Marsel Prust

[You must be registered and logged in to see this image.]

(10. jul 1871 - 18. novembar 1922)





„Ljudi širom sveta su tako prožeti glupošću da im izgleda neverovatno
da neko ko im pripada poseduje talenat. Oni cene samo ljude od pera
koji ne pripadaju njihovom svetu."
(Marsel Prust)




Adrienu Prustu, uglednom lekaru i Žani, koja je
poticala iz bogate jevrejske porodice, 10. jula 1871. godine rodio se
sin, Marsel. Budući autor jednog od najcenjenijih romana XX veka „U traganju za iščezlim vremenom",
ubrzo je oboleo od astme, od koje će patiti do smrti, a koju je
bezuspešno pokušavao da izleči u morskim kupalištima u Normandiji.
Njegovo rođenje poklapa se sa potiskivanjem Pariske komune, a detinjstvo
sa konsolidacijom Treće republike.




Dok se školovao na Liseju (1882-89) pisao je za razredni magazin. Prava je diplomirao 1893. a književnost 1895. godine.




„Vreme prolazi, malo po malo i sve laži koje smo izgovorili postaju istina."
(Marsel Prust)




U mladosti, Prusta su smatrali hohštaplerom, kojeg
u težnji da postane pisac ometa samo jedna ozbiljna prepreka - nerad. U
ovom periodu imao je reputaciju snoba i estete, što će kasnije
uzrokovati njegove probleme sa objavljivanjem prve knjige.




„Samo radi elegancije i dalje se trudim da ostanem moralno čist."
(Marsel Prust)




U periodu od 1895. do 1899. godine piše autobiografski roman „Jean Santeuil",
ali ga ne završava, jer otkriva dela kritičara umetnosti Džona Raskina,
pod čijim uticajem kreće u potragu za smislom, otkrivajući lepote
prirode i diveći se gotskoj arhitekturi.




Postao je aktivni učesnik u tada čuvenom „slučaju Drajfus" (1897 - 1899), učestvujući u organizovanju peticije i pomažući Drajfusovom advokatu.




1900. godine putuje sa majkom u Veneciju i obilazi crkve u Francuskoj.




1903. godine umire mu otac, a 1905. i majka. Iako je finansijski bio
potpuno obezbeđen (po današnjim merilima nasledio je oko šest miliona
dolara), živeo je u velikoj patnji i samoći. Da bi pobedio svoju
usamljenost počinje da piše svoje veliko delo. Napravio je nekoliko
skica, prvu verziju započeo 1905. godine, a drugoj se na kratko posvetio
1907. da bi se 1908. godine ponovo vratio svom delu. U želji da
pročisti svoj stil od uticaja drugih, napisao je parodije na Balzaka,
Flobera, Renana i druge svoje omiljene pisce. A kada mu je postalo jasno
da je njegovom delu neophodna filozofska osnova, napisao je esej u
kojem je napao tadašnju francusku književnu kritiku, koja je literaturu
smatrala razonodom obrazovanog uma i istakao sopstveno gledište, po
kojem je zadatak umetnika da iz nesvesnog sećanja ponovo otkrije uvek
živu stvarnost, koju zbog svojih navika ljudi nisu u stanju da uoče. On
kompenzuje izostanak društvenog života komunicirajući sa svojim
likovima, koji napadaju neke njegove stavove izložene u prethodno
napisanom eseju. Pored toga, Marsel održava i bogatu korespodenciju,
govoreći da vešt umetnik pomoću pisama može da izgradi svoje izmišljenje
svetove.




„Pomodni milje je onaj u kojem svi misle kao većina. Postoji li mesto gde svako ima svoje mišljenje? Postoji, to je literarni milje."
(Marsel Prust)




Ponovo se leči u morskom kupalištu od 1907. do
1914. godine, gde upoznaje prelepu, mladu devojku sa kojom namerava da
se oženi, ali se iznenada povlači, odlazi u potpunu izolaciju i
posvećuje se samo pisanju svog dela.




Nobembra 1913. godine Marsel Prust štampa prvu knjigu iz ciklusa „U traganju za iščezlim vremenom" - „U Svanovom kraju"
i to o svom trošku, jer su ga prethodno odbili svi veliki izdavači. Po
prvobitnom planu, želeo je da objavi samo dve knjige, ali ga je u
izdavanju druge sprečilo izbijanje Prvog svetskog rata. Tokom rata je
prepravio svoj roman, obogatio ga i produbio osećanja, strukturu, uvećao
realistične i satirične elemente. Na kraju, ciklus „U traganju za iščezlim vremenom" brojaće
čak sedam dela. Svi romani su međusobno povezani, uglavnom preko
likova. Opšte je prihvaćen stav da delo obiluje autobiografskim
elementima, iako je Prust izjavio da su svi događaji fikcijski. U delu
se neprestano prepliću prošlost, sadašnjost i budućnost, a sve ih
povezuje detalj koji je intimno i psihološki značajan za pojedinca.
Život je niz trenutaka koji umiru, ali koji vaskrsavaju u našem sećanju.





„Svaki čitalac pronalazi sebe. Rad pisca
je samo neka vrsta optičkog instrumenta koji omogućava čitaocu da uvidi
u sebi ono što bez ove knjige nikada ne bi."
(Marsel Prust)




Napisan hronološki, roman prati i prikazuje
sazrevanje glavnog junaka i širenje njegove svesti. Paradoksalno, što je
zreliji, on se sve više povlači od svoje okoline. Gubeći iluzije
detinjstva, otkrivajući društvene maske, idealista neminovno pada u
ironiju. Glavni lik želi da otkrije svoj pravi identitet, a u trenucima
koji omogućavaju vraćanja vremena unazad, putem sećanja, on uspeva da
ostvari kontinuitet sa nekim od svojih izgubljenih „ja". Prust prikazuje
kako jednu istu osobu različite sredine doživljavaju na potpuno
različite načine. On naglašava relativnost sveta, stvarnosti koja nije
jedna i apsolutna, već potpuno proizvoljna. Postavlja se pitanje i
pouzdanosti sopstvenih osećanja, kada se junak pita da li je on
zaljubljen u ženu ili samo sliku koju je stvorio o njoj.




„Dobro sam shvatao da je to što oni tu rade samo
igra, i da su se oni, u ime nekih meni nepoznatih obreda, složili da se
pretvaraju..."
(Marsel Prust)




Posebnu pažnju Prust je posvetio životu kao
pozorištu u pozorištu. Ljudi u određenoj starosnoj dobi preuzimaju uloge
koje im se čine podesnim ili koje im nameće društvo i kasnije ih glume
sa smrtnom ozbiljnošću, verujući slici koju je svet stvorio o njima.
Istina je nedokučiva, jer što je čovek stariji to je udaljeniji od svog
iskonskog bića i prilagođeniji preuzetoj ulozi. Pri tom, Prust obraća
pažnju i na psihologiju mase, te kako su ljudi spremni da veruju u
izvikane vrednosti, bez postavljanja pitanja, ukoliko su uvereni da i
drugi tako misle.




