Svetislav Basara

Jos malo o Tominom Grandioznom strajku.


Svetislav Basara


Jaje i ćevapčić


Svi su znali da nikakve smrti biti nece ali se gospodar usplahirio i otisao Nikolicu na noge.

E, bogu hvala, na Uskrs nas je osenila blaga vest: Toma Nikolić, izveštavaju agencije, pojeo jaje i ćevapčić. Nek mu je na zdravlje. A nama nek je Bog u pomoći. Sve je, cenjeni publikume, počelo poodavno, u vreme kada je postalo moguće da ljudi bez ičega što bi ih kvalifikovalo za obavljanje javnih poslova, uzmu stvari u svoje ruke. U ime Srbije, naravno. Jer, pomene li se Srbija, sve pada u zasenak. Srbija, bato. Čim to kažeš, mora da usedi muk. Eto ti odmah i ugleda. I bibliografije. I, uopšte, dobro ti krene. I onda izgubiš osećaj za meru. Koji, ionako, nisi imao.

Tim je utabanim putem svojevremeno krenuo i naš Gandi, Toma Nikolić. Kao i mnogi drugi, od kojih su mnogi i subverzivniji od njega, Tomčilo je ukačio da se u ovoj zemlji najbolje živi od potpuno neobavezne i veoma lukrativne platonske brige za Srbiju i takozvani "srpski narod“. I da vidiš, od toga je napravio lepu karijeru. Istina, ta je karijera počivala (i počiva) na vazdušnom jastuku iluzija, ali nije da Toma nije baš ništa uradio za Srbe i Srbiju. Popravio je značajno svoj materijalni položaj. Pozicionirao se kao domaćin. Nekadašnji (zasluženo) kragujevački luzer i grandiozni niko i ništa, dospeo u žižu javnosti i ustoličio se kao „faktor“ na koga čak i EU računa. Nego, platforma, cenjeni publikume, platforma nije mogla da izdrži. Ne Tomina. Nego naša zajednička. Tomčilo tu samo pokušava da se još bolje pozicionira. I da namakne još neki stan. Ne treba mu zameriti. Rekosmo već: ima mnogo gorih od njega. Ali, dobije li Gandi makar i 00,3 posto glasova (a dobiće mnogo, mnogo više) neće to biti znak Tomine snage, nego naše slabosti koja se, nakon svega, graniči sa imbecilnošću.

Opet velim: ništa tu nije kriv Tomo. Krivi su oni na vlasti koji su, vođeni istim pobudama kao i Gandi, bez ikakve potrebe održavali u životu naopaku matricu koju je Tomo pokušao da iskoristi na, po njega, najbolji mogući način. Ako laže koza, računao je Gandi, zašto ne bi lagao i rog. I na osnovu te računice se upustio u proračunatu avanturu nepijenja i nejedenja. Mimo svih pravila štrajkovanja - u medicinskoj ustanovi, na aparatima, sa kanilama, infuzijama i pročima.

Svi su znali da nikakve smrti biti neće, ali se Gospodar usplahirio i otišao Nikoliću na noge, ubeđivao ga da batali samouništenje i uznemiravanje javnosti, dokazivao ono što eksplicitno piše u ustavu, da , naime, izbora mimo ustavnih odredbi ne mere biti. Gandi, isprva, nije hteo ni da čuje. Nameračio se bio da smrću iskupi Srbiju. Ali ga okolnosti sprečiše. Jedva ga patrijarh, vladike i GO SNS ubediše da će Srbiji bolje poslužiti kao „delatan i aktivan političar“. I Toma, sve Srbije radi, nevoljno pristade. A patrijarh ga, umesto da mu odredi strogu epetimuju zbog sprdačine sa svetim tajnama, još i pričesti. I dade mu jaje i ćevapčić. Pročaja.

Izvor "DANAS"

Back to bright

U vreme kada se Ejmi Vajnhaus rodila - 1983 - ja sam već polako prestajao da pratim novotarije u muzici, a dr Drinkman mi je snimao kasete sa pedesetak numera koje sam odabrao da povremeno slušam. Pa sam na kraju i to batalio. Ako negde kod nekoga nešto čujem - čuo sam. Ako ne - nikom ništa. Još i bolje. Ali veze sa strastima iz mladosti nikada se sasvim ne prekidaju. Nije da baš ništa nisam znao o zbivanjima na „stejdžu“, ali sam nekako više voleo da čitam magazin Uncut koji je objavljivao tematske brojeve o velikim bendovima i zanimljive intervjue sa uncle-Kithom. Kada sam prvi put čuo za Ejmi Vajnhaus mislio sam, grešna mi duša, da se tu radi o još jednoj iz serije engleskih Lejdi Gaga i Maja Marijana, a onda naleteh na neki video klip na internetu, pa čisto iz radoznalosti kliknuh, ko velim - daj da vidim o čemu peva ova natapirana.

Kad ono - međutim! Em sjajno peva, em peva sjajne stvari. Da sad ne ulazim u sitna crevca i otimam leb rok-kritičarima, reći će oni, siguran sam, puno lepih stvari o Ejminoj muzici. Da se ja vratim na stvar. Kada se, dakle, magla predrasuda razišla, odmah mi je bilo jasno da je Vajnhausova presedan, da joj - u muzičkom i svakom drugom smislu - nije mesto u dvehiljaditim. Svi oni koji pamte sedamdesete znaće o čemu pričam. Onima koji ih ne pamte ne vredi govoriti. Bila su to luda vremena u kojima rok još nije bio postao baš sasvim biznis i industrija. Nije da se pare nisu mlatile, nije da nije bilo šljokica i veštačke magle, ali sviralo se, brate, nekako od srca i pizdarije su se redovno pravile. A pizdarije su so rok muzike. So života, usudio bih se da kažem. Ako, dame i gospodo, pizdarija nema, ako stvar u svoje ruke preuzmu uredni, organizovani i alavi, onda i najdemokratskije društvo postaje totalitarno. A rok muzika se pretvara u himnu totalitarizma. Što nam se, mislim celom svetu, i dogodilo.

Ejmi je sva nekako bila seventies-like. I glasom i muzikom i ponašanjem. Iako je bila veoma komercijalna, pa su joj zbog toga gledali kroz prste, štrčala je iz sistema i bilo je samo pitanje dana kada će joj sistem doći glave. Na način na koji su nemački filistri došli glave Fridrihu Ničeu. Ni u jednom od tih slučajeva nema ličnih odgovornosti, mada mislim da je u Ejminom slučaju njen „menadžment“ mogao učiniti mnogo više za njeno zdravlje. Prosečnost je najsnažnija društvena sila na ovom svetu i svakim danom je sve snažnija. Ali vladavina prosečnih neizbežno proizvodi nesnosnu dosadu, čemer i besmisao. Ejmi to, očigledno, nije bila u stanju da podnese, pa je izlaz tražila na pogrešnom mestu, u votki i ubitačnim koktelima žestokih droga. Kao, nažalost, i mnogi drugi sjajni muzičari u poslednjih nekoliko decenija.

Nadajmo se da je Ejmi iz crnog prešla u svetlo.


Svetislav Basara