Čarls Bukovski

(1920-1994)
[You must be registered and logged in to see this image.]

Čarls Bukovski (Henry Charles Bukowski,16. avgust 1920 - 9. mart 1994) američki pesnik, pripovedač i romanopisac danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beet generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva.

Biografija

Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj. Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922 godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života.

Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu "Ham on Rye". Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona MekKulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac.

Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujići sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču "Aftermath of a Lenghty Rejection Slip". Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles.

1947. godine upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa "Arlekin". U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u "Arlekinu" i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu "Post Office".
Čarls Bukovski sa piscima Meri En Svisler i Metom Glesonom

Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim "andergraund" časopisima. Svoju prvu zbirku pesama "Flower, Fist and Bastial Wail" Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće "Outsider" Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu "Outsider of the Year", a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu "Chicago Literary Times". Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča " All Assholes in the World and Mine" objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama "At Terror Street and the Agony Way" (1968) i "The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill" (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom "The Notes of the Dirty Old Man" u časopisima "Open City" i " Los Angeles Free Press" koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije.

1970 godine Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće "Black Sparrow Press" Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman "Post Office". Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za "andergraund" pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973 godine posle prikazivanja dokumentarnog filma "Bukovski" reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama.

1976 godine upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985 godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa "U2" mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1983 godine snimljen je italijanski film "Priče o običnom ludilu" sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film "Barfly" koji je snimljen 1987 godine sa Mikijem Rurkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992 godine izlazi iz štampe zbirka pesama " The Last Night of the Earth Poems", poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca.

Čarls Bukovski je umro 9 marta 1994 godine od leukemije. Sahranjen je u "Grean Hills" memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru.

Književni stil

Iako nikada nije zaista bio povezan sa Henrijem Milerom, Alanom Ginsbergom i ostalim tipičnim predstavnicima "bitničke " generacije pisaca, zbog svog neformalnog književnog izraza i buntovnog stava prema tadašnjem establišmentu, Čarls Bukovski se danas smatra jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca tog perioda. Sam Bukovski svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu...

Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne a u centru interesovanja ovog pisca su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je simpatični gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči "Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats", a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane "Post Office", "Faktotum", "Žene","Bludni sin".

Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za "andergraund" pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca nego što je ima danas.

Plava ptica

Ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali sam ja isuviše opasan za nju,
kažem joj, ostani unutra, neću
da te bilo ko vidi.

Ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali ja je nalivam viskijem i udišem
dim od cigareta
tako da kurve i barmeni
i bakalini
nikad ne saznaju
da je
unutra.

Ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali sam ja isuviše opasan za nju,
kažem joj,
miruj, je l’ hoćeš nešto da
zabrljaš?
hoćeš da zajebeš stvar?
hoćeš da mi urnišeš prodaju knjiga u Evropi?

Ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali sam ja pametan čovek, pustim je napolje
samo ponekad noću
kad svi živi spavaju.
kažem joj, znam da si tu,
i zato ne budi tužna.
Onda je vratim nazad,
ali ona pomalo pevuši
unutra, nisam je baš pustio da umre
i onda tako spavamo
zajedno,
sa našim
tajnim paktom
i sve je to dovoljno lepo da
bi čovek mogao
da zaplače, ali ja ne
plačem,
a vi?

Čudo najkraće tajne

Znaš, bilo je mnogo dobro.
Bilo je, bolje nego bilo šta.

Bilo je, kao nešto,
što možemo da podignemo,
držimo, gledamo i
onda se smejemo,
zbog toga.

Bili smo na Mesecu.
Bili smo u Mesecu,
imali smo ga.

Bili smo u vrtu,
bili smo u beskrajnom ponoru.
Nigde nema takvog mesta.

Bilo je duboko,
i svetlo,
i visoko.

Primaklo se tako blizu ludila,
smejali smo se bezumno.

Tvoj smeh i moj.

Pamtim kad su tvoje oči,
glasno rekle volim,
sada, dok se ovi zidovi,
tako nečujno ljuljaju.
[You must be registered and logged in to see this image.]