„Što sam više pljeskao to mi se činilo da Berma bolje glumi."
(Marsel Prust)




On povremeno povlači u senku prvo lice romana i
postavlja ga kao gledaoca, vršeći stalnu smenu subjektivnog i
objektivnog u izgradnji dela. U romanu je sve povezano gustom mrežom
secanja koje u prošlosti pronalazi trenutke koji određuju sadašnjost i
predviđaju budućnost. Prust nije delio stav po kojem je umetnost prosta
kopija života, već naprotiv, sam život u umetnosti otkriva smisao. Pisac
treba u pojedinačnom da otkrije opšte.




„Sreća je blagoslov za telo, ali patnja razvija snagu uma."
(Marsel Prust)




U martu 1914. godine jedan od izdavača koji ga je
odbio, Andre Gide, pokušava da otkupi prava na roman, ali Prust,
verovatno još uvek uvređen zbog prethodnog odbijanja, na to ne pristaje.
Gide je bio uporan, novi pregovori su vođeni u periodu između maja i
septembra 1916. godine, ali ponovo bezuspešno. Napokon, 1919. godine
uspeo je da otkupi prava i na prvi roman i na sve potonje.




Poslednje tri godine života Prust je proveo
potpuno izolovan u sobi obloženoj plutom, gde se predano posvetio svom
remek-delu. Gotovo da uopšte nije izlazio iz nje, plašeći se za svoje
zdravlje, ali je ipak oboleo od zapaljenja pluća i umro 18. novembra
1922. godine. Poslednje tri knjige iz ciklusa objavljene su posthumno.
Iako je bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, nije je dobio
(uostalom kao ni Tolstoj, Čehov, Borhes, Ibzen...), ali ga danas
svrstavaju među najbolje francuske i svetske pisce.




„Naša ljubav prema drugima ne slabi zato što su oni mrtvi, već zato što umiremo mi."
(Marsel Prust)

Marsel Prust














10.jul 1871: Rođenje Marsela Prusta, u kuću njegovog ujaka Luja Veila, ulica Lafonten, Otej

1873. 24.maj: Rođenje Robera, Marselovog brata.
1880. Marsel doživljavava svoju prvu krizu gušenja (astma)
1882. Stupa u licej Kondorse.
1887-1888. Klasa retorike u lliceju Kondorse. Njegov profesor, Maksim Gošer, naslućuje Marselovu genijalnost.
1888-1889. Klasa filozofije. U njoj g.Darli vrši dubok uticaj na njega. Marsel Prust dobija najvišu nagradu iz filozofije.
1889. Bergson objavljuje svoju tezu o Neposrednim datima svesti.
Prust pre poziva za vojsku stupa kao dobrovoljac u 76. pešadijski puk, i
u Orleanu ostaje godinu dana. Nedelje provodi u Parizu. Vojni rok
završava po rangu 63, od 64 koliko ih je bilo u odredu.
1890. Ulazi u Školu političkih nauka. Tu sluša predavanja Albera
Solera, Anatola Leroj-Boliea i Albera Vendala. A na Sorboni prati
predavanja Bergsonova.
1892. Boravak u Truvilu. Piše, u avgustu, Violanta ili svetski
život (koja će kasnije biti uvršćena u Zadovoljstva i dane). Njegova
bolest se pogoršala ali mu je ostavila duge trenutke predaha. Objavljuje
više tekstova u časopisu Le Banquet, koji je te godine osnovan. U
avgustu, završava fakultet.
1893. Prust se upoznaje, kod Madlene Lemer, sa grofom Roberom
d`Monteskiu. Objavljuje više članaka u Le Banquet i La Revue blanche.
Boravci u Truvilu i Sen Moricu. U Parizu, 3.oktobra, umire njegov
prijatelj Vilijem Hit, kome će posvetiti Zadovoljstva i dane.
1894. Prustovo letovanje u Truvilu. Hapšenje, 15.oktobra, kapetana Drajfusa, i njegovo deportovanje, 22.decembra, na Vražje ostrvo.
1895. 14.januara, Prust objavljuje, u Le Gaulois, "Nedelja u
Konzervatoriju", još jedan članak, 11.decembra, u istom listu:"Pariški
likovi:Sen-Sans". Žak-Emil Blanš radi njegov portre. Prust se
prijavljuje na konkurs za položaj neplatežnog pripravnika u biblioteci
Mazaren. Primljen kao treći od trojice, koliko ih je učestvovalo, i
prebačen u Ministarstvo prosvete. Traži i dobija jednogodišnje odsustvo.
Boravak u oktobru, u Begmeilu. Smrt njegove staramajke po majci.
1896. Izlazi, u izdanju Kalman-Levi, prvo Prustovo delo,
Zadovoljstvo i dani, s predgovorom Anatola Fransa, s ilustracijama
Madlen Lemer i muzičkim tekstovima Rejnaldo Hana.
1896-1904. Prust piše roman od hiljadu stranica, koji će ostati
nezavršen i potpuno nepoznat sve do posthumnog objavljivanja, 1952, pod
naslovom Žan Santej.
1897. Prust se tuče u dvoboju, u Tur d`Vilbonu, sa Žanom Lorenom, -koji ga je uvredio putem štampe povodom Zadovoljstva i dana.
1900. Putovanje u Veneciju. Prust objavljuje, u Figaro od
13.februara, Raskinkovo hodočašće; a u aprilskom broju Mercure de
France: Raskin u Amineskoj Bogorodičnoj crkvi, -predgovor za Aminejsku
bibliju.
1903. Pod pseudonimom Dominique, Prust objavljuje, u Figaro od 25. februara, Jedan istorijski salon: salon NJ.C.V. princeze Matilde.
1905-1912. Marsel Prust velikim delom objavljuje svoje Traženje izgubljenog vremena.
18.novembra.1922. Smrt Mersela Prusta.


Ciklus romana U Traganju za iščezlim vremenom Marsela Prusta
jedinstvena je i moćna pojava u modernoj književnosti 20.veka. Ciklus se
sastoji iz sedam naslovnih strana, odnosno iz dvanaest tomova. Prvu
knjigu pod naslovom U Svanovom kraju ili Put k Svanu čine dva toma : u prvo tomu je Kombre, a u drugom Jedan Svanova ljubav i Zavičajna imena-ime. Jedna Svanova ljubav je poseban roman, a Zavičajna imena - ime je uvod u drugu knjigu sa dva toma pod naslovom U senci devojaka u cvetu. Naredna knjiga u dva toma naslovljena je sa Oko Germantovih, pa zatim dolaze dva toma Sodoma i Gomora; za njime slede dva toma Zatočenice. Pojedinačne knjige su Odbegla Albertina i Nađeno vreme.
Pored ovog monumentalnog dela, Prust je još 1896. godine objavio svoju rvu knjigu Utehe i dani (Zadovoljstva i dani) koja mu je donela slavu dekadenta i mondenskog dilentanta.

IZVORI: Klod Morijak Marsel Prust njim samim i Radovan Vučković Moderni roman dvadesetog veka

Rekli su o piscu:

Leon-Pol Farg "Imao je izgled čoveka koji više ne živi od
vazduha i od sunca, izgled kakvog inoka koji odavna nije izišao iz svoje
ljušture, s nečim brižnim na licu i kao nekim izrazom jada koji počinje
da se ublažuje. Zračio je gorkom dobrotom."

