INTERVJUI-ISPOVESTI

Ivan Klajn: Krleža me je učio tajnama fine književnosti

Aleksandar Nikolić
Obaveza služenja vojnog roka odvela me je u Zagreb. Obuka je bila naporna, ali sve prođe u životu, pa i ti pakleni dani pod oružjem. Čim sam stekao pravo da izlazim u grad, išao sam kod Miroslava Krleže u goste jer je on bio odličan prijatelj sa mojim ocem Hugom Klajnom, lekarom i pozorišnim rediteljem. Zajedno su studirali u Beču.

Krleža mi je pričao koliko je jutarnja svetlost važna pticama, vodio me u kafanu gde me je učio gastronomskom uživanju, otkrivao mi tajne dobre književnosti... Jednog zimskog popodneva mi je priznao da je veliki poštovalac glasa Olivere Marković: „Znaš, Ivane, moja žena Bela i ja uživamo kada Olivera Marković peva starogradske pesme.” Junošno sam mu uzvratio: „Kako možete da slušate tu malograđansku muziku?”, a on mi je odgovorio: „Pesma Olivere Marković je kao bečka opereta”, započinje ispovest za Blic nedelje akademik Ivan Klajn.
Krleža mi je stalno govorio da je jugoslovenska ideja izuzetna i da predstavlja korak u budućnost, ali mi se usprotivio kada sam mu rekao da u Dubrovniku ne žive ni Srbi ni Hrvati, već neki autentični primorski Sloveni. Pogledao me je oštro i kazao: „Grešiš, momče, u Dubrovniku žive Hrvati.”

Poreklo
Moj otac je Hugo Klajn je rodom iz jevrejske porodice koja je generacijama živela u Vukovaru. Doktorirao je medicinu u Beču gde je slušao Frojdova predavanja i prvi se bavio psihoanalizom u Kraljevini Jugoslaviju pre Drugog svetskog rata. On je na jednoj od ondašnjih gradskih zabava upoznao lepu devojku Stanu iz poznate beogradske trgovačke porodice Đurić. Moj deda Mihajlo Đurić je bio predsednik Trgovačke komore i pratio ga je glas časnog i vrednog čoveka u beogradskoj čaršiji. Hugo se oženio Stanom i njihovu apsolutnu porodičnu sreću upotpunilo je moje rođenje 1937. godine. Imali smo kuću u današnjoj ulici Tadeuša Košćuška, i potpuno zadivljen gledao sam tramvaje kako se klate pored Kalemegdana niz beogradsku kaldrmu. Nisu mogli da me odvoje od prozora jer sam čekao da tramvaj prođe i skakao od sreće kada bih čuo taj električni zvuk. Porodična idila nije dugo potrajala jer nam je rat stigao bukvalno ispred kuće.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Razglednice iz Venecije
Progon Jevreja u Drugom svetskom ratu nije zaobišao moju familiju. Čim su stigli u Beograd, Nemci su nam zaplenili kuću i tada sam s majkom otišao kod dede Mihajla ne bismo li nekako preživeli rat. Bile su tamo i dve Stanine sestre i njihova deca, pa mi je rat izgledao kao neko zlo koje se odigrava ispred prozora kuće u kojoj sam se igrao s braćom i sestrama. Otac mi je mnogo nedostajao, ali mi je majka kazala da je službeno morao da ode u Veneciju. Hugo se zapravo krio od nacista kod naših porodičnih prijatelja koji su živeli na Lionu, tadašnjem beogradskom predgrađu. Pustio je kosu i bradu i promenio ime u Uroš Kljajić ne bi li objasnio udes okolnosti ako bi ga neko na ulici upitno pozvao: Hugo Klajn? Kontakti mog deda Mihajla su nas spasli odlaska u logor, a Hugo mi je stalno slao „razglednice” iz Venecije ne bi li me psihološki umirio u ratnim psihozama. Iz rata smo izašli čitavi i 20. oktobra 1944. godine kada je pucnjava utihnula odmah smo svi zajedno otišli do naše kuće u Tadeuša Košćuška i zatekli zgarište. Nemci su je pri povlačenju minirali i digli u vazduh. Bio sam srećan što su mi roditelji živi, ali sam video tugu u njihovom pogledu.

