Melem za dušu-poučne priče

First topic message reminder :

Jednog dana, moj prijatelj je otvorio jednu od fioka koja je pripadala njegovoj ženi. Izvadio je jedan zamotuljak u ružinom papiru i rekao: "Ovo nije bilo šta, ovo je nešto specijalno."

Odmotao je paketić i bacio papir, a onda se duboko zagledao u biranu svilu i čipku. Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u New Yorku, pre otprilike osam ili devet godina. Nije to nikada upotrebila. Čuvala je to za neku "specijalnu priliku".

"Dobro... ja mislim da je sada prilika za to." Prišao je krevetu i položio rublje pored druge garderobe, koju će ona imati na sahrani. Njegova žena je umrla. Okrenuo se prema meni i rekao: "Ne čuvaj nikada ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je specijalan."

Još uvek se sećam njegovih reči... one su promenile moj život. Više čitam, a manje čistim. Više sedim na terasi i uživam u pejzažu, i ne smeta mi korov u vrtu i nepokošen travnjak. Provodim više vremena s porodicom, a manje na poslu. Shvatio sam da je život u suštini jedna celina ispunjena užicima, a ne kurs preživljavanja. Više ništa ne čuvam. Upotrebljavam moje kristalne čase svaki dan. Obučem moj novi sako, kad idem u supermarket, ako mi je želja. Ja ne čuvam moj najbolji parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvek kad poželim. Fraze: "jednog dana" i "jednog od ovih dana" nestale su iz mog rečnika. Ako nešto vredi videti, slušati ili raditi, onda ja to želim videti, slušati ili raditi SADA. Nisam siguran u to, šta bi žena mog prijatelja uradila, da je samo znala da je neće biti ovde sutra, u šta mi svi verujemo. Mislim da bi ona bila više u kontaktu sa svojom familijom, svojim najbližim prijateljima. Ona bi možda nazvala svoje stare prijatelje i molila za oproštaj zbog nekih nesporazuma, i pomirila se s njima. Verujem da bi ona išla da jede u kineski restoran, to je njena omiljena hrana.

Upravo ove neuradjene male stvari što meni smetaju, ako bih ja znao da su mi sati izbrojani. Smeta mi što sam prestao da vidjam moje dobre prijatelje koje sam ja "jednog dana" hteo nazvati. Smeta mi što ne pišem pisma, koje sam mislio pisati "jednog od ovih dana". Smeta mi i žalosti me da nisam rekao mojim roditeljima, mojoj braći i deci, češće, koliko ih volim. Sada pokušavam da ne zakasnim, ne držim po strani, ili čuvam nešto, što može obogatiti naš život sa smehom ili radošću. I svaki dan kažem sebi samom, da je danas jedan specijalni dan... Svaki dan, svaki sat, svaki minut... je specijalan.

Savrseno srce

Jednoga dana mladic je stajao u sredistu grada razmisljajuci kako on ima najlepse srce u celoj dolini. Prosla je velika povorka i svi su oni priznali kako je njegovo srce savrseno.
Nije bilo crtice ni zareza u njemu. Da, svi su se oni uistinu slozili da je njegovo srce najlepse koje su ikad videli. Mladic je bio jako ponosan i jos se vise i glasnije hvalio svojim prelepim srcem.
Iznenada, jedan stari covek pojavio se ispred povorke i rekao:
„Zasto tvoje srce nije priblizno lepo kao moje?”
Povorka i mladic pogledali su u to starcevo srce.
Udaralo je snazno, ali prepuno oziljaka, bilo je mesta gde su komadici bili premesteni i onih koji su bili stavljeni, ali nisu potpuno odgovarali i bilo je nekoliko ostecenih strana(ivica). Ustvari, bilo je puno mesta gde su celi komadi nedostajali.
Narod je zapoceo - kako moze reci da mu je srce lepse nego sto on misli? Mladic je pogledao u starcevo srce i video njegovo stanje, i nasmejao se. „Mora da se salis, rekao je. Uporedi svoje srce s mojim, moje je savrseno a tvoje je prepuno oziljaka i suza.
”Da, rekao je starac, tvoje izgleda savrseno ali nikad se ne bih menjao s tobom.
Vidis, svaki oziljak predstavlja osobu kojoj sam dao svoje ljubavi - izvadim komadic srca i dam je toj osobi, i cesto mi ta osoba uzvrati deo od svog srca koje se uklapa u prazni deo mog srca, ali buduci da delovi nisu jednaki, ja imam nekih grubih zavrsetaka koje delim, jer me podsecaju na ljubav koju delimo.
Ponekad dam delove srca, ali mi osobe ne vrate svoj komadic srca. To su ti prazni delovi - davanje ljubavi je rizikovanje.
Ovi oziljci su bolni, otvoreni su, podsecaju me na ljubav koju dadoh ljudima takodje, i nadam se da se oni mogu vratiti jednog dana i popuniti prazne prostore na koje cekam."

Ljubav

Covek umire i odlazi na nebo.
Andjeli mu kazu:"Odvescemo te u raj, ali prvo da ti pokazemo pakao."
Odvode ga na mesto sa velikom sredisnjom posudom punom kasaste hrane. Oko posude su jadne i gladne osobe. Svaka od njih ima kasiku dugacku po tri metra. Hranu mogu dobaviti, ali je, zbog duzine, ne mogu prineti ustima. I tako, ove pateticne osobe gladuju pored izobilja hrane.
Zatim ga andjeli odvode u raj.
Na njegovo iznenadjenje, ugleda istu scenu. Ponovo gigantska posuda sa hranom, ponovo ljudi sa kasikama od tri metra. Samo ovi su zadovoljni, srecni, nasmejani i zdravi.
"Zasto? U cemu je razlika da su ovi ljudi srecni i siti?", upitao je andjele.
"Pa zar ne vidis?", upitali su ga.
Kada je pazljivo pogledao primetio je da svaka osoba hrani kasikom susednu.
"Ovdje ljudi hrane jedni druge. Oni su naucili put ljubavi."

Ti si poseban !

