Platon

(rođen 427. pne. u Atini; umro 347. pne.)

Platon je bio neizmerno uticajan starogrčki filozof i besednik, Sokratov učenik, a Aristotelov učitelj, i osnivač Akademije u Atini.
Platon je predavao na Akademiji, i pisao u formi dijaloga o mnogim filozofskim temama. Njegovo postojanje nam je poznato preko njegovih filozofskih i dramatičkih dela koja su očuvana u rukopisima obnovljenim i izdatim u mnogim izdanjima od početka humanističkog pokreta. Platonova pisana dela se skoro u potpunosti sastoje iz dijaloga, epigrama i pisama. Većina poznatih platonovih dijaloga je sačuvana, iako savremena izdanja njegovih dela sadrže dijaloge koji se od filozofske javnosti smatraju ili sumnjivim (npr., Alkibijad, Klitofon) ili verovatno lažnim (npr Demodokus, Alkibijad Drugi).
Sokrat se kao ličnost pojavljuje u većini Platonovih dijaloga, iako često nije jasno koliko se sadržaj dijaloga i misli mogu pripisati Sokratu a koliko Platonu. U poslednjim Platonovim delima (Zakoni) Sokrat se gubi kao učesnik u dijalogu.
Poznati mesečev krater je dobio ime Platonov krater, u njegovu čast.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Platon je rođen kao Aristokle 427. pne. u Atini, u srednje imućnoj aristokratskoj porodici. Njegov otac se zvao Ariston, majka Periktiona. Jedan od Platonovih predaka, Glaukon, je bio jedan od najpoznatijih atinskih plemića. Nadimak Platon (odnosno Plećati, Plećaš; od gr: platos - pleća) je stekao zbog svoje telesne građe, prvenstveno zbog širine ramena (odnosno pleća).Diogen Laertije svedoči da je Platon stekao svoj nadimak u rvačkim krugovima. Navodno je jednom pobedio na Istamskim igrama. Drugo mišljenje kaže da je taj nadimak dobio zato što je bio širok u izlaganjima (govorima).
Platon je u mladosti postao Sokratov učenik, i – barem sudeći po njegovim rečima – prisustvovao je suđenju Sokratu, mada ne i njegovon pogubljenju. Za razliku od Sokrata, Platon je zapisivao svoja filozofska viđenja, i ostavio je značajan broj rukopisa (listu vidi niže u tekstu). Bio je duboko pogođen načinom na koji su se gradske vlasti ophodile prema Sokratu, i veliki deo njegovih ranih dela sadrži njegove uspomene na učitelja. Moguće je da mnoštvo njegovih etičkih spisa posvećeno potrazi za društvom, gde se slične nepravde ne bi mogle dogoditi.
Dubok uticaj na Platona izvršio je nesumnjivo Pitagora, čija shvatanja harmonije broja jasno odjekuju u Platonovoj teoriji ideja; a donekle i Anaksagora, Sokratov učitelj, iako Sokrat rano raskida sa njegovim učenjem; i Parmenid, sa čijim shvatanjima Platon polemiše u dijalogu Sofist.
Platon, sa 40 godina osniva jednu od najranijih organizovanih školskih ustanova civilizacije Akademiju, nazvanu po antičkom heroju Akademu, zaštitniku šume u kojoj se ona nalazila, koja je neprestano radila sve do njenog zatvaranja od strane cara Justinijana I 529 godine. U Akdemiji se u prvim godinama njenog rada školuje i Aristotel.
U Platonovim spisima se mogu naći rasprave u vezi aristokratskih i demokratskih tipova vladavine. Takođe se mogu naći rasprave o ulozi naslednosti i okruženja u ljudskoj inteligenciji i ličnosti, mnogo pre moderne rasprave "priroda protiv odgoja" koja je započela u vreme Tomasa Hobsa i Džona Loka. Takođe, Platon raspravlja o subjektivnosti i objektivnosti ljudskog znanja, što predhodi modernim debatama između Dejvida Hjuma i Imanuela Kanta, ili između postmodernista i njihovih protivnika. Čak i mit o izgubljenom gradu ili kontinentu, Atlantidi potiče od ilustrativne priče isričane u Platonovim delima Timaj i Kritija.
Platon je mahom pisao u formi dijaloga. U ranim dijalozima nekoliko ličnosti razgovaraju na neku temu postavljajući jedan drugom pitanja. Sokratova figura dominira.