Ramon Fernandez "Taj čudesan glas, mudar, rasejan, mislen,
zanesen, naglašen, prigušen, koji kao da je stvarao zvuke izvan zuba i
usana, van grla, u predelima same inteligencije...Njegove divne oči su
se materijalno lepile uz nameštaj, uz boje, uz ukrase; izgledao je kao
da kroz sve pore svoje kože udahnjuje realnost sadržanu u sobi, u
trenutku u meni samom; a neka vrsta ekstaze što se odslikava na njegovom
licu beše ekstaza medijuma koji prima nevidljive poruke od stvari.
Klicao je od oduševljenja, koje nisam shvatao kao laskanje, pošto se sve
na šta bi se spustio njegov pogled pretvaralo u remek delo."

Fransoa Morijak: "Učinio mi se omalen, povijen u svom
doteranom fraku, s gustom crnom kosom koja je osenčavala proširene
zenice, kao kod ljudi koji uzimaju droge. S vratom upalim u visoki
okovratnik, s plastronom kao isporučenom kobilicom, on zaustavi na meni
svoj pogled noćnika s fiksiranošću koja me zbuni. Kao da još gledam tu
zlokobnu sobu u ulici Amelen, ono crno ognjište, onu posteljinu na kojoj
su kaputi služili kao pokrivači, onu voštanu masku kroz koju kao da nas
je naš domaćin gledao kako jedemo, i na koji je još samo kosa izgledala
živa..."

Život je bajka – Marsel Prust

PISAC KOJI IZAZIVA NESANICU

1.jpg
Žak Emil Blanš – portret mladog Prusta

Kako bi se zaštitio
od polena i prašine, držao je zatvorene prozore i navučene teške zavese, a kad je počeo da piše, zamenio je dan za noć...

Prema svedočanstvima prijatelja, a
potom i biografa, čuveni francuski književnik Marsel Prust, pisac
trinaestotomnog dela „U traganju za izgubljenim vremenom” (kako glasi
prevod Tina Ujevića, ili „U traganju za minulim vremenom”, u prevodu
Živojina Živojinovića), presudno je pogoršao svoje inače loše
zdravstveno stanje početkom jeseni 1922. godine. Tada je, uprkos
upozorenjima da to nikako ne čini, Prust odlučio da prisustvuje
mondenskoj večeri koju je priredila grofica Bomon. Od te noći stanje
bolesnika postalo je veoma teško, do te mere da je njegov organizam
počeo beznadežno i nezaustavljivo da popušta. Sledećeg meseca, krajem
novembra, Marsel Prust zauvek je sklopio oči.
Mondenski prijem kao predvorje
smrti! Prava „prustovska” slika! Bilo je to svojevrsno džentlmensko
opraštanje od života koji je pomalo ličio na maskenbal.

Čekajući sobara

A možda i nije sve bilo baš tako?
Sudeći prema sećanjima madam Šejkevič, Prustove prijateljice, kasno po
podne 19. oktobra 1922. godine, nekoliko dana posle zabave kod
Bomonovih, opet ne poslušavši savet lekara, Prust se uputio u
tajanstvenu posetu... Kad se vratio kući, imao je groznicu. Nije mogao
da prestane da kija i kašlje. Te noći ništa nije pisao. Svojoj domaćici
Selesti rekao je:

„Smrt mi je za petama. Neću uspeti da pošaljem rukopis ’Galimaru’.”
Znao je da ima upalu pluća. Tog
19. oktobra uputio se u hotel „Rivijeru” gde je trebalo da se nađe sa
svojim bivšim sobarom i prisnim prijateljem Ernestom. Krupni mladi
Šveđanin je, prolazeći kroz Pariz, svom nekadašnjem gazdi ostavio
poruku. Kad je saznao da ga je bolesni pisac uzaludno čekao tri sata u
predvorju hotela, Ernest se odmah uputio Prustovoj kući. Na pragu ga je
dočekala domaćica Selesta, kruta i neljubazna, bleda poput duha. Nije
propustila da mu ispriča o velikim književnim uspesima njegovog bivšeg
gazde. Takođe mu je saopštila da je piščevo zdravstveno stanje vrlo
loše, posebno posle tajnog izlaska u grad gde se zadržao četiri sata.
Ukratko, nije ga pustila u bolesnikovu sobu iz koje su izašli zabrinuti
lekari...

2.jpg
Spavaća soba pisca s krevetom u kome je pisao svoje obimno delo

Život Marsela Prusta, tokom
poslednjih trideset godina, ličio je na dugu zimu. Zimu od koje se
valjalo štititi teškim kaputima, šalovima. Pa čak i u okovratnike
stavljati vatu kako promaja ne bi prodrla do vrata! To je i slika koja
je ostala u sećanju portira hotela „Rivijera” za vreme poslednjeg
izlaska bolesnog pripovedača: čovek krupnih tamnih očiju koji drhti iako
na sebi ima toplu bundu i šešir.

Osetljivi dečak

3.jpg
Marsel kao dečak

Marsel Prust rođen je 10. jula 1871.
godine u starinskom, 16. pariskom arondismanu, u porodici Adrijana
Prusta, poznatog pariskog lekara (patologa i epidemiologa) i Žane Veil,
kćerke bogatog jevrejskog bankara iz Alzasa. Prust je imao i mlađeg
brata Robera. Posle završenog liceja, nežni i osetljivi dečak studirao
je filozofiju i prava na Sorboni. Diplomu pravnika stekao je 1893, a
završni ispit iz filozofije položio je 1895. godine. Jedno vreme radio
je u upravi umetničke knjižare, a zatim, kao dobrovoljac (iako lošeg
zdravlja) kratko vreme služio je i vojsku. Otac mu je umro 1903. godine.
Marsel se još više vezao za majku... Kao obrazovan mladić istančanog
duha, kretao se u mondenskim i umetničkim i plemićkim krugovima.
Postajući sve zatvoreniji,
naročito posle majčine smrti 1905. godine, i ne izlazeći iz sobe, pisao
je prvu knjigu trinaestotomnog romana „U traganju za izgubljenim
vremenom”. Bilo je to 1912. godine. Nagrađen je „Gonkurovom” nagradom
1919. godine za roman „U senci procvalih devojaka”, a nešto kasnije
odlikovan i Legijom časti.
Najuočljivije na Prustovom licu
bile su njegove veoma krupne, okrugle crne oči koje su delovale neobično
na uvek bledom licu. Nosio je brkove, a pred kraj života i bradu. I
zimi i leti, uvek je bio u crnom kaputu, ponekad i bundi. Najčešće je
preko kaputa imao i plišanu pelerinu.
Prvi napad astme Marsel je imao
kad mu je bilo devet godina. Moglo bi se reći da mu je od tada svakim
danom bivalo sve teže. Kako bi se zaštitio od polena i prašine, uvek je
držao zatvorene prozore i navučene teške zavese. A kad je počeo da piše,
zamenio je dan za noć. Noću bi ostajao u krevetu pišući, a danju bi
spavao. Ponekad je izlazio, često posećujući pariski kafe „Veber”. Svi
su znali da Marsel Prust pije ogromne količine crne kafe i kelnere
nagrađuje nerazumno velikim napojnicama. Godinu 1917. proveo je u hotelu
„Ric”. Govorio je tiho, mekim glasom i obožavao cvet dan i noć – jedini
koji je mogao da podnese zbog alergije. Tokom poslednjih pet meseci
života isključivo se hranio sladoledom i pio kafu.

