Зашто сам изашао на улицу 10. октобра и шта сам тамо видео

Политички живот
Зашто сам изашао на улицу 10. октобра и шта сам тамо видео
Небојша Бакарец
[You must be registered and logged in to see this image.]

Политички живот
Зашто сам изашао на улицу 10. октобра и шта сам тамо видео
Небојша Бакарец
четвртак, 14. октобар 2010.
Прво, зато што сам против јавног пропагирања сваке врсте парафилије. Парафилије су сексуални поремећаји у погледу сколоности ка абнормалном сексуалном чину или објекту, нпр. садизам, мазохизам, егзибиционизам, педофилија, некрофилија, зоофилија, фетишизам, педерастија, лезбејство, бисексуалност и транссексуалност. Екстремно је упадљиво да у целој халабуци око „геј параде“, нико ништа није питао стручњаке – психијатре, психологе, социологе, те специјалисте многих медицинских области. Разумљиво је да се они сами држе по страни, јер њихови ставови не иду на руку активистима ЛГБТ идеологије, зазирући од агресивности ових група и појединаца, и од непријатности којима би били изложени ако изнесу ставове струке.

За ДС и Пајтића, педерастија и остале парафилије су, међутим, „европска вредност“! Јер, као што је изјавио Пајтић, након сукоба демонстраната и полиције: „Јасно се види да се демонстрације организују када је потребно напасти неку европску вредност“! Да ли Пајтић мисли на такву „вредност“ као што је Франк фан Дален, холандски педофил сликан на београдској геј-паради одмах поред пароле „Смрт држави!“, човек који је оптужен да на амстердамској геј-паради чамце са малолетницима користио као самопослуге за задовољавање својих изопачених, парафиличких потреба?

Такве „вредности“, које су по Пајтићу биле нападане 10. октобра, међутим, разарају ткиво сваког нормалног друштва. Управо такве „вредности“ се код нас агресивно намећу од стране режима и већине медија и појачавају тиме што се парафиличари увек лажно представљају као жртве, као угрожене особе. Тако наметнута „вредност“, током година и деценија, постаје права клопка, пре свега за оне који имају, најмању одбрамбену моћ, чији идентитет није још сазрео и довршен – за омладину. Јер, у нашем друштву сасвим јасно видимо погубне последице десетогодишње Милошевићеве владавине, погубне последице наметања погрешних вредности и модела – потрошачког, материјалистичког друштва у последње две деценије, најмање, и погубне последице рушења свега што мирише на аутохтону и аутономну традицију и културу.

Замислите сада, кроз, нпр. двадесет година, нове генерације одрасле у друштву у коме је парафилија вредна, пожељна и привлачна једнако као нормални вид полности! Нећу се упуштати у сложене узроке хомосексуалности, или других облика парафилије, већ ћу поменути онај највећи и најважнији – средински. Управо тај средински утицај ће у наредних двадесет година довести до повећања броја сексуално и психолошки сметених, те до повећања броја особа сексуално недовршеног идентитета.

Други разлог због чега сам изашао на улицу 10. октобра је не само то што су ме силно нервирале манипулације и обмане режима и организатора параде стида, већ и што су ме изнервирали позиви двојице задриглих примитиваца да се затворимо у своје домове, да погасимо телевизоре, спустимо ролетне и да као мишеви дрхтимо и чекамо да пошаст прође. Зашто бих то радио?! Од пола једанаест до пола два сам био на улицама. Изашао сам на улицу прижељкујући промену режима. Изашао сам да дам подршку свима који су против параде срама и стида. Изашао сам да видим шта се дешава, а не да ме лажу ТВ манипуланти. Изашао сам да покажем да сам слободан човек и да могу да ходам улицама града без страха али и без мржње. Изашао сам да вичем против режима и настраности. Није било прилике. Изашао сам подруку са супругом и тако се и вратио кући.