PONEŠTO ZA PREVARANTE, OPATICE, PILJARE I TEBE

Mi imamo sve i mi nemamo ništa
A neki ljudi to rade u crkvi
A neki ljudi to rade kidajući leptire na pola
A neki ljudi to rade u Palm Springsu
Uvaljujući ga nespretnim plavušama sa “kadilak"-dušama
"Kadilaci" i leptiri
ništa i sve
to lice koje se rastapa do poslednjeg daha u podrumu u
Korpus Kristiju
Ima tu ponešto za prevarante, opatice, piljare, i tebe…


Nešto u 8 izjutra
Nešto u biblioteci
Nešto u reci
Sve i ništaa
U klanici to dolazi klizeći duž tavanice na kuki
I ti ga njišeš
Jedan
Dva
Tri
I onda ga imaš
Mrtvo meso u vrednosti od 200$
Njegove kosti uz tvoje kosti
Nešto i ništa
Uvek je isuviše rano da se umre i uvek je isuviše kasno
Brazda krvi u bazenskom belilu, to baš nista ne govori
A grobari igraju poker nad kafom u 5 izjutra
Čekajući na gras da bi se spasli od mraza…
Oni ti ništa ne govore
Mi imamo sve i nemamo ništa
Dani sa staklenim ivicama i nepodnošljivim smradom
Rečne mahovine
Gorim od onog od govana
Dani poput šahovske table sačinjeni od pokreta i
Protiv pokreta
Nabubana interesovanja u porazu kao i pobedi
Dani spori poput mazge koja vuče teret na leđima
Ljutita, mrzovoljna i zaslepljena suncem
Putem na kome neki ludak sedi čekajući
Među plavim sojkama i carićima upetljanim u mreže
I nagutanim ljuskavog sivila
Dani vina i vikanja
Tuča po sokacima
Debelih nogu žena koje se takmiče oko tvojih creva
Pokopanih u jaucima
Znakova u arenama za borbu s bikovima poput dijamanata
Koji urlaju od bola
Majko Kapri!
Ljubičica koja izlazi iz zemlje govoreći ti da zaboraviš
Mrtve armije i svoje ljubavi koje su te opljačkale
Dani kada deca govore smešne i genijalne stvari
Poput divljaka koji pokušavaju da ti prenesu poruku kroz
Svoja tela
Dok su im tela još dovoljno živa da prenose i
Osećaju, i trče gore-dole
Bez katanca, i plata, i ideala, i imovine, i
Bubama-nalik-uverenja
Dani kada možeš po ceo dan da plačeš u nekoj zelenoj sobi
Sa zaključanim vratima
Kada možeš da se smeješ svom pekaru jer su mu noge
Isuviše duge
Dani posmatranja žive ograde…
I ništa, i nista
Dani šefova, žutih ljudi sa zadahom iz usta i velikim
Stopalima
Ljudi koji liče na žabe, hijene
Ljudi koji hodaju kao da meldija nije nikada izmišljena
Ljudi koji smatraju da je mudro unajmljivati i otpuštati i
Profitirati
Ljudi sa skupim ženama koje poseduju po 60 jutara zemlje
Koju treba izbušiti ili se njome razmetati
Ili koju zidom treba odvojiti od nekompetentnih
Ljudi koji bi te ubili zbog toga što su ludi
I onda to opravdali jer je takav zakon
Ljudi koji stoje ispod prozora od 12 metara i ništa ne
Vide
Ljudi sa luksuznim jahtama koje plove oko sveta
A ipak ne izlaze iz džepova na svojoj odeći
Ljudi nalik puževima, ljudi nalik jeguljama, ljudi nalik
Puževima balavcima
I još gori
I ništa
Dobijanje poslednje plate u luci, u bolnici, u fabrici
Aviona,
U zabavnom salonu, u berbernici, na poslu koji ionako nisi
Želeo
Porez na prihod, bolest, servilnost, slomljene ruke,
Slomljene glave
Sav nadev ispada napolje poput perja iz starog jastuka
Mi imamo sve i nemamo ništa
Neki to rade dobro jedno vreme a onda popuštaju
Slava ih dokrajčuje ili gađenja ili starost ili nedostatak
Odgovarajuće ishrane
Ili crnilo preko očiju ili deca u koledžu ili novi
Automobili ili kičma slomljena na skijanju u
Švajcarskoj
Ili nova politika ili nove žene ili same prirodne
Promene i raspadanje
Čovek koga si do juše poznavao
S kojim si zajedno rasturio 10. turu
Ili pio 3 dana I 3 noći u podnožju planina Sotut
Koji je sada samo nešto pod carsavom ili krstom ili kamenom
Kako samo odlaze
Kako samo odlaze oni za koje si mislio da nikad neće doći
Dani kao ovaj
Kao tvoj tadašnji dan
Možda kiša pada po prozoru, pokušava da se probije
Do tebe?
Šta vidis danas?
Šta je to?
Gde se nalaziš?
Najbolji dani su ponekad oni prvi, ponekad oni srednji,
A nekad čak i oni poslednji
Prazni komadi zemlje nisu loši
Crkve u Evropi na razglednicama nisu loše
Ljudi u muzejima voštanih figura zamrznuti u svojoj
Najboljoj sterilnosti nisu loši
Užasni su ali nisu loši
Karambol u bilijaru, razmisli o karambolu u bilijaru
I tostu za doručkom, i kafi koja je dovoljno vrela da znaš
Da ti je jezik još uvek tu
Tri germanijuma ispred prozora pokušavaju da budu crveni
I pokušavaju da budu ružičasti
I pokušavaju da budu germanijumi
Nije čudo da žene ponekad plaču
Nije čudo da mazge ne žele da idu uzbrdo
Da li si sada u hotelskoj sobi u Detroitu tragaš za
Cigaretom?
Još jedan dobar dan
Jedan njegov mali deo
I dok bolničarke izlaze sa različitim imenima i različitim
Mestima na koja idu – prelaze preko travnjaka
Neke od njih žele kakao i novine
Neke od njih žele topao tuš
Neke od njih žele muškarca
Neke od njih jedva da uopšte i razmišljaju
Dovoljno i nedovoljno
Svodovi i hodočasnici, pomorandže, slivnici, paprat
Anti-tela, kutije s maramicama…