Deo familije stradao u Jasenovcu
Posle rata smo dobili stan u Gospodar Jevremovoj ulici gde sam sa komšijskom decom igrao fudbal jer automobila nije ni bilo. Prošao bi možda jedan u sat vremena. Stative golova su bile cigle, i od jutra do mraka smo driblali i hvatali voleje bez prestanka. Zlatni momenti mog detinjstva, jer je moj otac vrlo brzo bio delegiran od novih vlasti da bude reditelj u Narodnom pozorištu, pa sam prisustvovao stvaranju mnogih predstava i bio opčinjen teatarskom magijom. Bilo je to vreme nade i optimizma i nikada sa svojim ocem nisam pričao o tragediji koje je zadesila našu familiju. Moje tetke a njegove rođene sestre sa kompletnim porodicama su stradale u logoru Jasenovac i Hugo nikada nije želeo da govori o tome. Zaticao sam ga kako sam gleda u fotografije na kojima je bio zajedno sa sestrama, ali mi nikada tačno nije ispričao šta se zapravo dogodilo. Sve dok mi neki čovek iz Vukovara skoro tri decenije posle rata nije poslao dokumentaciju o stradanju moje familije u Jasenovcu. I danas me tuga obuzme kada pomislim kako su nedužni ljudi gubili živote u nacističkim logorima.

Džez i Ljubica Marić
Moje društvo iz Prve muške gimnazije u Beogradu je obožavalo džez. Sve dok Tito nije rekao istorijsko ne Rusima, bila je to jeres u Beogradu. Kako je 1952. godine pop kultura sa Zapada bila poželjna za razonodu širokih narodnih masa, džez je postao muzika uz koju ljudi igraju u elegantnim odelima i haljinama. Beni Gudman i Glen Miler su postali heroji na beogradskim zabavama. Slušao sam sa društvom Radio Luksemburg i molio majku kad god je išla službeno u inostranstvo da mi donese note aktuelnih džez standarda. Stana je bila muzikolog i početkom pedesetih godina prošlog veka zvali su je u SAD da drži predavanja na nekoliko univerziteta. Donela mi je note brodvejskih mjuzikla što je za mene ostala najbolja muzika sve do danas. Često sam išao kod Staninih koleginica koje su me učile da sviram klavir. Voleo sam džez i ponekad bio glavni u društvu kada sam im svirao numere koje smo slušali na Radio Luksemburgu. Poseban značaj u mom muzičkom obrazovanju imala je Ljubica Marić, po mnogima naša najbolja kompozitorka u XX veku. Bila je blaga žena i učila me harmoniji i kontrapunktu. Govorila mi je da sam talentovan, ali ja sam imao drugačije ambicije u životu.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Vrsni poznavaoci srpskog jezika - Ivan Klajn i Ranko Bugarski sa kolegom

Hemija presudila: bolje filolog nego inženjer
U našoj kući se uvek moglo čuti nekoliko jezika. Osim srpskohrvatskog, majka je perfektno govorila francuski jer je kao izbeglica za vreme Prvog svetskog završila osnovnu školu u Parizu. Hugo je bio Bečki đak pa smo svi govorili i nemački, a kada sam se zainteresovao za džez brzo sam naučio engleski jezik. Pre upisa na studije bio sam već poliglota, pa sam se odlučio za fizičku hemiju na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu. Računao sam racionalno: jezike već znam, a u životu je isplativije biti inženjer nego profesor jezika. Usledila je godina ego otrežnjenja jer nisam mogao da savladam ogromno gradivo iz neorganske hemije i praktično sam opet bio na početku. Pogrešne procene u životu se uvek plaćaju i sreća je da sam svoju platio samo izgubljenim vremenom. Moj talenat su bili jezici.