Poznati govornik otvorio je svoj svoj seminar drzeci u rukama novcanicu od 20 dolara. U sobi u kojoj je bilo 200 ljudi upitao je: "ko bi zeleo ovu novcanicu?"
Ruke su se podizale u vazduh.
On rece: "Dati cu je nekome od vas, ali pre toga dozvolite mi da ucinim ovo." A nastavi guzvati novcanicu.
Potom upita: "ko jos uvek zeli ovu novcanicu od 20 dolara?" Opet su ruke bile visoko podignute u vazduhu.
"Dobro", ponovi on, "a sta ako ucinim sledece?" Ispusti novcanicu na zemlju i stade je uvrtati svojom cipelom.
Potom je podize, sada poguzvanu i prljavu. "A sada, ko je jos uvijek zeli?" Opet su se ruke podigle u vazduh.
"Prijatelji, svi vi ste naucili veoma vrednu lekciju. Bez obzira na to sto sam ucinio sa novcanicom, jos uvek ste je zeleli, zbog toga sto se nije smanjila njena vrednost. Jos uvek je bila vredna 20 dolara.
Mnogo puta u nasim zivotima, mi smo baceni, zguzvani, prizemljeni zbog odluka koje donosimo i okolnosti koje nam se nadju na putu.
Osecamo da smo manje vredni, ali bez obzira na to sta se dogodilo ili sta ce se dogoditi, vi nikada necete izgubiti svoju vrednost, prljavi ili cisti, poguzvani ili konacno pognuti, jos uvek cete biti vredni onima koji vas vole.
Vrednost naseg zivota nije u tome sto mi radimo ili koga poznajemo, vec pored koga smo. Vi ste posebni i nemojte to nikada zaboraviti!»

Poverenje

Bilo je to pre mnogo godina.
U jednoj zemlji ziveo je kralj koji je mudro upravljao svojim kraljevstvom. Oko sebe je ve imao poverljive ljude, ali mu je trebala jos jedna izuzetno poverljiva osoba. Kralj je zeleo da na dvoru ima jednog pametnog, ali iznad svega vernog i odanog mladica, koji je znao da cuva tajne. I zato je po celom kraljevstvu objavio da se trazi jedna takva licnost.
Nakon nekog vremena javio se veliki broj obrazovanih mladih ljudi i kralj se nasao u dilemi koga da izabere. Zato je odlucio da im postavi jedan zadatak, pa koji ga bude resio i jos obrazlozio svoje resenje, bice izabran.
Zadatak je bio jedna zagonetka: svaki mladic je dobio tri lutke. One su bile identicne, jednake velicine, jednako obucene sa istim frizurama.
Medjutim, one su se ipak u necemu razlikovale. A to nesto je trebalo zapaziti tj. pronaci. Zadatak je naoko bio lak, ali nakon podosta vremena mladici su vracali lutke sa obrazlozenjem da ne mogu primetiti razliku. Ali, kralj je ostao uporan.
„Valjda ce se naci bar jedan koji ce uociti vrednost jedne lutke i mane ostale dve. A ta vredna crta karaktera te lutke tako je vazna. Uoci li neko tu njenu osobinu, znaci da je i sam ima. A meni bas takav treba.”
Najzad se pojavio jedan mladic koji je skromno stao pred kralja, odvojio jednu lutku na jednu stranu a ostale dve na drugu. Pre nego sto je bilo sta rekao, uradio je sledece:
Prvoj lutki je uvukao jednu slamcicu u uho i ona je izasla kroz drugo uho.
Kod druge je uradio to isto, ali ovoga puta slamcica je izasla na usta.
I na kraju, kod trece lutke slamcica nije uopste izasla, vec je ostala unutar same lutke.
"Postovani kralju, ova poslednja lutka je najvrednija" - odgovorio je mirno mladic.
"Da, tako je" - zadovoljno se nasmejao kralj, jer je zagonetka bila resena.

Sejac srece

Jednog dana videse decaci nekog starca kako ide ulicom sa velikom korpom na ramenu, prepunom blistvaih zvezda. Laganim zamahom ruke on bi s vremena na vreme zagarbio iz korpe i zavitlao kao da seje. Tada bi mnogo prekrasnih zvezdica zaleprsalo oko njega kao jato varnica.
- Sta to radite? – upitase decaci goreci od znatizelje.
- Sejem srecu! – odgovori covek i mirno nastavi svoj posao dok su mu se medju prstima caklili prekrasni dragulji iz kojih su decake gledale tople dugine boje poput suncanih ociju.
Osvojeni tom lepotom malisani smesta pojurise da uhvate srecu, ali uzalud.
I oni najhitriji i najokretniji ostajali bi praznih ruku.
- Uzalud je to sto cinite – osvrnuo se tajanstveno starac - tako je nikada necete uloviti.
- Zasto? – upitase zacudjeno decaci.
Nasmesivsi se, starac je tiho rekao:
- Tek kad se naucite sejati radost i lepotu oko sebe, bit cete pozvani na zetvu srece. Onaj ko grabi sebi, nikada nece uhvatiti srecu.
Sreca se uzima rasirenih ruku.

Sreca

Dosla sam k vama da vas pozdravim.
Moje je ime Sreca i sastavni sam deo zivota, zivota onih koji veruju u snagu ljubavi i zivota, onih koji veruju da je ljubav beskonacna.
A znate da sam u braku?
Davno sam se vencala za Vreme i ono vam je odgovorno za resenje mnogih problema koji vam na pocetku izgledaju veliki i bezizlazni. Ono izgradjuje srca i licnost, leci rane i pobedjuje tugu. Vreme i ja zajedno imamo troje dece. Nasa su deca Prijateljstvo, Mudrost i Ljubav.
Prijateljstvo je najstarije dete lepo, iskreno, veslo i nasmejano. Zblizava ljude, a da pri tome nikoga ne ranjava vec utesi svakoga kome se priblizi drzeci ga za ruku.
Mudrost je nase drugo dete. Ona je pametna, sa cvrstim principima i neprekidno uci i sve je zanima. Najslicnija je svom ocu Vremenu. Mozete zamisliti kako je to kad njih dvoje koracaju zajedno – Mudrost i Vreme.
Najmladja je Ljubav. Koliko posla s njom!!! Tvrdoglava je, uporna i prevrtljiva tako ponekad zeli ziveti na samo jednom mjestu a onda se nakon nekog vremena seti i kaze da je stvorena da bi zivela u dva srca, a ne samo u jednom. Ah, moja je Ljubav vrlo slozena i zapletena osoba, tako da zna i pokoju nesmotrenost pociniti i to samo kakvu!
Kada do toga dodje na scenu moram pozvati njenoga oca. Vreme dodje i pokusa pokrpiti rane koje je njegova kci Ljubav izazvala, a cesto u pomoc priskoci i Mudrost, mada nije u svim slucajevima od velike koristi sa svom svojom pamecu.
Jednom mi je jedna osoba rekla:
- " Na kraju sve dodje na svoje, na ovaj ili na onaj nacin. Ako se stvari jos nisu sredile i poslozile znaci da jos nismo na nasem pravom putu."
Zato, kazem vam, verujte mojoj porodici, mom suprugu Vremenu i mojoj deci Prijateljstvu, Mudrosti i Ljubavi.
Budete li imali poverenja u njih, znajte, da cu i ja,
Sreca jednog dana svakako pokucati na vasa vrata.
I nikad se ne zaboravite smesiti!