U najčednijem negdašnjem suncu postoji osećaj nežnog
Dima iz urni
I konzervisanog zvuka starih ratnih aviona
I ako uđeš unutra i pređeš prstom preko nadboja prozora
Pronaći ćeš prljavštinu
Možda čak i zemlju
A ako pogledaš koz prozor
Biće opet neki dan
I kako stariš i dalje ćeš gledati
I gledati
Usisavajući pomalo svoj jezik
Aaa-aaa
Nee-nee
Možda
Neki to rade prirodno
Neki opcesno
SVUDA.
[You must be registered and logged in to see this image.]

SMRT PUŠI MOJE CIGARE

Znaš: Ponovo sam ovde
I pijan
I slušam Čajkovskog na radiju .
Isuse , čuo sam ga pre 47 godina
Kada sam bio izgladneli pisac
I sada evo ga
Ponovo
Sada kada sam stekao delimičnu slavu
Kao pisac
I smrt šeta ovom sobom
Gore-dole
Pušeči moje cigare
Cirkajući moje vino
Dok Čajk uporno odrađuje
Svoju Pathetique ,
Kakav je to samo put bio
I sva sreća koja me je zadesila bila je
Samo zato što sam kockice bacio
Kako treba:
Ginuo sam za svoju umetnost,
Ginuo sam da se dokopam
5 prokletih minuta, 5 sati
5 dana -
Sve što sam želeo bilo je da izbacim
Reč iz sebe
Slava, novac nisu bili važni:
Ja sam želeo da izbacim tu reč iz sebe
A oni su me želeli za štanc-presom ,
Fabričkom trakom
Želeli su da budem magacioner u
Robnoj kući .
Pa, kaže smrt, prolazeći sobom,
Svejedno ću te ščepati
Ma šta bio:
Pisac, taksista, svodnik, kasapin,
Padobranac, ščepaću te .
Važi srce, kažem joj .
I sada pijemo zajedno
Dok jedan po ponoći polako prelazi u dva
Po ponoći i
Samo ona zna pravi trenutak
Ali sam je ipak zajebao:
Izvukao sam svojih
5 prokletih minuta
i još mnogo
preko toga.