Italija i Amerika
U Firenci sam boravio kao lektor za srpskohrvatski jezik na tamošnjem univerzitetu 1968. i 1969. godine. Malo časova sam održao jer su studenti praktično zauzeli fakultet. Oni su u slušaonicama, na svojoj teritoriji održavali proteste i nisu dozvoljavali da se drži nastava. Nije bilo sukoba sa policijom kao u Parizu, ali su studenti spavali na fakultetu. Firenca mi se dopala zbog toga što je muzej na otvorenom. Neka vrsta kulturološkog vremeplova. Kada sam dobio Fulbrajtovu stipendiju otišao sam da predajem na američkom Univerzitetu Jejl u Konektikatu. Imao sam svega osam studenata, ali sam siguran da su svašta naučili od mene. Na predavanjima sam im puštao pesme Đorđa Balaševića jer sam želeo da čuju kako zvuči savremeni srpski jezik. Posle smo zajedno prevodili Balaševića, učili i odlično se zabavljali. U gradiću Nju Hejvenu gde je kamp Univerziteta Jejl postoji lokalno pozorište u kojem su igrane generalne probe brodvejskih hit predstava, pa sam sa suprugom nekoliko puta gledao ono što je publika u Njujorku tek trebalo da vidi. U tih godinu dana boravka u SAD nikako nisam mogao da se naviknem na dve stvari: da namirnice za ručak moram da kupujem u velikom supermarketu van grada do kojeg se stiže jedino kolima i da nas Amerikanci nikada nisu pozvali u goste. Uvek bi kazali „morate da nas posetite ovih dana”, ali nikada niko nije rekao tačno kad. Zato smo se družili sa Kinezima, Japancima, Rusima....

Starost ume da bude teška
Moju suprugu Aleksandru sam upoznao kada je bila studentkinja italijanskog jezika na Filološkom fakultetu. Proživeli smo uzbudljiv i sadržajan život. Imamo sina. Aleksandra i ja nismo baš najboljeg zdravlja, ali lakše nam je jer smo zajedno. Danas se sećam jednog razgovora sa Krležom u kojem mi je star u zanemoćao govorio da starost ume da bude mnogo teža nego što to mlad čovek ikada može da zamisli. Sada potpuno razumem šta je hteo da mi kaže.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Suprugu Aleksandru upoznao je još dok je bio student

Lična karta
Prof. dr. Ivan Klajn rođen je u Beogradu, 1937. godine. Lingvist, istoričar jezika, redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU). Za dopisnog člana izabran je 1997. godine, a za redovnog 2003. godine. Završio je studije italijanskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Kao redovni profesor na istom fakultetu predaje italijanski jezik i uporednu gramatiku romanskih jezika. Oženjen je Aleksandrom sa kojom ima sina.

Malo stariji, ali za one koji nisu pročitali još uvijek aktualan:
Reprint intervju:
Boris Dežulović predstavlja svoju zbirku poezije "Pjesme iz Lore"

Čitatelje spajam na struju


Svi su očekivali da će debitirati urnebesno smiješnim romanom iz naše suvremenosti, a on je pobjegao u daleku prošlost i isporučio smrtno ozbiljnu knjigu "Christkind". Kada smo se nadali novome, podjednako mračnom naslovu, iznenadio Boris Dežulović pred ulazom u svoju temunas je opako duhovitim romanom "Jebo sad hiljadu dinara". Boris Dežulović očito ne kani odustati od svoje navade da iznevjeruje očekivanja književne javnosti; ovih mu dana u nakladi Durieuxa izlazi knjiga znakovita naslova "Pjesme iz Lore"

Ivica Ivanišević: Toponim iz naslova mogao bi sugerirati kako je riječ o zbirci zavičajne lirike, knjizi koja je neka vrst tople posvete zavičaju?
Boris Dežulović: - Kad si me prije razgovora pitao kako bih označio ovu poeziju, rekao sam da su to brutalne domoljubne pjesme, iako mi se sad više sviđa ova tvoja definicija. To je zavičajna lirika po svojoj školskoj definiciji. Naš zavičaj, naime, jest Lora, koliko god se u udžbenicima i turističkim brošurama trudili prikazati ga kao arkadiju s Plitvičkim jezerima i koćaricama u zalazak sunca. Točno tu negdje, izvan turističkih, ali i naših svakodnevnih ruta, na početku autobusne linije koja upravo pjesnički vozi od Lore do Lovrinca, nalazio se mali, mračni logor na kraju grada za koji mi, eto, uporno nismo znali, i za kojega uporno ne želimo znati ni danas, zbunjeni i šokirani pred njegovom zloslutnom kapijom kao turisti kad na Rivi pitaju gdje je ta, kako se zove, Dioklecijanova palača. Jer palače imaju šiljate tornjiće i kanale s drvenim mostovima, i baš kao i logori, ne nalaze se usred grada.