U nemilosti izdavača

Iako je po majci bio Jevrejin,
odgajan je kao rimokatolik. Baš kao i Emil Zola, stao je na stranu
kapetana Drajfusa za vreme čuvene afere i sakupio čak tri hiljade
potpisa za njegovo oslobađanje. Premda je odavao ranjivu i osetljivu
osobu, bio je poznat kao hrabar čovek. Patio je od nesanice i nije krio
homoseksualne sklonosti.

4.jpg
Karikatura Marsela Prusta (rad Sajmona Bonda)

Živeo je u stanu koji je od buke
bio zaštićen pločama kaučuka. Stan se nalazio u kući njegove tetke na
bulevaru Osman u Parizu. Pišući u krevetu, u noćnoj košulji i debelom
vunenom ogrtaču, više puta je popravljao rukopise. Imao je uvek desetak
pera u rezervi, u slučaju da mu neko ispadne iz ruke. Plašio se da se ne
zarazi bakterijama. Nikada nijednu olovku ne bi podigao ukoliko bi pala
na pod.
Prvi Prustovi radovi bili su
objavljeni u časopisu „Le Banquet” (1892) i „La Revue blanche” (1893).
Prva knjiga koju je napisao bila je „Užici i dani”. Prustovo remek-delo,
„U traganju za izgubljenim vremenom”, roman dug 1,25 miliona reči,
počinje sećanjem koje putem čula ukusa u njemu izaziva kolač poznat kao
madlena. Prvi tom romana, „Du Cote de chez Swann” („Put ka Svanu”) iz
1903. godine, odbila su trojica izdavača. Najglasniji u kritici
Prustovog romana bio je urednik „Nove francuske revije”, pisac Andre
Žid. Izdavač „Grase” pristao je da mu objavi delo tek kad je pisac
obećao da će platiti sve troškove štampanja.

Lepota je u sećanju

Lako je prepoznati studenta
završne godine književnosti koji je odlučio da čita Prusta. Prvi znak je
nedolaženje na predavanja. Naime, Prustov poklonik ubrzo se
poistovećuje s pripovedačem i menja dan za noć. Obuzima ga grozničavo
čitanje, iako nije lako pratiti dugačku rečenicu i složeni tok Prustovih
misli. Mladi čitalac čak odustaje od susreta s ulicom. Ostaje u krevetu
sve dok ne pročita poslednji red. Čak počinje i da kašlje… Kao da
nad njim bdi senka pisca, noćnog anđela.

5.jpg
Marsel Prust za vreme studija

Dakle, u gotovo potpunoj
usamljenosti i odustajanju od svih ostalih poslova, desetogodišnjoj trci
s bolešću i smrću, nastalo je jedno od najosobenijih i najvrednijih
dela svetske književnosti, ciklus romana pod zajedničkim nazivom „U
traganju za izgubljenim vremenom” („A la recherche du temps perdu”).
Radnja romana, koji govori o odnosu vremena i sećanja, zbiva se u
Kombreju, Parizu, Normandiji i Veneciji. Pišući, Prust se bavi
odgonetanjem varljivih znakova iz stvarnosti i njihovim pretvaranjem u
svest, u jezik, naposletku i tekst. Estetičar osećajnosti, kako
književni teoretičari nazivaju Prusta, zaključuje da se lepota krije u
onome što može da nam otkrije prošlost. Uostalom, poslednje rečenice
velikog romana („Pronađeno vreme”) glase:
„Ako me snaga posluži da
napišem svoje delo, bar neću propustiti da u njemu nadasve opišem ljude
(makar zbog toga izgledali kao nakaze) kako zauzimaju tako znatno mesto
pored onog, tako skučenog koje im je dodeljeno u prostoru, mesto koje
je, naprotiv, beskrajno produženo – jer istovremeno dodiruju, kao
gorostasi zarobljeni u dubinu godina, toliko udaljena razdoblja između
kojih se smestilo toliko dana – u Vremenu.”
Prust je umro od bronhitisa i upale pluća 18. novembra 1922. Imao je pedeset jednu godinu.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Rekao je:

VREME, KOJE INAČE MENjA LjUDE, NE MENjA SLIKU KOJU ZADRŽAVAMO O NjIMA.

VREME PROLAZI I, MALO-POMALO, SVE O ČEMU SMO GOVORILI NEISTINITO POSTAJE ISTINA.

LjUBAV JE UZAJAMNO MUČENjE.

NIKAKVA SELIDBA NA JUŽNI POL,
NITI ODLAZAK NA VRH MON BLANA NE ODVAJA NAS TOLIKO OD DRUGIH, KOLIKO
SKRIVENI POROCI KOJIH SE NE MOŽEMO ODREĆI.

BUDIMO ZAHVALNI LjUDIMA KOJI NAS USREĆUJU. ONI SU VEŠTI BAŠTOVANI KOJI ČINE DA NAŠA DUŠA PROCVETA.

NE ZBOG ČINjENICE ŠTO SU NEKI LjUDI UMRLI, NAŠA NAKLONOST PREMA NjIMA BLEDI ZBOG TOGA ŠTO I SAMI UMIREMO.

NA RASTANKU ONAJ KOJI ZAPRAVO NE VOLI UVEK IZGOVARA NEŽNE REČI.

AKO POVREMENO SANjARENjE MOŽE DA BUDE OPASNO, LEK NIJE U TOME DA PRESTANEMO DA SANjAMO, VEĆ DA SANjAMO SVE VREME.
SVE VELIKE STVARI NA SVETU POSTIGLI SU NEUROTIČARI. ONI SU STVORILI NAŠE VERE I REMEK-DELA.

SVE NAŠE KONAČNE ODLUKE DONETE SU U STANjU SVESTI KOJE NE TRAJE DUGO.

ŽENA KOJU VOLIMO RETKO ISPUNjAVA SVE NAŠE POTREBE, TAKO DA JE VARAMO S ONOM KOJU NE VOLIMO.

Proust, Marcel (1871-1922)

Francuski književnik



Prologomena Proustovim biografijama



Svekolika litaratura o Proustu i njegovom delu je neizmerna. Samim tim
neminovno je bio izložen svim metodama tumačenja koja su vladala i još
vladaju na polju teorije. Proust nije pridavao nužni značaj teoriji kao
takvoj, ali je, naravno, uvažavao teorijsko mišljenje, kao jedinu
mogućnost univerzalnije komunikacije.



Rukopis Protiv Sent-Beva (Contre Saint-Beuve) je svedočanstvo njegove
pobune protiv metoda svojedobno najvećeg francuskog književnog
kritičara. Proust mu zamera što nije otkrio velike francuske pisce svog
vremena Baudelaira, Gerar de Nervala, Flauberta i sve druge koji zbog
svojih nedostojnih biografija nisu bili medijski promovisani u njegovim
Ponedeljnicima u koje su naravno ušli mnogi francuski akademici koji su
davno zaboravljeni.



