http://magnolija.serbianforum.info/




 
PORTALPrijemČesto Postavljana PitanjaRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 Miroslav Mika Antić

Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8  Sledeći
AutorPoruka
Gost
Gost



PočaljiNaslov: Miroslav Mika Antić   Pet Dec 10 2010, 12:49

First topic message reminder :

Miroslav Mika Antić
1932.-1986.


Miroslav Antić ,rođen 14. 03.1932. u Mokrinu - Kikinda . ,a umro 14.03.1986. u Novom Sadu.
U rodnom Mokrinu završio je osnovnu školu, gimnaziju je završio u Kikindi i Pančevu, a studi je upisao u Beogradu.
Ovaj uvod toliko je poseban a preuzela sam njegove dijelove sa Ars poetica,da bi bilo šteta bilo što mjenjati...
".... Miroslavu Antiću ne treba nikakva lakirana biografija, lažna slava, unjkavi govor, prigodan tekst. Kao da je žurio da umre da bi ponovo živeo. Ni kod jednog drugog našeg mrtvog pesnika, grob nije počeo da uzdiže stvaralaštvo, koje je u svim žanrovima i oblastima iz jednog komada i antićevsko, pesničko u svom biću. U samrtnom času, preteći je digao glas nad svom mrtvačkom menažerijom,u kojoj amebe i paramecijumi traže svoj trenutak: "Niko ne sme da mi drži govor!". Vojvodina i ona stara Jugoslavija je zapamtila taj oproštaj, za koji je Antić sam napisao "Besmrtnu pesmu" i naručio Janikine tamburaše i "Pira manđe korkoro" ("Lutam sam po svetu").
Iz Ulice Mihala Babinke broj 1, kome je kao pesniku i kolegi iz iste redakcije i rubrike izborio sokak, Antić se preselio u legendu. ...."

Miroslav Antić, genijalac balkanskih prostora kad je o njegovoj poeziji riječ,još za života bio je poseban,bio je mit.
Pjesnik koji je bio simbol slobode,neopterećen našim malim sitnim "zavisnostima"...
Antić je svoje tragove ostavio na filmu,kazalištu,slikarstvau i novinarstvu.
On je neponovljiv,kultna ličnost za mene ,a mit je postao još za života.
Sve što bih više dodala,a htjela sam i o nagradama i o zbirkama koje su objavljene..nisam na neki način mogla.
Kako jednog genijalca svesti na puko nabrajanje činjenica,nagrađen...objavljeno mu to i to...
i nagrade koje je dobio,.... stalno sam imala osjećaj kao da mi se autor s "neba" ruga i govori ...oladi ženo,ta sve je to život,tek treptaj oka...a proleti samo taakooo...i "zapucketa" prstima.
S poštovanjem genijalcu pisane riječi,čiji stihovi a njegov djela i sada odjekuju panonskom ravnicom i mnogo ,mnogo šire,dalje,više...
uronimo barem u dio te ljepote

Nazad na vrh Ići dole

AutorPoruka
zjovan29
Ugledan clan
Ugledan clan
avatar

Seks : Ženski
Datum upisa : 10.04.2011
Lokacija : CRIKVENICA
Raspoloženje : da je bolje ne bi valjalo !!!
Komentari : Kad nas ljube, žene nam opraštaju sve, čak i naše zločine !!!
A kad nas ne ljube, ne opraštaju nam ništa !!!
Čak ni naše vrline !!!

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Mika Antić   Čet Jul 14 2011, 23:17

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mit o ptici
PRVI DEO

I
Ko u ramenima oseća zemljinu težu
kao prikriveni bol,
pripada potomstvu onih što su u drevna vremena
znali za veštinu lebdenja:
onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka,
ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra,
već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja
usnama zlatnim kao večnost.
To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili
neizlečivo mučenje da mislimo.
I u amanet dobili zenicu što ne sabira
i ne odašilje utiske,
nego je čulo sa iskustvima jednog sutra.
Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.

II
Teško je danas i opisati te naše čudnovate pretke
obrasle vetrom i svetlošću.
Jedino nas još zagrljaji pomalo podsećaju
na njihov način letenja.
Ili to, kad neočekivano otkrijemo u sebi
mogućnost da stvaramo takve oblike
iz kojih - kad se primakne uho i oslušne -
dopire lepet krila.
Ako se i znalo za postolja u njihova doba,
to nisu bila uporišta i temelji, već katapulti.
U prevelikoj strasti da prevaziđu sve što tone
ispisivali su pesme u prostoru pomoću takvih dimenzija
koje nas dovode na samu ivicu panike.
Već tada bili su: sutra. Već tada bili su: mi.

III
U znak sećanja na te predivne, jake ljude,
pokušao sam jednog sumraka dole na obali reke
da i sam uobličim nešto potpuno neograničeno.
Da smislim takvu vrstu strogosti i čistote
koja bi od fantastičnog stvorila uverljiv gest.
Pokušao sam da naučim svoje delo da misli.
Da ima belu radoznalost.
Usudio sam se da nađem odgonetku
da li smo oblikovanjem nečega oduzeti od sebe
ili smo sebi vraćeni.

IV
Ali pre same odluke da priđem samom činu stvaranja
valjalo je da utvrdim da li postoji, ili ne,
suprotno klube svesti.
Bio sam dužan da ispitam da li rođenje nije
ili rođenje jeste
obična senzacija premotavanja živog.
Morao sam da oljuštim prethodnu opnu sebe.
Trebalo je da odložim sva druga već izučena učenja
i budem spreman da razjasnim da li je stvarno početak
baš tako - na početku.

V
Bio sam na putu da otkrijem
poslednju slobodu bezazlenosti:
razmak između pripadanja i pripadanja,
između izdvajanja-od i izdvajanja-u.
Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi,
da više ne činim nasilja,
jer nemam razloga da primoravam stvari
na nešto drugo no što oduvek jesu,
prevazići cu pravljenje i razumeti stvaranje.
Prevazići ću umetnost. Imaću živi dokaz
gde je početak i kraj kugle.

VI
Zatim sam oprao tabane, čelo i oči u reci.
Moja večernja molitva bila je sva od sumnje.
Zar izučavanje stvaranja nije uporno raspitivanje
o svetovima što i ne znaju za protoplazmu,
a ipak žive i ipak su od nečega?
Možda su tu negde, pored, a mi ih nismo svesni,
jer iz njih dopire nešto što nazivamo: prazno?
Možda smo mi njima: ništa.
Možda smo mi njima: prazno?
Koliko puta su prošli kroz nas,
a i ne znamo njihovu nameru?
Koliko puta smo prošli kroz njih,
a i ne znaju našu nameru?
Da li je oblik oblik, ili je nešto drugo oblik?

VII
Poklonio mi se vatar. Poklonila se tišina.
I sumrak se poklonio. Ovo su njihove reči:
Kako da nađete granice i pročitate krajeve,
ako ih uporno tražite na mestu gde ih nema?
Svako je dno - svemir nečemu ispod njega.
Svako je nebo - plićak nečemu iznad njega.
Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob?
U provinciji barskog bilja
i trska je primer za ogromno.
Kome je oko - okean, i kitovi su mu - trunje.
Ko hoće da opipa rubove neka ne isteže ruke.
Treba presaviti um.
Možda vi i znate da letite,
ali još niste probali na sve moguće načine.

VIII
Poklonio sam se vetru. Poklonio se tišini.
Mislim da sam razumeo.
Čitava stvar je, znači, u vatrometu hitrine
kojom se emituje i prima um u povratku.
Zato se kaže da dosezanje nije ništa drugo
do - prepoznavanje sopstvene poruke.
Zato se kaže da je prostor: iskustvo
kojim nas je dodirnuo sopstveni dodir
kad nam se vratio iz budućnosti.
Možda me je to sunce pozlatilo na zalasku:
bio sam čudno smiren, sa riđim oreolom kose.
Bio sam spreman za stvaranje.

IX
Celog života opsedala me je želja
da stvorim sebi živu pticu.
Pticu koja je samo jednom.
Možda je trebalo da to pokušam ranije.
Bio sam dete i, vrlo nepogrešivo,
dospevao sam do svega u šta umem da poverujem.
Oblikujući bezobličja, uzimao sam šaku ničega.
I ništa nisam dodavao. I ništa nisam oduzimao.
A imao sam uvek na dlanu nešto novo.
Kakva magičnost materijala!
Kakva čudesna linija!
Kakva raskoš boja i površina, senki i svetlosti!
Celog života opsedala me je želja
da stvorim pticu drukčiju od svih ostalih.

X
Napuštajući detinjstvo, sve više sam se hvatao
za sadržine koje se mogu zarobiti
i sačuvati kao dokaz.
Nekad mi je bilo važno da sebi pokažem sebe.
Docnije mi je sve to postalo nedovoljno.
Pred kraj dečačkog doba već sam umeo da se ponašam
namerno, kao izložba.
Nekad su me privlačile samo tajansvene nauke.
Sada sam stojao opčinjen pred čarolijom običnog.
Kako nisam imao ničeg sem peska,
ja sam ga pokvasio u vodi i umesio pticu,
jer odjednom sam švatio da umem takve stvari.
Zinuo sam, isukao sam mač iz svoje kičme:
udahnuo sam mojoj ptici čelično sečivo umesto krila.

XI
Sve sam to činio nečujno, sporo i neprimetno.
Malo sam nakrivio glavu, zatim sklopio oči:
razmišljao sam o pesku što se talasa i prosipa,
a ipak ima svoj mir, i povezanost, i sigurnost,
jer niko ga nije uhvatio da žuri.
Naiđu nepogode.
I on ih utiša svojom težinom.
Prolaze stoleća.
I on ih nadživi i zatrpa.
Niču i sahnu civilizacije.
I on im poravna tragove.
Šta posle vredi najveća bina vekova,
ako okolo nema gledališta?
Smrt nije završetak predstave,
već nedostatak publike.