Ivica Ivanišević: Iza naslova ne krije se samo zastrašujuća tema Lore. Predmet tvog interesa je zapravo mnogo širi. Kako bi, u najkraćem, predstavio svoju zbirku?
Boris Dežulović: - Poezija zla, recimo, kao Cvijeće zla. Pustio sam Zlo da pjeva svojim riječima. Lora je samo sinonim za Zlo pred kojim smo zatvarali oči i spuštali rolete. Pjesme stoga nisu samo iz Lore i o Lori već pokušaj seciranja mentaliteta koji je Loru - a mnogi su imali svoju Loru, svoj Velesajam, Poljanu, Dravu - učinio mogućom. Istina je da je zbirka većim dijelom nastala poodavno i da je duže vrijeme u Recycle binu čekala trajno upokojenje, jer sam nakon 2000. godine vjerovao da je takvo Zlo mrtvo i da moje pjesme, kad ih već do tada nisam objavio, više nemaju smisla. Onda se dogodilo da je Zlo opet diglo glavu, dogodio se onaj sramotni Lozinin proces, i ja sam zbirku izvukao iz Recycle bina i dao je Popovićevu Durieuxu. Jebi ga, evo i ovih dana, petnaestak godina kasnije, junaci po krajinskim selima maltretiraju i ubijaju srpske starce, vrataru Rijeke vlastiti navijači skandiraju "Ubij Srbina!", šoveni su nekidan u Šibeniku demolirali eparhiju Srpske pravoslavne crkve. Isti susjedi što su u jednom splitskom neboderu uz kavu nadmoćno držali lekcije američkim rasistima zbog ignoriranja nesreće crnačkog New Orleansa, danas potpisuju peticiju za deložaciju Srpskog kulturnog društva iz njihove zgrade. Kako ništa na ovom svijetu nije slučajno, izlazak zbirke poklapa se i s obnovom suđenja za zločine u Lori, kao zgodan podsjetnik na pjesničku slobodu za koju smo se borili.

Ivica Ivanišević: Premda nisam bogzna kako ranjiva duša, od tvoje sam se knjige razbolio. Misliš li da bi je trebalo prodavati uz markicu "Reading seriously damages health"?
Boris Dežulović: - Naravno da mi je cilj bio izazvati kod čitatelja duševne boli. Bit će zanimljivo vidjeti koga će sve duša zaboljeti i kakve će se sve duše, koje nisu boljela strašna svjedočanstva zatočenika Lore, iznenada naći bolesne ovim pjesmama. To da čitanje izaziva ozbiljne zdravstvene tegobe, uostalom, znamo i otprije. Nitko, međutim, barem koliko je meni poznato, nikad nije zatražio odštetu zbog duševnih boli izazvanih nečovještvom počinjenim u njegovo ime, ali mnogi su otvarali bolovanja i liječili se na općinskim sudovima zbog pisanja o tome. Moj ti je prijedlog stoga da me tužiš sudu, kao Merčep.

Ivica Ivanišević: Za pjesme veliš da su "brutalno domoljubne". To zvuči kao vrlo solidna definicija poetike Marka Perkovića Thompsona.
Boris Dežulović: - Pa i pisane su iz Thompsonove pozicije. Jednim pomalo shizofrenim postupkom njegovu sam poetiku, poetiku Jure, Bobana, Jasenovca i Gradiške Stare, izmjestio iz opskurne, mračne supkulture emigrantskih domova kulture, prigradskih krčmi i opskurnih internet foruma u prostor takozvane građanske kulture, među korice lijepo dizajnirane knjige, na police čistih, pristojnih knjižara, u ozračje opuštenih ljetnih književnih večeri. One zato uglavnom nemaju nikakvu književnu vrijednost, ili - ako imaju - imaju samo kao umjetnički čin, koncept u funkciji elektrošoka, vrućeg šamara kao mog osebujnog tumačenja tople posvete zavičaju. Na neki način taj je elektrošok sličan onima kakvima su naši heroji iz zatočenika izvlačili priznanja da su četnici ili špijuni. Ja čitateljima prilično neljudski spajam jaja na struju, da sami sebi priznaju da im je u kvartu bio logor i da su u njihovo ime počinjeni zločini.