Никога нисмо вређали, никоме нисмо наудили, само смо се чудили. Све смо видели. Као средовечан миран пар, прошли смо неке кордоне а неке нисмо. После неког времена спустили смо се Добрињском до Краљице Наталије коју је препречио кордон. Вратили смо се у Добрињску где смо срели познаника моје супруге, станара те улице и свратили на кафу и корисно гледање преноса догађаја на Студију Б и Б92. Занимљиво је да су тон и речник новинара те две телевизије били тада битно другачији него нпр. два сата касније. Тада нису коришћене речи хулигани, вандали, варвари, већ је извештавање, уз многе лапсусе и грешке било коректно. Претпостављам да механизам режима за манипулације још није био прорадио, јер је режим у том тренутку био изненађен ширином и бројношћу демонстраната. Тек касније после два, пола три, медијски терор је прорадио под палицом власти.

Зграда ДС као микро-Рајхстаг?

Изражавам огромно жаљење због сто тридесет повређених полицајаца. Али и њих је режим гурнуо у сукоб две српске младости на улицама Београда. И они су били таоци режима, као и грађани Београда. Повређених не би било да је режим био разуман и отказао параду скаредности.

Полиција је заиста имала снаге о којима се говори (5.600, само у униформи) а вероватно и више јер је свуда био и велики број полицајаца у цивилу (верујте, могу да их препознам). Полиција се по природи ствари, недељама спремала за тај догађај, имајући блиску срадњу са БИА. На свим местима где сам био, полицајци су били пристојни, али неумољиви око проласка ка траси параде. Полиција је могла да буде бруталнија, али срећом није. А наређење полицији да буде обзирна није дато због бриге за полицију или за демонстранте, већ због тога што се зна да би жртве међу демонстрантима изазвале огроман одијум према режиму. Дакле, режим је дао то наређење бринући о свом опстанку. Полицајци по правилу нису млатили све што стигну, нити су се иживљавали над ухапшенима. По правилу, а изузетака је свакако било.

Министар полиције и други хвале полицију и потврђују да је организација била изванредна. Ту се онда постављају многа питања. Како је могуће да је та тако одлично организована полиција дозволила напад на седиште ДС и касније СПС? Зграду ДС је било лако чувати и полицијске снаге су одмах растерале нападаче, али тек пошто је бачен молотовљев коктел на архиву, у приземљу, до улице. Врло згодно. Мени се чини да је неко само мало цимнуо полицију да допусти, врло дозирано, један микро Рајхстаг, медијску бомбону. И у свему томе као зачин иде ловачка прича „првог топа Србије“, Шутановца, како је један полицајац спасао живот трудној службеници ДС, тиме што ју је заштитио својим телом, примивши погодак и каменице и флаше. Врло згодно.

Поставља се, међутим, питање зашто је ДСС био крив за паљење америчке амбасаде, када је министар Јочић био у болници, а сада није ни ДС, ни СПС, иако је директор полиције исти човек – Милорад Вељовић?! Зграду америчке амбасаде је било много теже одбранити него седиште владајућег ДС, и због положаја и због величине и због много већег броја демонстраната. Међутим, онда се тражила политичка одговорност за паљење америчке амбасаде, а сад се не тражи за паљење ДС! Зашто? Исто важи и за зграду СПС. Та зграда је иначе, нападнута и петог октобра 2000. године. Како је могуће да одлично организована и обавештена полиција није могла да одбрани седиште странке министра полиције?

На основу обавештења којих је сигурно било, како из БИА-е, тако и из ЦИА-е, морало се извршити пражњење и затварање продавница у центру, уклањање возила грађана и градског саобраћаја, и свакако уклањање здравствених возила – мамографа са Трга Николе Пашића и аутобуса за давање крви (ако је стајао на Тргу Републике?), на којима стоје огромни натписи „Б 92“, који су за демонстранте једнаки, нпр. шаховницама. Тврдим да су ова возила остављена намерно. Исто важи и за сав градски мобилијар на том потезу. Ни градске службе, нити полиција нису сколонили ломљиви мобилијар, нити грађевински материјал са платоа испред Храма! Али су се бавили много ситнијим стварима, попут проналажења каменица у подрумима и контејнерима?!