XII
Eto zašto se neke stvari umeju polako, kao pesak,
dok se prislanja uho na gluvi prostor oko sebe
i osluškuje zvuk koji nas čini drukčijima od ostalih.
Samo onaj, ko nije uhvaćen da žuri,
može se uzvisiti nad početkom i krajem,
i biti vladar jednog predela,
istraživač lepote ili ružnoće stvari oko sebe
i vojskovođa sna.
Ko žuri - zakasniće. Široko začuđenih zenica
ostaće zauvek pobeđen. Zauvek samo podanik.

XIII
Budi oprezan, rekoh sebi. Budi isuviše oprezan.
Valjanost pomnog motrenja na takve oblike zbivanja
koji se izluče jednom, pa bezbroj puta umnože,
zove se: mogućnost mogućeg.
Tako ti dokažu sve, a zataškaju objašnjenje
kako nastaje ličnost.
U mnoštvu istih klikera dete će svaki razlikovati.
Ne zna da kaže po čemu. Ne zna to ni da nazove.
Dete ne zna vajarstvo, ali prepoznaje oblike,
jer im pripada.
Budi oprezan da se ne svrstaš u ono
što ne zaslužuje čak ni da bude opovrgnuto.

XIV
Iz daleka, zvezde se čuju kao vasiona.
Iz daleka, ptice se čuju kao jato.
Iz daleka, ljudi se čuju kao čovečanstvo.
Nije dovoljno samo čuti.
Treba se setiti ušima.
Treba imati smisla za beskonačnost blizine.
Ko nema takvo uho - nema sluha.
Ko nema sluha - nisam siguran da je živeo.

XV
I rekao sam sebi još i ovo:
naučio si napamet kako se događaju razlike
između tkiva leoparda i tkiva ananasa,
i šta je ono zbog čega belutak nije pahuljica
niti ameba - medved.
Odbaci sva druga učenja i odluči da dokučiš
zašto je ličnost - ličnost.
U prevelikoj zabludi da stalno otkrivaš tajne,
promaklo ti je da odgonetneš javnost oko sebe.
Naučio si napamet samo otkrića mudrih,
umesto da si učio šta to mudri prikrivaju.
Sad, rekoh sebi, budi oprezan.
Ne odgonetaj tajnu, nego čin odgonetanja.

XVI
Dan, isuviše pognut, zalazio je za brda
natovaren obiljem ljubičastog i sivog.
Kakvo neverovatno slepilo, razmišljao sam
posmatrajući odlazak boja.
Nešto mi je govorilo da sam uspeo
da obuhvatim dlanovima prostor prema spolja.
Ne znam kako drukčije da nazovem taj zagrljaj
što se prostire iz unutrašnjosti u svim pravcima.
Nešto mi je govorilo da dodirujem rubove obrisa
i da polako počinjem da razumem vajarstvo.

XVII
Postoje stvaraoci koji gospodare snovima.
Ne znam kako to čine, ali zaista sanjaju
to što su sebi odredili.
Meni nedostaje stanje razumne umetnosti.
Ja nikada unapred ne znam šta ću uistinu usniti.
I uvek kad zaklopim oči - tonem u nered i haos.
U unutrašnjost sna.
Tako i ovog puta: potpuno nepripremljen,
odjednom sam se sreo sa početkom života,
na početku svog velikog i najčudesnijeg sna.
To je strašna samoća.
Jedino mesto gde dostojanstvo potpuno prestaje.
Poznanstvo sa sopstvenim delom.
Prvi put bio sam istinski preplašen.

XVIII
Postoje stvaraoci čiji se vid zadržava
kao brid dlana karateiste, zaustavljen i ukroćen
tačno na onoj skrami gde prebiva čarolija.
Ja vidim ispod kože čvrstih i tamnih predmeta.
Vidim zglobove prostora i nervni sistem vremena.
Ne znam da vidim oblik, ako mu ne vidim bezobličje.
Ne primećujem vidljivo bez njegovog nevidljivog.
Svako me delo pri susretu ponovo do bezumlja zapanji.
I ono koje sam prevazišao. I ono koje tek prevazilazim.
Ko pristane na stvaranje, pristao je na čuđenje.

XIX
I mora pristati i na strah.
Odjednom, usred čarolije, pokosila me je slutnja:
šta sam ja tome čudu sto mi na dlanu pulsira?
Tvorac?
Ili tek čuvar smisla?
Šta je to, što ćelijama tog bića kaže: dosta je?
Jesam li ja odlučio da se dalje ne razlažu?
Jesam li ja odlučio dokle mogu da rastu?
Da li sam ikada primetio bar u nekom svom postupku
nečiji krajnji cilj?
Šta gospodari mojom mudrošću? Mojim umećem?
I slobodom?
Nije li moja sloboda - sloboda da budem usmeren?
Nisu li moje delo i moj život - tuđ zadatak?

XX
Čija je ovo ptica?
Šta ja to prenosim? Čiju poruku?
Šta je to ššto mojoj ruci kaže: dosta je?
Jesam li ja odlučio da više ništa ne dotičem
i da je oblik završen?
Zašto sam odjednom prestao da zgrćem pesak i vodu
i dodajem životu još života?
Zašto je svako moje delo tek zakasneli oblik misli?
Čijih misli?
Ko je to već usavršio sva moja savršenstva?

XXI
Odjednom mi se učinilo da me iz Mlečnog puta
odande, gde zvezde tonu u prastaru budućnost,
izgubljeno iza obronaka prostora i vremena
posmatra neka iznurena svetlost: nešto okruglo crno.
Da, neko me je gledao.
Nešto je nečim motrilo to što činim.
Odjednom, nisam znao šta sam:
čim upotrebim sebe, vidim - za dah pre toga,
već ono tamo crno mene je upotrebilo.
Jesam li konačno bio pred licem pravca
koji od mene beži prema - ovamo?

XXII
U dramaturgiji toga što u neznanju zovemo haos
to tamo crno oko sigurno mora znati:
šta sam bio pre mene,
šta sam sad dok sam ja,
i šta ću biti kad ne budem.
Mora znati i to: otkud meni dar
da činim žive stvari.
Jesam li prorok? Kurir? Ili nekakav bog?
Da li sam ja to probio izlaz u neko drugo
mnogo prostranije unutra?

XXIII
Da bih opisao to nešto crno što me posmatra
sa neporubljenih nebesa južnog avgusta,
bilo bi potrebno mnogo reči,
- toliko je to crno usisalo govora
u svoje ćutanje.
Da bih ga sagledao u celini,
oko bih morao da izokrenem naopako,
- toliko je to crno vezalo mnogobojnog
u svoj čvor.
Da bih ga obuhvatio,
morao bih da pristanem da i ono mene obuhvati,
- toliko je to crno bilo unutrašnja umetnost
okrenuta ka spolja.
Jesam li bio pred duhom neke drukčije prirode?
Jesam li bio ovde ili sam bio još negde?
Jesam li sada pre ili sam sada već i posle?
Kako se postiže naše istinsko stanje:
prisustvom ili neprisustvom?

XXIV
Poklonio sam se reci. I pesku sam se poklonio.
Moja je duša, rekoh, raskoračena i razroka,
a jedino mi čvrsto tle: neravnoteža u glavi.
Zemlja je princip materinstva.
Ko će, ako ne moja mati, da mi objasni
o koji smisao da se oduprem?
Da se ne ponašam kao potok
koji ima užasan strah od potopa.
Da se ne ponašam kao busen
koji ima užasan strah da će ga zakopati u zemlju.
Da se ne ponašam kao plamičak sveće
koji ima užasan strah od požara.
Mogu li od vas da naucim kako se menja ritam pameti?
Nedostaje mi, vidim, nekakva vaša vrsta boga.

XXV
Kad dodirujem prstima ukus talasa,
u komešanju vode osećam poljubac svetlosti.
Kad dodirujem prstima ukus belutka,
u belom srcu vulkana osećam poljubac sazvežđa.
Kad dodirujem prstima ukus svojih usana,
u dahu osećam poljubac neprolaznog.
Šta je sa oblikom svetlosti kad uđe u oblik tame?
Ima li ličnu ili bezličnu svest?
Šta je sa prirodom svetlosti kad uđe u prirodu tame?
Ima li ličnu ili bezličnu sadržinu?
Kako da utvrdim šta sam:
jednina ili množina?

XXVI
Naše učenje nije sistem, rekoše oni.
Ali može postati znanost,
ako ne bude bezglavo prihvaćeno,
već stalno opovrgavano sa mnogo oštroumlja.
I tada oni, koji su njim nadahnuti,
dokazujući u odbrani nepogrešivost svoje vere,
moraće da se uspnu do takvih domašaja
koji se zovu i: razumevanje.
Naše učenje nije nikakva gotova nauka.
Jer gotove su nauke uvek na strani one nosivosti
koja uspešnije zavarava i opsenjuje istinom.
Dokaz nije u istini. Ona je uvek istinita.
Dokaz je u veštini upotrebljavanja istine.

XXVII
Učili su me zatim kako da mislim i kazujem.
Ne doticati oblik šljunka,
nego oblik svojih prstiju u sadržini kamena.
Ne udisati miris trave,
nego miris svojih nozdrva u sadržini bilja.
Ne osluškivati zvuk vetra,
nego zvonjavu svoga uha u sadržini vazduha.
Ne sagledavati sjaj mesečine,
nego blistavost svoga oka u sadržini svetlosti.
Ne kušati ukus kiše,
nego ukus svog daha u sadržini vodenog.
Premnogo reči utrošeno je da se objasni
šta je sve potrebno ćutanju.