Sad nosim u sebi zraku tebe

Dve zvezde. Ona i on.
Svaka na svom delicu neba, na svojoj zivotnoj stazi zivele su mirno ne znajuci jedna za drugu.Sjale su svaka svojim sjajemvere, ljubavi, nade, dobrote i prastanja. Svaka svojim sjjem u mnostvu ostalih, stvarale su nebeski hram mira i svetlosti.
Jednog dana nad nebeski hram mira svetla nadvilo se zlo tame koje je gusilo njiovo svetlo ostavljajuci za sobom beskrajno ledeno hladni mrak i pustos.
U hladnoci i pustosi nasla se ona, izvan svoje zivotne staze.
Vlastita svetlost vise nije bila dovoljna za sigurnost i spas. Bez sjaja svetla drugih ostajal je u nemilosti ledenoga zla, nesretna i napustena.
Njen vapaj nije dopirao do mase.
Tonula je sve vise u hladnocu tame. Imala je jednu jedinu slabasnu zraku svetlosti. Ispustila ju je kao poslednji vapaj, ostavsi bez mrve snage, misleci na kraj.
Ali, gotovo neverujuci ugledala je jednu ispruzenu zraku koja ju je dodirnula, potom jos jednu, dve..
Cinile su siguran, topao zivotom nadahnut zvezdani lezaj.
Osetila je ponovo dah zivota u sebi.
Zracila je beskrajnom zahvalnoscu za razumevanje, pozrtvovanje.
Bezbroj reci hvala, u znak zahvalnosti.
Kako se jos vise, jace zahvaliti?
- Gledati i slusati – rekao je ON - i najtoplije i najjasnije zvezde bez svoje volje mogu biti zarobljene mrakom, kad vidis da koja gubi sjaj ispruzi prema njoj zraku topline i svetlosti. Ne cekaj!
- Kako je prepoznati , kako znati?
- Znat ces! Osetices!
Sada nosis u sebi zraku mene.

Lepota odraza i odraz lepote

Legenda kaže da je nekada davno postojao mladić po imenu Narcis, koji je bio toliko lep da se svako ko bi ga pogledao istog trenutka u njega zaljubio. To se dogodilo i nimfi po imenu Eho, ali on nije obraćao pažnju na nju, zbog čega je venula od tuge sve dok od nje nije ostao samo glas. Nemezis, boginja Osvete, bacila je čini na oholog Narcisa kome je od tada bilo suđeno da se zaljubi u svoj odraz na površini jezera, nad kojom je stajao opčinjen sopstvenom lepotom, sve do smrti, nakon koje su ga bogovi pretvorili u cvet.
Posle Narcisove smrti, došle su Drijade – gorske vile – i videle da se jezero pretvorilo u vrč slanih suza.
- „Zašto plačeš?” – pitale su ga.
- „Oplakujem Narcisa”, reče jezero.
- „Ah, ne čudi nas što oplakuješ Narcisa. Mi smo stalno po šumi trčale za njim, ali ti si jedino imalo prilike da izbliza posmatraš njegovu lepotu.
- ” „Narcis je bio lep?” – upita jezero iznenađeno.
- „Ko bi to mogao znati bolje od tebe? Na tvoje se obale svakog dana naslanjao”, odgovoriše Drijade.
Jezero je na trenutak zaćutalo, a zatim reklo:
- „Oplakujem Narcisa, ne zbog njegove lepote, već zato što sam, svaki put kada bi legao na moje obale, mogao da vidim kako se u dubini njegovih očiju oslikava moja vlastita lepota.”
A u dubini vasih ociju ciji se lik oslikava?

Zovem se Ljubav

Postojala sam pre nego sto je bilo šta postojalo u Univerzumu, postojala sam pre nego sto je postojala priroda, postojala sam prije nego sto je postojao covek. Bila sam usamljena, htela sam da podelim sve ovo sto nosim sa sobom kroz nebrojene vekove i stvorila sam svet koji sam htela da se mojim imenom zove.
Uvukla sam se u more i jezera, u reke i potoke, u planine i beskrajna polja, u sume i proplanke. Ja sam ona u kojoj se umivate, ja sam ona u kojoj lice svoje ogledate, ja sam ona koju udisete.
Volim da dodjem iznenada, kada se nenadate, volim da vam oduzmem dah, volim da vam oduzmem moc govora.
Volim da vam srce brzo zakuca, da vam kolena klecaju, da cesto izgovarate nesuvisle recenice.
Volim da zbog mene radite nepromišljene stvari, da se smete kao deca, volim da setate livadama i berete retko cvece.
Volim da ste radosni zbog mene, volim da zbog mene pevate, volim da zbog mene pesme pišete, da zbog mene price izmišljate kojima nijedna bajka ravna nije.
Ali sam tuzna kada me se bojite.
Tukli ste me, mucili, zatvarali u tamne kleti, izbacivali iz hramova, ostavljali me gladnu i zednu, zaklanjali ste sunce od mene, slali vecne kise i tmurne oblake, krali ste duge od mene. Vezivali ste me lancima, niste mi dali da se sirim i razvijam, govorili ste cak i da ne postojim. Niste verovali u mene, izmišljali ste strasne stvari samo da prikrijete moje ime, palili ste, pljackali ste, ubijali ste.
Ali sve sam zbog vas izdrzala.
Nisam se bunila, plakala sam u tajnosti da me ne vidite nesrecnu, da vas ne rastuzim. Sve lance sam pokidala, sve sam oblake rasterala, nepriemetno, tiho i tajno, da mi se ne prepadnete naprasno. Sunjala sam se kao mio lopov oko vasih srca, omeksivala ograde koje ste postavljali i mislili ste da vam se nece moci nikada vise ukloniti. Brisala sam vam suze sa lica kada ste mislili da vam ih nema ko obrisati, terala na smeh kada ste mislili da cete vecno plakati, terala vas na govor i tada kada biste se zarekli na vecno cutanje.
Ne bojte se.
Primite me u svoje dvorove, otvorite mi vase hramove. Primpremite sudove duse svoje da vam ih napunim radoscu i veseljem. Ja cu biti vasa molitva, ja cu biti vas vid kada ne vidite, ja cu biti vas sluh kada ne cujete, ja cu vas nahraniti kada ogladnite, ja cu vas napojiti kada ozednite. Ja cu biti vasa svetlost u mraku, ja cu biti put po kojim cete hoditi kada budete mislili da prolazite nepoznatim predelima.
Ne bojte se. Otvorite srce i primite me u sebe. Jer sam tu. Jer postojim.
Zovem se Ljubav, samo me pozovite i bicu tu.

