Taj romanticni Balasevic

Kroz tanušnu maglu kao zejtin po staklu dan se razliva tih
Mislim sreda-četvrtak? Il' već neki od njih
Najtiše što može, ko sa predstave loše, iskradam se iz sna
Iz ogledala viri jedan stariji ja...


nastavite dalje...

Divlji badem
Vrteli se točkovi mog bicikla.
Gde god je stao taj rulet beše premija.

Smakla se o stepenik njena štikla.
Nekad su pogledi bili čista hemija.

Dobro je počela nedelja,
poslednje pripreme za maturu.
Virili smo u daljine
puni nade.

Preko gimnazijskog bedema,
k'o pravi dekor za avanturu
prosuo je nežni purpur
divlji badem.

Poneli nas vetrovi k'o maslačke.
Jedni su leteli lako, drugi padali.

I curice su postale prve mačke
a loši djaći odjednom svetom vladali.

Sve mi je odlično zvučalo.
Dobro sam stajao tih sezona.
Ljuljale mo oči širom
promenade.

A nju sam sretao slučajno,
uvek je s pogrešnim bila ona,
ali znao sam da sanja
onaj badem.

Stane sve u strofu-dve u baladi:
pustinja prošlih minuta i ova zrna sad.

I pred treći refren već nismo mladi.
Ušla je nedavno sama u kafe "Petrograd".

Suviše tajni u očima,
u zlati okov joj prstić pao.
Molio me dugi pogled
da je kradem.

Dovraga, kafa je gorčila,
al' taj sam ukus odnekud znao:
probao sam jednom davno
divlji badem.

Gorka pesma - bluz bwe.
Gorko zivim, gorko disem
Gorak mi je cas do casa
A neke slatke pesme pisem...
Znam... Za bolje nemam glasa

Ja samo sebe za sve krivim
Jer ja sam birao taj put
Al' da pevam to sto zivim:
O, ja bih pevao cisti bluz

Znam da mozda bicu smesan
Za strucnjake silne nase
Sta se ovaj u bluz mesa?
Ma, nek' se drzi svoje snase.

Zbivace se cudne stvari
Bunice se javno mnjenje
Javice se nadrikriticari
samo drvlje i kamenje

Ja samo sebe za sve krivim
Jer ja sam birao taj put
Al' da pevam to sto zivim:
O, ja bih pevao cisti bluz

Dodjoshka...
Njenog brata znao sam tako... Iz čuvenja...
Nisam puno mario za te Dođoše...
Vukla se ko kornjača jedna jesen lenja...
Spori dani davno prođoće...
Pretio je da će on na put da mi stane...
I da mu se sestre okanem...

A... Mi smo samo šetali... I pomalo kisli...
Dobro sam se nagled'o njenih koraka...
Druge su mi devojke pobegle iz misli...
Prhnule... Ko jato čvoraka...
Tih je dana zvonilo u čast Malog Princa...
I odvažnog Bilbo Baginsa...

Na svim mojim crkvama satovi su stali...
Kazaljke se, srećom, baš tada sklopiše...
Sto hiljada reči znam... Al' jedna mi fali...
Da nju kako treba opišem...
I... Sram ga bilo, gospodo, ko pomisli loše...
Al'... Ni nalik na druge Dođoše...

Otad baš ne uzimam svaku što se pruža...
Srce se odupire... Pa se privikne...
Al' zumbuli su zumbuli, a Ruža je Ruža...
Pa da na kraj sveta iznikne...

Ma... Da se redom postroje odavde do ćoška...
Nijedna ko moja Dođoška...
Ta, idi...
Kao moja lepa Dođoška...

Ne volim januar...
Ne volim januar ni bele zimske vragove.
U svakom snegu vidim iste tragove,
tragove malih stopa, broj trideset i ko zna,
kako polako odlaze.

Više ne prolazim ulicom Dositejevom
i nemam pojma kad neko pita gde je to.
Tih dvesta šest koraka dužinom tog sokaka
nikad ja nisam brojao.

Nisam te nikad čuvao,
nisam te nikada mazio, pazio.
Tvoju sam ljubav gazio,
svemu smišljao broj.

