nastavljao zrakom da krstari
Kao da kaže: Tu Ljubav gospodari!.

Ko zna po koji put, i tada
Uzviknuh prestravljeno
Ona se u raju rodila, verujem!
Zaboravom tako me ispuni i savlada
Ponašanje božansko njeno
I lice i osmeh i glas koji čujem,
Od stvarnog me sveta
Odvojiše tako
Da rekoh, s uzdahom koji me potresa:
Kada sam ovamo dospeo i kako?
Misleći da sam u nebu, a ne tamo gde jesam.
I tako volim, od onih vremena,
Livadu tu, da drugde mira nemam.

Da imaš pesmo, lepote koliko žudiš
Mogla bi hrabro
Izaći iz šume i živeti izmedju ljudi.

Što ćutim





Što ćutim, što je, ako ljubav nije,
Al ako je ljubav, bože što je ona?
Ako je dobra, zašto je zlu sklona,
Ako je zla, zbog čega slatka mi je?

Gorim li od sebe, čemu plač i tužba,
Kriv li sam tome, malo jauk vredi.
O žrtva smrti, slatkoćo u bedi,
Ako vas neću, čemu ste mi družba?

Al ako vas hoću, zdvajat nemam prava,
Suprotni me vetri, kroz šumu i besnoću,
Teraju u čamcu vrh bezdana plava.

Slab razbor i gresi razlog su mi seti,
Tako da ne znam sam stvarno što hoću,
Te se znojim zimi a cvokoćem leti.

Hajdete bolne rime


Haj dete bolne rime tvrdom kamu
što mi u zemlji milo blago skriva,
odzvat će vam se s neba, premda sniva
tijelo joj skrito u samrtnu jamu.

Recite da mi teško živjet samu
i plovit ovim strašnim morem biva,
pa plod joj slave skupljam sa svih njiva
i za njom idem krok po krok u tamu.

O njoj živoj i mrtvoj samo zborim,
dapače samo živoj, sad besmrtnoj,
neka je svatko voli i upozna.

Molim je kada za smrt moju dozna,

koja je biku, nek upravi put moj

k sebi, da kraj nje u nebu se stvorim

Iz kojeg dijela neba


Iz kojeg dijela neba i iz koje
zamisli Narav uzor je uzela
za milo lice, u kojem je htjela
da tu pokaže rajske moći svoje?

Takove zlatne kose zar postoje
u šumskih vila i nimfa iz vrela?
Još mnoga (krepost u njoj se je srela,
a najviša je uzrok smrti moje.

Božanstvenu ljepotu zalud ište
tko njene oči još vidio nije,
kad blagi pogled okreće i njiše.

A kako ljubav i liječi i bije,

zna tko nju vidje kad milo uzdiše

i milo zbori i milo se smije.

Sennuccio, hoću da znaš način kako
postupa se sa mnom i kako ja živim,
rastapam se, gorim i od žara krivim,
dok me uvijek istog lahor nosi lako.

Tu je vidjeh smjernu, a tu uznesenu,
sad trpku, sad blagu, a sad samilosnu,
sad je vidjeh krotku, sad mrku, prkosnu,
pa onda u čednost, ljupkost obučenu.

Tu zapjeva glasno, a tu opet sjede,
okrenu se, zasta s koracima lakim,
tu mi lijepim okom srce presjeć htjede.

Tu prozbori rječcu, tu je osmijeh svlada,
tu promijeni lice. U mislima takvim
Amor, naš gospodar, stalno sa mnom vlada

SONET 1

Onaj slavuj koji celu noc je plako
Za decom - il' možda za draganom vene -
Do nebesa cvili. On liči na mene,
Jer i moja tuga bezmerna je tako.
Svirepa nam sudba sličan udes sprema;
On, usamljen s bolom kao i ja poje.
Ni ja nikog nemam, samo srce svoje,
Mišljah za boginju da samrti nema.

Jer ko bi verov'o - ah ta vera vajna! -
Da dva oka sto su kao sunce sjajna,
Zemljom pretvore se, zemlja da i skrije!

sad znam šta u knjizi sudbine mi piše:
U jadima svojim uviđam sve više -
Da na ovom svetu nista trajno nije!