Otkljucajte zatvorsku kulu svoje licnosti

Dzoni Lingo bio je veoma zgodan mladic i sposoban trgovac. Sto god da je kupovao ili prodavao ostvarivao je dobru zaradu. Ziveo je na ostrvu na kome je bio obicaj da se zene kupuju kravama.
Pristojnu zenu mogli ste kupiti za tri ili cetiri krave, a za pet - izuzetnu.
Jednog dana Dzoni je objavio da se zeli ozeniti Mahanom. Mahana nije imala nikakve vrednosti ni ugleda u ocima drugih ostrvljana. Otac se prema njoj odnosio kao da je neki porodicni otpadak. Govorio je da u glavi ima slamu i da bi je dao za jednu mrsavi kravu samo da je se resi.
Kad su seljani culi da Dzoni planira njome da se ozeni, mislii su da je to zbog toga mozda sto je moze dobiti besplatno. Bio je tako lep i popularan da bi mogao da dobije svaku devoku sa ostrva. To sto zeli Mahanu jednostavno nije imalo smisla.
Dosao je dan trgovine, Mahana je bila toliko uplasena, zbunjena i posramljena da nije cak ni izasla iz svoje kolibe. Moki, Mahanin otac trazio je za nju tri krave. Kad su okupljeni seljani culi tu njegovu visoki cenu, svi su se glasno smejali . U zivotu nisu culi nesto smesnije.
Medjutim, Dzoni je umirio seljane i rekao: "Dati tri krave za zenu je mnogo, ali nedovoljno za moju Mahanu. Dajem osam krava za Mahanu." Svi su ostali bez daha.
Moki je skoro pao sa stolice od iznenadjenja. Niko nikad u proslosti na ovom ostrvu za zenu nije dao osam krava. Zasto je Dzoni ucinio tako nesto kad ju je mogao dobiti i besplatno? Seljani su mislili da sujetni Dzoni zeli da svi znaju kako je on prvi i jedini dao vise krava za zenu od ostalih.
Najzad je dosla svadba, posle koje su Dzoni i Mahana odmah napustili ostrvo i otisli na duzi medeni mesec. Vratili su se, naime, posle nekoliko meseci. Stari trgovac doneo je u njihovu kolibu poklon za Mahanu koji je Dzoni narucio.
Starcu je zastao dah od onog sto je video. Tu je Mahana. To vise nije ona stidljiva, ruzna i zapustena Mahana iz oceve kolibe. Sada je izuzetno lepa. Smesi se i govori umiljato. U njenoj je sjajnoj dugoj kosi divan crveni cvet. U svojoj cistoj crvenoj haljini lici na kraljicu.
Kad je Mahana otisla po vodu, trgovac je upitao:
- "Sta se dogodilo s Mahanom?"
- "To je zbog krava," - odgovorio je Dzoni.
- "Zbog krava?" - zacudio se prodavac, "Kako to mislis zbog krava?"
- "Mozete li zamisliti" - odgovorio je Dzoni - "kako se oseca zena koju prodaju za jednu ili dve krave kad cuje da je neka druga zena prodata za cetiri ili pet krava. Tako nesto ne bih mogao uciniti mojoj Mahani.
Zeleo sam da ona bude zena vredna osam krava i zato sam za nju dao osam krava. Najvaznije je je kakvu vrednost zena ima u sopstvenim ocima" - nastavlja Dzoni.
"U ocevoj kolibi Mahana nije imala nikakvu vrednost. Sada zna da vredi vise od ijedne zene na ostrvu. Kad covek oseca da vredi za osam krava, tek tada on to moze i biti."
Bilo je potrebno da Dzoni pokloni Mahani svoju ljubav da bi ona shvatila svoju pravu vrednost. Svako od nas vredi, da se posluzim izrazom iz Mahaninog zivota, osam krava samo ako ima ljubav u sebi.

Na obali reke sedi covek i peca,ugleda ga slucajni prolaznik i pridje mu.
-Dobar dan prijatelju,ima li ulova?
-Nema jos uvek,ali bice,nadam se,dug je dan,-odgovori pecaros.
-A sta cete uraditi sa ribom koju ulovite?-upita prolaznik.
-Odnecu je svojoj porodici za veceru.
-Zasto je ne prodate?
-A zasto bih je prodavao?
-Pa kad prodate tu ribu,mozete kupiti jos jedan stap,a onda uloviti i dve ribe.
-Zasto jos jedan stap i dve ribe,meni je sasvim dovoljna i jedna riba.
-Ali kada prodate dve ribe mozete kupiti i mrezu pa onda uloviti puno ribe.
-Sta ce mi mreza,sta ce mi puno ribe?
-Pa kad ulovite mnogo ribe sa mrezom mozete je prodati i za taj novac kupiti camac.
-Zasto camac,sta da radim sa njim?
-Kad imate camac,mozete svuda ploviti i upecati puno,puno ribe a prodajom te kolicine mozete kupiti jos jedan camac,pa jos jedan,pa jos jedan.
-Ali sta ce meni toliko camaca i toliko ribe?
-Pa tako razvijete posao,sa puno camaca i puno ribe,mozete zaraditi puno para,pa onda kupite i jedan brod.
-Brod?Sta ce mi brod,covece?
-Pa tek onda mozete ploviti kud zelite,i tek onda mozete imati velike ulove i zaraditi mnogo,mnogo para,pa onda kupite jos jedan brod.
-Jos jedan?Zasto jos jedan brod?
-Zasto?Tako sirite posao,kupujete jedan po jedan brod,zaradjujete sve vise i vise para i postajete najveci i najbogatiji brodovlasnik.
-Ali sta ce meni sve to,sta cu ja sa svim tim parama,sta da radim kad postanem toliko bogat?
-Pa kako covece,sta da radis?Kada imas toliko para,mozes da radis sta hoces.Uzmes recimo,stap i pobegnes u prirodu,da u miru i tisini pecas.
-Ali,zbunjeno ce pecaros,ja to i sada radim.

Trazio sam . . .


Tražio sam Snagu . . . I Bog mi je dao Poteškoće koje su me osnažile.
Tražio sam Mudrost . . . I Bog mi je dao Probleme koje je trebalo rešiti.
Tražio sam Bogatstvo . . . I Bog mi je dao Mozak i Telo da mogu raditi.
Tražio sam Hrabrost . . . I Bog mi je dao Prepreke koje je trebalo svladati.
Tražio sam Ljubav . . . I Bog mi je dao Ljude kojima je trebalo pomoći.
Tražio sam Usluge . . . I Bog mi je dao Prilike.

“Nisam dobio ništa od onog što sam tražio...... ali dobio sam sve što mi je trebalo."
Živi život bez straha i suoči se sa preprekama i znaj da ih sve možeš savladati.