Nisam te nikad štedeo
i nisam umeo stati ni ostati.
Šta će od mene postati,
mali anđele moj?

Ne gledam filmove iz ranih sedamdesetih,
dosta je suza i rastanaka nesretnih.
Ko takve stvari snima? Baš čudnog sveta ima,
tako se lako rasplaču.

Nisam te nikad čuvao,
nisam te nikada mazio, pazio.
Tvoju sam ljubav gazio,
svemu smišljao broj.

Nisam te nikad štedeo
i nisam umeo stati ni ostati.
Šta će od mene postati,
mali anđele moj?

Bila je noć, jedna mrkla, kao ova večeras, u ulici Dositejevoj, u Novom Sadu, na Dunavu...
Ja sam dolazio sa jednog mesta gde su svi bili rumeni kao kuvano vino koje su pili i gde su svi mirisali na karanfilić i pevali "Roždestvo tvoje" i još neke druge pesme kojih se ne sećam baš.
Bila je noć i dugo sam stajao pod njenim prozorom ispred kuće broj 7A. Tišina je bila, samo koraci nekih noćnih ptica i lepet krila nekih pravih noćnih ptica.
Ipak ni na trenutak nisam uspeo pod njenim prozorom te noći da je čujem kako diše, kako diše u snu...

Miholjsko leto

Do pola jedan je bila na času klavira...
Onda korakom merila grad...
I usput gledala izloge...
Pardon... Svoj odraz u njima...
U kosi još, poput venca, ona molska kadenca...
Mala vračka da upravo tad...
Uz "caffe Kibic" polagano nadođe On...
Kao plima...

Tajne su tu zato da ih neko nasluti...
Postoji reč koja vredi tek kad se odćuti...
Bogu je kanuo čaj... Svud je prsnuo sjaj...
Jedan platan će ostati zlatan...
Ona kroz smeh čvrsto svoju kajdanku stišće...
Ne drhti On... To je samo to uvelo lišće...
Blaženo Miholjsko Leto...
Jedno i sveto za njih...

A On je nosio naglas svojih Skoro Osamnaest...
Sve češće mu govore "Vi"...
Begeš u grudima udara...
Bije u bronzane žice...
U džepu sretni staklenac... Ko ono novčić i zdenac...
Mala vračka da nestanu svi...
A Ona bane ko lupež... I prospe mu kosu u lice...

Kao osrednji klošar, malo prosed... I prostar...
Na uglu sam zastao sam...
Ne tako dobar oktobar...
I misli sve... U "ruskom štimu"...
A onda shvatih, na prepad... Da te volim, ko nekad...
Vreme samo raspiruje plam?
U meni "miholjsko leto"... To prkosno sunce pred zimu...

Kao davni greh,
uvek mi se ista javljaš.
Odzvanja ti smeh,
cipele u prozor stavljaš.

I veèno sanjaš,
svetom putuješ bez putovanja
a Badnje veèe dolazi.

Mogla si mi baš
i reæi neke reèi nagle.
Oèi su mi, znaš,
pune one iste magle.

Al' suprotnost sušta,
sad u meni tuga koren pušta
a badnje veèe prolazi.

To je bilo naše zadnje,
sad opet zvona zvone - slušam to.
Ne, nije svako veèe Badnje,
al' ovo danas, sasvim sluèajno - Badnje je.

U poslednji èas,
kao uvek na to veèe,
gospoða do nas
unucima kolaè peèe.

U mojoj sobi
samo stari veker vreme drobi
i Badnje veèe prolazi...

To je bilo naše zadnje,
sad opet zvona zvone
- slušam to.

Ne, nije svako veèe Badnje,
al' ovo danas, sasvim sluèajno -
Badnje je.

Naposletku...
Ti si dobro znala ko sam ja...
Otkud sad te suze, moja mila?
Rekla si da se za točak bršljan ne hvata...
Zalud izgužvana svila...
To je tako...
Ne pravi od tuge nauku...
Mami svetlo na sledećem bregu...
Okopniće moj otisak na tvom jastuku...
Kao "jezuška" u snegu...