Ali kvalitet dijaloga se prilično menjao kako je odmicao Platonov život. Opšte je mišljenje da su rana Platonova dela bila bliže bazirana na Sokratovim mislima, dok se njegovi kasniji spisi sve više razlikuju od pogleda njegovog bivšeg učitelja. U hronološki srednjim dijalozima, Sokrat postaje "tumač" Platonove filozofije, a forma pitanja-i-odgovora postaje sve više pro forma: glavni lik predstavlja Platona, a sporedni likovi malo šta govore, osim "da"; "naravno" i "vrlo tačno". Kasniji dijalozi su više poput traktata, i Sokrat je često odsutan, ili ne govori. Pretpostavlja se da je Platon u potpunosti pisao ove poznije dijaloge, dok su raniji mogli biti prepisi Sokratovih dijaloga. Pitanje da li su, i koji, dijalozi stvarno Sokratovi predstavlja he Sokratovski problem.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Jedna od Platonovih tekovina, možda čak najznačajnija, je njegova dualistička metafizika, često nazivana (u metafizici) platonizmom, ili (preuveličanim) realizmom. Platonova metafizika deli svet na dva posebna aspekta: svet "formi" i perceptivni svet koji vidimo oko sebe. Smatrao je da su perceptivni svet, i stvari u njemu, nesavršene kopije formi ili ideja. Ove forme su nepromenjive i savršene, i možemo ih pojmiti samo korišćenjem intelekta ili razumevanja (na primer proizvodi uma koji ne uključuju čulnu percepciju ili imaginaciju).
U dijalogu Država, knjige VI i VII, Platon upotrebljava niz metafora u cilju objašnjenja njegovih metafizičkih pogleda, kao što je dobro poznata Alegorija pećine. Uzet zajedno, ove metafore grade kompleksnu ontološku i gnoseološku postavku: Ideja Dobra (često interpretirana kao Platonov Bog, što ne spada među najuspešnije interpretacije, za Platonovo shvatanje Boga - Demijurga vidi dijalog Timej), osvjetljava ostale ideje omogućavajući tako neskrivenost vidljivog sveta (često se govori o emanaciji kao odnosu između ideje dobra i ostalih ideja, to je međutim Plotinov termin) i figurira kao predmet najvišeg znanja. U vidljivom svetu objekti nisu ništa do puke senke, obrisi večnih ideja: kao da gledamo senke na zidu pećine, bez mogućnosti osvrtanja, a koje bacaju predmeti osvetljeni suncem izvan pećine(Pogledaj Alegorija pećine).
Oblik vladavine koji Platon izvodi iz ovih postavki je zasnovan na strogoj hijerarhiji naslednih klasa, u kojoj je svaka individualna sloboda potisnuta u korist države, dok je veličina grada i klase u njemu determinisana matematički precizno, zajedno sa eugeničkim zahvatima radi obezbeđenja pomenutog. Rasprave o povezanosti Platonove filozofije i ovakve postavke idealnog uređenja i dalje traju.
Platonova metafizika, a posebno dualizam, između inteligibilnog i peceptivnog, služiće kao podloga za filozofe Neoplatonizma kakav je Plotin, i Gnostike
Postavke o prirodi znanja i učenja koje srećemo u dijalogu Menon koje počinju brojna pitanja, kao što je pitanje mogućnosti učenja vrline, znanja kao reminescencije, izvršila su veliki uticaj na filozofsku misao u celini.
Platonova misao se često uporđuje sa filozofijom Aristotela, Platonovog najpoznatijeg učenika, čija je reputacija tokom srednjeg veka pomračila Platonovu. Sholastički filozofi, naime, Aristotela nazivaju jednostavno "Filozof".
Jedna od karakteristika srednjeg veka je oslanjanje na sholastičke komentare Platonovih dela, kao i dela drugih filozofa antike, umesto okretanja originalnim delima. Radi se o tome da su originalna Platonova djela za srednjevekovni zapad bila praktično izgubljena, sve do njihovog ponovnog prevođenja sa arapskog jezika u dvanaestom veku. Arapski i persijski filosofi su kako sačuvali originalna dela, tako i napisali iscrpne komentare o njima. Ovi su tekstovi dalje prevedeni na latinski jezik.
Tek se u renesansi, sa sveopštim buđenjem interesovanja za antiku, širi poznavanje Platonovog opusa. Mnogi rani moderi naučnici i umetnici, raskidajući sa sholastikom, videli su u Platonovom delu potku za napredak u nauci i umetnosti. Do devetnestog veka Platonova reputacija dostiže onu koju je imao u antici.
Značajni filozofi zapada su nastavili da ispituju Platonovo delo, bilo sa tradicionalnim akademskim pristupom, bilo koristeći svoju filozofiju kao podlogu. Niče je napadao Platonove političke i moralne teorije, Hajdeger je pisao o Platonovom zaboravu "bivstva" (vidi. Martin Hajdeger - "Platonov nauk o istini") , dok Karl Poper u delu Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji (1945), tvrdi da je Platonov predlog državnog uređenja iz dijaloga "Država", prototip totalitarnog režima. Interesovanje za dijaloge ne jenjava ni danas.