Дакле, или БИА и ЦИA нису знале шта се у Београду спрема – што је, признаћете, ипак мало вероватно. Или су пак знале, и намерно пустиле да се догоди то што се догодило - што отвара питање и њихове одговорности. Али, то је већ проблем „безбедносних“ и политичких структура – њихових планова, договора и великих игара које се ту играју.

Утисак је да је власт, када се прибрала, после пола један, посегла за опробаним Милошевићевим методама грубе медијске манипулације. Искривљавање догађаја, прегрејана реторика („рушилачке хорде“, „вандали“, „хулигани“, „рушитељи“), сатанизација, предимензионирање штете, срцепарајући детаљи... Свако ко је био на улици, може да потврди да штета није ни приближна оној коју је лансирао Ђилас (милион евра!). Реч је о цифри десет пута мањој. То је, такође, страшно, али нема потребе за неистином која је очигледна. „Политика“, од уторка 12. октобра, износи процене градских служби да је штета око 12 милиона динара (око 120.000 евра). Такође, извештачи Б92 и Студија Б су у вестима, у пола седам и седам, хвалећи градске службе, наглашавали да осим излога у згради Албаније, случајни пролазници који не знају шта се збивало, не би могли да претпоставе шта се дешавало у центру града.

Више него очигледна је и једна позитивна ствар. Пљачкање продавница је било изузетак, а не правило. Стакла продавница, аутомобила и део мобилијара су страдали као последица бацања каменица, односно борбе са полицијом. А на телевизији се јасно видело да полицајци демонстранте масовно гађају истим камењем којим су били засути, у чему их не осуђујем. То, наравно, не оправдава демонстранте и то што су радили је за осуду. Али, све што је разбијено, није разбијено пљачке ради.

Међутим, медији и режим обмањују народ тврдећи да је Београд рушен и пљачкан. Чак и да јесте, главну одговорност ипак сноси режим. То се лако може закључити из изјаве вишег научног сарадника Института за криминологију и социолошка изтраживања, Златка Николића, који каже да су сви знали шта ће се десити током тог дана и да би најбољи начин да се то спречи била забрана скупа. Посебан „бисер“ је изјава некадашњег директора тог Института, криминолога Добривоја Радовановића, који каже да су га нереди од 10. октобра подсетили на оне од 5. октобра 2000. године, јер је реч о истим групама као и пре десет година. Групе које полиција данас помиње или нису постојале, или су биле потпуно маргиналне 2000. године. Узмимо да се распон година већине учесника нереда 10. октобра креће од 15 до 25 година. Ти млади људи су 2000. године имали између 5 и 15 година. Значи ли то да су ти исти људи, у предшколском и основношколском узрасту, организовали нереде 5. октобра 2000. године?

„Смрт држави“

Режим сноси главну кривицу. Није спречио оно што је било више него очигледно да ће се догодити. Режим је све знао, јер су знале и полиција и БИА, али је из два разлога одлучио да се одржи веома ризичан скуп.

Први разлог је подлегање притисцима представника Европе и САД да се уведу и промовишу европске и западне „вредности“ (евростандарди), у области „људских права и слобода“. Тиме су грађани Београда, постали таоци шаке парафиличара и њихових промотера. Јер, по Бриселу и Вашингтону, скаредности се имају наметнути по било коју цену. По цену крви на београдским улицама. Уосталом, српска крв је њима мила још од 1999. године. Што би Иван Горан рекао „обузе их драгост крви“. Представници Европе, као нпр. чланица европског парламента, у својим „веселим“ говорима на почетку параде више пута су позивали присутне да се препусте распомамљеној скаредности – знајући да се само сто метара даље просипа крв српских младића! „I hope that we are all going to have a lot of fun“ („Надам се да ћемо се сви добро забавити“), рекла је чланица европског парламента – у исто време док је улицама Београда текла крв српских младића, на обе стране. „Забава“ достојна Нерона и Калигуле!