ZA STARU KRNJAVU

Poznajem ženu
Koja stalno kupuje slagalice
Kineske
Slagalice
Pločice
Žice
Deliće koji se na kraju sklope
U neku celinu.
Ona matematički
Rešava sve svoje
Slagalice
Živi pored mora
Iznosi šećer za mrave
I veruje
Iz dna duše
U bolji svet.
Njena kosa je seda,
Retko se češlja.
Zubi su joj krnjavi.
I nosi široke, bezoblične, radne
kombinezone na telu koje bi
Većina žena volela da ima.
Godinama me nervirala
Onim što sam smatrao njenim
Hirovima
Kao što je potapanje ljuski od jaja
u vodu (da njom zaliva biljke
kako bi dobile kalcijum)
Ali, kad na kraju razmislim o njenom
Životu
I poredim ga sa drugim životima
Blještavijim, originalnijimi
Lepšim
Shvatim da je povredila
Manje ljudi nego iko koga znam
(a pod povredila mislim samo to,
ništa više.)
Prošla je kroz teške periode
Kada je možda trebalo
Više da joj pomognem
Jer ona je majka mog jedinog deteta
I nekad smo se mnogo voleli
Ali prošla je kroz to,
Kao što sam rekao,
Povredila je manje ljudi
Nego iko koga znam
I ako se tako gleda,
Eto,
Stvorila je bolji svet.
Pobedila je!
Frensis, ova pesma je za tebe.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Genijalnost proseka


Postoji dovoljno izdaje, mržnje, nasilja i apsurda
u jednom prosečnom ljudskom biću
da naoruža bilo koju vojsku bilo kog dana.

Najveće ubice su oni koji propovedaju protiv ubijanja
najbolji u mržnji su oni koji propovedaju ljubav
najbolji u ratu su oni koji propovedaju mir.

Oni koji propovedaju o Bogu, trebaju ga najviše
oni koji propovedaju o miru, nemaju ga
oni koji propovedaju mir, fali im ljubavi.

Pazi se propovednika
pazi se poznavalaca
pazi se onih koji uvek čitaju knjige
pazi se onih koji preziru siromaštvo,
a i onih koji se njime ponose
pazi se onih koji te brzo pohvale,
oni imaju potrebu da im se pohvala brzo uzvrati
pazi se onih koji te olako kritikuju,
oni se boje onoga što ne znaju
pazi se onih koji stalno traže društvo
oni su niko i ništa kad su sami
pazi se prosečnog čovjeka,
prosečne žene,
pazi se njihove ljubavi
i njihova je ljubav prosečna
…sve je u njima prosečno.

Ali postoji i genijalnost u njihovoj mržnji
postoji toliko genijalnosti u njihovoj mržnji koja može da te ubije,
da ubije bilo koga.
Ne želeći usamljenost,
ne shvatajući je ustvari
oni će pokušati da unište sve
što se razlikuje od njih samih.
Nesposobni da stvore umetnost
oni je ne mogu ni razumeti,
a svoj neuspeh kao stvaraoci
oni će radije smatrati neuspehom drugih.
Nesposobni da vole potpuno
oni će verovati da je tvoja ljubav nepotpuna
i onda će te mrziti zbog toga
i njihova će mržnja biti savršena.

Kao sjajni dijamant
kao nož
kao gora
kao tigar
kao otrov

…njihova savršena umetnost.