Platonizam je Platonovo i filozofsko učenje prema kojem postoje ideje kao metafizičke supstancije. Te su ideje osnova i razlog svakog zbiljskog i stvarnog postojanja. Platonizam je temelj svakog kasnijeg obektivnog idealizma, a time i svake metafizike.
Platonizam ovuhvata raznorodne filozofske škole kojima je zajedničko to što uglavnom daju malu važnost čulnoj spoznaji koja, budući da se temelji na onome što je promjenjivo i mnoštveno, ne može utemeljiti istinsko znanje. Na metafizičkom planu apsolutnom znanju odgovara inteligibilni svet ideja. Materijalni, čulni svijet je samo privid i trajno nastajanje.

Neoplatonizam je kasnija religijska i mistična forma platonovske filozofije, oblikovana u 3. veku u Plotinovim delima, a znatno je uticala na ranohrišćansku teologiju. Takođe je uticala i na gnosticizam, posebno preko učenja o Demijurgu.
Vizantijski car Justinijan I je zatvorio Platonovu Akademiju 529. godine, pa je nakon toga neoplatonizam nastavio da se razvija u hrišćanskom ruhu.

Bibliografija;

* I. Eutifron, Odbrana Sokratova, Kriton, Fedon
* II. Kratil, Teetet, Sofist, Državnik
* III. Parmenid, Fileb, Gozba, Fedar
* IV. Alkibijad I, Alkibijad II, Hiparh, Ljubavnici (ili Suparnici)
* V. Teag, Harmid, Lahes, Lizis
* VI. Eutidem, Protagora, Gorgija, Menon
* VII. Hipija Veći, Hipija Manji, Ion, Meneksen
* VIII. Klitofon, Država, Timaj, Kritija
* IX. Minoj, Zakoni, Epinomi ili Dodatak Zakonima, Pisma.

Citati;

