Vladimir Majakovski

[You must be registered and logged in to see this image.]
Vladimir Vladimirovič Majakovski, rođen u Bagdadi pored Kutaisa, 19. jula 1893. godine, bio je ruski književnik.

Pošao je u slikarsku školu, bio zatvoren zbog socijalističke agitacije, oduševljeno prihvatio Oktobarsku revoluciju i stavio u njenu službu svoj pesnički i slikarski talenat. Pesnički rad počeo je kao futurista, stojeći ujedno na čelu toga pokreta. Nastojao je da stvori novu poeziju koja bi odgovarala urbanom a zatim i revolucionarnom razdoblju istorije Rusije i čovečanstva. Uvodi u poeziju vulgarizme, žargonske reči, namerno grube antiestetizme, stvara vlastite kovanice, služi se vrlo često igrom reči, dotada nepoznatim metaforama, a posebno voli hiperbole.

Razbija tradicionalnu ritmičku strukturu stiha i stvara novi, u grafičkom slogu "stepenasti" stih, koji posebno pogoduje stavu retoričkog pesnika koji se direktno obraća velikom auditorijumu. Smisao takve poezije odvodi ga direktno na revolucionarnu tribinu, miting. Eksperimentalnu liriku slede velike lirske poeme monološkog tipa ,,Oblak u pantalonama", ,,Rat i svet", ,,Čovek". Stavljajući poeziju svesno u službu revolucije piše agitacijske pesme (,,Levi marš"), scensko delo na temu revolucije s biblijskim motivima ,,Misterija Bufo".

Svojim delom izvršio je veliki uticaj na razvoj sovjetske poezije, a delovao je i na pesnike izvan SSSR (Aragon, Beher, Vapcarov i dr.) Pisao je i dramolete za Studio, pozorišne satire, ali se kao najbolji satiričar pokazuje u ,,Stenici'' (u kojoj ismejava radnika-malograđanina) i ,,Hladnom tušu'', gde se narugao sovjetskoj birokratiji. Smatrao je svaki književni oblik jednako vrednim, pa i plakate za sovjetska preduzeća i novinske pesme - feljtone o dolasku nove civilizacije. Međutim, svojom ličnom žrtvom, među prvima je upozorio na neostvarljivost ideje o civilizaciji po Staljinovom modelu.

Drastično je prekinuo svoj život u tom okruženju, počinivši samoubistvo, 14. aprila 1930, naznačivši time i nagli kraj ruske avangarde.

Volim

Brodovi -
i oni u luke se sliše.
Vozovi - na stanicu teraju i oni.
A mene ka tebi nešto tim više -
jer volim -
vuče i goni.
Puškinov vitez u podrum se skriva,
cicija u svome novcu da uživa.
Tako ti se vraćam
ja, draga, predano
Moje je to srce,
s divljenjem ga gledam.
i gar
sa sebe spira, brije se i mije.
Tako i ja,
tebi vraćajući se,
zar
ne odlazim kuci,
zar nije?!
Konačnoj se vraćamo meti.
Smrtne zemaljsko naručje veže
Tako
tek što rastanemo se
ja i ti,
nepokolebljivo ti
težim.

Iz sveg glasa

Već prođe jedan. I sigurno si legla.
Ko srebrna oka Mlečni put noć studi.
Ne žuri mi se. I munja-telegram
nema zbog čega da plasi te i budi.
Kao što kažu, incident je rešen.
Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi.
Mi smo prečistili, i što da se dreše
uzajamne boli, uvrede i kobi.
Pogledaj samo kakav je mir nad svetom.
Noć zvezdanim sjajem nebesa skor osu.
U taj čas odustaješ da protumačiš sve to
istoriji, vekovima i kosmosu.