Bila jednom četvorica po imenu Svako, Neko, Biloko i Niko.
Trebalo je obaviti jedan vrlo važan posao i Svako je mislio da će ga Neko obaviti.
Biloko je to mogao učiniti, a Niko nije hteo.
Neko se zbog toga naljutio jer je to bio posao za Svakoga. Svako je opet mislio da bi ga Biloko mogao obaviti, no Niko nije shvatio da ga Neko ne želi obaviti. Na kraju je Svako krivio Nekoga jer Niko nije učinio ono što je mogao

Priča o ljubavi

Nekada davno postojalo je ostrvo na kome su živeli: Sreća, Tuga, Taština,
Bogatstvo, Znanje i Ljubav.
Jednoga dana je objavljeno da će ostrvo potonuti,
tako da su svi, koji su imali, pripremili svoje čamce i otišli.
Ljubav je jedina ostala.
Želela je da bude tu do poslednjeg trenutka.
Kada je ostrvo skoro potpuno potonulo, Ljubav je odlučila da potraži pomoć.

Bogatstvo je upravo prolazilo pokraj ostrva u velikom čamcu.
Ljubav je rekla: “Bogatstvo, možeš li me povesti sa sobom?”
Bogatstvo je odgovorilo: “Ne, ne mogu. Imam mnogo zlata i srebra u čamcu
i nema mesta za tebe.”

Tada je Ljubav odlučila da potraži pomoć od Taštine koje je tu prolazila u prelepom čamcu.
“Taštino, pomozi mi!”
“Ne mogu ti pomoći Ljubavi. Pa ti si sva mokra i možeš uništiti moj čamac.”

Posle Taštine naišla je Tuga, pa je Ljubav i od nje zatražila pomoć.
“Tugo, molim te, pusti me da idem sa tobom!”
“O, ja sam tako tužna i treba mi samoća. Ne, ne mogu te povesti sa sobom.”

A onda je Sreća prošla pored Ljubavi, ali je bila toliko srećna da nije ni primetila
da je ostrvo skoro sasvim potonulo i da Ljubav traži pomoć. A Ljubav ju je zvala i zvala!

Odjednom, začuo se glas: “Ljubavi, dođi, ja ću te povesti!”
Ljubav je bila toliko zahvalna i srećna da se nije setila da upita stranca kako mu je ime.
A stranac je, čim je Ljubav iskrcao na obalu, otišao svojim putem.

Tada je Ljubav upitala Znanje ko je bio ovaj stranac.
Znanje je odgovorilo: “Bilo je to Vreme!”
“Vreme?!”, začudila se Ljubav, “ali zašto mi je baš Vreme pomoglo?”
Znanje se nasmejalo i sa dubokom mudrošću odgovorilo:
“Zato, jer je jedino Vreme sposobno da shvati koliko je Ljubav velika!”

Reci ranije . . .

On je bio ljudina, jaka glasa i odlučnih pokreta. Ona beše nežna i osetljiva. Uzeli su se. On se trudio da joj ništa ne manjka, a ona je pazila kuću i odgajala decu. Deca su rasla, poženila se i poudavala, te pošli svojim životnim putem… uobičajna priča.
Kad su sva deca bila zbrinuta, ženu je uhvatila neka tuga, sve više je slabila i propadala. Kako više nije uzimala hranu, pala je u bolesničku postelju.
Njen muž je bio zabrinut i odveo je u bolnicu. Oko nje su se trudili lekari i poznati specijalisti, ali nisu mogli pronaći uzroke bolesti. Samo su slegali ramenima i mrmljali: ¨Hm, hm…¨ Na kraju je jedan od njih pozvao muža u stranu i šapnuo: ¨Ja bih rekao… da vaša supruga… jednostavno više nema volje za život¨.
Čovek nije ništa odgovrio. Seo je uz krevet i uzeo ženu za ruku... njena se ručica izgubila u njegovoj ogromnoj šaci. Pogledao ju je i dubokim odlučnim glasom rekao:
¨Ti nećeš umreti!¨
¨Zašto?¨ upita ona jedva čujnim glasom.
¨Zato jer si mi potrebna!¨
¨A zašto mi to ranije nisi rekao?¨



Nemoj nikada čekati sutra da nekome kažeš da ga voliš. Reci to odmah. Nemoj reći: »Moja majka, moj sin, moja žena... to već ionako zna«. Možda i zna,ali nikad se niko nije umorio slušajući voljenu osobu koja joj to ponavlja? Ne gledaj na sat. Uzmi telefon i reci: »Ja sam, želim ti reći da te volim«.
Stisni ruku osobi koju voliš i reci: »Trebam te! Volim te, volim, volim te...«.

Dobro ponašanje

Kad je hladno, bodljikavo prase traži drugu bodljikavu prasad da leže zajedno, da se zbiju, jer im je tako toplije.
Da nemaju bodlje, to bi bilo lako.
Ali, bodljikava prasad imaju duge i oštre bodlje. Kad se zbiju u gomilu, bodu jedno drugo.
To nije dobro.
A nije dobro ni kada im je hladno. Zato se bodljikava prasad dugo muče dok ne nađu neko zgodno rastojanje da budu jedno uz drugo, a da se ne bodu.
To rastojanje zove se lepo ponašanje.
To je lepo ponašanje: da ja ne povredim tebe, da ti ne povrediš mene; da pomognemo jedno drugom da i meni i tebi bude dobro.

Pogled s one strane...


Mladi par se doselio u ulicu.
Sledećeg jutra, kada su doručkovali, žena je opazila svoju komšinicu kako širi veš.

"Kako joj je prljav taj veš..." – rekla je.
"Možda treba nov prašak za pranje, kako bi bolje oprala. Uopšte ne zna prati! "

Muž je ćutke posmatrao događaj, ali nije ništa rekao.

Svaki put kada bi komšinica širila veš, komentar bi bio isti…

Mesec dana kasnije, žena je bila u čudu,
kada je jedno jutro videla kako je komšinicin veš čist,
rekla je mužu:
"Pogledaj! Konačno je naučila dobro oprati veš. Ko li ju je naučio?"

Muž joj odgovori:

"Niko. Ja sam danas ustao ranije i oprao prozore. .."

Jedne Nove godine, ne secam se vise koje, izadjoh pred jutro na ulicu.
Bilo je to u ono daleko vreme dok je jos padao sneg i jelke bile
prave, a ne plasticne.

Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbacenim sarenim kapama
od kartona. Ucini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu.

Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka?

Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom
ispod koga je svetlucala duga vecernja haljina, tako nestvarno tanka,
i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sasivena od magle i paucine.
Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu drzala samo dva
jedva vidljiva zlatna kaisica. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre.
Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridrzavala je ovratnik
kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka,
istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama.

Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu,
poput najfinijeg nakita?

Prosla je pokraj mene ne primetivsi me, kao u snu. U prolazu
obuhvati me oblak nekog egzoticnog mirisa. Nikad ga posle nisam
sreo. Nikada je posle nisam sreo. Da, bila je plava. Ne, crna. Ne,
ridja! Imala je ogromne tamne oci; u to sam siguran.

Zasto je napustila pre vremena novogodisnje slavlje? Da li je
neko ko je te noci bio s njom zaspao ili odbio da je prati? Da li
se napio i bio prost?

Da li je to, u stvari, bila Nova godina? Jesam li mozda jedan
od retkih nocnih setaca koji je imao srecu da je vidi licno?

Ili je to bila Snezana kojoj su dojadili pijani patuljci?

Ali, zasto je plakala?

Jesam li vec rekao da sam ovu pricu napisao samo zbog toga da
je ona mozda procita i javi mi se telefonom?

Vec vise od petnaest godina razmisljam o tome zasto je plakala
one noci.

Kuća od zlata


Jedan čovek je za vreme zlatne groznice rešio da proda svu svoju imovinu da bi kupio opremu za kopanje zlata i obezbedio hranu za ovaj poduhvat. Otišao je u planine zajedno sa drugim kopačima i krenuo u potragu za zlatom. Dani su prolazili, a on nije pronašao ni trunku zlata. Prolazili su meseci i godine, on je postajao sve siromašniji i siromašniji i na kraju je ostao bez ičega. Razočaran posle svega, rešio je da ode u jedno napušteno mesto, gde su ostale prazne barake, i da tu umre. Kako se osećao veoma usamljenim na tom pustom i sumornom mestu, odlučio je da ode negde u prirodu. Stigao je do jednog potoka, koji je tekao pored divne livade do koje je bila šuma. Tu je stao i posmatrajući ovaj predivan prizor prirodne lepote koje nam je Bog podario, odlučio je da tu napravi sebi jednu malu kućicu. Kako je bilo toplo vreme, iskopao je rupu pored potoka i počeo da pravi cigle od te zemlje i da ih suši na suncu. Od njih je kasnije sagradio malu kućicu na sred poljane. Došla je zima, a on je, onako izmoren i razočaran, umro od gladi i hladnoće. Od tada je prošlo puno vremena i jedan mladi bračni par je rešio da kupi taj plac i sagradi na njemu kuću, jer im se jako sviđao predeo. Sagradili su kuću, ali im je smetala ta neugledna kućica na sred livade, pa su rešili da je sruše. Kada su počeli da je ruše, primetili su da u ciglama nešto svetluca na suncu. Odneli su ciglu na analizu i ustanovili da je razlog tome zlato. Mesto odakle je vađena zemlja za te cigle je bilo bogato nalazište zlata. Na tom mestu je kasnije otvoren jedan od najvećih rudnika zlata. Zamislite koliko jedan čovek može da bude slep pored očiju i ne vidi bogatstvo koje tako dugo traži. Čovek je umro od gladi u kući od zlata.

Zato vas molim da i vi ne budete slepi. Otvorite oči!

Pogledajte oko sebe!

Knez sa tuznim ocima - Ivo Andrić

Bio je jedan knez (ali uistinu bio, ne da ja to tek tako pricam) koji je ima tuzne oci i malu knezevinu. Njegova zemlja bila je zaista malena, tako malena da bi on, kad bi se zamislio na popodnevnoj setnji, uvijek presao granice svoje zemlje i usao u susjedsku. Tolika je eto bila njegova knezevina, manja nego jedna dobra setnja. A oci je imao zaista tuzne. Lepe, tamne, osencane dugim trebavkama, a beloocnica s lakim modrim tonom kao u mlade teladi ili jekticavih devojaka iz provincije. Zene su govorile da te oci "govore", a muskarci su cutali. ("Tebi sve govori!" rekao je rastresito i mrzovoljno jedan novcar svojoj zeni.)

Ali knez nije mnogo mario za zene ni za druge razonode. On je brinuo brigu o svojoj zemlji i danju i nocu mislio kako da je usreci. Kako je knezevina bila odvec malena za takva veca preduzeca i planove, on je gradio mostice od trske i male mlinove, koji ne mogu mljeti, ali je bilo milina pogledati kako se na potocima okrecu bezbrojni vitlovi razbijajuci vodu s lopatice na lopaticu. On je podrezivao svaki grm da ne raste preko mere i da bi zadrzao neobicnu formu cuna ili mnogokutnika koji mu je on odredio.

Nasred knezevine bilo je jedno stablo, inace kruska divljaka, to je bilo najvece stablo u zemlji u s njega je knez zabranio da se jede. Podanici su strogo obdrzavali tu zabranu i to stablo je bilo poznato u cijeloj knezevini pod imenom "Najsladje Voce".

Cesto su cak iz najdaljih zemalja dolazili putnici da se poklone knezu tuznih ociju; on bi ih primao, gledao, trepcuci i u zabuni sta da im rece, a oni odlazili ocarani dubinom njegova pogleda i dubokim znacenjem njegove sutnje.

I dogodi se jednom da je knezev pogled pao na jednu zenu kao sjena u kojoj se ona razbolje.

To je bila plava i mlada zena jednog slikara, koji je zivio od svojih slavnih slika i lepih verskih napisa, koji su visili po hramovima. Slikar je bio covjek onizak i snazan, a veseo i pun neke nutarnje vatre u zivotu i radu. Nenavikla na laz i pretvaranje, ona podje sva blijeda do slikara i rece mu s onim bolnim mirom koji razoruzava i kojim govore zene kad istinski ljube:

-- "Vidila sam kneza. Ne mogu ti dulje biti zena. Ja moram da idem njemu, da mu sluzim svojim tijelom i svojom dusom, koliko to jedna zena moze. Dosla sam da ti to kazem. Cini s mene sto hoces."

Stajala je pred njim opustenih ruku, sva obasjana nesrecom kojoj se ne moze umaci. A niski slikar, covjek velike duse, okrenu lice od nje i cekase tako sve dok nije otisla.

Od kad su zapisane prve price ne pamti se da je bilo dvoje dostojnijih ljubavnika koji su se ljepse rastali pred zlom, koje moze svakog da zadesi.

Ona podje knezu. Kad je stala pred njega, premiruci od njegova pogleda, nije vidjela nista do njegovih ociju. Ponudi mu se s izrazom krivca, i ostade da mu sluzi. Prodje dosta vremena.