XXVIII
Mi nismo u dosluhu sa nebom, rekoše,
i teže nam je da pronađemo pitanje nego odgovor.
I mi se grčimo u strahu i prevelikom neznanju
pred onim crnim gore što svetlost.
Gledajte ovaj prirodni poredak oko nas,
to umnožavanje iskusnih nagona,
ta krda istovetnog, taj stampedo života,
to nelogično: logiku prirode.
Pupoljci svih boja i oblika izleću iz svoje duše
odmah u nepogrešivom pravcu - prema suncu.
Svaka nova kap izvora zna da siđe ka reci
kao da tuda prolazi ko zna po koji put.
I mi i vi preskočili smo prvu reč.
Sve oko nas je druga reč, kao i ptica koju držite.

XXIX
Kako objasniti, rekoše, to što je želatin ikre
vičan plivanju čim se izmresti?
Kako objasniti to, što sve, bez ikakvog čuđenja,
ima već gotove navike?
Svi počinju da žive tako zapanjujuće sigurno
kao da ih je neko pre toga dugo dresirao.
Možda je prošlost samo zanemarena sadašnjost?
Možda je sadašnjost samo zanemarena budućnost?
Možda je nepoznato samo zanemareno poznato?
Idite, rekoše, i završite svoje delo.
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29
Ugledan clan
Ugledan clan
avatar

Seks : Ženski
Datum upisa : 10.04.2011
Lokacija : CRIKVENICA
Raspoloženje : da je bolje ne bi valjalo !!!
Komentari : Kad nas ljube, žene nam opraštaju sve, čak i naše zločine !!!
A kad nas ne ljube, ne opraštaju nam ništa !!!
Čak ni naše vrline !!!

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Mika Antić   Čet Jul 14 2011, 23:19

DRUGI DEO

XXX
Tako je rođena moja jedina ptica.
U neukosti i strahu.
U sumnji i panici peska. I gorkom priznanju vode.
Isprva nije razumela da se kroz beskraj ne izlazi.
To nisu nikakva vrata,
- to je potpuo drukčija vrsta švatljivog.
I kad joj nije uspelo da prestigne brzinu,
ni da se lukavstvom provuče ispod rubova bezgraničnog,
najzad se, u očajanju, setila suprotnog pravca.
Onu, onakvu stvarnost, izvrnula je na naličje.
I čim se u sebe zagnjurila, izletela je iz sebe same.

XXXI
Posmatrao sam zadivljen taj čin:
videh kako se klube njenog prostora odmotava u levak,
sliva kroz uvrnut odušak potpuno lišen dimenzija
i odande se istače i obrnuto namotava
na nešto što se otvorilo
kao živo prostranstvo susedne, ove stvarnosti.
U svakom moru postoji drugo, suprotno more.
U svakoj reci, reka što teče ka svom početku.
Nema mislenih imenica.
Nema nevidljivog - ima samo nemoćnih očiju.
Stvarno sam ja to video njen duh kako se rađa.

XXXII
Pretočena u plazmu, u jedan od onih oblika
koji se zovu vlažnim i mekim imenom: biće,
u magnovenju je prošla kroz tačku bez veličine
i postala je ptica:
uspomena na perspektivu vrtloga.
Uspomena, koja je svakim izdisajem
sve više gubila pamćenje kroz svoje sopstveno grlo.
Ona je disala!
U onoj drukčijoj stvarnosti to je joj je bilo nepotrebno.
Ona je disala!
To znači da je počela da zaboravlja.

XXXIII
U redu, rekoh. Poznao sam vas, ptico.
Sad vidim da vas nisam stvorio hotimice
niti mi se vaš izvanredni oblik iznenada dogodio.
Vi ste nešto od mene samog, lepa ptico,
i vraćeni ste mi sasvim prirodno
kao što su mi,
kad sam rođen,
polako vraćeni zubi,
čvrstina pršljenova, radoznalost, ili dar govora.
Vi ste vrhunac kretanja. Mog i vašeg.
Zanemarivanje vremena. Mog i vašeg.
Sažetost bezbroj gipkosti u jedan beli gest.

XXXIV
Držao sam je eto, eto na svom drhtavom dlanu.
Držao sam je pažljivo, šćućurenu i mokru.
Bila je meka i prozirna poput svetlosti kandila.
Osetih kako vetar u mirisavom mlazu
paperjasto treperi uz moje uši i nozdrve
slaveći svojim pra-šapatom ovaj toržestveni dan,
dan na koji se namotavaju prostori.
O, zemljo, rekao sam,
vidite šta smo stvorili vi i ja!
Načinili smo krila što ne rastu iz tela,
nego iz duha ove ptice.
Načinili smo čaroliju što nikad neće ostariti.
Načinili smo biće koje je vršnjak večnosti.

XXXV
Najteže mi je pala ona krhka munjevitost
kojom je valjalo da je podsetim
na samu svečanost letenja.
Tu uvek postoje dva možda:
- ili ja da joj pomognem,
- ili da sama shvati da je u ovom stanju
proglašena za nešto što mi se činilo najpogodnijim
da krstim imenom: pokretljivi vrh stvaranja.
Nije lako nahraniti prostranstvo jedne tačke.
Što manji oblik - veća glad.

XXXVI
Ispraznio sam joj nebo. Pobio grabljivice.
Dao sam joj slobodu da se poistoveti s vazduhom,
da se pretope međusobno i prožmu jedno drugim.
Sedite, rekao sam, tu kraj mene, uz vodu.
Poslednja dužnost tvorca je, pre blagoslova,
da malo poćuti sa svojim delom.
Uz tišinu volšebno staje sve ono
što je promaklo da se kaže.
Nemam nameru da vas učim, ptico mog ushićenja.
Mogu jedino da vas podsetim
na neka načela krilatosti.
Ostalo je u vama. Prisutno. Vi to znate.
Mogu jedino da vas podsetim da ne znate da znate.

XXXVII
A ptica reče u svom dubokom ćutanju:
nije strahota u tome što ne znam šta već znam.
Mnogo je veći užas što ne znam šta još ne znam.
U pepeljastim lukovima
vetar se isparavao nad predelom,
krunio se u krošnjama i taložio na lišću
kao gorka prašina.
Polako, kazao sam. Pitanje vam je preveliko
i još se nisam usudio da razmišljam o njemu,
a kamo li i da ga objasnim.
Dužan sam da vam saopštim deset zaveštanja.
Ne o letenju, nego o dostojanstvu vaših krila.
Ostalo je vaš posao.

XXXVIII
Prvi amanet ptici:
Čim ste se zadesili u jednom ovakvom unutra,
znači da ste morali nekako ući.
Zato se kaže: ne istraživati ovde i tamo,
nego trenutak dodira - vrata između.
Ne izučavati oblik. Ni obris. Nego nešto
u pretapanju iz ćudi u ćud materije.
Ne izučavati ton. Ni zvuk. Nego: eho.
Ne spektar. Ne boju. Nego to
čime se prozračno drži za sebe: ravnotežu.
Ne tkivo pre života i tkivo posle života,
nego sam čin prelivanja iz jedne svesti u drugu.
Ne arhitekturu. Ni opeku. Izučavati otvore.
Izučavati usta prostora. Dah.

XXXIX
Drugi amanet ptici:
Isto odelo, gledano iz raznih pobuda,
može da bude promašaj ili da bude čarolija.
Ista daljina, merena raznim potrebama,
može da bude tu negde, ili da bude čak tamo.
Ista svetlost za nekoga je melem,
za nekog opekotina.
Ne menjaju se gibanja, vreme i bezgraničnost.
Ne menjaju se reči, nego njihovo značenje.
Kad jedna škola svrgava drugu školu,
ona se tačno uspravlja na ruševinama stare:
koristi isti materijal,
samo ga drugačije razmešta.
Ne menjaju se temelji. Ne menjaju se učenja.
Jedino što se menja, to su - učitelji.

XL
Treći amanet ptici:
Sve se može dokazati putem već proverenih učenja
ili umovanja što se tek naziru,
ali stvari ce ipak teci onim brzinama
kojima putuje vaša misao.
Primite zato s rezervom dokaze jednog nosoroga
da je lebdenje lakše ili teže izvodljiv posao,
makar on posvetio takvoj dirljivoj nauci
čitav svoj preozbiljni i uvaženi život.
Postoji nešto što se ne da naučiti.
Ko može govoriti lišću kako se menjaju boje?
Ko vatri da bude topla i izvoru da bude pitak?
Gde se to zvezda školovala da sija?
Koji nas to učitelj uputio u disanje?
Silom se ne može biti ni krilat, ni darovit.

XLI
Četvrti amanet ptici:
Občaj je da se postavi jedno i još jedno
i razmišlja o njihovoj sličnosti ili razlici.
Mi sebi moramo naći drukčije pravilo poredjenja.
Mi zato uzimamo jedno
i uporedimo ga s njim samim.
Unutra beži napolje. Spolja uranja u dubinu.
To nazivamo mudrošću kosmičkog gesta.
Pre svakog polaska prvo prevalite rastojanje
između ovde i ovde.
Između prvog koraka i njega samog.

XLII
Peti amanet ptici:
Osloboditi sebe od robovanja slobodi,
to još uvek ne znači i raskid s tradicijom.
Raskinuti s tradicijom,
To još uvek ne znači: imati u rukama neko znanje.
Imati u rukama znanje,
to jos uvek nije i posedovanje vlastitog mišljenja.
Imati svoje mišljenje,
to još uvek nije i otuđenje od navika.
Otuđenje od navika,
to još uvek nije i objava rata.
Objava rata još uvek nije i pobeda.
Pobeda još uvek nije i istorija.
Istorija - to još uvek nije i večnost.
Večnost - to još uvek nije i sloboda.

XLIII
Šesti amanet ptici:
Sa neskrivenim poštovanjem
odnosite se prema onima
koji ne misle kao vi.
Samo njih smatrajte vrednima.
Ko misli kao vi,
oduzima vam sposobnost vijanja vetra
i druge slične pokretljive veštine.
Ne uzimajte ga za sagovornika
da svojom beslovesnošću ne obezvredi
smisao vaše pobede.
Sa neskrivenim poštovanjem
odnosite se prema onima
koji su dostojni da ih prevaziđete.