* Iz punijeg teče u prazno.
* Misao iz Teokrita »Zaljubljenom često, o Polifeme, izgleda lepo i ono što je ružno!« Pesnici slikaju ljubav slepom. Čovek je slep kad voli.
* "Ko ljubi zbog ljubavi, taj je slep."
* "Ljubav je teška bolest duše."
* "Hrabrost je posebna vrsta znanja i uči nas kako treba da se plašimo onoga čega treba da se plašimo i kako da se ne plašimo onoga čega ne treba da se plašimo. "
* "Mudri ljudi govore zato što imaju nešto da kažu. Budale zato što moraju nešto da kažu."
* "Najveće blaženstvo koje je ikada postojalo na svetu postiže se ljubavlju."
* "Neki ljudi veruju sve, samo ako im se šapne."
* "Nikad ne obeshrabruj nekoga ko kontinuisano napreduje, bez obzira kako sporo."
* "Od slobodnog čoveka ne može se napraviti rob, jer je slobodan čovek slobodan i u zatvoru."
* "Postoji samo jedno dobro, a to je znanje, i jedno zlo, a to je neznanje."
* "Pravednost je vrlina velikih ljudi."
* "Pravednost vlada tamo gde se oni kojih se neko zlo ne tiče razoružaju jednako kao i oni koje je to zlo zadesilo."
* "Samo mrtvi su videli kraj rata."
* "U iskonu bijasmo ujedinjeni; želja i čežnja da se vratimo jedinstvu zove se ljubav."
* "U svakom slučaju zakone formira vladajuća elita za vlastite interese. Demokratija proizvodi demokratske zakone, tirani proizvode autokratske zakone i tako dalje. Sa formiranjem zakona određuje se, šta je dobro za subjekte i šta služi njihovim interesima. Ko krši zakone, označavaju ga kao grešnika i kažnjavaju ga." (Država)
* "Zaljubljenici vide na svetu samo sebe, a zaboravljaju da ih vidi svet."
* "Znanje koje imamo je samo mrvica onoga što nemamo."
* "Želite li stvoriti nešto veliko, uložite u to celi život."

Животопис


Платон је рођен као Аристокле 427. п. н. е. у Атини,
у средње имућној аристократској породици. Његов отац се звао Аристон,
мајка Периктиона. Један од Платонових предака, Глаукон, је био један од
најпознатијих атинских племића. Надимак Платон (односно Плећати,
Плећаш; од гр: платос - плећа) је стекао због своје телесне грађе, првенствено због ширине рамена (односно плећа).[1] Диоген Лаертије
сведочи да је Платон стекао свој надимак у рвачким круговима. Наводно
је једном победио на Истамским играма. Друго мишљење каже да је тај
надимак добио зато што је био широк у излагањима (говорима).
Платон је у младости постао Сократов
ученик, и – барем судећи по његовим речима – присуствовао је суђењу
Сократу, мада не и његовон погубљењу. За разлику од Сократа, Платон је
записивао своја филозофска виђења, и оставио је значајан број рукописа
(листу види ниже у тексту). Био је дубоко погођен начином на који су се
градске власти опходиле према Сократу, и велики део његових раних дела
садржи његове успомене на учитеља. Могуће је да мноштво његових етичких
списа посвећено потрази за друштвом, где се сличне неправде не би могле
догодити.
Дубок утицај на Платона извршио је несумњиво Питагора, чија схватања хармоније броја јасно одјекују у Платоновој теорији идеја; а донекле и Анаксагора, Сократов учитељ, иако Сократ рано раскида са његовим учењем; и Парменид, са чијим схватањима Платон полемише у дијалогу Софист.

Платон, са 40 година оснива једну од најранијих организованих школских установа цивилизације Академију, названу по античком хероју Академу, заштитнику шуме у којој се она налазила, која је непрестано радила све до њеног затварања од стране цара Јустинијана I 529 године. У Акдемији се у првим годинама њеног рада школује и Аристотел.
У Платоновим списима се могу наћи расправе у вези аристократских и демократских
типова владавине. Такође се могу наћи расправе о улози наследности и
окружења у људској интелигенцији и личности, много пре модерне расправе
"природа против одгоја" која је започела у време Томаса Хобса и Џона Лока. Такође, Платон расправља о субјективности и објективности људског знања, што предходи модерним дебатама између Дејвида Хјума и Имануела Канта, или између постмодерниста и њихових противника. Чак и мит о изгубљеном граду или континенту, Атлантиди потиче од илустративне приче исричане у Платоновим делима Тимај и Критија.