Proust je znao da umetnička dela od značaja za vreme i prostor sada,
stvaraju jedno drugo sopstvo nego što je umetnikovo socijalno,
svakodnevno biće. Pa ipak, upravo je Proust bio izložen raznoraznim
svedočenjima o njegovom socijalnom biću. O njemu je svedočila njegova
verna kućna pomoćnica Celeste Albarette i princeza Bibesco koja ga nije
nikada srela ali su njena braća bila njegovi prijatelji. Naravno da je
najviše znatiželje izazivalo ko su to modeli njegovih junaka i junakinja
i naravno najviše od svega ko je sve invertovan. Painterova velika
biografija obuhvata dva toma, jedan tom posvećen vizuri iz samog dela i
drugi iz života u delo.



Proustova erudicija je bila neizmerna i svi mnogobrojni citati u
njegovom delu su po sećanju, te otuda mu se mogla omaći poneka greška u
navođenju stihova. Njegovo poznavanje drugih pisaca je bilo takvo da je
morao da napiše sve svoje pastiše ne bi li pročistio sopstveni stil. Jer
za njega je stil bio vizija koja ne samo da je obuhvatala pastiše već i
čitavo mogućno znanje o vremenu i prostoru sada, koje se proteže od
pamtiveka do beskonačnosti. Njegov roman se nije proširio u toku Prvog
svetskog rata slučajno, već zato što ga je on simultano opisivao.
Njegove čuvene digresije su bile takvo gramatičko proširenje jezika da
su neki vrli stilisti oveštalih metafora mislili da nije dovoljno
pismen. Za njega je metafora bila uslov umetničkog izražavanja, ali,
naravno, i nalaženje prenesenog značenja uvek iznova. Pripisali su mu da
se bavio mikrokosmosom jer su njegovi opisi ispunjeni najraznovrsnijim
opažajima prirode, predmeta, ljudi, likovnih, muzičkih, književnih dela
koji su svi konkretizovani u jeziku i strukturi njegovog romana. A on je
morao da odgovori da se bavio makrokosmosom.



Bio je svakojako jedan od prvih sasvim neidologizovanih stvaralaca svih
vremena i to ne zato što je bio ravnodušan prema ljudskoj individualnoj i
kolektivnoj patnji već stoga što je uspeo da zapazi ljudsku
invertovanost u odnosu na 'za i protiv', i to je sva ona, naravno s
razlogom, ogromna uzburkanost i isprepletenost u opisivanju tzv. Dreyfus
affaire. Svi njegovi likovi su u neprekidnom preobražaju i skoro svi su
zamrznuti u nekom trenutku. Zašto? Epoha moderniteta ili modernosti
jeste pre svega neprekidno preobražavanje, menjanje svega i svih. Zato
je jedan od valjanih tumača njegovog dela nazvao njegovo delo Biblijom
modernosti. Pre dvadesetak ili više godina rekli bismo za njegovo delo
da je u najboljem smislu dekonstruktivističko, jer ni jedan sloj
višeznačja nije zanemaren već upravo tu, prisutan sad i ovde. To je
naravno postignuto oneobičavanjem čiji je čarobni štapić kolačić
madlena. Proust nam nudi nenamernu memoriju koncentrisanu u nekom
nenadanom trenutku u kome se možemo senzualno setiti da smo bili živi, i
da smo živi. Ja bih to nazvala trenutkom autentičnosti. Jer valja
priznati, epoha modernosti, ma kako je definisali u trajanju od
renesanse pa nadalje, jeste otkrivanje granica svekolikog znanja a samim
tim umnožene neautentičnosti koja nam se nudi na sve strane.



Naravno, Marcel Proust, u svom romanu U traganju za iščezlim vremenom,
kada nam je u paramparčad razbio svaku iluziju o mogućem zanosu, nudi
utehu ne samo u umetničkom stvaranju kao opšte prepoznatoj autentičnosti
već, i u životu koji smo proživeli kao homoseksualci ili drajfusovci,
naime kada se nismo priklonili opštim preovladavajućim obrascima
ponašanja, već bili ohrabreni čitavom ljudskom baštinom pluralnosti i
bili drugačiji.

Francuski romansijer, autor "U traganju za izčezlim vremenom " ( A la
recherche du temps perdu, 1913-1927), romana u sedam knjiga, zasnovanog
na Proustovom životu, psihološki i alegorično ispripovedanom.



Život i dela.

Marcel je sin Adriena Prousta, uglednog provincijskog lekara, katolicke
veroispovesti, i njegove žene, Jeanne, rođene Weil, iz jevrejske
porodice. Nakon prvog napada 1880, bolovao je od astme čitavog života.
Praznike u toku detinjstva provodio je u Illiersu i Auteuilu (koji su
zajedno postali Combray njegovog romana) ili na morskoj obali Normandije
sa svojom bakom po majci. U liceju Condocet (1882-89) pisao je za
razredni časopis, zaljubio se u devojčicu Marie de Benardaky na
Jelisejskim Poljima, sprijateljio se sa svojim vršnjacima čije su majke
bile od značaja u društvu i bio pod uticajem svog profesora filosofije
Alphons Darlua. Uživao u disciplini i drugarstvu tokom služenja vojnog
roka u Orleanu (1889-90) i studirao u Školi politickih nauka,
diplomirajuci pravo (1893.) i književnost (1895.). Tokom tih studentskih
dana njegova misao je bila pod uticajem Henri Bergsona (rođaka po
ženidbi) i Pola Desjardinsa i istoričara Albert Sorela. U međuvremenu,
preko buržujskih salona gospođa Straus, Arman de Caillavet, Aubernon i
Madelaine Lemaire, postao je pronicljivi stalni gost najekskluzivnijih
aristokratskih salona. Godine 1896. objavio je Les Pleasirs et les jours
(Uživanja i dani), zbirku novela koje su jednako dragocene i duboke, od
kojih se većina pojavila tokom 1892-93 u časopisima Le Banque i La
Revue Blanche. Od 1895. do 1899. piše "Jean Santeuil-a", autobiografski
roman koji je, mada nezavršen i loše konstruisan, pokazao nagoveštaj
genijalnost i predskazanje ŤA la rechercheť. Postepeno odustajanje od
društvenog života koincidiralo je sa pogoršanjem zdravstvenog stanja i
aktivnim angažmanom u Aferi Drajfus 1897-99, tokom koje su francuska
politika i društvo bili podeljeni pokretom za oslobođenje Jevrejina
Alfreda Dreyfusa armijskog oficira, koji je bio nepravedno zatočen na
Djavoljem ostrvu kao špijun. Proust je pomogao u organizovanju peticija i
asistirao Dreyfusovom advokatu Laboriu, hrabro prkoseći socijalnom
ostrakizmu. (Mada sam Prust nije bio izopšten, to iskustvo mu je pomoglo
da kristališe svoju razočaranost arstokratskim miljeom, što je vidljivo
u njegovom romanu.) Proustovo otkrivanje John Ruskinove umetničke
kritike 1899. uslovilo je napuštanje Jean Santeuil-a i potragu za novim
otkrovenjima u lepoti prirode i u gotskoj arhitekturi, kao simbolima
covekovog susreta sa večnošću: "Iznenada", napisao je, �univerzum je
ponovo stekao neizmernu vrednost u mojim očima. " U tom traganju je
posetio Veneciju (sa svojom majkom maja 1890.) i obišao crkve Francuske i
preveo Raskinove knjige Bible of Amiens (Amijensku Bibliju) i Sesame
and Lillies (Sezam i ljiljani), sa predgovorima u kojima se njegova
zrela proza prvi put javlja.