Прави доказ агресивности суперзаштићених парадера је ношење транспарента на челу параде који позива на мржњу и насиље, чија је садржина кажњива законом, на коме црним латиничним словима на црвеној подлози, стоји „СМРТ ДРЖАВИ“, свакако, подразумева се Србији (не мислите ваљда да се то односило на Сједињене Америчке Државе!?). Под тим натписом „СМРТ ДРЖАВИ“ парадирали су, што се на фотографијама види, и министар Светозар Чиплић из ДС, и представник Европске уније Венсан Дежер, и свакако, што се на фотографији не види и остали „виђени“ гости, америчка амбасадорка Мери Ворлик, Чедомир Јовановић, председник ЛДП, Марко Ђуришић посланик ДС, Жарко Кораћ, председник СДУ и посланик, Миљенко Дерета из Грађанских иницијатива, Марко Караџић, функционер ЛСВ и бивши државни секретар и многи други. Натпис је био истакнут на видном месту још у парку Мањеж, и ношен је све време параде. Извесно је да су га сви на паради морали видети и нико се није потрудио да га уклони. Стога је јасно да сви присутни стоје иза тог натписа и да заговарају смрт државе чији режим их је управо штитио троструким кордонима и силом од шест хиљада полицајаца. Да ли је сада мало јасније зашто су сви нормални грађани, па и млади демонстранти на београдским улицама тражили забрану параде која жели смрт држави Србији? Неопходно је да се надлежни органи позабаве овим случајем и да процесуирају све одговорне, и да сви одговарају пред законом.

И по снимцима и изјавама се види да су се сви лепо забављали. И странци, и парафиличари, и њихови „подржаваоци“, у виду политичара из ЛДП-а и ДС-а, уз радосну назочност припадника петоколонашких НВО и тзв. уметника (Срђана Драгојевића, Николе Које, Мирјане Карановић и других). Али, ради се ипак о малом броју људи. Свега хиљаду њих се окупило на „данс макабру“. Са све полицијом у цивилу, обезбеђењем, новинарима, политичарима, „уметницима“, припадницима НВО, анонимним припадницима ЛДП-а и ДС-а, са све ЛГБТ гостима из иностранства и, на крају, са оних неколико представника „домаће геј популације“. Где је остатак хомосексуалаца и лезбејки? Идеолози ЛГБТ тврде да их у популацији има око 10 посто. Овај град има милион и по становника. Десет процената је 150.000! Где су сви они били? Наравно да ЛГБТ пропагандисти претерују, али ако их у популацији има само један посто (за Београд је то 15.000!), посета паради је била катастрофална. А главни разлог није био страх. Главни разлог је пристојност и свест већине хомосексуалаца да нису обесправљени, да нису жртве, као и свест да је њихова сексуалност, међу пристојним људима, приватна ствар. Дакле, геј парада чак није имала ни подршку огромне већине хомосексуалаца, већ једино подршку квислиншког режима и његових ментора, као и контролисаних медија.

Други разлог због кога режим није хтео да поступи као прошле године је прилика да се нереди, за које се извесно знало да ће се догодити, искористе за обрачун са групама чија је забрана најављена. Али, још важније, и за обрачун са опозицијом, о чему сведочи тергетирање ДСС-а и СНС-а од стране Чедомира Јовановића.

Медвеђу услугу режиму је учинила управо једна од његових перјаница, један од лидера ДС-а, моћни и богати градоначелник Драган Ђилас. Ђиласови први ставови, које ћу цитирати, су за похвалу. Његову изјаву, дата РТС 10. октобра, не можете више прочитати нигде, јер је на њега одмах кренула серија напада. Скинуо сам са снимка његове тачне речи: „Мислим да су многи знали како ће овај данашњи дан да изгледа. Није спорно да свако има право да шета градом и прави манифестације, али заиста треба размислити какве последице тога могу да буду. Оно што је за људе који су данас демонстрирали, ја мислим, најважније, да њихова права неће бити већа него данас. Плашим се и да ће хомофобичност бити већа него данас“.