Ali ima dana u godini kad se zena ne moze zadovoljiti pogledom. U nasim knjigama nije zapisan broj tih dana, jer on nije kod svih zena jednak. Ali svaka ih ima.

Takvi dani dodjose, nakon mnogo cekanja, slikarevoj zeni i knezevoj ljubovci. Najednom se sva zena promijeni. Zaigrase joj misici, rasirise se oci u nabrekose usne. Ona pritiste rukom ljubicast atlas na grudima. A pogled joj strasan, strasan za citav pedalj iznad knezeve glave. Govorila je knezu vise vrelim dahom nego nejasnim recima. On je gledao u nju svojim pogledom od rodjenja, a ona zastade pred dubokom sutnjom toga pogleda kao pred vodom preko koje se ne moze, i tada po prvi put vidje njegovu malu lubanju, uska pleca i nikakve noge. Zena pade pred saznanjem nove i poslednje nesrece, lijevi joj obraz zadrhta i sve joj tijelo savi u plac. Knez ode, sutljiv i sav u pogledu.

Dani idu a bol nece da predje. To je strasnije od prebijene zivotinje i posjecena stabla. Snovi i pomama svih misica, a krv staje cas u glavi, cas u srcu. Jedna ruka je kod slikara, druga kod kneza, pa je razapinju da urla od bola i umire od sramote.

A jedno jutro se dize sa svog loga zena, prevarena i ocajna, pomisli jos jednom na slikara, koji radi kraj prozora u ostrom i finom mirisu boja i na njegove ruke jake i svjeze oprane poslije rada, pomisli na svoju srecu od nekad i na nesrecu od sada pa do vijeka -- i izidje na trg, gdje je u sjeni "Najsladje Vocke" sjedio knez, okruzen svojim podanicima i udivljenim posjetnicima iz daleka. Oni su, uvijek u sjeni njegova pogleda, slavili kneza, uredjenje njegove drzave i sve darove koje mu je Bog dao.

Svi se zacudise da u to doba i na neprilicnu mjestu pristupa zena knezu. Bila je blijeda iako je sva gorila. Knez je gledao u nju ocima koje ocaravaju i zaustavljaju, ali ona, zena nesrecna i mucena najvecim bolovima koje priroda poznaje, ne poniknu pred njim, nego raskinu zeljnom rukom car njegova pogleda kao paucinu, i prije nego je tko mogao spijeciti -- strasno je reci! -- pljunu mu glasno i zestoko u oci.

-- Pfu!

Zatim se kao olaksana okrenu. Jedan cas zaprepastenje sutnje, a onda je raznesose na maceve.

Ali knez je oslijepio.
Poslednje sto je vidio bile su njene usne vlazne i crvene.
Bez ociju on je bio ubrzo svrgnut. I nevjerojatno je kolika je bila mrznja i odvratnost sto je sirio oko sebe. Ona je bila jednaka njegovoj nekadanjoj moci. U cijeloj zemlji nije se moglo naci ni jedno pseto koje bi ga vodilo, nego je kuckao stapom po svijetu, gladan i bos.

I zacudo; ni knjige, u kojima je najpre zapisan ovaj dogadjaj, ne nalaze samilosne rijeci za bijednog kneza; poslije jedne pouke mladicima, zavrsavaju rijecima:

"... jer je pljuvacka ovakve zene dovoljna da se otruje cijelu vojsku najveceg cara, a kamoli ne jednog covjeka".

Nekada davno .... Imao otac sedam sinova i kada je bio na samrti okupi ih oko sebe i rece im:
- "Uzmite svaki po jedan prut pokusajte ga slomiti!"
Svaki sin slomi svoj prut bez muke.
- "A sada mi dajte sedam prutova."
Otac zaveza sedam prutova zajedno spagom i rece:
- "A sada da vidim tko ce moci ovo slomiti!
- " Svaki od sinova pokusa slomiti sedam stapova povezanih zajedno, ali ni jednom to nije uspjelo.
- "Zapamtite pouku", rece otac. "Budete li zajedno, nitko vam nista nece moci!"

Nakon sprovoda braca svratise u krcmu. Svima koje su zatekli objasnjavali su kako im je otac bio mudar i nudili da pokusaju slomiti sedam stapova povezanih zajedno. Nitko to nije mogao.

Dozlogrdilo to krcmaru, te on uzme stapove, razveza spagu i slomi svaki stap jedan po jedan.
- "Imam i ja pouku", rece krcmar.

- "Nije snaga stapova u tome sto su jedan uz drugoga, vec u uzetu koje ih drzi zajedno."

Četiri svijeće

Četiri svijeće su polagano gorjele
Bila je tišina i mogao se čuti njihov razgovor.
Prva je svijeća rekla:
"Ja sam Mir.Nažalost,ljudi me ne uspjevaju sačuvati,mislim da ću se ugasiti."
I odmah se ugasila.
Druga je svijeća rekla:
"Ja sam Vjera.Nažalost,mnogi ljudi imaju površnu vjeru i ja ih ne zanimam.Nema smisla da i dalje gorim."
Tek što je to izgovorila, puhnuo je lagani povjetarac i ugasio ju.
Treća je svijeća žalosno progovorila:
"Ja sam Ljubav.Nemam više snage.Ljudi zaboravljaju na mene i to koliko sam im potrebna.Oni ne ljube ni svoje najbliže."
I bez okljevanja se ugasila.
Odjednom je ušlo jedno dijete i ugledalo tri ugašene svijeće.
"Što je to?" upitalo je djete.
"Vi ste trebale svjetliti do kraja."
I rekavši to, počelo je plakati.
U to je progovorila četvrta svijeća:
"Ne boj se,sve dok ja gorim moći ćemo upaliti ugašene svijeće.Ja sam Nada"
Djetetu su zablistale oči od radosti dok je s upaljenom svjećom vraćalo svjetlo ugašenim svijećama..
Neka nikada ne ponestane nade u našim srcima!