Ivica Ivanišević: Uz jezovite pjesme u knjizi je i lijep broj šeretskih pjesama. Kako ćeš se nositi s eventualnim prigovorima da nije umjesno nasmijavati ljude tuđom nesrećom?
Boris Dežulović: - Ti me prigovori prate otkako pišem, jer ljudi od početka misle da ih ja samo hoću nasmijati. No, i kad smo radili najsmješnije fotomontaže, nikad nam cilj nije bio nasmijati ljude. Izbjegnimo onaj stereotip o kiselom smiješku, o smijehu koji tjera na razmišljanje, pa recimo kako mi je cilj da ljudima, dok se smiju, bude otprilike onoliko neugodno koliko misle da je trebalo biti neugodno meni. Ako nije preuzetno tražiti od ljudi da im pred zločinom bude barem neugodno.
Ivica Ivanišević: "Pjesme iz Lore" stižu niti dva mjeseca nakon "Jebo sad hiljadu dinara". Prsti su ti se očito užgali, pa je red upitati: što slijedi?
Boris Dežulović: - Sad me Ante Tomić uvalio u priču s malim splitskim teatrom, pa mi se po glavi muvaju ideje za nekakve kazališne komadiće. Recimo, "Ubojstvo u Big Brother kući". Ono, prva scena je interijer BB-kuće, na podu kredom ocrtana silueta ženskog tijela, a inspektor otpuhne dim cigarete, ispitivačkim pogledom zaokruži jedanaest konsterniranih kandidata stisnutih na kauču i foteljama, pa značajno kaže: "Ubojica je jedan od vas." Bila bi to zapravo neuvijena kritika suvremenog voajerskog društva koju bi kritičari, kako sam ja to zamislio, označili prilično glupavom. Zato u međuvremenu radim na zbirci priča i biram kolumne za ukoričeni kolumnistički manifest.

preuzeto sa:
plastelin.com

ljubavne ispovesti poznatih - EMINA JAHOVIĆ BEZ TAJNE


EMINA JAHOVIĆ BEZ TAJNE

Mustafa i ja smo se upoznali krajem jula 2004. godine na jednoj od najlepših bodrumskih plaža... Jednog sunčanog popodneva, opušteno leškarenje na suncu narušio je glas nepoznatog mladića. Bila sam zavaljena u ležaljci, sa vokmenom na ušima. Gotovo niotkuda, prišao mi je muškarac sa kačketom i upitao kakvu muziku slušam. Iako sam veoma neprijatna u takvim prepadačkim situacijama, ovog puta nisam burno reagovala.

Ljubav na prvi pogled je moguća samo na plaži

Ispred mene je stajao bezazleni mladić, bez mišića, kajli oko vrata i arogantnog stava. Videla sam interesantne oči, koje se ne mogu tek tako zaobići...
Nisam imala pojma da je predamnom jedna od najvećih turskih muzičkih zvezda Mustafa Sandal.
On je mislio da se bavim manekenstvom. Međutim, otkrivši da nam je muzika zajedničko obeležje, vrlo brzo smo našli isti jezik.

Nisam se odmah zaljubila... Dečka sa plaže želela sam samo za prijatelja, ali je zajednička večera sve promenila. Postojala je varijanta da odmah snimimo neku pesmu u duetu, ali smo uz sveće i vino brzo promenili mišljenje. Na večeri sam shvatila da on nije dečko za poslovnu saradnju. Nastavili smo da se družimo, pričamo, jer nikada u životu nisam ušla u vezu pre nego što sam mladića dobro upoznala. Osvajao me je malo-pomalo, i polako sam shvatila da se lagano zaljubljujem. Nekoliko dana kasnije, privatnim avionom smo leteli iz Bodruma u drugo letovalište. Pošto se ja plašim aviona, opazio je strah u mojim očima, zagrlio me i prvi put poljubio.