Ђилас прво, несвесно страховито критикује режим, власт сопствене странке и организаторе параде, јер су, каже знали како ће тај дан да изгледа. Потом говори о последицама и о одговорности организатора - организација хомосексуалаца за догађаје. Али, и без жеље, несвесно, Ђилас критикује и главне кривце, власт, режим Демократске странке. Јер и прошле године „Геј“ организације нису отказале параду, већ је парада отказана због безбедносних ризика и немогућности да се гарантује сигурност свих на улицама града. Те разлоге су прошле године изнели и Дачић и Ђилас. Ђилас, несвесно упућује на главне кривце: под један, на власт и под два, на организаторе. Ђилас јасно указује и на оно што је требало учинити – отказати или не дозволити одржавање параде из истих разлога као и прошле године.

Те Ђиласове речи су ипак тежак ударац режиму. Сада то користи екстремиста Јовановић и прозива Ђиласа, а нешто блаже то чини и бивши амбасадор у САД, Вујачић из ДС, у „Кажипрсту“, 12. октобра. Сасвим је сигурно да ће Ђилас, и поред своје моћи и богатства, доживети силне непријатности у својој странци, чији је члан тек шест година, али и у медијима (које директно не контролише). Ово може озбиљно угрозити његове амбиције да постане потпредседник ДС или чак председник ДС, а и председник Владе Србије. А можда ће му баш овај разуман став, једног дана помоћи у освајању неке функције?

Утисци о демонстрантима

Опет, прво изражавам огромно жаљење што је повређено на десетине демонстраната, нешто млађих него што су њихова браћа полицајци. Кривицу за повређене сноси ипак режим, а не полиција.

Основни утисак и са терена и са телевизија је да је демонстраната било више него што тврди полиција (6.000). Сматрам да је разлог због кога се то чини је тај што 6.000 младих људи на једвите јаде и можете звати хулиганима, иако је и то погрешно, али не можете хулиганима назвати рецимо 20.000 младих људи, колико мислим да их је било, на потезу од Каленићеве пијаце до Калемегдана. При том водите рачуна да је Србија једна од држава најстарије популације и да Србија има само 7,5 милиона становника. Млади људи у умирућој Србији постају реткост, па су и 6000 и 20000 младих људи велике бројке.

Десетог октобра у медијима је ширена теза да су учесници нереда углавном деца, малолетници (инфо емисије Б92, емисија „Утисак недеље“, инфо програм Студија Б итд), са циљем да се прикажу као незрели појединци и као нечија бесловесна и изманипулисана оруђа. Оно што сам видео широм центра Београда оповргава такве тезе. Већина демонстраната је била пунолетна (и да немам сина од тринаест година то бих лако могао да препознам), а један део свакако јесу били старији малолетници. Међутим посматрајући пажљиво њихово понашање током неколико сати и разговарајући са многима од њих, уверен сам да се ради о одлучним гневним младим људима, који појединачно тачно знају шта раде и да су њихови мотиви изласка на улицу слични мојима, дакле вишеструки (осим што су они били и храбри и неодговорни да се сукобљавају са полицијом, а ја нисам).

Приметио сам и да, за разлику од неких других прилика, којима сам присуствовао, током двадесет година, на улицама, као нпр. када сам бранио Бајракли џамију, уз Митрополита Амфилохија, да овога пута уопште није било пијаних! Нико није носио ни флашу воде. Било је савршено јасно да је тој младости пун к(...) режима, педера, полиције, немаштине, безнађа... Да, видело се и да уживају у сопственом доказивању и у адреналину. И за разлику од неких других прилика којима сам присуствовао на улицама Београда, код учесника, нисам приметио неконтролисану насилност у приликама када полиције није било. Тада сам разговарао са многима и деловали су потпуно прибрано и сувисло. Такође, нисам приметио да их било ко организује, води и усмерава, нити је било ко од мноштва њих разговарао телефоном. Видео сам хаотичне групе које се крећу ка и од полиције, и које беже када их полиција јури и потискује и које се опет враћају да покушају да прођу ка свом циљу и при томе нападају и каменују полицију. Учесници су били нормално обучени, без било каквих обележја клубова или организација. И да поновим, по правилу пљачке није било. Пљачка је била изузетак који потврђује правило да је није било!