Smrt oca 1903. i majke 1905. ga je bolno pogodila i ostavila samog ali
finansijski nezavisnog i slobodnog da se okuša u pisanju njegovog
velikog romana. Barem jedna rana verzija je napisana 1905-06. Druga,
započeta 1907, ostavljena je po strani oktobra 1908. To sve je bilo
prekinuto serijom sjanih parodija (na Balzaca, Fleuberta, Renana,
Saint-Simona) - nazvanih "L Affaire Lemoine" (Najmanje afera)
[objavljenim u Le Figaro-u], pomoću kojih se potrudio da pročisti svoj
stil od stranih uticaja. Tada je, uviđjajući potrebu da ustanovi
filozofsku osnovu koja mu je do tada nedostajala, napisao esej Contre
Sainte-Beuve (Protiv Sent-Beva, objavljen 1954), u kome napada
stanovište francuskog kritičara da je književnost razonoda za
kultivisanu inteligenciju i iznosi sopstveno, prema kojem je zadatak
umetnika da oslobodi iz sahranjenog sveta nesvesnog pamćenja večno-živu
stvarnost za koju nas navika čini slepim. U januaru 1909. desio se
događaj istinskog-života nenamernog uskrsnuća sećanja detinjstva kroz
ukus čaja i prepečenog hleba (koji je u romanu postao madlena kolač); u
maju su junaci njegovog romana osvojili njegov esej; a u julu te ključne
godine, započeo A la recherche du temps perdu. Nameravao je da se oženi
"veoma mladom i zanosnom devojkom" koju je sreo u Cabourgu, primorskom
mestu u Normandiji, koje je postalo Balbec njegovog romana, u kome je
proveo letnje odmore 1907-1914; ali, umesto toga, povlači se iz sveta da
piše svoj roman, završavajući prvi nacrt septembra 1912. Prva knjiga,
Du cote de chez Swann (Swannova strana), bila je odbijena kod bestseler
izdavača Fasquelle i Ollendorff a čak i kod intelektualaca iz La
Nouvelle Revue Francaise, pod rukovodstvom Andrea Gidea, ali je najzad
objavljena o trošku autora u novembru 1913. god. kod mladog progresivnog
izdavača Bernard Grasseta i primljena sa izvesnim uspehom. Proust je
tada bio planirao samo još dve knjige, čije prerano pojavljivanje je
srećom bilo osujećeno njegovim strahom od leta i smrti njegovog
sekretara Alfreda Agostinellija i izbijanjem Prvog svetskog rata.

U toku rata je revidirao ostatak svog romana, obogaćujući i
produbljujući osećanja, teksturu, konstrukciju, povećavajući realističke
i satiričke elemente, i utrostručio njegovu dužinu. U toku ovog
veličanstvenog procesa preobrazio je delo, koje je u prethodnom stanju
još uvek bilo ispod nivoa njegove najviše snage, u jedno od najvećih
dostignuća modernog romana. Marta 1914. god. podstaknut od strane Gidea
koji se pokajao, La Nouvelle Revue Francaise je ponudila da preuzme
roman, ali ih je tada Proust odbio. Dalji pregovori maja-septembra 1916.
su uspeli, i juna 1919. god. - A l� ombre des jeunes filles en fleurs
(U senci devojaka u cvetu) je objavljen, istovremeno sa reprintom Swanna
i sa Pastiches et melanges, knjigom raznovrsnog sadržaja u kojoj su se
nalazili L� Affaire Lemoine i predgovori Ruskinu. Decembra 1919. na
preporuku Leon Daudeta, "U senci devojaka u cvetu" je dobio Goncourtovu
nagradu, a Proust je iznenada postao svetski slavan. Za njegovog života
objavljene su još tri knjige koje je on sam redigovao, i to Le Cote de
Guermantes (1920-1921) i Sodome et Gomorrhe (1921-1922). Umro je od
pneumonije, podležući slabosti pluća koju su mnogi pogrešno uzimali za
oblik hipohondrije i boreći se, do poslednjeg daha, sa revizijom La
Prisonniere. Poslednje tri knjige A la recherch du temps perdu štampane
su posthumno nakon podrobne ali ne i finalne revizije : La Prisonniere
(1923), Albertine disparue (1925), i Le temps retrouve (Pronađeno vreme,
1927).

Prustova ogromna prepiska (3000 pisama je objavljeno, mnoga jos čekaju
na objavljivanje), izuzetno svedočanstvo njegovog života, otmenosti i
plemenitosti njegovog stila i misli, od velikog je značaja kao sirov
materijal od koga je veliki umetnik izgradio svoj fiktivni svet. Jer A
la recherch du temps perdu je priča o Proustovom sopstvenom životu,
ispričana kao alegorijska potraga za istinom.



Jedino sećanje detinjstva, dostupno sredovečnom naratoru, jeste najpre
veče posete porodičnog prijatelja Swanna, kojom prilikom dete prisiljava
majku na poljubac za laku noć koji mu je uskratila. Ali, pomoću
nehotičnog kušanja čaja i madlene, pripovedač obnavlja iz svog nesvesnog
pamćenja sećanje pejsaža i ljudi svojih dečačkih letovanja u selu
Combray. Iz mnogih digresija o ljubavi i ljubomori, čitalac saznaje za
nesrećnu strast Swanna (Jevrejina zanesenog umetnošću i prihvaćenog u
visokom društvu) prema kurtizani Odette, koju je sreo u buržujskom
salonu Verdurinovih godinu dana pre pripovedačevog rođenja. Kao
adolescent, pripovedač se zaljubljuje u Gilbertu (čerku Swanna i Odette)
na Jelisejskim poljima. Tokom letovanja na moru u Balbecu, upoznaje
zgodnog, mladog aristokratu Saint-Loupa, Saint-Loupovog čudnog ujaka
Baron de Charlusa, i jato devojaka koje predvodi Albertina. Zaljubljuje
se u vojvotkinju od Guermantesa, ali, nakon jesenje posete
Saint-Loupovom garnizonskom gradu Doncieres, biva izlečen od te ljubavi
nakon što je sreće u društvu. Dok putuje kroz svet Guermantesove,
njegova prividna poezija i umnost se rastaču a otkriva se njegova
istinska taštost i sterilnost. Otkriva se da je Charlus homoseksualac
koji trci za starim krojačem Jupienom i mladim violinistom Morelom, i
poroci Sodome i Gomore bujaju kroz roman. Prilikom druge posete Balbecu,
pripovedač sumnjiči Albertinu da voli žene, vodi je u Pariz i drži u
zatočeništvu. Prisustvuje izdaji Charlusa od strane Verdurinovih i
Morela, a njegova sopstvena ljubomorna strast prema Albertini se samo
intenzivira njenim begstvom i smrću. Kada postigne zaborav svoje
ljubavi, vreme je izgubljeno; lepota i smisao su izbledeli iz svega za
čim je težio i stekao; a on odustaje od knjige za koju je oduvek imao
nadu da će napisati. Dugo odsustvo u sanatorijumu se prekida posetom
Parizu u vreme rata, koji je bombardovan, kao Pompeji ili Sodoma, sa
nebesa. Charlus, rastočen svojim porokom, viđen je u Jupienovom paklenom
bordelu, a Saint-Loup, oženjen Gilbertom i koji se okrenuo
homoseksualnosti, herojski umire na bojnom polju. Posle rata, na
poslepodnevnom prijemu kod princeze de Guermantes, pripovedač postaje
svestan, tokom serije nenamernih sećanja, da je sva lepota koju je
proživeo u prošlosti večno živa. Vreme je ponovo stečeno, nađeno i on,
trkajući se sa smrću, baca se na pisanje romana kojeg je čitalac upravo
iskusio.