Tvoj život je tvoj život.
Ne daj da utone
u bolesnu vlagu pokornosti.
Budi na oprezu
uvek postoje izlazi.
...Negde ima svetla.
Možda nema mnogo svetla,
ali bolje i to nego mrak.
Budi na oprezu.
Bogovi će ti ponuditi šanse.
Spoznaj ih, ostvari ih.
Ne možeš da pobediš smrt,
ali možeš pobediti smrt u životu,
ponekad.
I što česće to činiš
biće više svetla.
Tvoj život je tvoj život.
Znaj to dok ga imaš.
Ti si čudo.
Bogovi čekaju da uživaju
u tebi.

Znači, ti bi da budeš pisac?

Ako ne navire iz tebe
bez obzira na sve…
i ne pokušavaj.
Ako se ne pojavi iz čista mira
iz tvoga srca, tvog uma, tvojih usta
iz tvog stomaka…
i ne pokušavaj.
Ako moraš da sjediš satima
buljeći u monitor
ili pogrbljen nad
pisaćom mašinom,
tražeći riječi…
i ne pokušavaj.
Ako to radiš zbog novca
ili slave…
i ne pokušavaj.
Ako to radiš samo zato
da bi odveo žene u krevet…
i ne pokušavaj.
Ako moraš samo da sjediš
i pišeš sve to iznova i iznova…
i ne pokušavaj.
Ako ti je teško pri samoj pomisli da to moraš raditi…
i ne pokušavaj.
Ako pokušavaš da pišeš kao neko
drugi…
zaboravi.
Ako moraš čekati da izbije iz
tebe,
onda čekaj strpljivo.
A ako nikada ne izbije,
nadi nešto drugo da radiš.
Ako moraš prvo da to pročitaš svojoj ženi,
djevojci,
svojim roditeljima
ili bilo kome drugom…
nisi spreman.
Ne budi kao većina drugih pisaca,
ne budi kao hiljade drugih
koji sebe zovu piscima.
Nemoj biti tup i dosadan
i pretenciozan,
nemoj biti izlizan egoizmom.
Sve biblioteke ovog svijeta
zijevaju od dosade
nad takvima kao što si ti.
Ne dozvoli im to.
Budi svoj.
Ako ne izlijeće iz tvoje duše
kao raketa,
ili ako te tvoja tišina
ne dovodi do ludila,
samoubistva ili ubistva…
i ne pokušavaj.
Ako te to sunce unutar tebe
ne prži do bola…
i ne pokušavaj.
Ali zato kad dode vrijeme
i kad dode “tvoj red”,
TO će se desiti samo od sebe
i nastaviće tako da se dešava
sve dok ne umreš TI
ili dok ne umre TO u tebi.

U ovom kavezu rodjene su neke pesme

Pisem poeziju,uzbudjujem se ,smesim
smejem se
spavam
nastavljam jos malo
isto kao i vecina nas
isto kao svi mi;
ponekad pozelim da zagrlim svo
covecanstvo na zemlji
i kazem:
neka je prokleto sve ovo sto su nam
nametnuli,
mi smo hrabri i dobri
cak iako smo sebicni
i ubijamo jedni druge i
ubijamo sebe,
mi smo ljudi
rodjeni da ubijamo i umiremo i placemo u
mracnim sobama
i volimo u mracnim sobama
i cekamo,i
cekamo i cekamo i cekamo.
mi smo ljudi.
nismo nista vise od
toga.

... Svaka nova rečenica je početak i nema ništa sa rečenicama koje joj prethode. Stalno počinjemo iznova. I, naravno, sve to nije ni izdaleka toliko sveto. Na ovom svetu mnogo je lakše živeti bez pisanja nego bez vodovodnih instalacija. A neka mesta na svetu imaju vrlo malo i jednog i drugog. Naravno, ja bih radije živeo bez vodovodnih instalacija, ali ja sam bolestan.

Ništa ne može sprečiti čoveka da piše osim ako on spreči samog sebe. Ako čovek istinski želi da piše, to će i učiniti. Odbacivanje i pljuvanje samo će ga ojačati. I što se duže suzdržava postaje sve snažniji, kao kad masa vode navali na branu. Kod pisanja nema gubitka; dok spavaš, učiniće da ti se smeju prsti na nogama; učiniće da se krećeš kao tigar; zapaliće ti vatru u oku i suočiće te licem u lice sa Smrću. Umrećeš kao borac, bićeš slavljen u paklu. Sreća pisane reči. Idi za njom, pošalji je. Budi Klovn Tame. Čudno je, čudno. Još jedna nova rečenica...