Овде изражавам забринутост за све ухапшене, којих у уторак има преко 250, а од тога задржаних преко 130. Полиција и режим су дужни да транспарентно и детаљно саопште по ком основу су лишили слободе Младена Обрадовића и његову супругу Јелену, пре него што су почели нереди у Београду, дакле, већ око 9 или 10 сати (по речима Милорада Вељовића, директора полиције). Интересантно је да је Вељовић саопштио да полиција поседује списак наводних руководилаца демонстрација који је пронашла код Обрадовића. Нешто сумњам у то. А не сумњам да полиција има неки списак где су илегалци записани. И то ме подсећа на чувену серију „Отписани“ где Крста Мишић, шеф специјалне полиције, даје шефу Гестапоа, мајору Кригеру списак младих илегалаца и каже да су сви записани. Тако ће и неки данашњи Кригер (тј. неки амбасадор-намесник Србије) од министра или директора полиције данашње марионетске владе Србије, добити списак записаних младих илегалаца, противника америчког режима. И он ће вероватно рећи исто што и мајор Кригер: „Не занима ме што су записани, желим да буду отписани!“

Нека размишљања као закључак

По хистеричним реакцијама режима приметно је да његов врх опет посеже за јакобинско-монтањарским револуционарним методама терора (тако драгим ДС-у и ЛДП-у, које су последњи пут демонстрирали током противуставног и противзаконитог ванредног стања на пролеће 2003. године). Државни секретар Слободан Цоле Хомен, бивши Отпораш, сада функционер ДС, преко телевизије је одмах најавио „језив одговор власти“. Признајем да је ДС, језива странка, и да је Хомен језив лик. Признајем и да су језиве имовинске малверзације које је починио клан Хомен-Суботић, о чему постоје обимни докази. Друга птица кукавица режима, локатор Чедомир Јовановић, је у понедељак „открио кривце и организаторе нереда“. Уз организације Образ и Наши, то су још и „расформиране структуре безбедности, антихашки лоби, зликовачка Србија и парламентарне странке ДСС и СНС“. Осим што слабо глуми опозиционара – јер у критичким тренуцима по власт он оптужује опозицију! – примећујем и да Јовановић покушава да буде и лукав, и да глупостима које изговара да ореол уверљивости тиме што оптужује само део опозиције (ДСС и СНС), док други део опозиције не спомиње (СРС и НС). Хомен и Јовановић на истом задатаку симболизују јединствену, „велику“ Демократску странку, каква је била током операције „Сабља, 2003. године. По стилу примењене манипулације, препознајем пре свега раније методе Демократске странке. Да ли се то враћамо у 2003. годину? И да ли се то, по најновијим упутствима заједничког ментора, два крила „петооктобарских јакобинаца“ поново уједињују?

Како год да буде, нетрпељивост према режиму ће после ових догађаја бити још већа. Режим је 10. октобра себи пуцао у ногу. Овај режим је у српском народу сада дефинитивно обележен као режим који подстиче настраности и парафилије, наспрам вредности до којих држи највећи број грађана Србије. Режим је показао да су му изопачене, „европске вредности“ и скаредности милије од сопствених грађана и њихове деце. Режим је показао и да ће се по цену крви и нереда одржавати на власти и при том злоупотребљавати те исте нереде које је узроковао.

Режим је потврдио своју квислиншку и марионетску природу. Ушао је у терминалну, метастазирајућу фазу, за коју, нажалост, није извесно да ће кратко трајати.

[You must be registered and logged in to see this link.]