Proustov roman ima cirkularnu konstrukciju i mora se razmatrati u svetlu
otkrovenja sa kojima se završava. Autor ponovo ustanovljava
vanvremenske vrednosti ponovo nađenog vremena pošto mu je tema bila
spasenje. Drugi obrasci iskupljenja se pokazuju u kontrapunktu sa
glavnom temom: pripovedačevi roditelji su spaseni prirodnom dobrotom,
veliki umetnici (romansijer Bergotte, slikar Elstir, kompozitor
Vinteuil) kroz viziju njihove umetnosti, Swann kroz patnju u ljubavi,
čak i Charlus kroz Learovsku veličinu svoga pada. Proustov roman je,
najviše od svega, podjednako optimističan i smešten u kontekst ljudskog
religioznog iskustva. "Shvatio sam da se materijali mog dela sastoje od
moje sopstvene prošlosti", kaže pripovedač u trenutku ponovo stečenog,
pronađenog vremena. Značajan kvalitet razumevanja Traganja za izčezlim
vremenom, počiva u njegovom značenju za samog Prousta, kao alegorijske
priče o njegovom sopstvenom životu iz kojeg su uzeti događaji, mesta i
karakteri. U njegovom traganju za izgubljenim vremenom, on ništa ne
izmišlja već sve preobražava, birajući, sažimajući i menjajući podatke
tako da se njihovo prikriveno jedinstvo i univerzalno značenje mora
otkriti u bavljenju samim sobom i svim aspektima ljudskog života. U
traganju za iščezlim vremenom se može u tom pogledu meriti ne samo sa
drugim velikim romanima već i sa takvim nadahnutim i simboličnim
autobiografijama kao što su Geteova Poezija i istina i Chateaubriandova
Memoires d�outre tombe (Sećanja s one strane groba), dela koja su
uticala na Prusta.



Proust je projektovao sopstvenu homoseksualnost na svoje junake,
tretirajući je kako kao snobizam, taštinu i okrutnost, tako i kao glavni
simbol prvobitnog greha. Njegov uvid u žene i ljubav muškaraca prema
ženama (koju je sam iskusio prema mnogim ženama originalima svojih
junakinja) ostaje nenadmašan, on je jedan od najvećih romansijera koji
su se bavili jednako heteroseksualnom i homoseksualnom ljubavlju.



Čitava klima romana dvadesetog veka je bila pod uticajem A la Recherch
du temps perdu, koje je vrhunsko dostignuće moderne proze. Uzimajući kao
sirov materijal autorov prošli život, U traganju za iščezlim vremenom
jeste naoko delo o nemogućnosti nalaženja izgubljenog, iščezlog vremena,
o gubitku čednosti, bezazlenosti kroz iskustvo, ispraznosti ljubavi
iprijateljstva, taštini ljudskih pregnuća, nastojanja, i trijumfu greha i
očajanja; ipak, Proust zaključuje da je život svakog pojedinog dana
vrhunski značajan, pun moralne radosti i lepote, i da ti dani koje čovek
može da izgubi zahvaljujući nedostacima ljudske prirode, jesu
neuništivi i mogu se obnoviti. Proustov stil je među najoriginalnijim u
svekolikoj književnosti i jedinstven zbog spoja brzine i odugovlačenja,
preciznosti i prelivanja, snage i začaranosti, klasicizma i simbolizma.

Najpoznatije
delo Marcela Prusta, višetomni roman U traganju za izčezlim vremenom (A
la Recherche du temps perdu) postalo je jedno od najslavnijih dela
evropske književnosti. Autor je odrastao u bogatoj buržujskoj pariskoj
porodici. Njegov otac je bio uspešan lekar; njegova majka je poticala iz
bogate i obrazovane jevrejske familije. Onoliko koliko njegov čuveni
roman pripoveda život pripovedača (nazvanog Marcel) od ranog detinjstva
do trenutka u njegovom odraslom životu kada preduzima da napiše roman o
svom životu, toliko su Proustovi biografi često koristili roman kao
izvor biografskih informacija. Na isti način, mnogi kriticari romana su
proveli dosta vremena dokumentujući izvore iz stvarnog života za
različite junake u romanu.



U traganju za iščezlim vremenom predstavlja izvanredan portret
francuskog društva od kasnog devetnaestog do prva dve dekade dvadesetog
veka, i obuhvata mnoge teme iz Prustovog sopstvenog života.

Slika tekuće okršaje radi kulturnog prestiža medu raznim bogatim
buržujskim i aristokratskim krugovima. Slika zgusnutu unutrašnju
psihološku dinamiku bogate buržujske porodice kao što je Proustova.
Prati isprepletanost jevrejstva i anti-semitizma u francuskom društvu u
vreme Dreyfusove afere. Promišlja teorijski i prakticno na veličanstveno
podroban način forme estetskog iskustva u muzici, slikarstvu i pisanju,
tadašnjeg vremena. Posvećuje veliki prostor istraživanju jednako muških
i ženskih iskustava i kultura homoseksualnosti tadašnjeg vremena.



Prvi tom ovog magnum opusa, Swannova strana (Du Cote de chez Swann),
objavljen je 1913, kada je Proust vec bio u svojim četrdesetim i još
uvek bez reputacije kao romansijer. Stekao je tradicionalno francusko
obrazovanje, mada je pohađanje škole bilo otežano ozbiljnim napadima
astme od njegove devete godine. Studirao je pravo i politicke nauke, ali
je više bio zainteresovan da sledi društveni život koji će mu omogućiti
da se krece u najvišem pariskom društvu i posvećuje različitim
književnim interesima. Godine 1892. zajedno sa svojim školskim drugovima
osniva književni časopis, Le Banquet, za koji piše neke od svojih prvih
tekstova.

U školi, Proust se zaljubljuje u više svojih školskih drugova i
nekolicini piše gorljiva pisma. Daniel Halevyu piše, na primer: Znam
neke vrlo pametne momke - i ponosim se time - velike moralne
istančanosti, koji su svojevremeno uživali sa momkom kojeg su poznavali.
To je bilo kad su bili veoma mladi. Kasnije su se ponovo vratili ženama
(citirano kod Riversa, strana 58). Proustovo sleđenje svojih žudnji kao
i njegovi napori da ih prikrije biće sučeljeni čitavog njegovog života.
On bi se družio i imao afere sa mnogim muškarcima, pa ipak bi često
govorio i pisao s nipodaštavanjem o sodomitima. Godine1897. se borio u
dvoboju sa Jean Lorrainom (obojica su po svoj prilici ispalili hice u
vazduh), pošto je Lorrain objavio prikaz Proustovih novela Zadovoljstva i
dani (Les Plaisirs et les jours), u kome je nagovestio da je Proust bio
intiman sa Lucien Daudetom, insinuacija koju biografi smatraju tačnom.
Proust se voleo sa pijanistom i kompozitorom Reynaldom Hahnom
(1875-1947), koji ce biti njegov doživotni prijatelj. Dvadesetak godina
se burno družio sa čuvenim dendijem Robertom Montesquieuom, koji je
živeo sa svojim sekretarem i družbenikom Gabriel d' Yturriem.
Montesquieu se smatra najvažnijim modelom za lik barona de Charlusa u U
traganju za iščezlim vremenom (kao i za Des Esseintes-a, protagoniste
romana A rebours (Protiv prirode) Joris-Karla Huysmansa).