XLIV
Sedmi amanet ptici:
Pravi i veliki letači, ti, koji su nam uzor
i kojima najviše verujemo,
moraju na vreme da se povuku s neba,
jer zablenuti u lepotu svoga umeća
smetaju onima koji dolaze.
Mrtvo drveće je ugalj.
Mrtav ugalj je vetar.
Mrtva vatra je pepeo
iz kojeg niče korenje novog drveća.
Zato se veliki mudri letači na vreme povlače
i ne gužvaju nebo.

XLV
Osmi amanet ptici:
Za vreme vašeg posmatranja
sve su čarolije normalno stanje uma.
Zašto tvrditi nekom
da su plavi glečeri Grenlanda smeđi,
ako ih je on video ružičaste?
Oni si, ustvari, isto to: isto beli.
Neka za vreme vašeg posmatranja
purpur crvenog cveća sto se žuti
neodoljivo podseća
na zeleno sivilo ljubičastog.
Mogućnost nemogućeg postiže se kad uman stvor
izgubi osećanja za prepreke i tvrdo,
izmigolji se svim zahvatima, čak i vetru
i zauvek prestane da se bavi dijalogom.

XLVI
Deveti amanet ptici:
Ko samo razgleda sebe kao celinu,
taj mozže biti i odmaknuto radoznao
da bi neprestano posmatrao obe svoje suštine
i razumeo kako to pravac ka ovamo
vodi u onom pravcu.
Ali ko sebe hoće kao celinu i da obuhvati,
taj mora podjednako ispunjavati obe zapremine
i biti vrlo spolja u jasnoći nejasnog
i vrlo unutra u nejasnoći jasnog.
Iz ovog stanja sebe, što je još uvek tamo,
dospeti u ono stanje sebe, što je već sasvim ovde.
To nazivamo dostojanstvom svih stvari.

XLVII
Deseti amanet ptici:
Pokrećite se kroz razum bez saplitanja. Glatko.
Bez namere. Naprezanja. Opterećenja. I prisile.
Ne predviđajte unapred dubinu nijednog zamaha.
Misle li da ste ukopani - ukopana je njihova misao,
jer nije u stanju da vas prati.
I placčite i smejte se zbog iste stvari. U isti mah.
U isti mah se i vraćajte i odlazite tamo i ovamo.
Istodobno zaboravljajte i pamtite.
Letenje je onaj trenutak, kad shvatite
da vas u svemu svako može zameniti
samo ne u sopstvenoj besmrtnosti.
Ja to najbolje znam. Ja ta umeća nisam umeo.
Strahovito sam ukopan. Strahovito sam smrtan.

XLVIII
Da li da vas nazovem učiteljem, gospodine,
upitala me je ptica nekakvim mirisavim osmehom
dok je u vetru njušila dah teških vlažnih senki
i žmirkala u gumenu daljinu
što se skraćivala i rastezala podno bregova.
Učitelj umeće daruje da bude svima korisno,
a vi ste tako munjevito izveli svoje stvaranje
i niste čak ni meni rekli kako me ljuštite
sa same granice prostora.
Za sve što ne znate, unapred pogađate odgovore
bez straha da li ce biti tačni
i bez radoznalosti zašto su zaista tačni
mnogo docnije kad se prouče ili dokažu.
Vi ne pravite jata,
nego poseban slučaj krilatosti.
Mogu li da vas nazovem učiteljem, gospodine?

XLIX
Ako ste učitelj, objasnite mi neke stvari.
Mogu ja divno da verujem u to što ne znam šta je.
Zar ne verujem i u sebe, iako ne znam šta sam?
Ali potrebno mi je znanje zašto verujem.
Zašto me bacate uvis?
Zašto mislite da sam živa?
Zašto mislite da sam ptica?
I zašto mislite da sam krilata?
Možda jedino zato što ste u meni primetili
da sam toliko opčinjena slobodom
da mi je neudobno i to što pripadam sebi.

L
Po čemu nešto,
što je privremeno načinjeno od peska,
kao ja,
mora i da misli kao pesak: privremeno?
Po čemu i najstarije moje pitanje
mora da bude mlađe od božanskih pitanja svemira?
O čemu nas dvoje govorimo dok ćutimo?
O stvaranju života?
Ili o stvaranju već stvorenog?
Da li je isto: isto? Ili je isto: različito?

LI
Strahovito sam meka i neotporna.
Osećam se kao plima i oseka.
Možda jedan kamen misli o meni da sam ružna
i ljigava,
kao sto ja to mislim za sipu ili žabu.
Možda se sipa i žaba gade mene i kamena
jer smo im jednako tvrdi.
Htela bih da ispravim neke pogreške naučenog.
Da sa ozbiljnosti oljuštim proizvoljno.
Da odgonetnem ono što se smatra mističnim.
Ja sam primila svih vaših deset zaveštanja,
ali ona su vaše, a ne moje iskustvo.
Ako mi date svoje prezime
i primorate me na svoju misao,
čime ću onda rasti?

LII
I ovako je rekla: ja nemam rodoslova,
ali mi je neshvatljivo da sam došla iz ničega.
Ja nisam ni pesak ni voda. Nisam više ni vi.
Ovo iz čega vam govorim,
taj paperjasti oblik ptice,
- to je tek privremeno moje stanje.
Ne bojim se života. Bojim se što se ne sećam
koliko sam već puta bila mrtva.
Ne bojim se ni smrti.
Bojim se što ću opet zaboraviti da sam živela.

LIII
Čudno je to sa stvaranjem života,
priznao sam joj umorno.
Ne, nemojte me zvati učiteljem.
Samo sam slučajni učenik svetlosti.
Pošao sam na sever
da negde izučim težak zanat livca vetra.
To je bojena umetnost oblikovanja misli dahom
i mnogi je ovde svrstavaju u pesništvo,
ali je razlika u veštini neizdisanja
suvišnih reči.
Ovo je prvi put da vajam.
Prolazeći niz reku pomolio sam se vetru
i svetlost me je primetila
i pomogla mi da vas stvorim.
Izabrao sam učitelja koji je preživeo svoju smrt.

LIV
Na onoj strani horizonta, gde je već mrak,
kotrljaju se prve zvezde.
Milionima godina šalju nam stalno svežu svetlost.
To njihovo iskustvo pamti: šta je ništa.
Pamti kako drvo zatrudni.
Da li je pčela predak ili potomak svoje duše.
Dokle vreme zri.
Kako se mogu nabrojati sva čula ilovače.
U šta je smeštena bezgraničnost.
Nisam vam govorio svoju istinu,
nego istinu svetlosti.
Otac neznanja je: neću da saznam.
Otac znanja je: moram.
Najveće misli događaju se u procepu.
Oslušnite i čućete: postoji nešto kao pra-govor.
Bio sam pritešnjen. Ja sam morao to da naučim.

LV
Nije li najzad vreme, rekoh ptici,
da vas bacim u nebo?
Vi tamo pripadate.
Verujte, priznao sam,
jedva sam uspeo da vas načinim.
Sad više nemam snage ni da se obradujem.
Laku noć, rekao sam.
I bacio sam je uvis:
letite u čistoti, ptico moja!
Ne znam pravedniju počast
koju bih mogao da vam darujem.
Načinila je krug nad mojom glavom
kao da crta auru. I odletela.
U ogledalu vode ličio sam na boga.

LVI
Pošto sam napokon uspeo da zanemarim neke čudnosti,
da zanemarim navike i osećajnost postupka
i da izbegnem zamkama samodopadljivih nauka,
da zanemarim boju i delotvornost oblika,
vreme trajanja prostora i njegovu čistotu,
da zanemarim pitanje: šta je sadržaj bića,
od čega se to pravi,
da zanemarim pitanje: da li ja uokvirujem razum,
ili je razum to što uokviruje mene,
- bilo je najzad vreme da shvatim i smisao igre.
I mislim da sam ga shvatio.

LVII
Jedino, možda je trebalo da joj ponešto kažem
i o ružnoći. O zlu i smrti.
O kvarljivosti materije.
Ali bio sam divno čist i bezazlen tih godina.
Bavio sam se neograničenim poverenjem u lepo.
Bio sam taj što se raspituje o snu.
Imao sam sva nemoguća čula
koja se mogu dogoditi u prvoj mladosti.
U prevelikom zanosu, zbog mrve savršenstva,
događalo se da počinim obilje neoprostivih grešaka.
Najveća od njih je bila što sam se bavio znacima,
umesto da pazim na predznak.

LVIII
Vodeni vetar u zamršenoj mreži reke.
Vetar vazduha u naježenom perutanju lišća.
Veliko vreme rastanka: u plićacima
ribe su večerale tišinu.
Negde daleko u brdima kao da je
zbog mene i zbog ptice nešto plakalo.
Kiša.
Kakav naporan dan za učenja i za odluke!

izvor:miroslavantic.blogspot
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29
Ugledan clan
Ugledan clan
avatar

Seks : Ženski
Datum upisa : 10.04.2011
Lokacija : CRIKVENICA
Raspoloženje : da je bolje ne bi valjalo !!!
Komentari : Kad nas ljube, žene nam opraštaju sve, čak i naše zločine !!!
A kad nas ne ljube, ne opraštaju nam ništa !!!
Čak ni naše vrline !!!

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Mika Antić   Čet Jul 14 2011, 23:21

DRUGI O ANTIĆU

Stari most

Meha Šehić

Antić je imao preveliku energiju za jedan život. Zato ga je bezdušno rasipao, na sve strane. U tome je nalazio zadovoljstvo i okrepu, iako znam da je skupa cijena takvog življenja.