Razbiću gitaru...
Crn je mrak ispunjava...
Odavno se svoje pesme bojim...
Pomera u meni one gene Dunava...
Pa ja tečem... I kad stojim...
Ali opet...
Dal' bi ikad bila moja ti
da sam vojnik u armiji ljudi?
Rekla si da baš ne umem novce brojati...
I da je Ništa sve što nudim...

Naposletku, ti si navek znala da sam svirac...
Brošić što se teško pribada...
Da me može oduvati najblaži Nemirac...
Da ću u po reči stati...
Da se neću osvrtati...
Nikada...

Ređaš po vitrini
fini porculanski svet...
Al' ja sam figurica bez žiga...
Pazi... To je bajka što ti pada na pamet...
Fali ti bas ovaj cigan?

Ne, mila...
Tek u jesen otkriju se boje krošanja...
Sve su slične u leto zelene...
Naposletku... Ti si dobro znala ko sam ja...
Čemu suze lepa ženo?

Draga moja, ti si navek znala da sam pajac...
Moj je šešir šatra pomična...
Usne, tice-rugalice... A u oku tajac...
Da sam kaput sa dva lica...
Da sam Gospo'n Propalica...
Obična...

Naposletku, ti si navek znala da sam svirac...
I da je nebo moja livada...
Da me može oduvati najblaži Nemirac...
Da ću u po reči stati...
Da se neću osvrtati...
Nikada...

…” Te noci sam joj ocutao najlepse reci koje znam… Jednom je rekla da bi sve dala da cuje to sto ocutim,I otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na nicjoj zemlji izmedu devet salasa,u fantazmagoricnoj oazi koja se u Sahari zita privida samo onda kad se to njoj prohte,tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije poslo za rukom da je osvoje svojim instrumentima…
I tako, obicno u nekoj vedroj noci,roj Neizgovorenih Reci nepovratno odbegne iz kosnice misli,I u potrazi za novim mestom sumanuto pokusava da otkrije precicu do najblizih zvezda,ali zna se,jos niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo…
I onda ,pred zoru, kad posustalo krenu da se stropostavaju, Vetar probere najlepse,podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastucice, I nezno provuce finu cetku te velike krosnje kroz svoje kose…
I Neizgovorene Reci ostaju da trepere u liscu starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom cesljicu od jantara…"

( Dj. Balasevic “ Jedan od onih zivota “ )

Sve ima svoje
I vatra i led
U kap se spoje
I čemer i med
Sve ima svoje
Vrlina i greh
Tuge postoje da bi
Prizvale smeh...

Sve ima svoje
Kad mrzne i vri
Kad menja boje
Kad vene i zri
Sve ima svoje
Početak i kraj
Tame postoje da bi
Prizvale sjaj...

Đorđe Balašević

"..Čula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kožu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena, tragajući uzalud za malom, najmanjom greškom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili iz tek odškrinute školjke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice za koju sam mislio da umire kad te obuzme i da se više ne može vratiti ako je jednom preboliš.
Da, želeo sam je, jako sam je želeo...
Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspešno pokušao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u čudni raspored sićušnih mladeža na tilu vitkih leđa...
I trgao se.Uplašen...Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih želeo da poljubim? Ali ne sad. Jednom. Možda...
Ja sam momak staromodan. Prevaziđen. Po mojoj religiji, moja želja je samo pola želje...
Lepo sanjaj, mali mišu nabareni. Ko zna da li ćeš mi ikad više biti tako blizu?
Možda ću se kajati, možda ću morati da se napijem svaki put kad se setim ove noći...Neka...
Ako ikad budemo spavali zajedno, to će biti onako kako sam zamislio.
I kako Bog zapoveda. I niko neće spavati za vreme tog spavanja...
Laku noć, njene pospane oči... "

Tri posleratna druga

"Sretni nikad ne razmišljaju o sreći.
To je posao za nesretne.
Svi primete sreću u nesreći,
a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi.
I iskusni..."
...
Đorđe Balašević

Ne...
Nismo mi bili ljubavnici...
Nikad...
Samo smo se ponekad malo gledali, kad nas nisu gledali...
I to je sve...
Oboje smo nosili na lančiću po polovinu jedne davno polomljene tajne,
ali nismo pokušavali da je sastavimo, ko zna zašto, i ta tajna lebdela
je nad desetogodišnjim okeanom prošlog vremena kao ukleta lađa...
Negde ovde daleko...
Negde tame blizu...
Ni na nebu, ni na zemlji...