~ Poslednji dani Čarlsa Bukovskog

najmučniji posao je
truditi se da živiš
pod posvećenim barjakom.
sličnost namera
sa ostalim ljudima
odvaja budalu
od istraživača.

to se lepo vidi u
svakom baru, bilijar-sali,
na fakultetu, hipodromu,
ili u zatvoru.

ljudi beže od kiše
ali sede
u kadama punim vode.

prilično je gadno znati da
milioni ljudi strepe od
atomske bombe
mada su odavno
mrtvi.

i pored toga
trude se da pribave
žene
novac
smisao.

a najzad će se Veliki barmen nagnuti
beo, istinit, jak i mističan
da ti kaže
bilo je dosta
baš kad ti se čini
da tek počinješ.

(86-a)

Znači sada

reči su došle i otišle
ja sedim bolestan.
telefon zvoni, mačke spavaju.
Linda usisiva.
ja čekam na život,
čekam na smrt.

voleo bih da mogu izjaviti nešto hrabro.
to je prljavi trik,
ali stablo napolju to ne zna:
posmatram ga kako se njiše na vetru
obasjano poslepodnevnim suncem.

nemam više ništa reći.
sad samo čekam.
svako se s time suočava sam.

oh, nekad sam bio mlad,
oh, nekad sam bio neverovatno
mlad!


Poslednje reči koje je Bukovski zabeležio na svom kompjuteru, jedva nekih desetak dana pre smrti, i pre poslednjeg odlaska u bolnicu gde je i umro

Nije smrt ono što je užasno, već životi koje ljudi žive ili ne žive do svoje smrti. Oni ne poštuju svoje živote, oni pišaju po njima… Ružno izgledaju, ružno govore, ružno hodaju… Pusti im veliku muziku i oni je neće čuti. Većina ljudskih smrti je obična prevara. NIŠTA TU NIJE OSTALO DA UMRE.

Lepo bi bilo umreti za pisaćom mašinom umesto sa dupetom nabijenim u tvrdu gusku. Posetio sam prijatelja pisca u bolnici koji je umirao, milimetar po milimetar, na najgori mogući način. Ipak je tokom svake posete (kad je bio pri svesti) nastavljao da mi priča o svom pisanju (ne kao o dostignuću, već kao o magičnoj opsesiji) i nisu mu smetale moje posete, jer je znao da tačno razumem ono o čemu govori.
Na njegovom pogrebu očekivao sam da se digne iz kovčega i kaže: ‚‚Kinaski, bila je to dobra trka, vredelo je.” Nikada nije saznao kako izgledam, jer je oslepeo pre nego što sam ga upoznao, ali znao je da sam shvatio njegovu sporu i užasnu smrt. Rekao sam mu jednom da ga bogovi kažnjavaju zato što je tako dobro pisao.
Nadam se da nikada neću tako dobro pisati, želim da umrem nad ovom pisaćom mašinom, tri reda pre kraja stranice, s dogorelom cigaretom među prstima, dok radio i dalje svira.
Hoću samo da pišem tek toliko dobro da završim tako.

Pisanje nikada nije bilo neki rad za mene. Bilo je, otkad pamtim, uvek isto: uključim radio na stanicu klasične muzike, pripalim cigaretu ili tompus, i otvorim flašu. Mašina je radila ostalo. Trebalo je samo da budem tu. Takav postupak omogućavao mi je da nastavim i onda kada je sam život vrlo malo pružao, kada je sam život bio horor-šou. Uvek je postojala mašina da me uteši, da govori sa mnom, da me zabavi, da spasi moje dupe, da ga spasi od ludnice, od ulica, od sebe.
Jedna od mojih bivših žena vikala je na mene:
‚‚Ti piješ samo da bi pobegao od stvarnosti!”
“Naravno, draga.” - odgovarao sam.
Imao sam i flašu i mašinu. Volio sam pticu u svakoj ruci…..jebeš granu.

