Obućarstvo

Obućarstvo je zanat pravljenja i popravke obuće. Obućar je osoba koja se bavi obućarstvom. Postoje dve vrste obućara:
oni koji prave nove cipele "po poslednjoj modi"
oni kojise bave popravkama, takozvani "Krpe" jer su krpili obuću.


Oni koji su se bavili izradom novih cipela su obično u nekoj glavnoj - prometnoj ulici imali radnju. Ti obućari su bili "Gazde". Oni su komunicirali sa mušterijom, koja imala dublji džep, čim je kupovala u glavnoj ulici. Gazdi je bio posao da zabavljajući mušteriju, sa mušterijom iz nekog modnog magazina odaberu model i uzmu meru, stopala. Onda bi se na osnovu veličine kupčevog stopala odabrao drveni kalup oko koga bi se radila cipela. Stalne mušterije su imale "svoj" kalup, a na kalup, se po potrebi dodavale lepljenjem i dodavanjem anomalije stopala kupca, na primer čukljevi. Cipelu je obično radio neki majstor u zadnjem delu radnje ali još češće u svom stanu. Taj ilegalni rad u sopstvenom stanu se zvao "rad na sic" jer radnik nije bio prijavljen i na njega Gazda nije imao izdatke za porez, osiguranje i sl.
Cipela se sastojala od donjeg dela zvanog "đon" i gornjeg dela po imenu "lice". Oba dela su se radila od čiste kože. Prvo se šilo lice a onda se zašivalo, ručno za đon. Taj tip ručno spojenog lica i đona specijalnim koncem se zvalo "ram šiven đon".
Ljudi skromnijih mogućnosti su na đon stavljali "blokeje" komad metala zakovan na đon na mestima ispod prstiju i pete cipele.
*"Krpe" su se bavile popravkama cipela. Sedeli su na tronošcu i ispred sebe imali nizak stočić. Ispod stočića je bila posuda sa vodom, gde su pre započinjanja popravke, na mah kvasili đon da se ne bi dizala prašina dok po đonu udaraju čekićem. Postoji poseban obućarski alat - Kozlić, metalno pomagalo na koje se stavlja cipela dok se u nju npr. zakivaju ekseri.
Obućarski alat je obućarski čekić. Obućarski čekić ima savijeni, prednji deo za vađenje eksera i zadnji prošren da se teže promaši ekser kod zakucavanja. Tu je potom šilo kojim se razbušuju rupe na đonu pre nego što se u njega ukuca drveni ekser. Drveni ekser, jer ne rđa i bolje podnosi vlagu. Tu je i lepak tzv "ćiriš" kojim se lepila koža. Esnafska bolest "Krpa" su bile stomačne bolesti zbog savijenog položaja tokom rada.
Cipele su se čistile "imalinom" a imati prljave cipele je bila sramota. "Pogledaj mu obuću, pa ga pusti u kuću".
I ovde je industrijska proizvodnja učinila svoje. Proizvodnja cipela po meri više gotovo da ne postoji a i "krpa" je sve manje jer su novi đonovi od sintetičkih materijala veoma izdržljivi. Danas se još samo tu i tamo zalepi po neka potpetica jer je gotovo jeftinije kupiti novu cipelu nego popravljati staru. A i te stare nisu kao one ... nekad. Tako da je trajnost popravljene cipele relativno kratka. Naravno ni blokeje više niko ne stavlja.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Obućar odoleva vremenu
Majstor Radosav Jakovljević iz Loznice radi i u 87. godini
Majstor Radosav Jakovljević (87), koji je stekao penziju pre 22 godine i dalje održava opančarsko - obućarski zanat u Loznici, da bi popunio skromni kućni budžet. Radi u staroj drvenoj baraci u centru grada koju je posle Drugog svetskog rata izgradilo nekadašnje trgovinsko preduzeće „Izvor.“ Kasnije je lokal kupio majstor Žika Despotović, kod koga je Radosav radio dok ovaj nije otišao u penziju.

Početkom 1960. godine baraku je kupio od Despotovića i počeo da radi kao opančar, jer je u to vreme vladala potražnja za opancima. Kako su godine prolazile i prilike nalagale, tako se i Radosav prilagođavao i prebacio na obućarski zanat. Pre dvadesetak godina posla je bilo dosta, čak toliko da su mušterije čekale i po desetak dana da im Radosav popravi obuću. Sada je, kaže, sve drugačije i malo ljudi dolazi kod obućara. Posao su preuzeli prodavci cipela na buvljaku, jer narod u besparici kupuje jeftinu i nekvalitetnu obuću.

- Takva obuća brzo propadne i mora da se baci jer se ne isplati popravljati je-priča Radosav i kaže da se popravlja samo kvalitetnija cipela, koja uz sitne popravke može da posluži još neko vreme. On smatra da će doći vreme kada narod neće imati gde da popravi cipele, jer se u Loznici ovim zanatom bavi samo pet-šest obućara.

Stari majstor rođen je 1921. godine u obližnjim Donjim Nedeljicama, gde živi, a do posla putuje svaki dan zajedno sa kćerkom, koja takođe radi u Loznici. Oseća se dobro, posao mu pričinjava zadovoljstvo i još može da radi. Često ga posećuju stare mušterije i prijatelji iz grada s kojima se druži već decenijama. Okolne, novoizgrađene višespratnice zagradile su baraku, pa mnogi i ne znaju da radnja postoji. U nekoj prometnoj ulici bilo bi i više posla, ali Radosav kaže da je zadovoljan i sa ovim.

Autor:
Agencija BETA
[You must be registered and logged in to see this image.]