Рад
Платонова Метафизика: Платонизам, или реализам


Једна од Платонових тековина, можда чак најзначајнија, је његова дуалистичка метафизика,
често називана (у метафизици) платонизмом, или (преувеличаним)
реализмом. Платонова метафизика дели свет на два посебна аспекта: свет
"форми" и перцептивни свет који видимо око себе. Сматрао је да су
перцептивни свет, и ствари у њему, несавршене копије форми или идеја.
Ове форме су непромењиве и савршене, и можемо их појмити само
коришћењем интелекта или разумевања (на пример производи ума који не
укључују чулну перцепцију или имагинацију).
У дијалогу Држава, књиге VI и VII, Платон употребљава низ метафора у
циљу објашњења његових метафизичких погледа, као што је добро позната Алегорија пећине. Узет заједно, ове метафоре граде комплексну онтолошку и гносеолошку поставку: Идеја Добра (често интерпретирана као Платонов Бог, што не спада међу најуспешније интерпретације, за Платоново схватање Бога - Демијурга види дијалог Тимеј),
освјетљава остале идеје омогућавајући тако нескривеност видљивог света
(често се говори о еманацији као односу између идеје добра и осталих
идеја, то је међутим Плотинов термин) и фигурира као предмет највишег
знања. У видљивом свету објекти нису ништа до пуке сенке, обриси вечних
идеја: као да гледамо сенке на зиду пећине, без могућности освртања, а
које бацају предмети осветљени сунцем изван пећине(Погледај Алегорија пећине).

Облик владавине који Платон изводи из ових поставки је заснован на
строгој хијерархији наследних класа, у којој је свака индивидуална
слобода потиснута у корист државе, док је величина града и класе у њему
детерминисана математички прецизно, заједно са еугеничким захватима
ради обезбеђења поменутог. Расправе о повезаности Платонове филозофије
и овакве поставке идеалног уређења и даље трају.
Платонова метафизика, а посебно дуализам, између интелигибилног и пецептивног, служиће као подлога за филозофе Неоплатонизма какав је Плотин, и Гностике
Поставке о природи знања и учења које срећемо у дијалогу Менон
које почињу бројна питања, као што је питање могућности учења врлине,
знања као реминесценције, извршила су велики утицај на филозофску мисао
у целини.

Платонова мисао кроз историју


Платонова мисао се често упорђује са филозофијом Аристотела,
Платоновог најпознатијег ученика, чија је репутација током средњег века
помрачила Платонову. Схоластички филозофи, наиме, Аристотела називају
једноставно "Филозоф".
Једна од карактеристика средњег века је ослањање на схоластичке
коментаре Платонових дела, као и дела других филозофа антике, уместо
окретања оригиналним делима. Ради се о томе да су оригинална Платонова
дјела за средњевековни запад била практично изгубљена, све до њиховог
поновног превођења са арапског језика у дванаестом веку. Арапски и
персијски философи су како сачували оригинална дела, тако и написали
исцрпне коментаре о њима. Ови су текстови даље преведени на латински
језик.
Тек се у ренесанси, са свеопштим буђењем интересовања за антику,
шири познавање Платоновог опуса. Многи рани модери научници и уметници,
раскидајући са схоластиком, видели су у Платоновом делу потку за
напредак у науци и уметности. До деветнестог века Платонова репутација
достиже ону коју је имао у антици.
Значајни филозофи запада су наставили да испитују Платоново дело,
било са традиционалним академским приступом, било користећи своју
филозофију као подлогу. Ниче је нападао Платонове политичке и моралне теорије, Хајдегер је писао о Платоновом забораву "бивства" (види. Мартин Хајдегер - "Платонов наук о истини") , док Карл Попер у делу Отворено друштво и његови непријатељи (1945),
тврди да је Платонов предлог државног уређења из дијалога "Држава",
прототип тоталитарног режима. Интересовање за дијалоге не јењава ни
данас.

Платонизам


Платонизам је Платоново
и филозофско учење према којем постоје идеје као метафизичке
супстанције. Те су идеје основа и разлог сваког збиљског и стварног
постојања. Платонизам је темељ сваког каснијег обективног идеализма, а
тиме и сваке метафизике[1].
Платонизам овухвата разнородне филозофске школе којима је заједничко
то што углавном дају малу важност чулној спознаји која, будући да се
темељи на ономе што је промјењиво и мноштвено, не може утемељити
истинско знање. На метафизичком плану апсолутном знању одговара
интелигибилни свет идеја. Материјални, чулни свијет је само привид и
трајно настајање.