Tokom naredne dekade, Proust se bavi nekolikim književnim projektima, i
piše društvene kolumne o salonima pariskog visokog društva za pariski Le
Figaro. Preveo je nekoliko knjiga engleskog likovnog kriticara Johna
Ruskina i radio na neobjavljenom romanu Jean Santeuil (objavljen u
odlomcima 1952. i često se ćita kao prvi nacrt za U traganju). Smislio
je i počeo da piše dugačak esej Protiv Sainte-Bauvea (Contre
Sainte-Bauve, koji ce takođe biti objavljen u odlomcima 1954, dugo nakon
njegove smrti). Takođe je započeo pisanje i objavljivanje serije dobro
primljenih 'pastiša', imitacija autora kao što su Balzac, Flaubert,
Renan i braća Goncourt, stilističke vežbe koje su isticale
individualnost pisca putem imitiranja oblika piščevih rečenica.

Tokom ovih godina, Proust je postajao sve više invalid, neprestano
podređen svojoj astmi. Skoro potpuno se povukao iz društvenog života oko
1910, povremeno primajući prijatelje noću, povremeno izlazeći noću, i s
vremena na vreme odlazeći na izlete izvan Pariza. Otprilike u to vreme,
svi njegovi spisateljski projekti se sažimaju u rad na njegovom romanu,
spoju njegovih raznih kritičkih i književnih poduhvata. On će biti o
iskustvu vremena, o naćinima estetskog procenjivanja, obuhvatiće
psihološku analizu, portret njegovog posebnog socijalnog univerzuma, i
istraživanje homoseksualnosti.



Obim romana se enormno povećavao tokom Prustovog rada na njemu od 1910.
sve do svoje smrti 1922. Iskustvo Prvog svetskog rata nateralo ga je da
napravi značajne promene i proširenja svog prvobitnog plana. U vreme
njegovo smrti od komplikacija zapaljenja pluća, nije doveo završne
tomove u njihov konačni oblik. Od prvog trenutka počinjanja prepiske sa
izdavaćima o svom romanu, Proust je insistirao na to tome da se roman
poglavito bavi homoseksualnošću, mada u objavljenom obliku, tek u
četvrtom tomu homoseksualnost zaokuplja veliki prostor. Swannova strana
sadrži jednu lezbijsku scenu koja je šokirala priličan broj njegovih
prvih čitalaca i sadrži skrivene reference na prošle i sadašnje
seksualne aktivnosti nekoliko drugih likova.



Više izdavaća je odbilo da štampa Swannovu stranu, nalazeći da su stil i
tema - uključujući digresivne, detaljne opise estetskih iskustava
njihovih psiholoških granjanja - na izvestan način nepojmljivi. Sa
drugim tomom U senci devojaka u cvetu (A l Ombre des jeunes filles en
fleurs, 1919), Proust stiče sveopšte priznanje. Swannovu stranu je
odbila Nouvelle Revue Francaise, za šta je u velikoj meri odgovoran
Andre Gide. Gide će se pokajati zbog svoje odluke nakon čitanja
objavljenog romana i ubediće Prousta da se prebaci u NRF kuću sa svojim
drugim tomom, koji je dobio prestižnu Goncourtovu nagradu za najbolji
roman godine. Proust je sticao priznanja kao 'moralist', slikar
podrobnih psiholoških portreta karaktera, koji istražuje unutrašnje
izvore njihovih ponašanja. Njegova slava je nastavila da raste
objavljivanjem narednog nastavka Kod Germantovih (Le Cote de Guermantes,
1920).
Ali naredni nastavak, objavljen 1921, nije obuhvatio samo završetak
Guermantes odeljka, već otvorio sledeći tom Sodoma i Gomora (Sodome et
Gomorrhe), Sodoma kao svet muške homoseksualnosti i Gomora svet
lezbejstva. Taj tom se otvara jednim esejem, 'Uvod u muškarce - žene'
koji pretstavlja teoriju rodne inverzije kao osnovu homoseksualnosti.
Ostatak Sodome i Gomore je velikim delom posvećen svetu Barona de
Charlusa (Sodoma) i svetu grupe devojaka (Gomora), uključujući,
naročito, Albertinu, glavnu ljubav naratora. Završni tomovi romana -
Zarobljenica (La Prisionniere, 1924), Nestala Albertina (Albertine
disparu, 1925) i Pronađeno vreme (Le temps retrouve, 1927) - nastavljaju
to fokusiranje. (Tekst i naziv pretposlednjeg toma je naročito sporan,
ponekad se naziva La Fugitive (Begunica) i postoji u više verzija). U
stvari, kako roman nastavlja da se razvija sve više književnih junaka se
polako otkriva kao stanovnici Sodome i Gomore. Završni tom sadrži scenu
bičevanja Barona de Charlusa i muškom bordelu u ratnom Parizu.

Za razliku od svog savremenika Gidea, Proust je zaštitio svoj seksualni
identitet prilično uspešno od javnosti. I mada su kasniji tomovi romana
bili napadnuti nakon objavljivanja zbog svog sadržaja, napadi nisu bili
personalizovani kao što je često bio slučaj sa Gideovim delima. Takođe
je slučaj da ton pripovedača varira od saosećajnosti do medicinskog i
patološkog u njegovoj analizi stanovnika Sodome i Gomore - i to,
paradoksalno, u romanu čija su brilijantnost i suptilnost ga učinili
razvodnicom u književnom proučavanju jednopolne seksualnosti. Pošto su
se govorkanja o Prustovoj seksualnosti širili još više nakon njegove
smrti, počele su rasprave o tome da li je on jednostavno trasponovao rod
raznih junaka, da li je narocito Albertina bila muškarac, možda je ona
Albert. Kasnija istraživanja su pokazala da je uvođenje Albertine u
roman saglasno trenutku u Proustovom životu kada je bio duboko
zaljubljen u Alfreda Agostinellija koga je Proust zaposlio kao svog
šofera i koji je poginuo u avionskoj nesreći 1914. god. Burno pitanje
odnosa između piščevog života i dela ovde se kombinuje na složene
načine, razgranjavanjem konceptualizovanja istopolne seksualnosti kroz
paradigme rodne inverzije, kao i konfuzijama stvorenim strategijama
prikrivanja koje su istorijski okruživale homoseksualnost. Ova uzajamno
povezana pitanja, neodvojivo povezana sa Proustovom obuzetošću prirodom
iskustva vremena i prirodom estetskog iskustva, doprinose snažnom
bogatstvu njegovog romana.