Mislim da je živio magnoveno, od trena i za tren. Za njega nije bilo prepreka. Ili ako ih je bilo, smatrao ih je motivskim predloškom za pjesničko nadahnuće. Prezent i futur kod njega su uvijek kucali istim bilom. Duhom je ukidao sve udaljenosti, prostorne i vremenske. Dovoljno je pročitali njegovu knjigu ”Mit o ptici” i uvjeriti se koliko je tajanstveno imanentno našem biću. Ptica je središte toga tajanstva. Let njeno suštastvo. Nebo vječni izazov.

Možda se Antićevo shvatanje vremena i života poklapa sa Prustovim. I kod jednog i kod drugog osjeća se potreba u traganju za vremenom, što je ujedno i traganje za samim sobom. Dvije su stvari za biće nužne. Da se trenucima transferira vječnost. Tako prisvojeno vrijeme postaje pobijeđeno vrijeme. Ptica kao simbol u Antićevoj poeziji ima takvo označenje.

Pomenuli smo Antićevu energiju, s razlogom. To se vidi po broju pjesničkih djela koja su, sva bezmalo, našla blisko utočište kod brojnog čitateljstva. Posebno zbirka za djecu ”Plavi čuperak”, doživjevši mnoga izdanja i nesuzdržane pohvale. Niko vrijeme zaljubljivanja nije tako vjerno i tako kristalisano dočarao kao ovaj poeta. Zvukovi se skladno pretvaraju u posebnu omamu, a riječi kao prenosioci subjekta, profilišu ono najljepše što se talasa u mlađahnom biću. To je ono stanje kad želja želju pretiče. Baš u tom preticanju žive zanos i smisao. U zbirci ”Plavi čuperak” želja se preobraća u taj zanos. A mi znamo da je zanos najljepša karika života. Otuda tolika jagma mladeži za ovim djelom.

Kad smo već kod djela ovog pisca, pomenimo ”Plavo nebo”, ”Koncert za 1001 bubanj”, ”Roždenstvo tvoje”, ”Nasmejani svet”, ”Boje i reči”… Tu su i filmovi ”Doručak sa đavolom”, ”Sveti pesak”, ”Široko je lišće”, ”Strašan lav” i drugi.

Ovaj poeta nosio se mišlju da je i u ljubavi više davao nego što je dobijao. Žene su brzo osjetile da zanos nije dovoljan za brak. Da je to predigra, a za igru su potrebne realne stvari. Neka vrsta racija u svemu, pa i u osjećanjima. Poeta se sa time nije mirio.

Raskidao brakove čim su zapali u krizu. I uvijek se novom snu predavao. I tako bi to trajalo, da nije došla opaka bolest. Pa i nju je pjesnički prihvatao. Kao neumitnost. A to je umio, ponekad i sa ciničkom opaskom. Iako je dijagnoza bila crna, nije prestajao da piše. I da igra šah. Sa ljekarom koji ga je liječio, tražio je crne figure, koje su, govorio je, u dosluhu sa njegovom bolešću i sudbinom. Kad bi odnio pobjedu nad protivnikom, likovao je: Još se ne spušta moja zastavica!

Majka Melanija doživjela je sinovljevu smrt. Za života ga nije opominjala da umjerenije živi. Znala je za njegovu boemiju, rastave. Nikad ni riječi prigovora. To je Antić s ponosom isticao. To bi mu poništilo punoću života. Kako je majci bilo u srcu, druga je stvar Utjeha joj je bila što je iza njenog Mike ostalo šestoro djece.

Roditelji su bili učitelji i stalni selidbenici: Mokrin, Kikinda, Pančevo. U Pančevo se porodica doselila 1941. godine. Tu proživjela tamne okupacijske dane. Tu je napisao i prve stihove, prvi se put zaljubio.

Poslije slijede gimnazijski dani, fakultet, rad u listu ”Pančevac” gdje je pored novinskih tekstova i uređenja dječje strane pravio i strip, sa naslovom ”Bata iz Banata”. Poslije se na životnoj traci smjenjuju različita zaduženja i obaveze. U Beogradu i u Novom Sadu, gdje je proveo punih trideset godina kao slobodni reporter ”Dnevnika”.

U njegovom biću bio je usađen gen da se živi brže od života, ne ispuštajući iz vida same dubine života, koje je u pjesništvu otkrio. Antić se brzo od trauma oporavljao i pribrao. Poslije njih imao je veće nalete na stvaralačkom planu. Kad se njegova ličnost sagleda iz blizine, iz životnog i stvaralačkog ugla, uočavamo da je tempo strasti prelazio u nagle fortisime, u intenzitet najjače vrste. To je moralo naći odraza i na njegovo zdravstveno stanje.

U trenucima njegove bolesti, kada je stvarnost bila odveć maglovita, Antić se osvrnuo, u posljednjim časovima, na svoje vrijeme i njegove vrijednosti. To je bilo pri uručenju jedne književne nagrade u Novom Sadu. Evo doslovno tih riječi: ”Srećan sam što sam dobio pravo crveno priznanje. To je nagrada koja se dobija za čuvanje revolucije obrazom kao bombom, čašću kao puškom, dostojanstvom, slobodom i pameću. Ima jedna revolucija u kojoj sam živio u toku rata i u posleratnim godinama. Ovo naše danas je deo te revolucije. Čuvajte je.”

Kad je umirao rekao je da mu niko ne drži govor.

Tako je i bilo. Jedino u njegovom rodnom Mokrinu, na dan njegove smrti, održali su pisci književno veče u čast preminulog pjesnika.
Email This BlogThis! Share to Twitter Share to Facebook Share to Google Buzz
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29
Ugledan clan
Ugledan clan
avatar

Seks : Ženski
Datum upisa : 10.04.2011
Lokacija : CRIKVENICA
Raspoloženje : da je bolje ne bi valjalo !!!
Komentari : Kad nas ljube, žene nam opraštaju sve, čak i naše zločine !!!
A kad nas ne ljube, ne opraštaju nam ništa !!!
Čak ni naše vrline !!!

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Mika Antić   Čet Jul 14 2011, 23:22

DRUGI O ANTIĆU

Pjesnik koji je pjevao za proljeća

Žarko Đurović

Miroslava Antića (1932.) nazivali su ”mokrim bratom” iz Mokrina. Boemijom i pijanlucima najviše je ugrožavao sebe, ali je svojim stvaralačkim darom nadvisivao sredine u kojima je živio. Bio je posjednik neslućenog dara i energije, koje je samo smrt mogla ukrotiti. Zbirkom pjesama za mlade ”Plavi čuperak” i zbirkom poezije ”Mit o ptici” uvrstio se u red najvećih pjesnika na tlu bivše Jugoslavije u drugoj polovini prošlog vijeka.

Pamćenje samo za sebe za stvaraoca mnogo ne znači. Ako ono dobije imaginativnu osnovu i ako od nje potiču mnoge amplitude duha, možemo reći da je ono svrhovito i životno. A za pamćenje je važno da putuje kroz vrijeme, sačuvavši u njemu one trenutke koji domašajem obuhvataju najdalje trenutke prošlosti. Reći ćemo da je to djetinjstvo, budući da se iz njega vjerno rađaju slike i prve važnije spoznaje.

Život Miroslava Antića je jedno veliko djetinjstvo. I onda kad je zakoračio u punu stvaralačku zrelost, ono je predstavljalo crpku koja je napajala bogate stvaraočeve svjetove. Najviše one koje su nadahnute maštom. Mislim da je kod Antića ona bila stožer jedne fine unutrašnje prozračnosti. Rekao bih nešto nalik snu, sa brzim prelaskom iz jednog osjećanja u drugo, ne remeteći pri tom svoje značenjske upitanosti.

Pamtim ga kad je jedne noći, dakako pripit, ali još više uznijet pjesničkim zanosom, banuo u Klub pisaca Beogradskog univerziteta u Balkanskoj četiri, na petom spratu i glasno počeo da recituje stihove iz tek objavljene zbirke pjesama ”Ispričano za proleća”, o kojoj je Davičo, petnaestak dana prije toga, izrekao najlaskavije ocjene. Tada Antić nije imao ni punih dvadeset godina.

Petar Kerečki, predsjednik Kluba, zamolio je pridošlicu da se stiša i urazumi, ističući da je ovo skup pisaca, a ne kočijaša.

– Boli me briga kakav je skup! – vikao je Antić. Došao sam da u ovoj zimskoj noći oglasim dolazak proleća!

Kerečki je tražio da se nezvani gost izbaci iz Kluba, na što smo se usprotivili Brato Pavlović i ja. Kerečki je, uz saglasnost prisutnih, zahtijevao da i mi zajedno sa ”uljezom” napustimo klupske prostorije. To smo i učinili i sa Antićem pošli u kafanu ”Triglav”, koja se nalazila na samom rubu pijace Zeleni venac. Tu smo i zoru dočekali i sa njome patrolu milicije, koja nas je, usljed narušavanja javnog reda i mira privela u milicijsku stanicu u Knez Mihajlovoj ulici, nadomak kafane ”Grčka kraljica”.

Antić se obratio šefu smjene sa molbom da, iako priveden, recituje stihove, prvo Jesenjinove, a poslije svoje. Ovaj mu je uslišio molbu.

Odjekivali su Jesenjinovi stihovi (tada su bili u modi). Iz druge prostorije došli su milicioneri da slušaju razbarušenog pjesnika, zaboravljajući na službene obaveze. Antić je recitovao Jesenjinovu pjesmu ”Pismo ženi” da bi se tome recitovanju pridružio i Pavlović sa omiljenom pjesmom ”Šemsa”. Recitovao sam i ja pjesmu sličnog sadržaja, svoju.

Odobrovoljeni šef smjene izvadio je nešto novca i dao ih Pavloviću.

– Zaslužujete jednu turu pića! – rekao je.
– Važno je da nismo dobili po turu! – uzvratio je Antić.

