Kitovi

Китови (Cetacea) су ред сисара који броји више од 80 врста. Сви живе искључиво у води.

Китове одликује необична дуговечност. Неке врсте, као нпр. гренландски кит, могу доживети и више од 200 година. До сада најстарији познати примерак, мужјак, је угинуо у 211. години.
Особине

Китови су, поред морских крава, или морских сирена, једини сисари потпуно прилагођени животу у води. Они читав свој живот проводе у води, а на копну не могу преживети. На копну би их угушила сопствена тежина, осушили би се или би због јако добре топлотне изолације угинули од топлотног удара. Читава грађа тела као и све телесне функције су примерене животу у води. А упркос томе, имају све најважније особине заједничке свим сисарима:
Китови, уместо шкрга имају плућа и морају дисати ваздух. Како је њихов респираторни систем савршено прилагођен животу у води, дуго времена могу провести испод површине. Удисање кисеоника знатно је економичније од његовог преузимања из воде. Неке врсте китова могу с једним удисајем ронити и до два сата.
Имају срце чије су радне способности изврсне. За разлику од рибљег срца, срце кита је подељено на више комора. То помаже да се кисеоник, апсорбован у крви, много ефикасније распореди у телу.
Китови су топлокрвне, а не животиње променљиве топлоте као рибе.
Сви китови рађају живу младунчад и доје их крајње масним мајчиним млеком из посебних млечних жлезда. Читав развој ембриона се одвија у телу мајке, и за то време се ембрион храни преко плаценте.

У китове спадају неке од највећих животиња које су икада живеле на земљи. Плави кит (Balaenoptera musculus) је са својих 33 метара и 190 тона највећа врста на Земљи живећих животиња, али и већа од свих својих фосилних предака[2], док је уљешура (Phuseter catodon) највећи месождер који је икада живео на Земљи

Спољашњи изглед

Изглед китовог тела јако је сличан као код великих риба, што говори о њиховој прилагођености животној средини. Тело им је изразито аеродинамично, а предњи удови су попримили изглед пераја. На леђима имају леђно пераје које је код различитих врста различитог изгледа, а неке врсте га уопште немају. У суштини, леђно пераје уопште и не заслужује тај назив, јер код оних који га имају то је заправо само накупина масног ткива. И леђно и предње пераје киту служе искључиво за стабилизовање и управљање у води. Реп се завршава великим репним перајем у којем нема делова костију него је хрскавичасто. Репно пераје је постављено водоравно у односу на тело, и то је лако препознатљива разлика у односу на рибе чији реп је увек окомит. Китови пливају вертикалним ударцима репним перајем.

Китови уопште немају задње удове, као ни друге телесне израслине које би могле нарушавати аеродинамичност тела, као што су уши или длака. Мушки полни органи као и млечне жлезде уроњени су у наборе коже.

Сви китови имају издужене главе, што посебно код китова усана поприма екстремне размере због њихових издужених чељусти. Отвори за дисање су постали својеврсне млазнице. Китови зубани имају само једну такву млазницу, а китови усани две. Оне су смештене на горњем делу главе тако да кит не треба изронити да би дисао. Довољно је да из воде изрони горњи део главе с дисајним отвором. Код издисања се влага садржана у издахнутом ваздуху кондензује и ствара тзв. млаз.

Тело им је обложено дебелим слојем сала. Сало им служи као топлотни изолатор и даје им глатку телесну површину. Нарочита грађа коже и начин како је повезана са салом омогућује ситним набирањем смањење отпора воде и њеног вртложења код брзог пливања. Нарочито брзи пливачи, рецимо делфини, имају знатно боље аеродинамичне особине од механичког тела потпуно једнаког облика управо захваљујући таквој функцији коже, што је експериментима доказано.

Начин живота

Већина китова су изражено дружељубиве животиње с високо развијеним друштвеним међуодносима. Само неколико врста живе у паровима или као самци.

Групе китова, које се често зову школе, састоје се најчешће од 10 до 50 животиња. У одређеним околностима (у случају масовне појаве хране или у раздобљу парења) групе могу бројати и далеко више од 1000 јединки. При томе је могуће и дружење с другим врстама китова.

Поједине школе имају чврсто утврђену хијерархију, при чему се место у хијерархији утврђује угризима, гурањем или сударањем. Понашање унутар групе постаје агресивно само у крајње стресним ситуацијама као што су недостатак хране или у заточеништву. У нормалним околностима контакти се успостављају врло мирољубиво и љубазно. Велику улогу при томе игра контактно пливање, узајамно глађење перајима и додиривање носева. Исто тако, позната су и разиграна понашања, искакање из воде, извођење салта и ударање перајима по површини воде. Таквом су понашању склоне и одрасле животиње.

За споразумевање китови испуштају гласове сличне певању који се шире стотинама километара далеко. Новија истраживања су показала, да свака група китова развија своју типичну песму. Понекад се неки кит може препознати по својој специфичној незамењивој песми. Како групе или поједини кит из сезоне у сезону мења само један мањи део своје песме, неки стручњаци сматрају да је могуће по сличности песме разазнати међусобну сродност појединих група китова.

Лове у групи, а често се при томе удружују и с другим врстама. Тако многе врсте делфина имају ловачке походе на велика јата риба заједно с великим тунама. Читаве школе орки (Orcinus orca) заједно лове друге, чак и веће китове. Грбави китови заокруже јато мањих риба па испуштањем мехурића направе завесу око њих што избезумљену ловину наведе да се збије у својеврсну куглу у коју се они онда стуште отворених уста и тако их лове.

Размножавање

Код већине врста китова је утврђено да им је време размножавања повезано уз годишња доба, а сазревање јајашаца се временски подудара с раздобљем интензивне активности тестиса мужјака. То раздобље се код великог броја врста подудара с њиховим сезонским селидбама. Већина китова зубана не заснива за време парења трајне везе, а код великог броја врста женке се у једној сезони паре с више мужјака. За разлику од њих, китови усани су углавном моногамни током једне сезоне парења, али ни они не заснивају трајне везе.

Женке носе младунце од 9 до 16 месеци, а трајање скотности не зависи од величине врсте. Китови по правилу доносе на свет једно младунче, а ако се роде близанци, један младунац углавном угине, јер мајка нема довољно млека да подигне оба младунца. Порођај углавном почиње с изласком репа. На тај се начин опасност од утапања новорођенчета своди на минимум. Након рођења се младунче брзо гура на површину ради првог удисаја ваздуха. Снимљене су сцене праве помоћи "бабица", других женки које се окупе око женке која рађа и које узрујано пливају око родиље и оне гуркањем доводе младунца до првог удисаја на површину. Тај процес је документован код неких врста делфина, па се верује да је слично и код других врста китова. Дојење се разликује од дојења сисара. Мајка дословно штрца млеко у уста младунца јер китови немају усне па нису у стању сисати.

Раздобље дојења је углавном дуго, и код великог броја врста је дуже од годину дана, па је повезаност мајке с потомком изразито велика. Код свих врста китова се о подизању младунаца брине само мајка. Полну зрелост китови по правилу досежу релативно касно, тек у раздобљу од 7 до 10 година. Таква стратегија размножавања резултира с мало потомака, али се надокнађује великим процентом преживљавања младунаца.

Угроженост

Китове углавном угрожавају људи. Природни непријатељи китова су само неке врсте великих морских паса као и други китови, примерци орке које лове мале китове, али и младунце великих китова. Угроженост од стране људи се може поделити на два дела: један је директна угроженост ловом на њих, а други је индиректан и састоји се од риболова и загађења околине.