Početak naše romantične storije desio se upravo među oblacima...



Naša ljubav je za mnoge na početku bila tajna, pa čak i za najbliže članove porodice. Kada je Mustafa nastupao u jednom manjem gradiću, poslao je privatni avion u Istambul po mene. Maskirala sam se i sa dve drugarice krenula put letovališta Ajvaluk. Bilo je letnje vreme, a u publici se skupilo blizu 50.000 ljudi. Nas tri smo stavile kačkete i maskirale se, da nas fotografi ne bi slikali.

Međutim, negde na pola nastupa, Mustafa se okrenuo ka meni u prvom redu i posvetio mi pesmu. Čitav minut je gledao u mene, kao da smo sami, a ne okruženi hiljadama ljudi unaokolo. Stampedo fotografa, snimatelja i novinara je pojurio ka meni, a ja sam pod policijskom pratnjom završila u obližnjoj stanici.

Osećala sam se jako neprijatno i ne verujem da ću tu noć ikada zaboraviti. Moji nisu ni znali da sam uopšte na koncertu, već su verovali da sam kod kuće. Sve dnevne novine su objavile priču, tipa Neotkriven identitet devojke Mustfe Sandala.

Brat Mirsad je dan kasnije stigao u Istambul i u svim novinama video sestru, za koju je mislio da je na moru sa drugaricama. Nije mi više žao što sam ga lagala i krišom otišla na koncert.

Nije mi to bilo prvi put da sam zbog ljubavi učinila neku ludost. U sedamnaestoj sam se zaljubila u četiri godine starijeg mladića, zbog kojeg sam pobegla od kuće i kasnije se udala za njega. Sećam se kad sam tek izašla iz bolnice, jer mi je pao hemoglobin, pa sam nedelju dana bila hospitalizovana. Aladin mi je bio prvi dečko u životu, a ja ranjiva i nežna. Trčkarao je oko mene, bio jako pažljiv i to mi se jako dopalo. Činilo mi se da mi daje ljubav celog sveta. Predložio je da pobegnemo od kuće i ja sam, nimalo ne razmišljajući, krenula s njim na more. Mama Senija je to tragično doživela. Nije verovala da je njena kćerka u stanju da uradi takvu glupost. Iako sam se sutradan vratila kući, njegova porodica me je već proglasila snajom. Sve je bilo nezrelo, pa smo se nakon dva meseca razišli.

Ma kako to u tom trenutku bilo tragično, takvo iskustvo mi je kasnije pomoglo u životu. Danas na to gledam sa simpatijama i smatram da ne postoji ništa loše u tome što me je neko hteo do kraja života...

Gledajući iz ove perspektive, za Aladina sam se udala prvenstveno iz ljubavi, a onda i iz nekog bunta protiv strogih patrijarhalnih okvira moje porodice.
Retko su ga viđali sa devojkama

Mustafa Sandal se u turskim medijima dugo nije pojavljivao sa devojkom... Paparaci su se zato prosto utrkivali kako bi prvi fotografisali novi par. Zbog toga nikada nismo imali priliku da poput običnih ljudi šetamo prometnim ulicama, tržnim centrima, odemo u bioskop ili restoran.

Nikada nisam težila da pored sebe imam poznatog muškarca. Oni su mi češće odbojni, nego što mi se dopadaju. Uvek su mi se sviđali umetnici, pesnici, slikari...

Sa Mustafom sam retko izlazila, što mi je strašno smetalo. U Srbiji mi se dopada ležernost običnih ljudi kada sretnu nekog poznatog, dok u Turskoj ljudi reaguju mnogo euforičnije. Kad te vide na televiziji, misle da si Bog. U stanju su da te vuku za rukav i fizički zlostavljaju. Ne iz neke zle namere, ali ti je zbog toga prosto neprijatno i veoma se loše osećaš. Zato ti je uvek potrebno obezbeđenje, da te odbrani od kojekakvih nasrtljivaca.