Od toga trenutka, koje je bilo i prvo poznanstvo, održavao sam bliske odnose sa Antićem. Najčešće u kafanama, mada smo se na obostrano zadovoljstvo, sastajali i tamo gdje je radio u ”Dnevniku” kao novinar, u Novom Sadu, blizu bivše banovinske zgrade.

Sada, na vremenskoj distanci, razmišljam o Antiću, njegovoj poeziji i burnom životu. Ono što me je kod njega najviše privlačilo bila je buntovna priroda. Iza nje krio se jedan nepresušan dar za mnoge oblasti, za poeziju u prvom redu, a poslije za film, slikarstvo, novinarstvo. Bio je zaljubljenik raznih borilačkih vještina – boksa, džu doa… Kad su mu sinovi pošli u školu, počeli su da se podučavaju iz navedenih vještina. Pitajući za njih kako su, rado bi mi rekao da su uznapredovali, pomenuvši neke pojaseve u koje se ja veoma malo razumijem.
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29
Ugledan clan
Ugledan clan
avatar

Seks : Ženski
Datum upisa : 10.04.2011
Lokacija : CRIKVENICA
Raspoloženje : da je bolje ne bi valjalo !!!
Komentari : Kad nas ljube, žene nam opraštaju sve, čak i naše zločine !!!
A kad nas ne ljube, ne opraštaju nam ništa !!!
Čak ni naše vrline !!!

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Mika Antić   Čet Jul 14 2011, 23:28

DRUGI O ANTIĆU

Pravi zoru kad je veče

Mića Vujičić

Književnik i novinar Raša Popov rekao je jednom prilikom da se tajna fenomena Miroslav Antić može odgonentnuti tehnikom "Fukoovog klatna". Iako je u svojim pesmama saopštavao filozofski ozbiljne stvari, Mika Antić je uspevao da bude dostupan svakom čitaocu. Zbog toga je postao klasik. Njegove pesme su lepa književnost, ali i bestseleri koji se čitaju i na plaži i u školskoj učionici. Naprosto, čovek je bio genije.

Rođen je u Mokrinu 1932. godine, a umro je 24. juna 1986, pre tačno dvadeset godina. No, i te bi se informacije morale uzeti s nevericom. Sam Antić je govorio da je živeo stotine godina. Pre svega zbog toga što je bio svestran i zato što nije bilo posla koji mu je bio stran. Lako je iz njegovih pesama uočiti koliko je voleo život i koliko se trudio da od njega uzme sve što mu se nudi. Bio je pre svega pesnik. "Plavi čuperak" ulazi u istoriju književnosti kao knjiga koja će se izdvojiti po broju izdanja. Bio je pesnik tinejdžera - pesnik koji se usudio da poetski rafinirano piše o njihovim prvim ljubavnim iskustvima i problemima. Međutim, bio je i mudrac, recimo u svojoj zbirci "Horoskop" koju posvećuje svom sinu s molbom da nikada ne pristane na čopor . U "Garavom sokaku", o čijim je pesničkim i astrološkim dostignućima najstudioznije i najbolje do sada pisao Antićev zemljak Raša Popov, bio je pesnik s jakim socio-angažmanom. Iako su često podvlačili njegovu boemsku crtu, Miroslav Antić je bio pesnik koji je godinama brusio svoju poetiku. Nekoliko zbirki pesama govori tome u prilog. U njima se Antić igra rečima i pesničkim oblicima, stilskim figurama i rimama.

U svojoj autobiografiji Mika kaže: "Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama... Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.

Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije... Imam i neke nagrade i priznanja. Dve "Nevenove". Jednu za životno delo u poeziji za decu; Goranovu nagradu; nagradu Sterijinog pozorišta; Zlatnu arenu za filmski scenario; Nagradu oslobođenja Vojvodine; Sedmojulsku nagradu Srbije; Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list "Ritam", ili uređivao Zmajev "Neven". Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. Ostalo, što nije za najavu pisca nego za šaputanje, rekao sam u pesmi "In memoriam". I u svim ostalim svojim pesmama".

Ipak, jedan od najinteresantijih podataka vezanih za ovaj sočni i bogati životopis svakako je podatak da je Antić napisao i jedan ljubavni roto roman. Roto roman "Stepenice straha" objavljen je 1973. godine u "Novinsko-izdavačkom preduzeću Forum" iz Novog Sada, pod podnaslovom "Ljubavni vikend roman", a u znamenitoj ediciji "Svi pisci sveta". To je ljubavna priča o odrastanju tinejdžera Vuka Pavlovića koji na moru pokušava da osvoji visoku i strmu morsku liticu koja je već usmrtila nekoliko ljudi. To je prvi (avanturistički) nivo priče. S pojavom Olje, koja pravi zemljotres u srcu glavnog junaka, priča postaje ljubavna romansa. No, glavni junak Vuk ima haklberijevski problem. Njegovog junaka ne zlostavlja otac kao Haklberija Fina, ali se njegovi roditelji svađaju. Tražeći izlaz za Vuka, Miroslav Antić u priču uvodi Bobu, simpatičnu profesorku muzike koja je od onih karaktera za koje se ne zna šta su. Boba je i drugi roditelj i potencijalna ljubavnica. Svejedno, ona je još jedan arhetip biser u roto dramaturgiji Mike Antića.
Zanimljivo je kako se klasik naše književnosti prilagođava žanru. On pokazuje da je sjajan pesnik, ali i literarni zanatlija. Piše roman u jednom dahu, držeći se pravila vikend romana. To nije laka stvar, ali Antić, renesansna ličnost s hiljadu zanimanja, kao da piše roto roman iz tri poteza. Ovo je knjiga koja ne odudara previše od ostalih romana iz edicije "Svi pisci sveta". Ali, opet su tu pametne filozofske maksime koja obeležavaju Antićeve dvadeset dve zbirke poezije, a koje su tako lepo kocentrisane u zbirci "Horoskop". I u "Stepenicama straha" Miroslav je Antić. Već na prvim stranama stoji da ljudi obično gledaju u nešto, ali da ipak nije dovoljno videti. "Treba se setiti očima..." .

Roman "Stepenice straha" koji je reprintovan u sklopu sabranih dela Miroslava Antića koje je objavio novosadski "Prometej", mogao bi da bude sjajna metafora karaktera ovog neverovatnog čoveka čija bibliografija, bez preterivanja, liči na telefonski imenik. Ima čak 3225 bibliografskih jedinica! Tinejdžerski roman "Stepenice straha" potvrđuje Rašinu tezu o fenomenu "Fukoovog klatna" čiju je tajnu Mika očigledno znao i mogao bi s delimično odgonetne tajnu tog mudrog svaštara i zaljubljenika u svaki atom života.
Email This BlogThis! Share to Twitter Share to Facebook Share to Google Buzz
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29
Ugledan clan
Ugledan clan
avatar

Seks : Ženski
Datum upisa : 10.04.2011
Lokacija : CRIKVENICA
Raspoloženje : da je bolje ne bi valjalo !!!
Komentari : Kad nas ljube, žene nam opraštaju sve, čak i naše zločine !!!
A kad nas ne ljube, ne opraštaju nam ništa !!!
Čak ni naše vrline !!!

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Mika Antić   Čet Jul 14 2011, 23:29

DRUGI O ANTIĆU

Umesto ruže na njegovom grobu

Milan Živanović

Na današnji dan pre sedamdeset godina u Mokrinu je rođen neponovljivi Miroslav Antić. Sve što je uradio potpisivao je kao pesnik, a ceo radni vek proveo je u "Dnevniku" i bio njegova "prva violina"

Miroslavu Antiću (Mokrin, 14.3.1932 - Novi Sad, 24.6.1986) ne treba nikakva lakirana biografija, lažna slava, unjkavi govor, prigodan tekst. Kao da je žurio da umre da bi ponovo živeo. Ni kod jednog drugog našeg mrtvog pesnika, grob nije počeo da uzdiže stvaralaštvo, koje je u svim žanrovima i oblastima iz jednog komada i antićevsko, pesničko u svom biću. U samrtnom času, preteći je digao glas nad svom mrtvačkom menažerijom, u kojoj amebe i paramecijumi traže svoj trenutak: "Niko ne sme da mi drži govor!". Vojvodina i ona stara Jugoslavija je zapamtila taj oproštaj, za koji je Antić sam napisao "Besmrtnu pesmu" i naručio Janikine tamburaše i "Pira manđe korkoro" ("Lutam sam po svetu").

Iz Ulice Mihala Babinke broj 1, kome je kao pesniku i kolegi iz iste redakcije i rubrike izborio sokak, Antić se preselio u legendu. Još za života je bio mit, a njegova meteorska figura zaparala je panonsko nebo ostavljajući opus kome je teško sagledati kraj, samo u pisanom obliku. Pesnik koji je bio simbol slobode i nezavisnosti svake vrste, posejao je tragove svoje genijalnosti i u "pobočnim umetnostima": na filmu, u pozorištu, slikarstvu. Da ne govorimo o novinarstvu. Tu skoro objavljena Antićeva bibliografija sadrži 3225 bibliografskih jedinica, 152 izdanja Antićevih knjiga.
U svemu što je takao, uradio svojom rukom, Antić je bio neponovljiv i postao, uistinu, kultna ličnost. Živeo je više života, najmanje osam, a svi detektivski napori da se oni rasvetle ostaju bez ikakvog rezultata. Oni koji su o Antiću "znali sve" iz kafanskih priča i naklapanja, hvalisanja onih koji ga možda nisu ni videli, tek iz njegovih sabranih dela su u prilici da dotaknu jednog autentičnog Miku. Onog koji nije mogao da se sakrije i kada je to žarko želeo. Jedna od tih dragih knjiga ima naslov "Rečnik Vojvodine". U njoj Antić nije čuo zvezde, razumevao ptice, mirisao trave, osećao moć zemlje. Više od knjiga čitao je ljude, savremenike koji su se uzdigli pedalj iznad razora i horizonta u kome se spajaju nebo i zemlja.
Antić je voleo da parafrazira Kandinskog i kaže kako je "sve što umetnik izdahne umetnost" - činio je to sa prevelikom strašću. On je sve to zvao - pesma. I potpisivao kao Pesnik. Krećući se u svim vremenima i prostorima, zahvaljujući novinarstvu i mestu reportera u "Dnevniku", Antić je znao da kaže:
- Sve je stvoreno iz kretanja, a ko se više kreće nego novinar. Zahvaljujući novinarstvu uspeo sam da obiđem ceo svet, sem Australije. Naravno da tamo nisam samo skupljao materijal za reportaže, nego se tu vrlo mnogo zalepilo za mene od drugih kultura.