Zakon života

Neki dečak je hodao uz obalu reke i ugledao je krokodila zapletenog u mrežu.
Krokodil mu reče:
Smiluj mi se i oslobodi me. Možda izgledam strašno, ali znaš, to nije moja krivica. Takav sam stvoren. Ali, kakav god bio moj izgled, ipak imam majčinsko srce. Došao sam jutros ovamo u potrazi za hranom za svoje mlade i ulovio sam se u ovoj zamci.
Dečak reče:
Ah, kad bi ti došao pomoći ti bi me zgrabio i ubio. Krokodil odvrati: Zar misliš da bi to učinio svojem dobročinitelju i osloboditelju? I tako je krokodil uverio dečaka da ga oslobodi iz mreže, i dok ga je dečak oslobađao krokodil ga zgrabi.
Ulovljen u krokodilove ralje dečak reče:
Tako mi dakle vraćaš za moje dobročinstvo?
Krokodil reče:
Nije to ništa lično, sinko. Takav je svet, takav je zakon života.
Dečak se nije složio pa mu krokodil reče:
Želiš li možda nekoga pitati da proveriš?
Dečak ugleda pticu koja je sedela na obližnjem drvetu pa je upita:
Ptico, govori li krokodil istinu?
Ptica reče:
Krokodil je u pravu. Pogledaj mene. Jednog sam se dana vraćala kući s hranom za svoje mlade ptiće. Zamisli moj užas kad sam ugledala zmiju kako puzi uz stablo ravno prema mojem gnezdu. Bila sam potpuno bespomoćna. Zmija je proždirala moje mlade jednog po jednog. Vrištala sam i vikala ali ništa nije koristilo. Krokodil je u pravu, to je zakon života, takav je svet.
Vidiš, reče krokodil.
Ali dečak reče:
Daj da pitam još nekog.
Krokodil reče:
U redu. Hajde, pitaj.
Jedan stari magarac prolazio je uz obalu reke.
Magarče! , reče dečak, Evo šta krokodil kaže. Je li u pravu?
Magarac reče:
Krokodil je potpuno u pravu.Pogledaj mene,radio sam i robovao svojem gospodaru celi svoj život,a jedva da mi je davao dovoljno da preživim. Sada kada sam star i beskoristan, pustio me je s uzde i sada lutam po džungli čekajući da me zaskoči kakva divlja zver i privede mi život kraju. Krokodil je u pravu, to je zakon života, takav je svet.
Vidiš? , reče krokodil, Idemo!
Dečak reče:
Daj mi još jednu priliku, zadnju priliku. Dopusti mi da pitam još nekog stvora. Seti se kako sam dobar bio prema tebi.
I krokodil reče:
Dobro. Tvoja zadnja prilika.
Dečak ugleda kunića koji je onuda prolazio pa ga upita:
Kuniću, jel' krokodil u pravu?
Kunić sedne i reče krokodilu:
Zar si to zaista rekao?
Krokodil reče:
Jesam. Čekaj malo., reče kunić, Morat ćemo to raspraviti.
Dobro., reče krokodil.
Ali kunić reče:
Kako ćemo raspravljati kad imaš dečaka u ustima? Pusti ga. I on bi takođe trebao sudelovati u raspravi.
Krokodil reče:
Stvarno si pametan. Pobeći će mi čim ga pustim.
Kunić odvrati:
Mislio sam da si razumniji. Ako pokuša pobeći, možeš ga ubiti jednim udarcem svojega repa. U redu., reče krokodil i pusti dečaka.
Čim ga je krokodil pustio, kunić poviče:
Beži! I dečak pobeže i spasi se.
Kunić tada reče dečaku:
Sigurno voliš krokodilovo meso, a i ljudi iz tvog sela sigurno bi voleli dobar obrok. Nisi oslobodio krokodila do kraja. Veći deo njegovog tela još je uvek zamotan u mreži. Idi u svoje selo i dovedi sav narod, pa pripremite gozbu.
I dečak učini tačno tako. Ode u svoje selo i pozove sav narod. Došli su sa sekirama, kolocima i kopljima, i ubiše krokodila.
Došao je i dečakov pas, i kad je vidio kunića, stao ga je juriti, i zadavi ga.
Dečak je stigao prekasno, i kad je video kako kunić umire, reče:
Krokodil je bio u pravu. Takav je svet, takav je zakon života.

Gdje je Bijeli Čovjek pogrešio

Službenik vlade US je pitao indijanskog poglavicu "Dva Orla":
"Vi ste bili svjedok ponašanja bijelog čovjeka 90 godina. Vidjeli ste ratove i njegov tehnološki napredak. Vidjeli ste njegov progres i štetu koju je nanio."
Poglavica je klimnuo glavom suglasan s tim.
Službenik je nastavio:
"Uzimajući sve to u obzir, po vašem mišljenju, u čemu je bijeli čovjek pogrešio?"
Poglavica je pogledao službenika i onda mu odgovorio:
"Kada je bijeli čovjek došao na ovu zemlju, Indijanci su upravljali njom, nije bilo poreza, nije bilo dugova, bilo je bizona u izobilju, bilo je dabrova u izobilju, voda je bila čista. Žene su radile sav posao, vračevi su liječili besplatno.
Indijanci su čitav dan provodili u lovu i ribolovu, a čitave noći su vodili ljubav."
Nakon toga se poglavica naslonio i osmjehnuo:
"Samo bijeli čovjek je bio toliko glup da pomisli da može unaprijediti takav sistem".

Majčino pismo Svijetu
Dragi Svijete!

Moj sin danas prvi puta kreće u školu.Jedno vrijeme će za njega sve biti neobično i novo.
Željela bih da se ti prema njemu odnosiš nježno.
Vidiš do sada je on bio glavni u kucć. Bio je gazda u svom dvorištu. Ja sam uvijek bila tu da liječim njegove rane i da ga utješim.
Ali sada - stvari će se promjeniti.
Ovoga jutra, on će sići niz stepenice i mahnuti mi rukom. Krenuće u veliku avanturu u kojoj će vjerovatno biti i ratova i tragedije i tuge.
Da bi živio u svijetu u kome mora da živi, bit će potrebna vjera, ljubav i hrabrost.
Zato,Svijete, željela bi da ga nekako uzmeš za tu njegovu mladu ruku i da ga naučiš stvarima koje će morati da zna.
Uči ga,ali nježno ako možeš. Nauči ga da na svakog nitkova dolazi po jedan heroj, da na svakog političara dolazi po jedan vođa koji se istinski posvetio svom poslu, da na svakog neprijatelja dolazi po jedan prijatelj.
Nauči ga čudesnim stvarima koje pružaju knjige.
Daj mu da na miru razmišlja o vječitoj tajni ptica na nebu,pčela na suncu i cvijeća na zelenom brežuljku.
Nauči ga da je mnogo časnije da doživi neuspjeh nego da vara.
Nauči ga da vjeruje u vlastite ideje čak i kad mu svi drugi kažu da nisu valjane.
Nauči ga da svoje mišiće i svoj mozak proda što je moguće skuplje ali da nikada ne stavlja cijenu na svoje srce i dušu.
Nauči ga da zatvori uši pred gomilom koja urla... ali da stoji uspravno i da se bori ako misli da je u pravu.
Uči ga nježno, Svijete, ali nemoj ga razmaziti, zato što se dobar čelik kuje samo u vatri.
Ovo je veliki zahtjev, Svijete, ali vidi šta možeš da učiniš. On je tako drag mali čovjek.
Hvala ti Svijete!
majka