Kao što će vam već svako reći, nisam baš dobar čovek. Ne znam baš kako da se izrazim. Ali oduvek sam se divio lopovima, odmetnicima, kurvinim sinovima. Ne volim glatko izbrijane momke sa kravatom i dobrim poslićem. Volim očajnike, ljude razbijenih zuba, razbijenog duha i razbijene sudbine. Takvi me interesuju. Puni su iznenađenja i eksplozija. Volim propale žene, pijane kurve što psuju pocepanih čarapa i razmazane šminke. Zanimaju me perverznjaci, a ne sveci. Mogu da se opustim s klošarima, jer sam i sâm klošar. Ne volim zakone, morale, religije, pravila. Ne volim da me oblikuje društvo.

Čovek mora da upozna mnogo žena kako bi našao pravu, i ako ima sreće on će i da je nađe. Muškarac koji se zadovolji prvom ili drugom ženom u svom životu neznalica je; on pojma nema šta je žena. Čovek mora da prođe kroz tu školu, a to ne znači samo spavanje sa ženom, da ih povališ jednom ili dvaput, nego to življenje sa ženom, mesecima ili godinama. Ne krivim ljude koji se boje da to učine – jer to znači izložiti dušu na pijacu. Naravno, neki se ljudi jednostavno uvale s jednom ženom, odustanu, kažu: to je to, to je najviše što mogu. Mnogo je takvih i, u suštini, većina ljudi se pomiri sa sudbinom: uviđaju da ne ide kako bi trebalo, ali nije važno, pretvarajmo se, nema svrhe da se ponovo prolazi kroz sve to, šta je na televiziji večeras? Ništa. Svejedno, gledajmo je. Jer, to je ipak bolje od gledanja jedno u drugo, bolje od razmišljanja o tome. Televizija drži više loših parova zajedno nego što to čine deca ili crkva.

Praznina u mojoj glavi. Postajalo je hladnije. Pošto sam matori konj, pomislio sam da bi trebalo da uzmem sako. Spustio sam se pokretnim stepenicama sa četvrtog nivoa. Ko je izmislio pokretne stepenice? Ljudi idu gore-dole pokretnim stepenicama, liftovima, voze automobile, otvaraju garaže dodirom na dugme. Onda odlaze u teretane da skidaju salo. Za četiri hiljade godina nećemo ni noge imati, puzaćemo naokolo na šupcima, ili ćemo se možda kotrljati kao lopte. Svaka vrsta uništava sebe. Dinosauruse je ubilo to što su pojeli sve oko sebe i onda morali da pojedu jedni druge, tako da je na kraju ostao samo jedan, i taj bednik je crkao od gladi.

Pre neki dan razmišljao sam o svetu bez mene. Svet tera i dalje po svome i radi ono što radi. A mene nema! Jako čudno. Zamisli kamion za smeće koji dolazi i kupi smeće, a mene nema. Ili novine bačene pred vrata, a mene nema da ih pokupim. Nemoguće. Ili još gore, kad prođe neko vreme posle moje smrti, tada će me neko istinski otkriti. Svi oni koji su me se bojali ili su me mrzili dok sam bio živ, najednom će me prigrliti. Na sve strane biće moje reči. Stvoriće se klubovi i udruženja. Biće odvratno. O mom životu snimiće film. Predstaviće me daleko hrabrijim i talentovanijim nego što jesam. Daleko hrabrijim i talentovanijim. Biće tu dovoljno toga da i bogovi povrate. Ljudski rod preuveličava sve živo: svoje junake, svoje neprijatelje, svoj značaj. Kopilad. Eto, sad mi je bolje. Prokleti ljudski rod. Eto…..BOLJE MI JE.

Prijateljski savet mnogim mladim ljudima

Idi na Tibet.
Jaši kamilu.
Čitaj Bibliju.
Oboj cipele u plavo.
Pusti bradu.
Obiđi svet u papirnoj barki.
Pretplati se na Saturday Evening Post.
Žvaći samo levom stranom vilice.
Oženi se jednonogom ženom i brij se pravim brijačem.
Ureži svoje ime na njenu ruku.