Pesnik koji je poslednje dane propatio kao Isus na krstu, iznedrio je biser čiji je sjaj teško gledati otvorenih očiju. Antić nije hteo u kalup, u biografiju, i onda kada je promišljeno pravio. Sa zlatnim prahom među prstima otišao je na onaj svet da nam sa nebeskih visina u zvedanom jatu pokatkad namigne. To je ta njegova trajna i tajna veza:

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag

Miroslav Antić živi svoj drugi život u bljesku kometa, a njegov duh je u svemu što je svojom rukom uradio.

Tom Antiću vredi se vraćati. Uvek!


Poslednji izmenio zjovan29 dana Čet Jul 14 2011, 23:32, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29
Ugledan clan
Ugledan clan
avatar

Seks : Ženski
Datum upisa : 10.04.2011
Lokacija : CRIKVENICA
Raspoloženje : da je bolje ne bi valjalo !!!
Komentari : Kad nas ljube, žene nam opraštaju sve, čak i naše zločine !!!
A kad nas ne ljube, ne opraštaju nam ništa !!!
Čak ni naše vrline !!!

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Mika Antić   Čet Jul 14 2011, 23:31

DRUGI O ANTIĆU

Ima jedna nevolja

Sadik Šehić

Uspomena na pjesnika Miroslava Antića

Pjesnik Miroslav Antić dva puta je učestvovao na nekadašnjoj Republičkoj kulturnoj manifestaciji ”Kikićevi susreti” (1980. i 1982.) u Gradačcu. Već tada mi je kazao koliko je Gradačac ”divan i lep gradić” i da bi to mogla biti druga ”pesnička Meka”, odmah poslije Mostara. Rekao je još i ovo: ”Moram se složiti sa nobelovcem Ivom Andrićem, kada je rekao ”da je Gradačac grad u kome se morao roditi pesnik”, da bi potom dodao ”to je grad u koji moraju dolaziti pesnici”...

I tako prebirajući po sjećanjima i uspomenama na pjesnika Miku Antića i na njegov boravak u Gradačcu i druženje sa ovom pjesničkom ljepotom od čovjeka, tog lijepog maja 1982. godine na starom Gradu na Konaku ”Zmaja od Bosne”, gore na Seir-čardaku, odakle puca krasan pogled na ravnu Posavinu, čak tamo do kasabe pjesnika nezaboravnih stihova o sevdahu i neimaštini Muse Ćazima Ćatića, negdje oko pola noći našla se pjesnička bratija da se onako za svoju dušu ispjevaju i raspolože. Među pjesnicima, pored ostalih, nalazila se i naša divna pjesnikinja Nasiha Kapidžić-Hadžić. Ta pjesnička noć ostala je nazaboravna za sve one koji su imali tu privilegiju da se u tom času zadese na Seir-čardaku. Ta noć ostaće nezaboravna i za ovdašnjeg legendarnog konobara rahmetli Mandžu koji je te večeri posluživao pjesničke velikane. To je bio svojevrsni pjesnički festival koji je trajao sve do pjeva prvih horozova!

I poslije te pjesničke noći sa Seir-čardaka, iz tog prelijepog maja hiljadu devetstotina osamdeset i druge Miroslav Antić je izrazio želju da se opet i još jednom, ”prije nego što odem preko reke”, kako mi je rekao na rastanku, kao da je slutio da mu je to i naše posljednje druženje u Gradačcu, posjeti Gradačac. Čvrsto obeća da ćemo mu javiti tačan datum kada se budu održavali naredni ”Kikićevi susreti”, i naravno da ga željno očekujemo u našoj sredini.

I slijedećeg tamo majskog dana 1983. godine stiže pismo sa ovim sadržajem:

”Dragi drugovi,

Zahvaljujem Vam se na pozivu. Ja ću doći u Gradačac 12. maja do dva popodne. Ima jedna nevolja, pa Vas molim da me shvatite. Dolazim svojim kolima sa ženom i dva najmlađa sina. Biću u Gradačcu nekoliko dana na svoj račun. Meni se prošli put kod Vas toliko svidelo, da smo Haso (Hasan, pr.a.) Fazlić i ja sa porodicama ostali još dva dana za svoju dušu. Ja snosim troškove boravka moje dece i žene, ali nevolja je u tome što ne znam koji je hotel, pa Vas molim da mi rezervišete jednu trokrevetnu sobu.

Inače, dosta loše sam prošao februara. Bio sam dvadeset dana u bolnici. Srce. Zato i ne smem bez žene da se krećem na daleke puteve. Ona mi je i šofer, i lekar, i savest.

Drugarski pozdrav svima

Miroslav Antić.”

Pred Hotelom Banje Ilidža u Gradačcu tog 12.maja 1983.godine čekasmo u dva popodne Miku Antića. Čekali smo i čekali, da bi se u tom iščekivanju pojavio poštar na ”kolibriću” sa telegramom ove sadržine:

”Dragi drugovi, oprostite što ne mogu doći, jer moje bolno srce ne da mi da se pomerim iz kreveta. Za lep uspeh Kikićevih susretima, Vama domaćinima i svim mojim drugarima srdačne drugarske pozdrave

Vaš Mika Antić”

A vijest da je prestalo da kuca to bolno pjesničko srce silno je rastužilo njegove gradačačke drugare i sve poklonike lijepe pisane riječi ne samo Kikićevog Gradačca i Posavine.

Na Mikinom grobu svirala je tužna muzika čuvenog vojvođanskog tamburaša Janike Balaša. Zaista, tužno da tužnije nije moglo biti!
Email This BlogThis! Share to Twitter Share to Facebook Share to Google Buzz

izvor:miroslavantic.blogspot
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29
Ugledan clan
Ugledan clan
avatar

Seks : Ženski
Datum upisa : 10.04.2011
Lokacija : CRIKVENICA
Raspoloženje : da je bolje ne bi valjalo !!!
Komentari : Kad nas ljube, žene nam opraštaju sve, čak i naše zločine !!!
A kad nas ne ljube, ne opraštaju nam ništa !!!
Čak ni naše vrline !!!

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Mika Antić   Čet Jul 14 2011, 23:33

[You must be registered and logged in to see this link.]
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29
Ugledan clan
Ugledan clan
avatar

Seks : Ženski
Datum upisa : 10.04.2011
Lokacija : CRIKVENICA
Raspoloženje : da je bolje ne bi valjalo !!!
Komentari : Kad nas ljube, žene nam opraštaju sve, čak i naše zločine !!!
A kad nas ne ljube, ne opraštaju nam ništa !!!
Čak ni naše vrline !!!

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Mika Antić   Čet Jul 14 2011, 23:35

[You must be registered and logged in to see this link.]
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29
Ugledan clan
Ugledan clan
avatar

Seks : Ženski
Datum upisa : 10.04.2011
Lokacija : CRIKVENICA
Raspoloženje : da je bolje ne bi valjalo !!!
Komentari : Kad nas ljube, žene nam opraštaju sve, čak i naše zločine !!!
A kad nas ne ljube, ne opraštaju nam ništa !!!
Čak ni naše vrline !!!

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Mika Antić   Čet Jul 14 2011, 23:36

[You must be registered and logged in to see this link.]
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29
Ugledan clan
Ugledan clan
avatar

Seks : Ženski
Datum upisa : 10.04.2011
Lokacija : CRIKVENICA
Raspoloženje : da je bolje ne bi valjalo !!!
Komentari : Kad nas ljube, žene nam opraštaju sve, čak i naše zločine !!!
A kad nas ne ljube, ne opraštaju nam ništa !!!
Čak ni naše vrline !!!

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Mika Antić   Čet Jul 14 2011, 23:37

[You must be registered and logged in to see this link.]
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29
Ugledan clan
Ugledan clan
avatar

Seks : Ženski
Datum upisa : 10.04.2011
Lokacija : CRIKVENICA
Raspoloženje : da je bolje ne bi valjalo !!!
Komentari : Kad nas ljube, žene nam opraštaju sve, čak i naše zločine !!!
A kad nas ne ljube, ne opraštaju nam ništa !!!
Čak ni naše vrline !!!

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Mika Antić   Čet Jul 14 2011, 23:39

[You must be registered and logged in to see this link.]
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29
Ugledan clan
Ugledan clan
avatar

Seks : Ženski
Datum upisa : 10.04.2011
Lokacija : CRIKVENICA
Raspoloženje : da je bolje ne bi valjalo !!!
Komentari : Kad nas ljube, žene nam opraštaju sve, čak i naše zločine !!!
A kad nas ne ljube, ne opraštaju nam ništa !!!
Čak ni naše vrline !!!

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Mika Antić   Čet Jul 14 2011, 23:41

[You must be registered and logged in to see this link.]
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29
Ugledan clan
Ugledan clan
avatar

Seks : Ženski
Datum upisa : 10.04.2011
Lokacija : CRIKVENICA
Raspoloženje : da je bolje ne bi valjalo !!!
Komentari : Kad nas ljube, žene nam opraštaju sve, čak i naše zločine !!!
A kad nas ne ljube, ne opraštaju nam ništa !!!
Čak ni naše vrline !!!