Неоплатонизам је каснија религијска и мистична форма платоновске филозофије, обликована у 3. веку у Плотиновим делима, а знатно је утицала на ранохришћанску теологију. Такође је утицала и на гностицизам, посебно преко учења о Демијургу.
Византијски цар Јустинијан I је затворио Платонову Академију 529. године, па је након тога неоплатонизам наставио да се развија у хришћанском руху.

Platonova Država


Država je temeljno delo grčkog filozofa Platona, i ona u najboljem svetlu pokazuje promišljanja Platona kao idealističkog utopiste. Platonov idealizam je posebno slikovito pokazan u „Državi“ u poznatom delu o pećini.
Platonova država je idealistička iz razloga što ona ne postoji već
treba da bude da bude produkt svesne delatnosti ljudi. Za razliku od
svog dela Zakoni
u "Državi" Platon traga za apsolutno najboljom državom, i u ovome leži
utopistička kategorija "Države". Za Platona društveni poredak idealne
države čine tri klase: filozofi, vojnici i robovi. Filozofi su ujedno i
upravljači države, vojnici su čuvari, a robovi su proizvođači. Platon
je uočio da privatna svojina kvari čoveka, pa je odlučio da prve dve
klase ne mogu posedovati privatno vlasništvo. Veoma važna činjenica za
funkcionisanje ovakve države leži u Platonovom konceptu pravde, odnosno
pravednosti koja traži da:" Svako radi svoj posao". Po Platonu etički
ideal je postići vrlinu, a ona se zasniva na znanju. To je težnja ka
ideji Dobro|dobra kao vrhunskoj vrednosti. Ideja dobra se ne može
ostvariti samo u pojedincu nego istovremeno u zajednici, odnosno u
državi. Radi toga filozofi treba da imaju vrlinu koja se zasniva na
znanju, a vojnici da poseduju vrlinu hrabrosti.

Kritika koncepta Platonove države


Za Platonovu državu se može reći da je temeljni regulator svih
delatnosti u njoj, i da je ona intersubjektivna kategorija. Njeno
funkcionisanje nije zavisno od subjektivne želje pojedinca. Upravo radi
toga Karl Puper za koncept Platonove države kaže da nije samo totalan
nego i totalitaran, jer ne postoji ni autonomija društva ni autonomija
pojedinca u odnosu na samu državu

Razlika između Platonove i Aristotelove države
Platon je u svojoj "Državi" pokušao da formuliše apsolutno najbolju državu, dok je Aristotel tvrdio da ne postoji apsolutno najbolja država već samo relativno najbolja država u odnosu na postojeće stanje. Platonova
idealna država ima tri staleža (filozofi, vojnici, robovi), dok
Aristotelova ima dva staleža i to: upravljački stalež i stalež robova.
Aristotel je pogrešno formulisao početnu premisu o robovima, a to je da
su oni takvi po svojoj prirodi, dok su u stvarnosti oni takvi zato što
ih takvim čini društvo. U samoj toj tvrdnji Aristotel je formulisao i
rasnu teoriju društva.
Aristotel je bio realniji od Platona iz razloga što se zalagao za državu po uzoru na Atinu. On je proučavao postojeće ustave grčkih država i iz njih izvlačio zaključke. Aristotel je, takođe, državu prikazivao u organicističkom obliku.