SONET 2

Ja zamišljen duh koji se trudi,
Da i korake svoje usporava:
pazeć da ona mesta izbegava
Kud peskom stope ostavljaju ljudi.

No, ko drukčiju zaštitu da stvori:
Onu što svet je primetiti neće?
jer u pokretu ugašene sreće -
Spolja se čita što unutra gori.

I uveren sam: brda i šume
obale, reke… sve zna i razume
Moj život koji tajna je za druge.

Puteve divlje nije tražit lako
Al' dođe Amor i počnemo tako:
On i ja o tom razgovore duge.

SONET 3

Život u toku zastajanja nema,
A smrt nam krupnim koracima ide;
Muči me sve što ja do sada vide`,
Još više ono što budućnost sprema.

Ka meni kao sen jedine sreće,
prilaze dani prošlosti sećanja -
i da njih nema, i s njima čekanja -
Ja bih van ovih misli bio veće.

Vraćaju mi se prijatnosti znane
Što jadnom srcu sladile su dane;
u luci vidim brod - lik sreće svoje.

Zamorene su ruke kormilara,
slomljeni jarbol oluja obara,
A svetiljke su ugašene moje!

SONET 4

Što se više približuje meta,
Dan kada se razrešimo zemnog jada -
I brzi bol vremena - bole zada-
Sve vidnije taštine su ovog sveta.

Sebi kažem: rastavlja nas sudba kleta!
O ljubavi ne zborimo više sada.
Zlo života ko sneg dođe i otpada.
Mi ćemo se osobodit svih tereta.

I mir tu je: jer ni nade biti neće -
Nade koja sve nas vara tako večno:
Dušu, osmeh, suze - sve što život kreće!

Mi vidimo da je često zalud muka
Da lečimo ono što je neizlečno
I da zalud uzdiše se, zalud kuka!

OPOJNI GREH

Devojčica me grli i ljubi.
Osećam kako joj se usne tope na mojim,
i kako joj telo drhti
od straha i čežnje.

U tišini
još nedovršene planinske kuće
miriše rano proleće
i njene male jabučaste grudi.
Penušaju se večernje magle
i oseća vlažnost kiše
u erotičnom vazduhu.

Ona se propinje na prste,
pripija svoja stegna čvrsto uz mene,
namesta oble kukove,
svoj zaobljeni trbuh…
utapa svoje nepomične oči
u mojim zenicama
i ljubi, ljubi…

Stavljam svoj potpis
usnama
na njen vrat izvijen
dok opijena srsima bledi moja devojčica
i kao leptirica treperi na mestu

Pogrešili smo
kaza mi
u jednom trenu slasti i vatre
zaustavljajući naše disanje
koje odveja vetar.

Pogrešili smo,
kaza mi s još većim strahom
otrgnuvsi se iz zagrljaja,
bežeći niz proplanak i
odnoseći vlažne poljupce
na mladoj koži.

Moje je oči ne stižu.

CCCXL

Dolce mio caro et precioso pegno

O slatki znače, milo moje blago,
što Raj te čuva, Narav mi te diže,
ah, sućut tvoja zašto kasno stiže,
života moga potpora i snago?

Bar u snu tvojeg viđenja sam prije
dostojan bio; sad puštaš da patim
pomoći lišen: ta tko mi je krati?
A znam da srdžbe tamo gore nije:

zbog koje ovdje srca milostiva
stradanjem drugog katkada se slate,
te Amor svladan u svom carstvu biva.

Ti što me vidiš i ćutiš mi muke,
i jedina mi možeš skončat jade,
prikazom svojom stišaj mi muke

XXXI

Questa anima gentil che si disparte


Ta blaga duša što putovat treba
u drugi život, prije hore zvana,
bude li tamo dužna čast joj dana,
u najdičnijem bit će dijelu neba.

Između Marsa stane li i treće
svjetlosti, Sunce pasti će u sjenu,
jer da bi mogle gledat lijepost njenu,
blažene duše njoj hrlit sve će.

Pod četvrtim li svodom bude stala,
tri ostale će manje lijepe biti,
a samo njoj će pripast čast i hvala;

u petom krugu neće boraviti;
znam, bude li se dalje uspinjala,
Jupitera sjaj će i svih zvijezda skriti.