RELIGIJA i NJIHOVA PODELA

Religija je društvena pojava koja podleže određenim zakonima nastajanja, razvoja i nestajanja. Religiju možemo definisati i kao duhovnu povezanost jedne grupe ljudi sa nekim višim, svetim bićem, odnosno Bogom. Bog (na sanskritskom “gospodar hleba”) je ljudska zamisao o nekoj natprirodnoj, onostranoj sili. I sama reč religija vodi poreklo od latinske reči “religare” što znači ponovo svezati, prepovezati. Dakle, religija je oblik društvene svesti u kome se prirodne i društvene sile prikazuju kao natprirodne, nezavisne od čoveka, prirode i istorije. Svaka religija podrazumeva više ili manje jednostavno učenje koje se odnosi na suštinu, svrhu i poreklo svega postojećeg. Takođe, svaka religija podrazumeva određene oblike verskih zajednica, kao i određene obrede, ritualne radnje koje se obavljaju na posvećenim mestima, odnosno u određenim institucijama (crkve, džamije, sinagoge, hramovi...)

[You must be registered and logged in to see this image.]


Kada, gde, kako i zašto su nastale prve religije?
Prvi oblici religije javljaju se još u prvobitnoj ljudskoj zajednici kao posledica čovekovog uviđanja da se mnoge stvari u prirodi dešavju i bez njegove volje i da on na te pojave ne može da utiče niti da ih kontroliše ma koliko se trudio. Takve pojave su na primer suše, poplave, munje, gromovi i slično. Tako je čovek došao na ideju o postojanju viših sila. Tako su u čovekovom umu nastali prvi oblici “bogova” koji su simbolizovali jedinstvene moći koje suvereno vladaju čovekovim postojanjem. Čovek je nastojao da ove više sile umilostivi molitvama i žrtvovanjem.

Podela religije
Postoje dve vrste religija , politeističke religije i monoteističke religije. Za politeističke religije (grčki: poli - više, mnogo i theos - bog) karakteristično je verovanje u više bogova, različita božanstva koja vladaju različitim sektorima prirode i ljudskog delovanja. Politeizam je karakterističan za stare, prirodne, paganske religije. Politeističke religije su više ritualne, obredne nego teorijske. Politeističke religije uglavnom ne teže širenju za razliku od monoteističkih. Najznačajnije stare religije su bile politeističke (egipatska, starogrčka, rimska, odinizam...). Gotovo svi narodi na tlu Evrope su pre primanja hrišćanstva ispovedali razne paganske, prirodne, politeističke religije. Iako su politeističke religije po nastanku starije od monoteističkih, danas su gotovo iščezle (izuzetak su hinduizam i plemenske religije).

[You must be registered and logged in to see this image.]

Za monoteističke religije (grčki: monos - jedan i theos - bog) je karakteristično obožavanje jednog boga, i to je osnovna razlika u odnosu na politeističke religije. Druga bitna razlika između politeističkih i monoteističkih religija je u tome što su politeističke religije mahom narodne religije, dok su monoteističke religije nadnacionalne i univerzalne (izuzetak je jevrejska religija) i u načelu se ne ograničavaju na jedan klan, pleme, narod ili državu. Monteističke religije nastajle su u periodu od šestog veka pre nove ere do sedmog veka nove ere.
U svim monoteističkim religijama mogu se naći izvesne zajedničke karakteristike. Prva zajednička karakteristika je već spomenuti univerzalni, nadnacionalni karakter. Druga - sve monoteističke religije su otkrivene, a to znači da su ih osnovali i utemeljili proroci - religijski i moralni reformatori kojima se, svakom ponaosob, otkrio, u duhu prikazao, bog. Treća zajednička karakteristika - sve monoteističke religije su soterološke (grčki: soter - spasilac) što znači da je prorok u isto vreme i spasilac, izbavitelj naroda. Četvrta zajednička karakteristika je protivčulno, asketsko i aseksualno stanovište koje zauzimaju sve monoteističke religije, stavljajući duhovno iznad materijalnog i telesnog, čak proglašavajući nagone i strasti zlim. Upravo ovu stranu religije oštro su kritikovali mnogi filozofi i naučnici, među kojima su najpoznatiji Zigmund Frojd i Fridrih Niče. Najzad, sve monoteističke religije su eshatološke (grčki eshaton - ono krajnje) što znači da prema ovim religijama postoji kraj sveta.
Monoteističke religije su hrišćanstvo, judaizam, islam, a dualistička religija je zoroastrizam.