Iako su turski mediji na sve načine pokušavali da ovu ljubavnu priču čuju iz mojih usta, nikada im se nisam poverila. Razlog za to je dogovor koji sam sklopila sa Mustafom, da se ne eksponiram u tamošnjoj javnosti. Imala sam mnogo poziva za razgovor i ponuda da se slikam za naslovne strane prestižnih časopisa. Modni magazin Elle za tursko tržište nam je ponudio zajedničko slikanje, ali smo odbili. Meni nije potrebna popularnost preko Mustafinog imena.

Izabrala sam ga zato što je dobar čovek, a ne da bih mu se prilepila i prigrabila popularnost. I ranije sam imala prilike za promovisanje u Turskoj, ali me to nije zanimalo.

Mustafa je u turskim medijima u više navrata na sva zvona najavljivao naše venčanje, što mi nije bilo ni malo pravo, naročito što nas dvoje ranije nikada nismo razgovarali o toj temi.

Posle nekoliko dana veze mi je jednostavno rekao: Ti ćeš biti moja žena!

Zbunila sam se i pitala se kako to može tako brzo da kaže. Meni je potrebno vreme da bih bilo šta na tu temu i pomislila.

Kasnije sam ukapirala da je on to rekao iz neke svoje zrelosti, jer je dvanaest godina stariji od mene. Bilo je među nama nekih podudarnosti, pošto smo oboje pevači, u horoskopu jarčevi, sa identičnim podznakom, oboje pišemo levom rukom... Zanimale su nas iste stvari, joga, budizam, muzika...

Mustafa je od samog početka naše veze verovao da sam za njega - jedina i prava.

Prošao je i taj 31. septembar, koji je u medijima obeležen kao dan venčanja, a ja se ipak nisam udala.

Iako je u jednom trenutku delovalo kao da smo jedno drugom suđeni i da je samo pitanje godišnjeg doba kada ćemo se venčati, Mustafa i ja smo iznenada okončali svoju romansu. Posle našeg raskida prestala sam da verujem čak i u najlepše bajke.
Zagonetka Marko Mišković

Emina pre i posle Mustafe bila je potpuno različita osoba. Danas o bivšem dečku imam samo reči hvale. Bilo mi je strašno teško kada sam u jednim dnevnim novinama pročitala priču u kojoj se navodi da je Mustafa Sandal homoseksualac, i da smo raskinuli nakon što sam saznala da sam mu - paravan.

To su gluposti koje čak nisu ni simpatične, a on ih je ponajmanje zaslužio. Voleo je Beograd, voleo je ovde da dođe, da izađe, prošeta, novinarima je uvek izlazio u susret...

Mustafa i ja nismo raskinuli ni zbog moje veze sa drugim muškarcem, kao što se pisalo. Nisam žena od te sorte, niti ću ikada biti. Svaku svoju vezu obavezno sam završavala pre nego što sam počinjala novu.

Poslednjih godinu dana Mustafina i moja veza bila je strašno napeta. Svađali smo se i oko najmanjih sitnica. Ja sam sve češće dolazila u Beograd i jednostavno, počeli smo da se udaljavamo...

Prvi put smo raskinuli u oktobru prošle godine. Dva meseca se nismo ni čuli, ni videli. Mislim da su ta dva meseca i presudila, kada priča o Marku Miškoviću uopšte nije ni postojala.

Nakon dva meseca, Mustafa me je jedne večeri pozvao, rekavši mi da siđem ispred zgrade. Mislila sam da mi je nešto poslao, jer smo imali mnogo zajedničkih stvari...

Međutim, ne... Došao je u Beograd, samo zbog mene. Videvši ga, nisam mogla a da ga ne zagrlim.Pomirili smo se i zajedno otputovali u London.

Vratila sam se potom kod brata u Istambul... Na žalost, više ništa nije bilo kao pre. Mustafa me nikada nije sputavao u poslu kojim se bavim, on me je samo voleo. Tek danas ga potpuno razumem... Verovao je u moj talenat i često mi je govorio da je ubeđen da ću daleko dogurati, ali se toga u isto vreme i plašio.

Želeo je da sa mnom osnuje porodicu. Međutim, mislio je da to neće biti porodica ako oboje krenemo na koncerte i turneje.

Naše svađe postale su nepodnošljive... Opet smo raskinuli. Ovoga puta definitivno!