"Jedan od najlepsih poklona koji nam je sudbina sacuvala iz starog doba jesu,bez sumnje,Platonova dela." - Hegel

Platon je jedan od najvecih filozofa uopste.Pod uticajem pitagorejaca i elejaca,a posebno Sokratove etike.On je na svoj nacin domislio tokove,predpostavke,temeljne stavove i konsekvence dotadasnjeg razvoja grcke filozofije,koja je vec bila izvela i ponavljano naglasavala razliku u vredosti razumske i osetilne spoznaje.Misljenje vodi pravoj istini,znanju,a opazanje mracnoj spoznaji,mnenju,prividu.Ovako je bilo i kod pitagorejaca i kod elejaca pa i kod samog Heraklita,i mnogih drugih.
Platon medjutim uvodi pored razlikovanja spoznaja,i razlikovanje samih predmeta tih spoznaja.
Umovanje ima za svoj predmet pravu zbilju,istinsku realnost,umni prostor,misaonu realnost,svet ideja.S druge strane,opazanju odgovara prolazna realnost,svet pojava -postojanja,promena,prolaznosti,mnostva,raznolikosti pojedinacnih predmeta.

Ideje su vecne i nepromenjive biti svega.One su bitak i bit,po njima tek nesto uopste jest i jest to sto jest.Ideje su izvor,uzrok,i uzor svega,praslike - paradigme stvari.One su savrsenije i realnije od pojedinacnih materijalnih stvari koje su tek kopije,derivat,odraz,odblesak ideja.

Platon kroz ovaj iskaz podvaja,razdvaja realnost na istinsku realnost ideja i vidljivi materijalni svet pojava,koje su tek sene ideja.
Lepota je samo jedna,savrsena,nepromenljiva,a lepih predmeta je mnogo.Oni su lepi upravo po lepoti koja sudeluje u njima.Lepota ih cini lepim stvarima.
Medjutim ,kod Platona postoji hijerarhija ideja i u toj hijerarhiji najvisa je ideja dobra.U njoj su obuhvacene sve druge ideje,ona je sustinski sadrzaj sve realnosti,izvor bitka i bit,sustina.

Dobro je ono po cemu nesto jest i po cemu jest to sto jest.

Po Dobru jest sve sto jest.Na primer - stolar je stolar,ako je dobar stolar,po tom dobru on jeste stolar,ali,ako nije dobar stolar,onda on uopste i nije stolar,samo se tako zove.
Ovakvo Platonovo ucenje o idejama je izrazit primer objektivnog idealizma.

Za oblikovanje Platonove koncepcije,bilo je presudno Sokratovo razlikovanje opsteg i pojedinacnog.Sokrat je trazio ono opste,znanje koje ce vredeti za sve i tako prevladati relativizam,a nasao je to u opstim pojmovima.I,dok,supojmovna odredjenja idealna,kakvi su na primer pojmovi pravednosti,hrabrosti,umerenosti,pojavni oblici uvek zaostaju za tim uzorima.Kako? Nijedan odredjeni pravednik,koji ima ime i prezime,nije potpuno i savrseno ostvarenje ideala pravednosti.Isto vazi i za pojave hrabrosti,umerenosti,mudrosti itd....Po Sokratu je pojmovno savrsenije od pojavnog.
Medjutim Platon ide jos dalje : on je opstim pojmovima pridavao vrednost samostalnih,izvornih vrednosti,napravio ih entitetima - bicima.Pojmovi su sada ideje,a ideje su bitak,sustina.

Jedan od glavnih izvora razlikovanja i podvajanja pojmovnog i pojavnog je bila matematika koju je Platon jako dobro poznavao i cenio,jer su matematicka odredjenja pojmovna,cista,savrsene zamisli.Medjutim konkretna ostvarenja tih pojmova,ocito uvek odstupaju od svojih idealnih definicija.Dok je pojmovno jedno,savrseno i vecno,pojavno je mnostvo,nesavrseno i prolazno.U vidljivom svetu,ostvarenje kruznice (pojavni oblik)je samo gruba kopija,sena njene pojmovne zamisli,idealna kruznica kao geometrijska mesta tacaka jednako udaljenih od cvrste tacke u ravnini.

Kod Platona je tako matematika argument za nauku o idejama,a matematicka spoznaja primer misaone spoznaje koja je priblizna najvisoj spoznaji - spoznaji ideja.Zakljucak bi iz ovoga bio da je
matematicko misljenje priprema za filozofiju.
Libertas