1Avramske religije
2 Darmičke religije
3 Persijske religije
4 Istočnoazijske religije
5 Otkrivene religije
6 Domorodačke religije
7 Afričke dijasporičke religije

Avramske religije
Avramske religije predstavlja skupni naziv koji teolozi i istoričari religije daju onim monoteističkim religijama, koje smatraju za bitan deo sopstvenog religijskog identiteta otkrovenje i savez istinskog Boga sa Avramom, koga vernici avramovskih religija zbog toga smatraju „praocem“ ili „ocem vere“. Sve avramovske religije smatraju da je od momenta javljanja Avramu obnovljen monoteizam koji je prirodan čoveku, a koji su ljudi, zbog grehova, pretvorili u politeizam te da je upravo njihova vera nastavak Avramovog puta. U Starom Zavetu, koji je zajednički hrišćanima i Jevrejima, o ovome se govori u 1 Moj. 12 i 14, u Novom Zavetu u Rim. 4 i 8, Gal. 4 i Jevr. 11, a u Kuranu u surama 3, 14, 15 i 16.
Ove religije, dakle, čine veliku grupu koja uključuje judaizam, hrišćanstvo i islam i čiji je broj sledbenika negde oko polovine svetskog stanovništva. Pored judaizma, hrišćanstva i islama, brojne druge religije sa monoteističkom tradicijom se često smatraju Avramskim religijama. Obično se tu ubrajaju bahai vera, Druzi, mandaizam, sikizam i rastafarijanizam.
Pojam pustinjski monoteizam se ponekad koristi u slične svrhe za upoređivanje istorijskog konteksta. Avramovski ili pustinjski monoteizam je, u tom kontekstu, teološki kompleks niz zajedničkih predpostavljenih osobina koje ove religije (obično se misli samo na judaizam, hrišćanstvo i islam) poseduju, a koje su, navodno, karakteristične za njihovo avramovsko nasleđe. Ovaj koncept je naročito istraživao nemački teolog Karl Jozef Kušel u svojoj knjizi "Spor oko Avrama. Šta Jevreje, hrišćane i muslimane deli, a šta ujedinjuje?"[1]. Ipak, sam koncept „avramovskog monoteizma“ vrlo često trpi fundamentalni prigovor da je upravo lik Avrama u svakoj od navedenih religija uzet kako bi se one distancirale, a ne zbližile sa ostalim religijama koje plediraju na avramovsko utemeljenje. Lik Avrama je za Jevreje simbol njihove verkse posebosti, koju, prema njima hrišćanstvo nije u stanju da legitimno interpretira i prihvati; za hrišćanstvo, kako je već apostol Pavle pisao, u avramovsko nasleđe ne spadaju pokoravanje formalnim normama, nego istinska vera. Islam smatra da je Avram bio istinski Musliman (vernik), a da su judaizam i hrišćanstvo izneverile njegovu veru, koju je Muhamed obnovio.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Аврам

Аврам, Авраам, Абрахам или Ибрахим (хеб. אברם), је библијска личност Старог завета. Према Библији, он је праотац народа. Претпоставља се да је живео између 2000. и 1500. п. н. е. Према Књизи постанка Аврамово родословље изгледа овако:
Ноа - праведник који је са фамилијом преживео велики потоп на Нојевој барци
Сем - син Ноин
Арфаксад - син Семов
Шелах - син Арфаксадов
Ебер - син Шелахов
Пелег - син Еберов
Реу - син Пелегов
Серуг - син Реугов, Абрахамов прадеда
Нахор - син Серугов, Абрагамов деда
Терах - син Нахаров, Отац Абрахамов
Аврам
[You must be registered and logged in to see this image.]
Рембрантова слика која приказује Аврама када је хтео да жртвује свог сина

[You must be registered and logged in to see this image.]
Родослов Аврамов