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Mika Antić   Čet Jul 14 2011, 23:44

[You must be registered and logged in to see this link.]
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29
Ugledan clan
Ugledan clan
avatar

Seks : Ženski
Datum upisa : 10.04.2011
Lokacija : CRIKVENICA
Raspoloženje : da je bolje ne bi valjalo !!!
Komentari : Kad nas ljube, žene nam opraštaju sve, čak i naše zločine !!!
A kad nas ne ljube, ne opraštaju nam ništa !!!
Čak ni naše vrline !!!

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Mika Antić   Čet Jul 14 2011, 23:47

[You must be registered and logged in to see this link.]
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29
Ugledan clan
Ugledan clan
avatar

Seks : Ženski
Datum upisa : 10.04.2011
Lokacija : CRIKVENICA
Raspoloženje : da je bolje ne bi valjalo !!!
Komentari : Kad nas ljube, žene nam opraštaju sve, čak i naše zločine !!!
A kad nas ne ljube, ne opraštaju nam ništa !!!
Čak ni naše vrline !!!

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Mika Antić   Čet Jul 14 2011, 23:49

[You must be registered and logged in to see this link.]
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29
Ugledan clan
Ugledan clan
avatar

Seks : Ženski
Datum upisa : 10.04.2011
Lokacija : CRIKVENICA
Raspoloženje : da je bolje ne bi valjalo !!!
Komentari : Kad nas ljube, žene nam opraštaju sve, čak i naše zločine !!!
A kad nas ne ljube, ne opraštaju nam ništa !!!
Čak ni naše vrline !!!

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Mika Antić   Čet Jul 14 2011, 23:51

[You must be registered and logged in to see this link.]
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29
Ugledan clan
Ugledan clan
avatar

Seks : Ženski
Datum upisa : 10.04.2011
Lokacija : CRIKVENICA
Raspoloženje : da je bolje ne bi valjalo !!!
Komentari : Kad nas ljube, žene nam opraštaju sve, čak i naše zločine !!!
A kad nas ne ljube, ne opraštaju nam ništa !!!
Čak ni naše vrline !!!

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Mika Antić   Čet Jul 14 2011, 23:54

[You must be registered and logged in to see this link.]
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29
Ugledan clan
Ugledan clan
avatar

Seks : Ženski
Datum upisa : 10.04.2011
Lokacija : CRIKVENICA
Raspoloženje : da je bolje ne bi valjalo !!!
Komentari : Kad nas ljube, žene nam opraštaju sve, čak i naše zločine !!!
A kad nas ne ljube, ne opraštaju nam ništa !!!
Čak ni naše vrline !!!

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Mika Antić   Čet Jul 14 2011, 23:56


[You must be registered and logged in to see this link.]
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29
Ugledan clan
Ugledan clan
avatar

Seks : Ženski
Datum upisa : 10.04.2011
Lokacija : CRIKVENICA
Raspoloženje : da je bolje ne bi valjalo !!!
Komentari : Kad nas ljube, žene nam opraštaju sve, čak i naše zločine !!!
A kad nas ne ljube, ne opraštaju nam ništa !!!
Čak ni naše vrline !!!

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Mika Antić   Pet Jul 15 2011, 00:06

[You must be registered and logged in to see this link.]
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29
Ugledan clan
Ugledan clan
avatar

Seks : Ženski
Datum upisa : 10.04.2011
Lokacija : CRIKVENICA
Raspoloženje : da je bolje ne bi valjalo !!!
Komentari : Kad nas ljube, žene nam opraštaju sve, čak i naše zločine !!!
A kad nas ne ljube, ne opraštaju nam ništa !!!
Čak ni naše vrline !!!

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Mika Antić   Pet Jul 15 2011, 00:08

[You must be registered and logged in to see this link.]
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29
Ugledan clan
Ugledan clan
avatar

Seks : Ženski
Datum upisa : 10.04.2011
Lokacija : CRIKVENICA
Raspoloženje : da je bolje ne bi valjalo !!!
Komentari : Kad nas ljube, žene nam opraštaju sve, čak i naše zločine !!!
A kad nas ne ljube, ne opraštaju nam ništa !!!
Čak ni naše vrline !!!

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Mika Antić   Sre Jul 27 2011, 05:13

[You must be registered and logged in to see this image.]

Miroslav Antić o sebi

"Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama... Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.

Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije...
Imam i neke nagrade i priznanja. Dve "Nevenove". Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorišta. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napise bezbroj stranica. Recimo: uređivao list "Ritam" ili uređivao Zmajev "Neven"...

Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima.

Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi "In memoriam".
I u svim ostalim svojim pesmama."

izvor:miroslavantic.blogspot
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29
Ugledan clan
Ugledan clan
avatar

Seks : Ženski
Datum upisa : 10.04.2011
Lokacija : CRIKVENICA
Raspoloženje : da je bolje ne bi valjalo !!!
Komentari : Kad nas ljube, žene nam opraštaju sve, čak i naše zločine !!!
A kad nas ne ljube, ne opraštaju nam ništa !!!
Čak ni naše vrline !!!

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Mika Antić   Sre Jul 27 2011, 05:15

ŽMURKE

Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se čovek sporazume sa svojom mišlju.
Nekakva groznica uobrazilje. Čarolija.
Trag koji se već dogodio unapred.

Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,
obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobičnih stvari.

I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima.
Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra.
Uvek je tako sa zatvorenim stvarima.

I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija,
jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.
Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči.
I sve je naše dok želimo, a tuđe kad se ostvari.

Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,
unutra, u skladištima tajni i korenju energije.
Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama,
kipe orijaška sunca.

Sve se to događa zato sto nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca.
Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog života,
mi u tom srcu nosimo sve ono što postoji i što će tek
postojati u našim drugim životima.

I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo čime voli.
I ne kvarimo ga da vidimo čime se boji i čime sanja.
Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih potražiš u travi.

Ne sakupljaj ih po šumama i ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš žmurke.
Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko otkotrljati.

Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš li se planina, jezera ili pustinja,
samo zažmuri u svet, ne odmotavaj omot vida,
i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.

izvor:miroslavantic.blogspot
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29
Ugledan clan
Ugledan clan
avatar

Seks : Ženski
Datum upisa : 10.04.2011
Lokacija : CRIKVENICA
Raspoloženje : da je bolje ne bi valjalo !!!
Komentari : Kad nas ljube, žene nam opraštaju sve, čak i naše zločine !!!
A kad nas ne ljube, ne opraštaju nam ništa !!!
Čak ni naše vrline !!!

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Mika Antić   Sre Jul 27 2011, 05:16

OČI

U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. Primetis to po iskracalom odelu, koje ostavljas mladjem bratu.

Primetis i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmisljali. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju.

Ustvari, velika je to varka. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka.

Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida.

Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. »Ne zidaj vrata veca od kuce «, kazu Eskimi. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju.

Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina.
Ovako sam to cuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu"

Pa ako se i okliznes, nekada, u zivotu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.

I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokori sem mene «.

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.

I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.

I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se, bas kao sto i ove reci cutanja, tude i moje, tonu nocas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

izvor:miroslavantic.blogspot
Nazad na vrh Ići dole
zjovan29
Ugledan clan
Ugledan clan
avatar

Seks : Ženski
Datum upisa : 10.04.2011
Lokacija : CRIKVENICA
Raspoloženje : da je bolje ne bi valjalo !!!
Komentari : Kad nas ljube, žene nam opraštaju sve, čak i naše zločine !!!
A kad nas ne ljube, ne opraštaju nam ništa !!!
Čak ni naše vrline !!!

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Mika Antić   Sre Jul 27 2011, 05:18

"U JESEN UVEK NESTANEM IZ NOVOG SADA ..."

U jesen uvek nestanem iz Novog Sada. Cinim to zato sto se svakog novembra, kao po nekom smusenom pravilu, ponovo zaljubljujem u stari most pod Tvrdjavom, u lavirint krivudavih sokacica oko Matice Srpske i Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koji kasljucaju u jezeru Dunavskog parka, u jednu violinu kod "Marasa" ili dve violine kod "Stolca" i sto sve bespomocnije prirastam za ove ulice, za svu uzurbanost prolaznika, za leprsanje jutarnjih i vecernjih izdanja na Bulevaru i za sareni lom izloga koji krupnim cetvrtastim ocima jure u izmaglicu i monotono sivilo prosute kise.

Verovatno znate sta znaci zaboraviti sebe na nekom uglu, duz nekih drvoreda, pod nekim prozorom... znaci: ostati ovde zauvek. I neka to izgleda neverovatno i romanticno, znaci: secati se tamo cak na Sen Zermenu malog bifea "Lovac" iza Dnevnika ili pod kremaljskim kulama sa nostalgijom misliti na baroknu fasadu novosadske opstine, ili u betonskoj vrtoglavici Menhetna pozeleti jedno spokojno popodne na obroncima kamenicke obale.

Jednom su me pitali zasto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdrazim gradom je kao i sa najdrazom zenom: nikad necemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima sta nas je to tako vezalo...

izvor:miroslavantic.blogspot
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Miroslav Mika Antić   

Nazad na vrh Ići dole
 
Miroslav Mika Antić
Nazad na vrh 
Strana 7 od 8Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
 :: NAUKA-UMETNOST I KULTURA :: KNJIŽEVNOST :: KNJIŽEVNICI;PESNICI;ROMANOPISCI... :: SRPSKI AUTORI-
Skoči na:  
Vremenska prognoza
Weather Belgrade
Teme naj viđenije
Ko je trenutno na forumu
ARANŽIRANJE HLADNIH PREDJELA
FARBANJE i UKRAŠAVANJE USKRŠNJIH JAJA
Vracam se...Odjava ..... laku noc ....
Nauka o jeziku
SVADBENE TORTE-ideje
Deponija emotikona-rezervni smajlici...
Romanticne gif slike
Vas smajli raspolozenja...
Kaladont u tri reči
Ključne reči