Peri zube benzinom.
Spavaj ceo dan a noću se veri po drveću.
Budi monah i pij rakiju i pivo.
Drži glavu pod vodom i sviraj violinu.
Igraj trbušnjak pod ružičastim svećama.
Ubij svoga psa.
Kandiduj se za gradonačelnika.
Živi u buretu.
Razbij sebi glavu tomahavkom.
Sadi lale na kiši.

Ali nemoj da pišeš poeziju.

Ako uzmemo

Ako uzmemo ono što vidimo
mašine koje nas izluđuju,
ljubavnike koji se na kraju mrze,
tu ribu na pijaci,
što zuri naviše u nas,
cvijeće koje trune,
muve u paukovoj mreži,
ulične nerede,
urlike lavova u kavezu,
klovnove zaljubljene u novčanice,
nacije što pomjeraju ljude kao pione,
dnevne lopove sa prelijepim
noćnim ženama i vinom,
pretrpane zatvore.

Uobičajeno nezaposlene,
anemičnu travu,
ljude dovoljno stare da vole grob.

Te stvari, i druge, pokazuju
kako se život klati na istruljeloj osovini.

Ali ostavili su nam malo muzike
i govornički šou na uglu,
čašicu viskija,
plavu kravatu,
džepno izdanje Remboovih pjesama,
konja koji juri kao da mu đavo uvrće rep,
i onda je tu ponovo ljubav
kao tramvaj koji na vrijeme stiže
iza ćoška,
grad koji čeka,
vino i cvijeće,
voda što šeta preko jezera
i ljeto i zima
i ljeto
i ljeto
i opet zima.

Njuškači nesreće

Njuškači nesreće svuda su
naokolo.
čim ujutru ustanu
otkrivaju da nešto
ne valja
i besne zbog
toga,
i taj bes traje sve do
odlaska u krevet,
da bi se čak i tu
grčili u nesanici,
nesposobni da oslobode
svoj um
tričavih prepreka
na koje su
naišli.

osećaju da je sve protiv njih,
to je zavera,
i zato što su uvek besni
čini im se da su uvek
u pravu.

vidiš ih na ulici
dok divljački trube
na najmanji
prekršaj,
psuju,
rigaju svoje
prostakluke.

osećaš ih
u redovima
po bankama
samoposlugama
bioskopima,
guraju te s leđa
staju ti na pete,
mahnito su
nestrpljivi.

svuda su
i mešaju se u
sve,
te nasilničke
nesrećne
duše.

ustvari su
preplašeni,
nikad ne žele da
pogreše
pa ne prestaju da
napadaju
sve oko sebe...
to je poremećaj,
bolest
takve sorte.

prvi takav
koga sam video
bio je moj
otac.

i odonda
sam video
hiljadu
očeva,
deset hiljada
očeva
kako traće svoje živote
u mržnji,
bacaju svoje živote
u septičku jamu
i nastavljaju da
seru.

Ako hoćete nešto da uradite – idite do kraja. U suprotnom ni ne počinjite. To bi moglo da znači da ćete izgubiti djevojku, ženu, rođake, poslove, a možda i glavu! Moglo bi da znači da nećete jesti dva, tri ili četiri dana. Moglo bi da znači da ćete se smrzavati na klupi u parku. Možda vam donese i zatvor, porugu i ismijavanje, ili čak izolaciju. Izolacija je dar, sve ostalo je proba vaše izdržljivosti…vaše želje da to zaista radite. Ali vi ćete uspjeti. Uprkos odbijanju i slabim šansama…i biće bolje od bilo čega što možete da zamislite.
Ako već pokušavate – onda idite do kraja. Jer nema sličnog osjećanja tome. Bićete sami sa Bogovima, a noći će buktiti u plamenu.
Jahaćete život sve do savršenog smijeha.
A to je jedina borba vrijedna truda.