Precenio sam život kao što
precenjujem sve i svakoga..i neki misle da se nepotrebno rasipam
plačajući prevelike cene na sve strane..ali ne radim to samo zato što
sam Veliki Troškadžija..
Ne..
Ne, uvek..
Ljude katkad precenjujem i zato što me je sramota da imam posla samo sa Jeftinima..
Dj.Balasevic

Ja nisam hteo da menjam Svet, meni je ovaj bio dobar.
Nisam virio u mikroskope tragajuci za virusima neotkrivenim,
Nisam listao enciklopedije, isao na prosek.
Ja sam samo hteo da je volim,
u Novom Sadu, na Dunavu,
gde je postojao jedan stari gvozdeni most preko kog je prelazila nekad,
raspustajuci one svoje kose, kao mrezu svilenu,
u koju su se hvatale vlati mesecine, kao glupe deverike.

Ja nisam hteo da menjam Svet, meni je ovaj bio dobar.
Hteo sam samo da je volim, u Novom Sadu, na keju,
gledajuci tu tvrdavu, koja je porazena posle toliko godina.
I ljubeci je pod onim mostovima kojih nema vise.

I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda
bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti
prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će
upravo prolaziti mali Cigan... sa violom, videćeš samo drozdovo pero na
šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu
Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo.

Pamtim samo onu paniku hemije u vazduhu, kad se Veverica pojavila na
vratima kafea "Charlie", sa rukama u džepovima pantalona od tvida,
ogrnuta mirisom decembra i pečenog kestenja koji više ni jedan fajront
nije uspeo da izjuri iz lokala...

..o da mi je,da se jos jednom zaljubim,opet bih uzeo kostim vecnog decaka
i opet bi smislio ,kako da prodangubim..dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka....

Ponekad su me otkinuta dugmad i miris nagorelog tosta podsećali da u mom stanu nedostaje ženska ruka.
Pogled na zategnute farmerice Emilije Kovačev podsetio me je da u tom stanu nedostaju i drugi ženski delovi.

S tugom jednostavno treba umeti......
Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafani.
Samo se uporno moras praviti da je ne primecujes,
pa ce se kad tad okrenuti i otici,iako ti se u prvi mah
cini da ce zauvek cvileti kraj stola...
i pazi...
Poklonis li joj samo mrvicu paznje
nece se smiriti dok ti ne uvali citavu korpu....
I onda si gotov...
Jer Tuga nikada ne zaboravlja
lica galantnih musterija......
I nikad te vise nece zaobic

Pruzila mi je ruku preko stola,i neko sa strane bi pomislio da citam pricu napisanu na njenom malom dlanu,ali ne...
Bavio sam se mnogo jednostavnijom verzijom doticne magije...
Citao sam pricu napisanu na mom malom dlanu...

Iz naizgled
prozaične popodnevne gužve nadošla je lagano i nezadrživo, kao talas,
osmehnula se, potopila me zagrljajem i tiho se povukla ka tamnoj pučini
svoje tajanstvenosti... A more ume nemilosrdno da se primiri... Kadkad
me, eto oseka danima i danima ostavi nasukanog i samog...
Ali delići Onog Talasa zapali su u skoro svaku božju pukotinu Ove Stare Stene...
I, ma šta se desi...
U meni će zauvek ostati ona so...


Balašević - Jedan od onih života

Ustajuci,naneo sam joj prstom dodir na obraz,pazljivo i nezno,kao
prozirnu nijansu svetloljubicaste na tek zapoceti portret Ceznje...
-Idem sad...Nedostajaces mi...Ti Mala Breskvo...

Nesto sam nacuo
da sutra mozda ne postoji
pa bolje da odmah probamo sve
za sitan gros kupi me
razmazi te divlje kupine..

Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih...
Za nas ću noćas osedlati strah...
A ti me ljubi do zla... Dok ne izgubim dah...

Balasevic